Radio emisija 09.11.2007, govore: Vera Marković iz SDU, istoričarka Latinka Perović, Dejan Ilić iz Fabrike knjiga, antropolog Ivan Čolović i pisac Sreten Ugričić.
Svetlana Lukić: Danas je 9. novembar, na današnji dan pre 19 godina srušen je Berlinski zid. Tada je nastala velika pometnja u svetu, države i narodi su se prestrojavali u hodu pokušavajući da izvuku najveću korist od pada zida, odnosno od nestanka bipolarnog sveta. Vreme je u Evropi počelo da se meri drugačije, a mi smo, kao što vam vaši životi kažu, krenuli dugim putem koji nikud ne vodi, putem koji je stotine hiljada ljudi koštao života, kuća i okućnica, dece koja su emigrirala i unuka koje, kada ih vidimo jednom u nekoliko godina ne razumemo, jer su postali Novozelanđani i Kanađani.
Ovih 19 godina nove Evrope skoro sve evropske države su iskoristile da se što bolje pozicioniraju u okviru Unije. Mi smo posle skoro dve decenije jedva pre neki dan uspeli da parafiramo, dakle, još uvek ne i da potpišemo, Sporazum o asocijaciji i pridruživanju. I to jadno i ponižavajuće dostignuće je bilo dovoljno da se naš predsednik samozadovoljno kliberi za vreme samog čina potpisivanja Sporazuma. Za to vreme Đelić, koji zna više od svog šefa, što i nije tako teško, koji zna šta potpisuje i šta nas još sve čeka, samo se smeška, a jedini ozbiljan na toj fotografiji je Oli Ren, čovek koji nas je proteklih godina tako dobro upoznao. Zbog toga je tako ozbiljan, a ne zato što smo njegovu zemlju pobedili u fudbalu, pa sad hoće da crkne što mora da kapitulira pred nama i udari svoj paraf na Sporazum.
I dok smo mi ove dve decenije potrošili na destrukciju misleći da nas Evropa čeka, nepomična u svojoj lepoti i bogatstvu, Nemci su napravili skoro pun krug. Poslednja istraživanja govore da bi svaki peti Nemac želeo da Berlinski zid opet postoji. Nemci kao ozbiljan narod preispituju posledice svog ujedinjenja i nisu srećni samom činjenicom da ih sada u jednoj državi ima više od 80 miliona. E, da nas ima 80 miliona, pa, mi bismo, bre, vladali Evropom, glavni grad bi nam bio u Parizu, patrijaršija u Rimu, konje bismo pojili na Seni, a šljivovicu pekli u Amsterdamu.
Naš dugi marš prema Evropskoj uniji trajaće izgleda koliko i turski. Turcima je malo to što su muslimani, što se hrišćanskoj Evropi nikako ne sviđa. Dok je bio kardinal Rajcinger, papa se oštro protivio prijemu Turske. Dakle, Turcima je malo ta prepreka koju su im postavili beli hrišćani bez brkova i fesova, nego su i sami odugovlačili na svom već smešno dugom putu za Brisel. Nikako nisu hteli da priznaju Kipar, a za genocid koji su načinili nad Jermenima nisu želeli ni da čuju. Da li vas to na nekoga podseća?
Naravno da je tako dugo čekanje na kapijama Unije dovelo do promena u samoj Turskoj. Sekularna država je ugrožena, pobeđuju islamisti koji ruše tekovine Kemala Ataturka. U predlogu novog ustava predviđeno je da žene zaposlene u državnim ustanovama nose feredže i uopšte, žena se tretira kao biće kojem je potrebna zaštita muškarca. Najnoviji nesporazum između Turske i Evrope tiše se zakona kojim se u Turskoj krivično goni svako ko vređa turska nacionalna osećanja. Žrtva tog zakona bio je i nobelovac Orhan Pamuk. Puzajući tempo pridruživanja Evropskoj uniji izgleda neminovno vodi ka vraćanju na stare državne i narodne običaje. Mi smo u nešto lakšoj situaciji, jer se tih običaja nikada nismo ni odrekli. Naš Kemal Ataturk je ubijen mnogo brže nego njihov i nije imao vremena da nešto ozbiljnije promeni u društvu.
Jedno je sasvim izvesno: pre će iz zatvora izaći Vojislav Šešelj nego što ćemo mi postati članica ujedinjene Evrope. Suđenje tom opasnom klovnu prenosi državni servis, tako da ćemo ubuduće pre podne gledati Vučića, Nikolića, Krasića i ostale maradere u skupštini, a uveče će nas dočekivati sam Vojislav Šešelj, što je dovoljno da se od sada zauvek stidiš što si rođen u ovoj zemlji. Nešto mi se javlja da će se javni servis direktno uključivati u hašku sudnicu kada vojvoda bude izvodio svoje svinjske bravure, a neće imati dovoljno para i ljudi da direktno prenosi svedočenja njegovih žrtava. Možda bi za to i bilo novca kada bi stranke vratile onih 700.000 evra koje su uzele prošle godine. To nam je pre neki dan rekao Cvetković – je l’ znate ko je to? Ko zna čega je ministar Cvetković, dobiće tih 700.000 evra. To je onaj ministar finansija koji se krije uspešnije od Ratka Mladića. Ali da se vratimo mi vojvodi i tv prenosu; na početku Peščanika govori Vera Marković iz Socijaldemokratske unije.
Vera Marković: Na mene je strašno delovalo čitanje optužnice, baš me je potreslo. Ponovo sam se setila svih tih stvari, kako je to zlo delovalo u Hrvatskoj, Bosni, Vojvodini. Šešelj se pretvorio u nekog političkog klovna i on je stvarno britkog uma, brzo misli i odgovara, ali nikako ne sme da se zaboravi opasna politika koja stoji iza njega. Te opasne reči su sprovedene u delo. Radikalna stranka pokušava da se nešto kao umije, ne mogu da kažem reformiše, u neku nacionalnu stranku, koja nema čak ni one elemente narodnjaštva koje ima Koštuničina stranka. Kao kontrast tome, sa prenosima suđenja Šešelju vratila se priča sa početka 90-ih, koja curi sa stranica koje je čitala tužiteljka Kristin Dal. Sve to je vrlo sistematično i na jasan način naređano i ona nagoveštava da za sve to ima vrlo čvrste dokaze. Za razliku od suđenja Miloševiću, gde nije bilo jasnih dokumenata potpisanih njegovom rukom, gde je komandna odgovornost bila udaljena od zločinaca koji kolju, ubijaju, siluju, pale i proteruju stanovništvo, ovde smo ponovo osetili miris rata sa svim svojim užasima. Sve što je radio Šešelj je bilo vrlo eksplicitno, i u rečima i u izdavanju naredbi i u povezanosti sa službama bezbednosti, sa Stanišićem i Simatovićem. To je bilo toliko blizu tla i blizu ratnih zbivanja i toliko eksplicitno u njegovom vrlo jasnom, sočnom jeziku da je to na mene ostavilo mnogo jači utisak od suđenja Miloševiću. Potresao me je njegov prezrivi, cinični osmeh za vreme čitanja optužnice.
Mislim da će ga ovo suđenje samleti, jer izvođenje dokaza će biti vrlo brutalno. To što on kaže da je ponosan na sve to, utoliko je gore po njega i one koji ga ovde podržavaju. Ono što bi trebalo da bude predmet rada našeg tužilaštva za ratne zločine su svi zločini koje su članovi Srpske radikalne stranke počinili u Bosni, Hrvatskoj i Vojvodini i ukoliko se utvrdi, a sigurna sam da će se utvrditi, da su ti ljudi kao članovi Srpske radikalne stranke učestvovali u njima, postoje vrlo ozbiljni razlozi da se ta stranka ukine u skladu sa zakonom i ustavom ove zemlje.
dokumentarni materijal iz Hrtkovaca
– Hrvati su otišli i sa sobom poneli Hrtkovce i dali Kuli ime Hrtkovci, a Jakšiću Mali Hrtkovci. Dolaskom Srba ovamo, mi smo doneli srpsku zastavu i uzeli si za neko moralno pravo da donesemo i Srbislavce ovamo. Hrvati su odneli Hrtkovce, a mi smo doneli Srbislavce.
– Naš prijatelj je doživeo pre pet dana upad u kuću njih petorice koji su bili naoružani, jedan je išao sa slikom, brada mu je drhtala jako i pokazivao je sliku žene i ne znam koliko dece, samo je rekao – morali smo otići, mi nemamo kud, hoćete li mirno ili da vas koljemo, kako hoćete, da li vam je jasno da morate ići. Pa, kaže moj prijatelj, znate li vi da sam ja bio na ratištu, ni to nas ne zanima, što si išao pucati na svoj narod, shvati, kaže, čoveče, i onog od dve kile moramo klati, jer je ustaša.
– Oni odavde odlaze mirno, mi maltene mašemo kad odlaze, oni nama nisu mahali, oni su nas prvo progonili tamo, maltretirali, hapsili, tukli, pa smo tek onda otišli, ko je uspeo otići.
– Ali ja sam dve kuće dao, razumete me, i treću su mi uzeli i to nisu lepim načinom nego na silu. A opet kažem, u Hrvatsku sigurno neću da idem. Nisam ja jedini slučaj, možda jedini slučaj što je kod mene baš provaljeno. Mislim da je to bilo naštimano. Najteže mi je bilo kada mi je rekao – đubre mađarsko, isti si kao tvojih 25.000 Mađara što su otišli tamo. Pa šta sam ja kriv, ja nisam birao ni oca, ni majku, niti državu, nikoga, isto kao i svaki drugi čovek.
– Sada neko postavlja pitanje zašto sam ja došao. Jebi ga, kad nemam đe, sad jedino možeš uzeti pištolj i baciti me u Savu, nemaš kuda. E sad, što ova Srbija, naša majka, nije spremna da nas prihvati, jebi ga, to su neke druge stvari.
– Uvalili su nam oružje, uvalili su nam puške, nagovorili nas da se tučemo s njima, samo vi počnite, mi ćemo doći, mi počeli, oni zakasnili, kad su došli izneverili su nas, bjelovarski korpus nas je izneverio, virovitički isto, izdaja. Srpski narod je u Hrvatskoj izdan.
– Ja sam se osećao kao gost u svojoj kući, on me častio, kaže – ja ću prvo da sipam, moja je žena kuvala. Popili smo rakiju, kafu, e rekoh, sad i ja da častim, ja sam doneo mađarskoga vina, dao sam mu jedne patike, kilo kafe, kao prijatelju. A sad ja ne znam kakav je on moj prijatelj kad je nasilno provalio u moju kuću. U Nikince sam spavao, imam jednog prijatelja tamo, ne volim da idem kod nikog, onda se oni boje ko me primi, znate. Ja razumem i njih, nije njima svejedno tamo bilo sve to ostaviti, oni su tamo vekovima živeli kao mi ovde, znate.
– Vi ako pitate Hrvate kazaće da je iseljeno mnogo više, mi vam kažemo da je to cifra od 300 porodica. To znači da je otišla velika većina i da je odnos snaga u procentima mnogo povoljniji sada za Srbe nego što je to bio prije godinu dana.
– Bilo je tu svega. Hrvati tamo, Srbi ovamo i ne daj bože nekog napetog stanja. Pa ona dvojica što su onog zaklali su mirno sedeli i čekali, kao da su još preko, kao da je to u redu.
Svetlana Lukić: Prenošenju njegovog suđenja je prethodila kampanja radikalne stranke da RTS to treba da prenosi i onda je njihov upravni odbor doneo tu odluku.
Vera Marković: To je trebalo da bude neka pobeda Srpske radikalne stranke i deo predizborne kampanje. Meni se čini da je tu došlo do bumerang efekta, odnosno da će se tu čuti previše strašnih stvari koje će biti dokumentovane. Čini mi se da će njihov rejting pasti, da će se ljudi distancirati od njih, jer rejting Srpske radikalne stranke pre svega raste na njihovim obećanjima da će se boriti protiv kriminala i korupcije u Srbiji. Ta retorika je njihov glavni oslonac kod njihovih birača, a ne ratna retorika i podsećanje na ono što se događalo kada je Šešelj bio na čelu stranke. Dakle, čini mi se da će Srpska radikalna stranka doživeti pad, odnosno da ne postoji niko ko će sada prvi put čuti za zločin u Voćinu, na primer, i reći – e, ovo je pravi čovek i za njega ću da glasam.
Svetlana Lukić: Jeste, ali pod uslovom da se ne dogodi da baš kada budu govorile žrtve, RTS-u ponestane novca za prenos.
Vera Marković: Najveći problem neće biti da li će RTS prenositi svedočenja svedoka optužbe. Pitanje je da li će ih biti, koliko će ih biti i koliko će biti spremni da govore. U medijima nije objašnjeno zašto je Šešelju bilo zabranjeno da prima posetioce i zašto su se i porodične posete odvijale pod nadzorom sudske straže. Ne pominje se uopšte da je njegova supruga iznela spisak mogućih svedoka i da su na njih vršeni pritisci, da im je prećeno. Ovo što se dogodilo novinaru Dejanu Anastasijeviću je sigurno povezano sa tim ili sa slučajem Jovice Stanišića. U svakom slučaju, domaće službe bezbednosti ne brinu o potencijalnim svedocima, nego mnogo više brinu o miru Šešelja i Stanišića. To je nešto što treba da uznemiri svakoga u Srbiji, da je neko ko je počinio zločine ili je optužen za činjenje zločina zaštićen kao beli medved, a da su svi koji o tim zločinima žele da govore predmet slobodnog lova.
dokumentarni materijal iz Vukovara
Saša: Iz Niša, četnička stranka, Šešeljeva stranka, ako ste čuli. E, mi oslobađamo, a JNA ništa, ljudi, oni samo artiljerijom biju, a mi smo vod koji čisti, udarni vod i ginemo, juče sam pet drugara izgubio kod mene. Sad ćemo polako Osijek, Vinkovce da čistimo, sve. Zagreb je isto veliko uporište ustaša.
Svetlana Lukić: A šta ti je ovo?
Saša: Ovo? Šta misliš za šta služi? I ovo? S tim ubijam isto, a zadužio sam i snajpersku pušku, snajperista sam.
Svetlana Lukić: Je l’ niko nije imao primedbe što nosiš ovo?
Saša: Ne, ne, svi smo ovde naoružani, mora, to je preka potreba.
Svetlana Lukić: Koliko misliš da si ubio ljudi do sada? Pitam onako, ne moraš da kažeš.
Saša: To se nikad ne govori. Na primer, evo, sinoć sam imao noćne more, jednog sam ubio, sanjao sam ga.
Svetlana Lukić: Ne znam, možda sam ja… ali ubiti nekog puškom i nožem nije isto.
Saša: Nije. Mora se vratiti istom merom, ili ćemo mi da nestanemo ili oni, Srbi ili Hrvati.
Vera Marković: Najavljen je skup neonacista u Pragu, gde će iz čitavog regiona neonacisti da prošetaju kroz jevrejski geto. Dopada mi se reakcija češkog društva i češke države. Svi su vrlo složno ustali protiv toga, javno, ne plaše se da će zbog toga što su antifašisti biti optuženi da su komunisti ili tako nešto, kao što se kod nas događa, nego su vrlo ponosni na svoj antifašizam i napraviće živi zid oko geta da ne bi dopustili neonacistima da prošetaju kroz geto. To je nešto što me onako ponese, oduševim se kada vidim da i država reaguje na pravi način i da je društvo aktivno i živo, a ne umrtvljeno kao kod nas. Kao ona zmija koja gleda žabu, nas gleda taj problem Kosova i mi ne smemo da mrdnemo i ne smemo ni na šta da reagujemo. Ovi momci u Novom Sadu su se okupljali da bi kao dali podršku kosovskim Srbima i mi onda ne smemo da reagujemo, jer, zaboga, oni su naši i bore se za naše ciljeve. To je sve tako izvrnuto, tako nenormalno. Oduševi me kao dašak svežeg vazduha kada vidim da ljudi sasvim normalno i prirodno, kao pravi Evropejci, ustanu i ne daju neonacistima da se pojave u njihovom gradu i ostvare svoje namere.
U periodu ove nove vlade su se dosta grubo urušile institucije i to pre svega zbog osionog delovanja ministara, pre svega tih raznih bubala iz DSS-a. Ljudi koji pokazuju takav prezir prema institucijama ne smeju da budu u vladi. Oni sede u vladi i preziru institucije države koje je sama ta vlada osnovala, kao što je Savet za borbu protiv korupcije. Ni u vreme Miloševića nije bilo tog prezira, on je sam pravio svoje institucije i ritualno je pokazivao neko poštovanje prema njima, jer su tamo sedeli njegovi ljudi. Ovi su napravili neke institucije da bi imali te ukrase oko vlade, znači postoji antikorupcijski savet, savet za sukob interesa, sve to postoji, ali mi ignorišemo sve što oni kažu, polemišemo s njima, deremo se. Postoji jedna ohrabrujuća stvar koja je krenula iz ministarstva pravde, a to je inicijativa u vezi sa suđenjem Ilarionu i Pahomiju. I videla sam jednu predstavnicu ministarstva pravde u nekoj od tih polemika na televiziji, u kojoj je ona rekla da oni vrlo ozbiljno rade reviziju svih sudskih procesa, proveravaju šta je zastarelo, šta nije, koliko toga ima u kom sudu. Ukoliko to bude ostvareno, to će dati ogromnu sigurnost građanima. Ona predsednica Vrhovnog suda uvek kaže – mi smo autonomna institucija, a ta institucija ne polaže računa društvu i užasno loše prolazi po statistikama ministarstva. Takvo sudstvo nema pravo na autonomiju po defaultu.
Svetlana Lukić: Prvo je to bio samo Velimir Ilić, ali onda su jedan za drugim mnogi počeli da se bahato ponašaju. Slušam danas izjavu iz Niša povodom epidemije žutice u drugom po veličini gradu u Srbiji, u kojoj se kaže da to nije epidemija, jer epidemija ne postoji dok je ministar zdravlja ne proglasi.
Vera Marković: Od kako je formirana ova vlada, mi vidimo taj nervozan ton, to bahato ponašanje, to – šta me pitaš, valjda znam šta radim ili dok ja nisam rekao to ne postoji. To je isto tako deo tog urušavanja institucija, znači, postoji nešto što je služba zdravstvene zaštite u Nišu, ona radi svoj posao, ona signalizira epidemiju, pa onda ministar zdravlja kaže – imamo epidemiju u Nišu. Oni sve to ignorišu, postoji samo ono što postoji u vladi. Deo toga je novogovor uveden još za vreme prve Koštuničine vlade. Ljudi iz DSS-a kažu – Narodna skupština Republike Srbije, ne mogu da kažu skupština, svi znaju koja je. Ili kažu Vlada Republike Srbije, kao da će, ako kažu samo vlada, ona nešto izgubiti na snazi ili ugledu. Taj neki novogovor, koji je sve kabastiji, pompezniji i pretenciozan, u stvari krije užasnu prazninu naših institucija.
Svetlana Lukić: Svaki put kada prođem onom ulicom Kneza Miloša nerviram se zbog broj zastava okačenih na zgradi vlade. Juče sam ih Izbrojala 15-ak.
Vera Marković: Treba proveriti tendere za nabavku tih zastava, možda je razlog u tome. Naravno, ne mislim da je u tome, mislim da je to ona pompeznost Titanika i što je veća praznina to je više pompeznosti i više patetičnog i zvekećućeg oslovljavanja svega i svačega.
Svetlana Lukić: Od cele države je napravljen neki zverinjak, oni rade šta god im padne na pamet, kradu koliko im padne na pamet, a onda je to poruka građanima da se i oni snađu.
Vera Marković: I onda snažni tipovi kao što je Mišković vode svoju politiku, za koju traže i dobijaju podršku vlade. To vidimo po prisustvu ministara iz Demokratske stranke i DSS-a na otvaranju ovog Delta sitija.
Svetlana Lukić: I Dobrice Ćosića.
Vera Marković: Taj snimak je zanimljiv i trebalo bi se zamisliti nad njim. U međuvremenu oni pišu papirnate strategije za rešavanje raznih problema. Čula sam za strategiju borbe protiv siromaštva, pri čemu je u budžetu predviđen samo deo novca potrebnog za izvršavanje te strategije. Strategije koje nemaju podršku u budžetu nisu ozbiljne, operativne strategije. Ne vidimo da postoje ciljevi, fazni ciljevi i neka politika vlade.
Svetlana Lukić: Kada je skupština potvrdila sporazum o readmisiji rekli su da u zemlju treba da se vrati 50.000 ljudi. Šta ćemo sa 50.000 ljudi?
Vera Marković: To je jedan grad.
Svetlana Lukić: Kada su se vratili neki Romi iz Nemačke sa decom koja su se tamo već bila integrisala, našli su se bukvalno na ulici. Ovde govorimo o 50.000 ljudi, a oni ne znaju ni šta će sa nama. I mi smo im višak.
Vera Marković: Jedan od njih juče kaže javno na nekoj od televizija da mi ne možemo tim povratnicima da damo prednost u zapošljavanju samo zato što su došli sa zapada. A u sporazumu o readmisiji stoji naša obaveza da se pobrinemo za te ljude u smislu stanovanja, zapošljavanja, školovanja dece, zdravstvene brige. Ne vidim da se bilo šta tu rešava, osim što se Mađarima natura da će oni dobiti svoj deo Roma, jer ih nemaju dovoljno. Svi problemi koji se pojave uznemire vladu i ona besno reaguje i gleda koga će da opali tim problemom u glavu. Eto, Mađare ćemo tim Romima u glavu, pa neka vide kako je to.
Sećam se borbe za porodični zakon, kada smo obilazile razna mesta, razgovarale sa ženama, govorile o prednostima tog zakona. Lobiranje je bilo dosta teško i kada je zakon usvojen našoj sreći nije bilo kraja. Sada je prošao jedan period primene toga zakona i vidimo da je ogroman broj nasilnika kažnjen samo uslovno. Prva statistika o primeni tog zakona je poražavajuća. I pored toga što su centri za socijalni rad i sudska veća prošli obuku o primeni porodičnog zakona, oni i dalje pokušavaju da budu medijatori između dvoje, od kojih je jedan nasilnik, a drugi žrtva, da se njih dvoje dogovore u cilju očuvanja porodice. Oni i dalje ne vide da je nasilje prema detetu najveće zlo ovog društva. Oni i dalje ne primenjuju zakon koji je napravljen tako da se na prvom mestu štite dečija prava nego i dalje štite prava odraslih i na jedan konzervativan način štite porodicu nastojeći da je održe pod svim mogućim uslovima, insistirajući na kontaktu između deteta i nasilnika. Duh toga zakona se ruši već na sudu.
Ja se bojim spontanih, pod znakom navoda, nereda, pre svega na jugu Srbije i u Kosovskoj Mitrovici. Predsednik vlade tvrdi da će Kosovo ostati srpsko i uverava te ljude da će se pregovori završiti pozitivno. Oni koji mu veruju će doživeti ozbiljnu traumu. Srećom, tih ljudi je malo. Bojim se izazvanih nemira, kao što su bili oni u kojima je paljena džamija. Bojim se da će i ovog puta biti tako.
Svetlana Lukić: Bila je ovo Vera Marković iz Socijaldemokratske unije, koja je bila poslanica u skupštini Srbije. A prošle nedelje u gradu Sarajevu organizovana je promocija Peščanika, na kojoj su govorili Teofil Pančić i gospođa Latinka Perović. Domaćin nam je bio Senad Pećanin, glavni i odgovorni urednik nedeljnika BH dani.
Senad Pećanin: Dugo vremena zvaničnici srbijanski nisu povezivali ni na koji način rešenje statusa Kosova sa položajem Bosne i Hercegovine, međutim svjedoci smo u zadnje vreme da oni dovode u vezu status Kosova sa teritorijalnim integritetom Bosne i Hercegovine. Do koje mjere to pitanje zabrinjava građane Bosne i Hercegovine, ja sam otkrio prije tri večeri kad me moj 12-ogodišnji sin po dolasku iz škole pitao sasvim ozbiljno – tata, hoće li biti rata. Šokirao sam se, otkud to pitanje, pa kažem – neće, sine, naravno, otkud to pitanje, kaže – drug mi je rekao. Dakle zaista, kako vi vidite koji će biti daljnji pravci odnosa Beograda prema Bosni i Hercegovini u kontekstu rešenja statusa Kosova?
Latinka Perović: Povezivanja pitanja Bosne i Kosova je postalo paničnije kako se primiče kraj pregovorima i što je izvesnije kakvo će to rešenje biti. Ali ja ne mislim da je režim koji je trenutno na vlasti u Srbiji od toga ikada odustajao. On je prema Republici Srpskoj sve vreme vodio politiku koja ima za cilj da stvori jedno faktičko stanje, koje će jednoga dana postati i stanje de jure. To je ignorisanje realnosti, jer Bosna je nezavisna država i nikakav referendum ne može odlučivati o njenoj sudbini. Srbija je jedna veoma zapuštena zemlja u kojoj ne funkcionišu institucije, koja je veoma udaljena od svakog pojma pravne države. Imate jedno vrlo teško stanje unutar zemlje, nesporazume sa svim susedima, neugašene teritorijalne pretenzije. Šta može biti rezultat? Nikakav rat, Srbija za njega nema snagu. Može doći do izvesnog unutrašnjeg haosa, čiji bi cilj bio uklanjanje kritičkog dela društva. Cilj je proizvesti veliku ravnodušnost društva i strah od toga šta se može dogoditi. I to što pita vaš 12-ogodišnji sin, pitaju i mnogi ljudi u Srbiji, jer su se već navikli na atmosferu neizvesnosti, rata, nepredvidivosti svojih političkih zastupnika. Vi u stvari imate političke stranke koje se u ogromnoj većini drže velikodržavnog programa, koje i ne prikrivaju da evropeizacija nije više od retorike. Ja mislim da je ta politika doživela faktički slom upravo sada, otvaranjem pitanja Bosne. Evropi je postalo jasno da teritorijalne pretenzije Srbije, iako je iznurena, iako je platila tako strašan ceh, još uvek postoje. Ne vidim da je neko u Srbiji spreman da učestvuje u petom ratu, ali očekujem unutrašnji haos i propadanje koje može biti vrlo opasno i za stabilnost celog regiona.
Demokratska maska je pala sa kleronacionalističkih lidera. Jasno je da je njihov cilj ta velika država, bez obzira kako će se u njoj živeti, lečiti, školovati. Kosovo je fiksacija i vi ne možete ni o čemu drugom govoriti, ne možete takoreći disati, ne možete održati izbore, proveriti volju birača, dok ne rešite pitanje Kosova.
dokumentarni snimci iz Sarajeva
Svetlana Lukić: U Bosni i Hercegovini Srba ima koliko, 33-34 odsto, je li tako, a drže 60 i nešto procenata teritorije.
– Hoćeš da ti kažem kako je to? Zato što smo mi naučili da bude ispred naše kuće bašta, sto, stolica, da se može sjesti fino, popiti, a onaj je naučio kuću na kuću i ono zemlje što ima malo nekome da proda, da bi bile kuće načičkane. Nema kraja dok neko ne bude vojnički pobeđen.
– Dok ne sravnimo Sarajevo.
– Kad vidimo Sarajevo poravnato…
Svetlana Lukić: A gde će oni?
– Kao Kurdi.
– Ne nastojim da uvredim nikoga tamo, ali kad dođem u tu Srbiju ja se ne osećam kao Srbin, nego se osećam kao Bosanac i mene će čitavog života proganjati Bosanac, Bosanac. Ja nisam Bosanac, ja sam Srbin.
– Evo, izgleda da ćemo da počnemo.
Svetlana Lukić: Šta ćete da gađate to?
– Gađamo njihove ciljeve.
Svetlana Lukić: Čije ciljeve?
– Njihove ciljeve odakle nas svakodnevno gađaju. Evo, već smo počeli. Još jedna, idemo!
Svetlana Lukić: A šta gađate? Je l’ znaš šta gađaš sad?
– Znam šta gađam, njihova neprijateljska uporišta odakle nas svakodnevno tuku snajperom, mitraljezima i tako dalje, njihove gore transportere i to.
Svetlana Lukić: Čula sam da ste juče i prekjuče gađali i imali uspeha.
– Mi svakodnevno ostvarujemo uspeh na našem planu, uvek i svakodnevno pogađamo prave ciljeve.
Svetlana Lukić: Koliko imaš godina?
– Ja imam 20 godina.
Svetlana Lukić: A ovi tvoji ortaci?
– Moji ortaci, ovaj ima 19, 18, 17, imali smo jednog momka od 14 godina, tu je u stalnoj ekipi.
Svetlana Lukić: A u međuvremenu čime se bavite, kako se zabavljate?
– Zabavljamo se tako što idemo na liniju, malo pucamo, nonšalantno to radimo.
– Ovde u Dobrinji gore imam prijatelja jednog koji je išao sa mnom u razred, baš mi je crtao grafički u IV razredu da bih ja prošao, da ne bih ponavljao taj IV razred na popravnom ispitu. Toliko smo dobri prijatelji bili i ne znam, on je sad u njihovoj, ja sam u ovoj srpskoj vojsci, ne znam, smatram da ima dosta dobrih ljudi među njima. Kao što sam rekao, neću tim mislima da se opterećujem, jer i oni će postati s vremenom nacionalisti i tako, ako već nisu postali. Prije rata, djevojka mi je muslimanka bila, od kako se zaratilo nisam se čuo s njom, mislim da se nikad više neću vidjeti s njom. Mislim da se i ne želim vidjeti s njom i da to neće biti moguće posle rata, ne znam, mislim da nema života s njima više.
– Plašim se, bogami, puca, to me strah, još mi dodijalo, bolan, ovde, dosadilo više. Stvarno, već je dva mjeseca.
Svetlana Lukić: Šta radite ovde, kako provodite dane?
– Ništa, malo onako hodam bezveze, šetam, izađem, ubijam dosadu.
Svetlana Lukić: A čega se plašite najviše, da li snajpera, granata, čega?
– Pa svega, i pucanja ovog snajpera, može me metak u glavu, u tome je stvar.
Bojan Bajić: Evo, da se predstavim, ja sam Bojan Bajić, dolazim iz Rudog inače, Rudo je jedno malo mjesto na granici Bosne i Srbije. Da, Prva proleterska. Inače, stalno slušam Peščanik, iz nekog razloga u Rudom ja Peščanik mogu da uhvatim samo u svom golfu iz 1986, tako da vrlo često me vide kroz Rudo kako se vozam i slušam neke emisije na B92. Ono šta ja hoću sad da pitam, jeste neka misterija vezana za Zorana Đinđića. Mi znamo da većinska Srbija povezuje pitanje Kosova i Bosne, mi znamo da se apsolutna većina u Republici Srpskoj nada i želi, povezuje to pitanje, međutim, ajmo biti iskreni, ipak je to pitanje prvi povezao Zoran Đinđić. I u stvari pred samu smrt Zoran Đinđić se počeo baviti pitanjem Kosova i on je u stvari po meni otvorio to pitanje kada je rekao da pitanje disolucije Jugoslavije mora ići po principu administrativnih granica ili po etničkom principu. I on je tad vrlo jasno mislio da ako Kosovo dobije nezavisnost po etničkom principu, da je to pitanje onda otvoreno i u Bosni i Hrvatskoj i Sloveniji i da se onda mora ponovo vratiti na početak pitanja disolucije Jugoslavije. Dakle, ako Kosovo rešimo na etnički način, ajmo sve na etnički način. Neko ko sluša Peščanik, neko ko podržava tu Srbiju, ja sam Srbin iz Bosne koji podržava Bosnu i Hercegovinu, razumete, neko ko je podržavao Zorana Đinđića, neko ko se nadao u Zorana Đinđića, pitam se šta je on u stvari mislio kad je to rekao? Šta bi se desilo da Zoran nije poginuo? Da li bi Zoran došao u ovaj nekakav ćorsokak u kojem je Milorad Dodik sad? Eto, ja bih volio neku vrstu komentara na ovo pitanje.
Latinka Perović: Mi smo proveli dve i po godine radeći jedan zbornik o Zoranu Đinđiću i ja mislim da sam za te dve i po godine pročitala apsolutno sve što je Zoran Đinđić napisao. On se lomio između politike i filozofije, 80-e godine su ga prelomile da se angažuje. On je bio čovek revolucionarnog instinkta, bio je moderan čovek, dublji nego što je smeo da pokaže sredini, bio je i čovečniji nego što je smeo da pokaže, ali vi imate u Srbiji jedno stanje stvari u kome je nacionalizam totalan, nema ničeg drugog osim rešenja tog istorijskog pitanja stvaranja srpske države, ujedinjenja srpskog naroda. Neko ko to nije hteo da radi bio je prinuđen na delovanje u okruženju koje želi da promeni, a morao se jako truditi da na to okruženje liči. I on je preuzeo taj neverovatni rizik u politici, što govori da nije bio običan političar, nego čovek od većeg formata. Vi imate dnevničke beleške Dobrice Ćosića, koji kaže da je duboko razočaran Zoranom Đinđićem kao premijerom, kaže – on je sledio mene, a sad me je izdao na srpskom pitanju. Imate njegov brzi sukob u DOS-u sa legalistima koji su protivnici reformi, imate njegov takoreći minimalan uticaj u biračkom telu, oko 7 odsto. Zašto je to tako? Iz prostog razloga što on ima jedan jedini cilj, za koji ne veruje da može da bude ostvaren, a to je da Srbiju konačno, kako on govori, prikači za evropski voz i da time učini kraj njenom mitu o velikoj državi, da učini kraj mitu o ujedinjenju, o prirodnim granicama za koje niko ne zna gde se tačno postavljaju.
Kada ga čovek pažljivo čita, onda u njemu vidi svu protivrečnost kraja XX veka u Srbiji, vidi njegovo razumevanje vremena. On je gotovo na prevaru hteo Srbiju da uključi u taj evropski trend i u tom smislu je bio malo naivan, što su njegovi protivnici vrlo dobro osetili. On je znao da će na pitanju Kosova i Bosne biti zaobiđen od srpskih nacionalista, da će oni to uzeti i inicirati, i ono što on predlaže za Kosovo, to je čitav niz varijanti, ali pre svega on predlaže početak pregovora. On uspostavlja veze sa Bosnom, on tumači u svojim tekstovima i Pale i tog vola, kada je pokušao da učestvujući u tom miljeu, koji je takoreći totalan u Srbiji 90-ih godina, tu se ne treba zavaravati. On je hteo da taj milje iznutra otvori, a kao strategiju sve vreme imajući vezivanje Srbije za Evropu. Ja čak ne mislim da je on smatrao da je politika neki njegov dugoročni cilj, da će se on time stalno baviti, jer izvorno je bio filozof i u tom smislu zaista tragična pojava u srpskoj politici. Ono po čemu on ostaje gotovo jedinstven je podvlačenje crte u odnosu na politiku rata, ratnih zločina i isporučenje Miloševića. Mi možemo reći da je to praktično uradio sam Zoran Đinđić. On je jednostavno došao na srpsku vladu i rekao – mi za pet minuta moramo isporučiti Miloševića. Bez te njegove rešenosti mi bismo se još dublje mrcvarili, bili još srećniji što je sud međunarodni pravde rekao da mi nismo počinili zločin, ali da smo znali za zločin i mogli da ga sprečimo. Još bismo se više natezali da li uopšte da donesemo u srpskom parlamentu rezoluciju o tome da nije trebalo za četiri dana ubiti 8.000 ljudi i da li je genocid kada se nešto takvo planira.
On je prešao tu kritičnu tačku u Srbiji, za šta je platio vrlo visoku cenu, a mi smo ostali negde na pola puta, slabeći tu energiju i udaljavajući se od tog racionalnog procesa, od tog normalnog bilansa svega što se tu zbilo, od nekog, ako hoćete, kajanja. Vrlo često se dešavaju ta međusobna izvinjenja. Moram da vam kažem da ja nikakav značaj tim izvinjenjima ne pridajem. Za mene su ona politička, kurtoazna, tu nema kajanja, tu niko ne misli o žrtvama, a svako pominje Vili Branta. Vili Brant je kleknuo, ali kada, kada je Nemačka došla do nove istočne politike, kad je već postala liberalna, vodeća ekonomska sila u Evropi, tad je on to uradio. To je samo simbol za jednu već promenjenu politiku, a ovo su neki simboli za istu politiku i za mene su oni cinični i uvredljivi za žrtve i svakog čoveka zdravog razuma. Mislim da je Zoran Đinđić u tom smislu vrlo jasno rekao – slušajte, sve demokraske zemlje sveta su se složile da se osnuje međunarodni krivični sud u Hagu, pa ne možemo mi biti protiv sveta, mi ne možemo dovoditi taj sud u pitanje, a računati na kredibilitet. Što se mene lično tiče, citiram ga – ja nikada neću odobriti nijedan ratni zločin. Srbija se njega hvata kao simbola, kao čoveka nade, kao nekoga ko je pokušao da je vrati u svet, ali mislim da je njegova pojava mnogo dublja i ja bar nisam u stanju da prihvatim laki sud o njemu. I danas nema odbrane Zorana Đinđića u tom smislu.
Znate šta, on je simulirao tu energiju Srbije, on je znao da je energija u Srbiji jako istrošena u ratovima, da je društvo devastirano, da je društvo postalo ravnodušno čak i prema sebi. Uslovi u kojima on pokušava da nešto učini su nemogući i zato kod njega razlikujem strategijsku od taktičke strane. Zato je on došao u tako okrutan sukob sa svojim partnerima u Demokratskoj opoziciji Srbije. On je znao da je Srbija do te mere bila kontaminirana nacionalizmom i ratnom politikom, da je tu moglo da se računa samo sa drugim nacionalistom, koga će on, verovao je, uz podršku društva negde nadigravati, uravnotežiti. I zbog toga je tako brzo usledila njegova egzekucija. On je govorio – mi smo potpuno sami, na svojoj strani nemamo ništa osim istorijskog procesa. Istorijski proces je na našoj strani, jer su integracije duh vremena. Mi Srbi volimo da žalimo za svojim velikim ljudima onda kada ih više nema. To je par excellance političko ubistvo. Sudski proces je pokazao veliku ravnodušnost državnih organa, trajao je četiri godine i završio se prilično skandalozno. Čovek se pita ko je sve u to involviran, koliko smo mi kontaminirani tom politikom zločina, ne samo prema drugima, nego i prema vlastitom narodu i ljudima.
Svetlana Lukić: Slušate Dejana Ilića iz izdavačke kuće Fabrika knjiga.
Dejan Ilić: Dve stvari su mi jako zanimljive. Ne mogu da se ne smejem, a nije za smejanje, ovome sa Hongkongom i Kosovom. Znaš šta mi se čini da je tu problem? Ljudi koji predstavljaju ovu državu u tim razgovorima navikli su da nama mogu da kažu šta god hoće i da to nema nikakvih posledica. Oni više nemaju kontrolu nad onim što izgovaraju, jer smo ih mi navikli da ne reagujemo na gluposti koje oni izgovaraju. I pošto su izgubili orijentire, oni odlaze napolje ne shvatajući da to nismo više mi kojima se oni obraćaju i onda izgovore stvar koju su izgovorili – mi hoćemo da model Hongkonga bude rešenje za status Kosova. Tu stvar ne smeš da izgovoriš, jer kad uporediš te stvari, to otprilike izgleda ovako – Kosovo je Hongkong, dakle, izuzetno bogata, sposobna privreda koja je u stanju da samu sebe održava, a s druge strane, Srbija je Kina, dakle, velesila koja ne pregovara ni sa kim. Kina je tada rekla – to je, bre, naše, kraj, tačka. Dakle, Kosovo kao samoodrživa ekonomija koja ostvaruje ogromne prihode i Srbija kao velesila koja zapravo i ne pregovara nego koristi svoju moć da bi nametnula ona rešenja koja njoj najviše odgovaraju. Cela ta stvar je groteskna, ti se pozivaš na rešenje Hongkonga kao na nekakav princip iza kojega zapravo stoji puka sila, a iz pozicije Srbije koja nema više nikakvu moć i prosto je smešna kao država. Ne znam kako su reagovali ljudi kojima su oni to izgovarali. Verovatno su to ljudi obučeni da se ne smeju u lice onome koji izgovara gluposti. Da su to rekli nama, mi bismo odmahnuli rukom, ali očigledno da i mi više ne treba da odmahujemo rukom i da treba da im govorimo – ej, pa nemojte da pričate gluposti. Ne zbog nas, navikli smo mi na vaše gluposti, nego da se ne brukate napolju, jer očigledno više ne znate šta izgovarate. Prihvatio bih da oni kažu – pa i ovo što se nama nudi je apsurdno, mi smo na njihov apsurd odgovorili našim apsurdom. U redu, to je jedna fina ironija, pa ko razume, razumeo je i ja bih bio zadovoljan tim objašnjenjem.
Ovo što se dešava u Bosni i Hercegovini je ista stvar. Mehanizmi u Bosni i Hercegovini su napravljeni tako da nijedna etnička grupa ne može da bude preglasana, jer se ispravno zaključilo da će svaka situacija u kojoj dve grupe mogu da se ujedine protiv treće biti iskorišćena. Šta se međutim dogodilo? Neko je te mehanizme iskoristio da opstruira rad tih tela. Dakle, ti napraviš mehanizam da niko ne može da ugrozi nijednog od aktera u donošenju odluka i ti želiš dobro svakome od ta tri aktera, ali onda svaki od ta tri aktera te mehanizme iskoristi ne da bi se zaštitio od druga dva, nego da bi osujetio i ono što bi išlo u korist svima. I onda ljudi kažu – čekaj, mi imamo nefunkcionalna politička tela koja ne mogu da donesu nijednu odluku zato što ljudi namerno koriste mehanizme zaštite da bi opstruirali svaki rad. Kada su im uzeli igračku, oni kažu – vratite nam igračku. Ja se slažem da je užasno opasno napraviti mehanizme odlučivanja koji će voditi tome da se dvoje udružuju protiv trećeg. To je za Bosnu i Hercegovinu katastrofa, ali nekako se mora naučiti ta lekcija. Ako si zloupotrebio nešto što ti je išlo u prilog, pa moraš biti kažnjen. I mi sad imamo tu situaciju u Republici Srpskoj i jako je zanimljivo kako se sad cela priča digla na načelni, principijelni, moralni nivo, je li. To je sada atak na Republiku Srpsku. Pa nije, nego je Republika Srpska atakovala na neka politička tela, pa joj se ovo vratilo kao reakcija. I kad bi se taj kontekst tako postavio onda ne bismo pričali o tome kako neko mrzi Srbe. Ne, oni su hteli da ih zaštite, ali su to Srbi zloupotrebili, pa su oni rekli – nećemo više da vas štitimo i kraj. Sve to ludački podseća na početak 90-ih. Pobogu, prošlo je toliko godina, pa je l’ smo nešto naučili.
Dobili smo nacrt zakona o kulturi, koji je pravljen sa pretpostavkom da je srpska kultura ugrožena i kako moramo svim sredstvima da je štitimo. Taj zakon bi mogao da funkcioniše u XIX veku kada se država formirala i zaista bila ugrožena sa svih strana. Oni su probali da taj zakon osavreme na jedan genijalan način. Na početku postoji član koji kaže – Svi pojmovi koji se koriste u muškom rodu važe i u ženskom rodu. I to je njima uvođenje politike rodne ravnopravnosti u zakon o kulturi. Tu se sve vreme govori o nacionalnoj kulturi kao proizvodu kolektiva. U tom zakonu nigde nemaš pojedince, građanina. Tu se kaže – ministarstvo kulture će imati zadatak i da čuva kulture nacionalnih manjina u Srbiji, ali onda odmah ide – ministarstvo kulture ima zadatak da čuva srpsku kulturu na onim teritorijama gde žive Srbi u susednim državama i gde su oni manjina. Znači, Srbija je jedna fina država i nacionalne manjine u njoj nisu ugrožene, ali Srbija je okružena zemljama neprijateljima, gde su Srbi ugroženi i mi odavde moramo da ih branimo. Time si rekao da su te države loše, da one ne misle o svojim nacionalnim manjinama i da su one naši neprijatelji. Imam jedan kontra primer. Mađarsko ministarstvo kulture nema nikakav program kojim pomaže Mađarima u Srbiji. Još jedna stvar, ovde je u toku priča o dvojnom državljanstvu. U Mađarskoj je bio referendum na kojem su ljudi glasali da li Mađari koji žive izvan Mađarske mogu da imaju automatsko pravo na dvojno državljanstvo. Ljudi su izašli na referendum i rekli – ne. Zanimljivo je i to što je na sajmu knjiga gostovao izdavač iz Hrvatske i imao mesto u areni obezbeđeno isključivo za domaće izdavače. To je srpsko kulturno društvo Prosvjeta iz Zagreba, na čijem čelu je pomoćnik ministra kulture Hrvatske. To znači da ovde nije dominantan državni princip nego etnički. Onda vidiš da je to ista ona logika koja je govorila da svi Srbi moraju da budu u jednoj državi, na jednoj teritoriji koja će uspešno da ih štiti od svih okolnih naroda koji im žele samo zlo i ništa drugo. Još jedan primer sa Sajma, Prosvjeta je imala mesto u areni, ali prištinska Rilindija nije. Po svemu što mi u ovom trenutku govorimo ona pripada državi Srbiji. Dakle, ako ništa drugo, oni su morali da dobiju poziv da učestvuju na sajmu knjiga, pa neka oni taj poziv odbiju, pa ti odeš na pregovore u Beč i kažeš – mi se trudimo da ih integrišemo u naše društvo, ali oni odbijaju, pa ne možete ih nagraditi za odbijanje. Ali čime mi pokušavamo da ih integrišemo, šta je to što mi njima nudimo? Nudimo im da budu Hongkong. I ja bih voleo da budem Hongkong, ali znaš, to je druga priča. I Glas srpski iz Banjaluke je bio na mestu na kojem treba da budu samo domaći izdavači, ali se ne sećam da je tu bila ijedna izdavačka kuća vojvođanskih Mađara. Da li mi njima time kažemo da oni idu na sajam knjiga u Mađarskoj, pa neka se tamo izlažu, šta će nam ovde. Ali oni ne idu tamo, jer nemaju taj mehanizam, jer je Mađarska država koja drugačije funkcioniše.
Koliko god bio mali budžet za kulturu, s obzirom na to koliko se u Srbiji uopšte radi i koliko se ljudi bavi kulturom, ja mislim da ima i viška sredstava. Ti imaš razne primere kako se ta sredstva troše i zašto ih nema dovoljno. Stoji u izveštaju ministarstva od prošle godine da je 140 miliona dinara potrošeno za otkup knjiga za 2006. Istovremeno se raspisuje konkurs za 2007, da se otkupe knjige iz 2006. Dakle, ministarstvo samo poriče da je uradilo otkup u 2006, ali stoji izveštaj da je 140 miliona dinara potrošeno za otkup knjiga. Poslednji otkup bio je u 2005. i tada je potrošeno 45 miliona dinara. Znači, ovo je tri i nešto više puta od toga. Ti se pitaš – a gde je taj novac, pošto otkupa nije bilo, a oni kažu – ne zna se. 4 miliona dinara je odvojeno da se ove godine ode na sajam u Frankfurtu, da se predstavi srpsko izdavaštvo. Nije se išlo na sajam u Frankfurtu i taj novac nije potrošen za to. Kada se pitalo šta se dogodilo sa tim novcem, oni su rekli – ispitaćemo. Šta će da ispitaju? Da bi se novac odobrio, on prolazi tri instance. Kako može da nestane 4 miliona dinara? To je jedan način kako se odlivaju novci, drugi način je kada odobravaš sredstva i institucijama koje su na budžetu, poput recimo Filmskog centra Srbije. Njima su odobrena sredstva u visini od dva prosečna otkupa knjiga da naprave deset knjiga. Oni te knjige nisu napravili. Ja sam dobio novac da u svojoj izdavačkoj kući objavim jednu knjigu i zakasnio sam, objavio sam je dva meseca kasnije i dobio sam pismo da hitno vratim novac. Pazi, ja ne znam, možda je Filmski centar Srbije takođe dobio pismo da vrati novac, ali nisam siguran. Fabrika knjiga je privatna kuća i meni može da se ispostavi taj zahtev, a ono je državna ustanova, oni se valjda između sebe ne diraju. Znači, to je drugi način, da se daju novci za izdanja koja se ne realizuju. Treći način je da pomažeš državne izdavačke kuće koje već godinama za redom dobijaju priznanja da su najbolji izdavači u Srbiji. To je genijalno. Imaš izdavačku kuću koja je državna i koja dobija novac direktno iz budžeta i još ima monopol na nešto što je najunosnije u izdavačkom poslu, a to je pravljenje udžbenika. Dobiješ novac da napraviš knjige, ti si jedini koji te knjige može da prodaje i onda dobiješ priznanje kako si najuspešniji. Međutim, ništa od ova tri načina toliko dramatično ne ugrožava taj budžet kao to da se preko kulturne politike vodi socijalna politika, jer od novca koji se izdvoji za kulturu 90 odsto odlazi na plate ljudi koji su na ovaj ili onaj način zaposleni u državnim institucijama koje se bave kulturom. Pa su to ljudi koji rade u bibliotekama i raznim domovima kulture. Najveći broj tih institucija ne radi ništa i ti imaš ljude koji su nesrećni jer su te plate male, ali ti moraš da ih držiš, jer ne znaš šta bi radio s njima ako oni ne bi dobijali te plate. I onda ti vidiš da je kulturna politika kod nas jedna vrsta socijalne politike, čiji je jedini cilj da se ljudima da nekakav novac da prežive, da ne bi bili nezadovoljni, a da je kulturna proizvodnja u sasvim desetom planu. To je problem, jer ti kada pogledaš koliko se ovde kulture proizvodi novca ima i previše. Ali kada pogledaš koliko ljudi živi u vezi sa kulturom preko državnih ustanova, e, onda nijedan budžet nije dovoljan.
Moje dete pre neki dan čita knjigu Orlovi rano lete Branka Ćopića. Branko Ćopić je moj omiljeni pisac, ja sam bio presrećan kada sam video dete da to čita. Međutim, dete u jednom trenutku počne da plače – ja ovo ništa ne razumem. Pazi, ne razumeš Branka Ćopića, po definiciji nemoguće, kako, bre, ne razumeš. Pomisliš, jebote, glupo mi je dete, u čemu je problem, kako ne razumeš, daj, nemoj da se glupiraš, to je jedan od naših najboljih pisaca, mora biti jasan, možda si umorna. Dete nastavi da čita, jer mora da pročita za školu, nije to veliko, to je sto i nešto strana, i čita i plače. Ja kažem – daj, prekini da čitaš, nije stvar u tome da čitaš i plačeš, moraš da uživaš, treba da se smeješ, to je takav pisac. Ne, ne, ja ništa ne razumem, ja ne mogu, ja kažem – daj mi, majke ti, da pogledam tu knjigu. Pogledam knjigu, sva JE u knjizi su pripojena reči za kojom slede i u svakoj desetoj rečenici u toj knjizi postoji slovna greška. I ti stvarno moraš da iščitaš svaku rečenicu dva puta da bi shvatio šta se u toj rečenici kaže. Kako je moje dete došlo do te knjige? Pa tako što je nastavnica u školi rekla da je to obavezna lektira i da to mora da se kupi u tom kompletu i deca su kupila komplet školske lektire i niko nije pogledao šta je unutra. Šta se dogodilo, šta je posledica? Moje dete neće želeti da čita knjige, jer su knjige glupe i pune grešaka i ona ih ne razume i mom detetu Branko Ćopić neće postojati kao pisac. Ja mislim da je bitno da mom detetu Branko Ćopić postoji kao pisac, ali meni je škola oduzela Branka Ćopića za moje dete.
Da ne pričam o tome da na nekom drugom nivou imaš felerične obrasce za razumevanje sveta i naravno da ti onda neko kaže – znate, Kosovo je Hongkong i da nema nikakav problem s tim. Jer ako je neko odgajan unutar feleričnog sistema, on nema problem da izgovara felerične stvari. To može da se podiže na najrazličitije nivoe. Užasnut sam činjenicom da se ovde ubijaju cele porodice, uđe i ubije celu porodicu, a to se posle pravda – on je pozajmljivao novac, zelenašio je. Znači, mi živimo u društvu u kojem je senzacija za naslovnu stranu da je cela porodica pobijena, da bismo u narednih nedelju dana dobijali parče po parče objašnjenja zašto je to normalno i zašto tome ne treba da se čudimo. Zamislimo situaciju da se to dogodilo u Bosni i Hercegovini i da je kojim slučajem ubica bio Hrvat, da li bi to onda bilo normalno, šta bismo onda o tome mislili. Da ne pričam da se tokom 90-ih događalo da su cele porodice bile pobijene i da smo mi mislili da smo na neki način od toga zaštićeni. Vidim direktnu vezu između onoga što se događalo 90-ih i ovoga što se događa danas u Srbiji. I u pravu su svi oni koji su govorili da će jednom to nasilje da se prelije, jer onaj ko čini nasilje ne možeš se od njega zaštititi u svom dvorištu. Mi sad to živimo i kako nam pomaže to što smatramo da je to normalno? Kulturni obrasci koji su stajali iza onoga što se događalo 90-ih očigledno i sada funkcionišu. Od toga da je normalno da se poubijaju svi članovi jedne porodice, jer se zaboga neko od njih bavio zelenašenjem, do toga da mi tražimo da Kosovo bude Hongkong, a Srbija Kina, nije dalek put.
Priča o radikalima ili priča o fašizmu u Srbiji je priča o ekonomiji u Srbiji i to je takođe nešto što se rešava na polju kulture, kultura mora da ukaže na te veze. Znači, fašizam nije ništa drugo nego strah od budućnosti, a osobe sklone fašističkim ideologijama su osobe koje su sklone da svoje strahove manifestuju agresivnim ponašanjem i da poziciju žrtve u kojoj sebe vide iskoriste kao legitimaciju za nasilje koje će činiti drugima, jer tako oni opravdavaju svoje nasilje. Mi smo ugroženi i moramo da se zaštitimo. Moj život je ugrožen, a ako je moj život ugrožen ja imam pravo da ugrozim život drugog da bih se odbranio. Dakle, fašizam je čist strah od budućnosti. Šta generiše taj strah? Pa, ne nekakav ideološki nanos, nego ga generiše jednostavna činjenica da ti ne znaš kad završiš školu da li ćeš se zaposliti ili ne, pa i ako se zaposliš da li ćeš biti u stanju da zaradiš dovoljno da preživiš. Pa i ako imaš dovoljno da zaradiš da preživiš da li ćeš imati dovoljno za neki pristojan život koji si u jednom trenutku sebi zamislio. Sad, razni ljudi se različito nose sa tom neizvesnošću, ali postoje tipovi ličnosti koji u takvim situacijama pribegavaju agresiji, jer su uplašeni. Dakle, fašizam je manifestacija straha. Radikali i jačina radikala su takođe posledica straha, to je stranka koja na najbolji način artikuliše strah kojem su podlegli građani ove države. Zašto Demokratska stranka, Liberalno-demokratska partija, zašto G17 plus ne umeju da izađu na kraj sa tim strahom? Pa zato što su se pokazali nesposobnima, sada mislim na Demokratsku stranku i G17 plus, da kada se nađu u poziciji da donose odluke reše taj problem neizvesnosti. A zašto su ljudi u strahu? Zato što pamte tu nesrećnu Jugoslaviju, koja je ipak nudila neku stabilnost, pokazalo se lažnu, pokazalo se čak krvavo lažnu. Ali se ljudi sećaju da su imali živote u kojima je nešto bilo izvesno. Kako to da za radikale glasaju ljudi koji su nekada bili lojalni građani te socijalističke Jugoslavije, kada je ideologija radikala sve nasuprot toj ideologiji socijalističke Jugoslavije. Pa to je vrlo logično, ljudi imaju očekivanja koja su građena u toj socijalističkoj Jugoslaviji i sad su uplašeni, a radikali izlaze u susret tom strahu i daju obećanja koja ove ljude na neki način umiruju. I to je to.
Ja moram verovati da će građani biti dovoljno pametni da kažu – to što su stvari otišle dođavola ne znači da mi sad treba da izađemo i ubijamo jedni druge. Ja nemam drugu utehu za ono što bih mogao da očekujem na osnovu toga kako sada stoje stvari u Srbiji. Stvari su postavljene tako da mi sutra možemo da završimo u građanskom ratu, odnosno, pre će biti da jedni ubijaju druge, a ne da se uzajamno ubijamo. Istovremeno, stvari su postavljene tako da mi sutra možemo da počnemo da živimo u pristojnom društvu. Ima elemenata i za jedno i za drugo, iskustvo te uči da očekuješ najgore, a vera da život ima smisla te prosto tera da veruješ u ovu drugu opciju i da će ona na kraju biti jedina opcija. Ja verujem da sve može da se objasni i da su objašnjenja uglavnom jednostavna. Vojislav Koštunica iskreno veruje da će u Srbiji sve da stane i da će odjednom svi umreti od tuge i nesreće kada izgubimo Kosovo. Ja ne mogu više da komuniciram s njim, ja samo mogu da slegnem ramenima i kažem – u redu je, u ovom trenutku si jači, svi ćemo trpeti posledice tvog ponašanja, ali ja tebe ne razumem, ne razumem te od onog trenutka kada si mi rekao da je to sudbinsko pitanje, jer to nije sudbinsko pitanje. Nije tačno da druge države nisu ostajele bez delova svojih teritorija, granice su se u Evropi tokom XX veka menjale mnogo puta i države su gubile i dobijale teritorije. Srbija je jedna od država koja je dobijala teritorije u XX veku, sad je došlo na red da se jedan deo te teritorije koji je dobijen u XX veku izgubi, pa šta? Je li neko umro u onim državama koje su gubile teritorije u XX veku zbog toga što su te teritorije izgubljene? Jesu li te države nestale? Ne, ljudi su živeli i dalje.
Jesu li ljudi u Srbiji živeli bolje zato što je Srbija širila svoje teritorije? Ne znam, ne izgleda mi da jesu, nisam video da je Srbija bila dovoljno pametna da iskoristi tu vrstu ekspanzije, naprotiv, nekako joj nikada nije bilo dovoljno, uvek je bilo – daj još, daj još. I onda kažu – e, nema više, sad ćemo da vam uzimamo, niste umeli da raspolažete teritorijama koje smo vam dali i sad ćemo jedan deo da vam uzmemo. Pa, dobro, šta sad? U redu je, ajmo da zabeležimo negde – to je kršenje međunarodnog prava, to je nepravda, evo, zabeležićemo to i zabeležićemo da u ovom trenutku nismo u stanju da se sa tim nosimo, pa ćemo se tome povinovati kao nepravdi, i to se događa. Ali nemoj mi od toga praviti pitanje života i smrti, moja deca će živeti i kada Kosovo postane nezavisna država, ona će živeti i to je bitno. To nije – biti ili ne biti. Ima stvari koje su to, bolest recimo, razboliš se pa nema rešenja, ali ovo nije to. Nemoj poistovećivati život pojedinca sa životom kolektiva, sa životom države, država ima drugu prirodu, drugu vrstu života. Ne može život države presudno uticati na moj život u toj meri. Oduzimanje jednog tela teritorije ne znači da sada svi treba da sečemo jednu ruku i da tako simbolički obeležimo oduzimanje Kosova. Hajde, evo, neka predlože, onog trenutka kad Kosovo proglasi nezavisnost svaki građanin Srbije neka odseče sebi levu nogu, hajde. Koliko je ljudi spremno da to uradi? Zašto nam govore da treba da budemo spremni na to kad znaju da je to jedan nerealni zahtev, da je to besmislica najobičnija. Ako nezavisnost Kosova znači i to da ćemo videti kako jedna politička elita odlazi sa vlasti, onda Srbija možda i nije loše prošla.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Dejan Ilić, a sada slušate jedanaeste Vesti iz kulture Ivana Čolovića.
Ivan Čolović: Ima letnjih dana kad u gradskim soliterima zbog velike vrućine čovek ne može ništa ozbiljno da radi, tada ni rashladni uređaji ne pomažu. Ova naizgled sasvim prozaična letnja nevolja žitelja solitera podstakla je međutim jednog pisca da je opiše na takoreći pesnički način. Tako je nastala pesma u prozi pod naslovom Negde u Srbiji o letnjim vračima, sa ovim početkom: Velike, gotovo nesnosne vrućine u kamenim sarkofazima, čitaj stambenim zgradama, ne samo velegrada, zaustavljaju funkcije svih ozbiljnih aktivnosti. Gust, kao iz faraonskih građevina za večnost preuzeti okamenjeni materijal prepun armature jarosno odoleva instaliranim mašinama koje su zadužene da unesu u unutrašnjost tih sarkofaga mrvice planinskog ozona i trag života. Autor ovog pesničkog teksta je profesor na muzičkoj akademiji u Beogradu, kompozitor i književnik Svetislav D. Božić, a tekst je deo njegove knjige Žamor leta 2006, koji je nedavno objavio Zavod za udžbenike iz Beograda. Pretpostavljam da su recenzent izdanja Rajko Petrov Nogo i direktor i glavni urednik Zavoda Radoš Ljušić ocenili da je reč o delu koje može zgodno da posluži kao priručnik u nastavi srpskog jezika i književnosti. Verovatno su u Božićevom pesničkom opisu letnje vrućine u soliterima videli lep primer snage pesničke reči koja, eto, i neke zgode iz svakodnevnog života može da uzdigne do umetničkih visina.
Sličnu pedagošku vrednost recenzent i izdavač ove knjige mogli su da nađu i u Božićevom nadahnutom portretu lepinje sa kajmakom koji ide ovako: Lepinja sa kajmakom, taj praznik jednostavnosti gastronomije otmenog naroda koji je svoje siromaštvo nadkrilio arhipelagom satkanim od najskupocenijih miomirisa. Ipak, nisam siguran da bi Žamor leta 2006. zaslužio da ga objavi jedna značajna, i kako se obično kaže, nacionalna institucija kao što je Zavod za udžbenike, da je njegov autor pesnički obradio samo pomenute i druge slične teme svakodnevnog života. Pre će biti da je ovo njegovo delo u Zavodu prihvaćeno najviše zbog toga što se tu nalaze opevane i neke mnogo važnije i respektabilnije teme, teme iz dalje i bliže srpske prošlosti, a bogme i neka važna pitanja srpske sadašnjosti. Ima u ovoj knjizi na primer ponešto i o Hilandaru, o svetom Savi i Nikolaju, te o Karađorđevoj i Miloševoj Srbiji, zatim o majci Rusiji, o Mokranjcu, o srpskim guslama, o srpskoj šljivi, o Meštrovićevim spomenicima u Beogradu i uopšte o duhovnom zdravlju srpske prestonice, a ima i zgodnih stvari o Nikoli Tesli i proslavi njegovog nedavnog jubileja. Kad sam video o kojim sve važnim stvarima Božić ovde piše, pomislio sam da bi u očima stručnjaka pedagoška upotrebljivost njegovog Žamora mogla biti mnogo veća i šira nego što mi se u prvi mah učinilo. Jeste ovo delo pre svega pesnička tvorevina, pa će biti korisno štivo u nastavi srpskog jezika i književnosti, ali s obzirom na njegove teme, školska praksa će pokazati da je ono možda još pogodnije za učenje nacionalne istorije. Skoro sam siguran da su tu pogodnost recenzent i urednik imali u vidu kad su delo prihvatili za štampu, da su želeli da ga kao korisno didaktičko i vaspitno sredstvo ponude i profesorima istorije.
Na primer, kad profesori budu đacima govorili o prilikama u Srbiji početkom XIX veka, u ovoj Božićevoj knjizi naći će poetski efektno iznet podatak da je tadašnja prebogata Srbija svinjetinom hranila pomalo iznemoglu i skoro gladnu Evropu. Smetovi žira hranljivog, piše Božić, koji je veselio i gojio groktavu tevabiju namenjenu za transport u prostore zapadne jevropske prekrivao je tlo tih šuma nagizdavljenih. Nepregledna linija stada obrnjičenog prevožena preko velikih reka raznim skelama hranila je postojeće i potencijalne imperije, one koji su već imali sjaj, ostvarenost, trijumfe vojničke i kulturne i u nekim zonama svoga trajanja pokazivali znake umora i dekadencije. Profesor istorije naći će u ovom izdanju Zavoda za udžbenike pogodan materijal i za lekciju o istorijskim odnosima između Srba i drugih naroda, a posebno između Srba i Hrvata. Pedagoški pogodnu obradu te teme naći će na stranicama Božićevog Žamora koje su posvećene Nikoli Tesli i čine posebno poetski zapis pod naslovom Tesla možda spava izvan jubileja. Tu će profesori pročitati, a zatim đacima dati da prorade zgodne, sažete i rodoljubivim pregnućem nadahnute opise Tesline domovine, to jest Hrvatske. Prema jednom od tih opisa to je zemlja koja je nastala u Jasenovcu, a drugi je predstavlja kao državu čija je najveća hrabrost da je ničega nije sram. Čitajući Božića saznaće srpski đaci da je za Teslinu tugu koja se navodno vidi na njegovoj posmrtnoj maski, kriva Hrvatska, odnosno kako to Božić ironično kaže, da je Teslinu tugu izazvalo zlo koje mu je njegova domovina pripremila u znak zahvalnosti što se rodio u srpstvu kao Srbin i što je postao to što jeste. Ali ova lekcija o stradanju jednog srpskog genija zbog fakta da se rodio u Hrvatskoj moći će ipak da se završi nečim lepim, takoreći radosnim. Deca će na kraju čuti da je gospodar svetlosti, ma koliko ga Hrvati mučili preko svojih struja i munja bio u stalnoj vezi sa Srbijom. A i nešto još radosnije, što će sigurno biti od koristi ne samo u nastavi književnosti i istorije nego i u verskom obrazovanju, jer Tesla se u ovoj knjizi na kraju preobraća u proroka koji, kako kaže Svetislav Božić, velikim praskom svojih nebeskih sasluživanja kao da najavljuje drugi dolazak sina Božijeg Isusa Hrista. Nema sumnje, zahvaljujući Teslinom lobiranju i Božićevom sasluženju, i Bog će kad bude dolazio u ove krajeve izabrati da se najpre javi Srbima, ostavljajući po strani Hrvate, kao što je to svojevremeno zaobilazeći Hrvate učinio i Mekdonalds.
Za školsku obradu temata o zlodelima Hrvata nad Teslom i ostalim Srbima ova Božićeva knjiga nudi još jednu veoma zgodnu ilustraciju. Naime, njen autor nas podseća na to da su dva možda najvažnija spomenika u Beogradu spomenik Neznanom junaku i spomenik Pobedniku, našoj prestonici nametnuta, da ih je podigao jedan vešt zanatlija koji je, kao što je poznato, Hrvat. Božića kao Srbina, a bogme i kao muškarca, najviše pogađa besramna golotinja Meštrovićevog Pobednika. To je, kaže on, muškost u samoponiženju, a golotinja Pobednika, ko bi znao zašto, ima neke veze sa BITEF-om, jer on nije tek tako bezveze razgaćen, nego je, kaže Božić, bitefovski nag. Njega pritom reklo bi se manje šokira ono što Pobednik pokazuje spreda, a više fakat da je gologuz, to jest kako se Božić pesnički delikatno izrazio – što mu je nag južni deo tela, koji je bezobrazno okrenuo srpskoj prestonici, pa tako izgleda, žali se naš pesnik, kao da se Pobednik podsmehuje svemu muškom što je preteklo i živi u ovom gradu.
Šta se tu sad može? Nemojte dvaput reći, bar srpski pesnici znaju da je sve moguće, i Božić pesnik ima rešenje, zasad samo magijsko i pesničko, za problem ovog hrvatskog i bitefovskog poniženja srpske muškosti. On poziva u pomoć vetar, vetru upućuje molbu da očisti kalemegdanske vidike. Kako? Dolazimo do mesta gde se ovo Božićevo pesničko zazivanje pročišćujućeg vetra spaja sa drugim vizijama očišćene Srbije, koje su takođe u početku samo magijske i pesničke, jer on se ovde moli dobrom vetru čistaču ne bi li on, dok naš pesnik spava, prebacio statuu Pobednika put neke usamljene hridi na ostrvu Hvaru. Naravno, Božić bi bio srećan kada bi pored vetra na ovom transportu poradili drugi, pre svega takozvani sebesvesni Srbi, ali njih, avaj, ima malo, a posebno Beograd oskudeva u takvima, odnosno, kako se slikovito izrazio autor Žamora, ovaj grad prosto vapije za duhovno i mentalno, pa i strukovno svesnim rodom koji će se odupreti samrtnim mahinacijama nad sobom. Ali zasad ništa od toga, samo san rodoljubivog pisca o pročišćujućem eugenetskom vetru. On mora zajedno sa drugim Srbima, uvređenim u svom srpstvu i svojoj muškosti, ako to nije jedno te isto, da sačeka da učenici kojima je Zavod za udžbenike ponudio ovu njegovu knjigu, kad porastu i stasaju do muževnog doba, uzmu stvar u svoje ruke i krenu da čiste nacionalno i seksualno kontaminirane srpske krajeve nastavljajući slavno delo svojih očeva. A imaće šta da se radi, toliko je započetog, a nedovršenog posla, ne samo na Kalemegdanu i u Beogradu, nego na primer i na levoj obali Drine.
Baš o toj obali i tamošnjem srpskom nedovršenom pregnuću ima u ovoj knjizi veoma zgodnih i podsticajnih stranica. Posebno zgodnih za čitanje u đačkom uzrastu, jer njen pisac govoreći o tim krajevima, o Zvorniku i mestima u njegovoj okolini polazi od svojih đačkih sećanja. Priseća se kako je kad je kao dete prolazio tim krajevima svaki put kad bi ugledao minare ili muslimansku kuću ili kad bi čuo mujezina osetio neku muku i odbojnost. Osluškivao sam, piše Božić, zapomaganja, a ne poziv na molitvu, koja su se oglašavala sa šiljaka islamskih verskih uporišta potpuno nerazumljiva, melodijski otužna i lepljiva. Nisam osećao strah nego nelagodu i neku teskobu u duši, stranost koja nije nosila ništa dobro u svom oglašavanju. Da ne bi neko pomislio, neki đak koji ovo čita, da je ova Božićeva dečačka odbojnost prema minaretu i muslimanima bila samo prolazna posledica njegove nezrelosti, neobaveštenosti, on dodaje ovo: I danas ostajem pri tom utisku koji mi je osenčio utrobu nekim mukom sa kojim raspoznajem sve ono što ću kasnije, nažalost, sagledati kao jednu od najstrašnijih disonanci u slovenskom biću i uopšte slovenskom životu. Mora biti da su i ove stranice Božićevog Žamora leta 2006. u Zavodu za udžbenike ocenjene kao štivo pogodno za pedagoški rad. Zar ovi ovde tako nadahnuto i plastično opisani rani jadi jednog srpskog dečaka ne bi mogli danas da muče našu decu kad se ona nađu na takvim mestima, gde još ima za mladu srpsku dušu mučnih i šokantnih stvari, kao što su turske džamije ili hrvatski gologuzi kipovi? Zar nije dobro da naša deca na vreme spoznaju izvor i uzrok mučnine koja će ih prilikom takvih susreta nužno spopasti? Zar nije poželjno da što pre shvate da je takva reakcija normalna, zdrava, da osećanje odbojnosti i odvratnosti prema ljudima različitim od nas u stvari ima prirodne, genetske, rasne, odnosno kako bi se danas pre reklo, duhovne izvore?
Božićev Žamor leta 2006, delo nadahnuto upravo tim osećanjem, nesumnjivo će pomoći đacima srpskih škola da lakše nauče kako se ono oneguje, čuva od zaborava i dalje usavršava, a time i da na vreme steknu svest o svom rasnom identitetu.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Ivan Čolović. Ivan je jednom rekao da je njegov jedini problem sa takozvanom drugom Srbijom to što je suviše patriotska.
Sreten Ugričić:
Rodoljublje kao prezir
Najbolja sudbina je ne roditi se, tako bar tvrdi Sofokle.
Sofokle kao da je bio Srbin.
Ua, sramota, izdaja, uzviknućete, kakav je to odvratni prezir prema sopstvenom narodu.
Jeste prezir. Da, ali rodoljubivi.
Kako prezirati svoj narod može biti rodoljubivo, upitaćete s indignacijom.
Može.
Recimo, za Austriju i Austrijance, takav je bio Tomas Bernhard, najveći posle Muzila. Čak se i državljanstva odrekao, zabranio da mu knjige štampaju i drame igraju, toliko je dramatično bilo njegovo gađenje.
Patriotizam jeste – pored toga što je uznoseća i objedinjujuća emocija – ili moralna kategorija ili izgovor za nemoć, jalovost i gubitništvo. Ovo ili – ili je doslovno isključujuće. Dakle emocija sa pokrićem ili bez pokrića. Kad je moralni stav, rodoljublje znači pripadanje i dobrom i lošem, nikad pripadanje do kraja, ponos u odgovornosti, dostojanstvo u davanju, nasleđe kao najdraža budućnost i budućnost kao najdraže nasleđe.
Nemojte molim vas baš vi – političari, demagozi, retoričari – da me osuđujete zbog prezrenja. Pa vi se više i sistematičnije od bilo koga s prezrenjem odnosite prema građanima koje biste hteli da predstavljate, prema građanima kojima se ulagujete i kojima manipulišete. Vaše je gromoglasno i udvoričko rodoljublje najviša forma prezrenja naroda. A moje prezrenje naroda je najviša forma rodoljublja.
Više je prezrivi i cinični Bernhard učinio za Austrijance od bilo kog političara njegovog vremena.
Život traži čitav kompleks sposobnosti, moći, znanja, veština, talenata, umeća, vrlina… Sudeći po našoj istoriji i po našoj savremenosti, Srbi tih dragocenih osobina, nažalost, nemaju dovoljno. Imamo, nije da nemamo – umemo da volimo, pevamo, plačemo, da se grdimo i da pravedno sudimo, o drugima naročito, da igramo košarku i vaterpolo – ali ipak nekako nedovoljno je ostalih sposobnosti.
Da se ne lažemo: Srbi žive amaterski. I to iz generacije u generaciju. Od toga kako mi živimo – ne može se živeti. Deficit samoodrživog i kreativnog razvoja je jedina konstanta naših epoha, od Dušana Silnog do danas. To je uzelo mah fatalne samodestrukcije. Mi Srbi smo narod koji je obožavao Miloševića, a ubio Đinđića. Nije lako to voleti, nije lako tome pripadati i sa tim se poistovećivati, nije lako biti srpski patriota. Ali nije ni teško! Srpski patriota ne razlikuje se ni od jednog drugog patriote bilo koje nacije na svetu. I srpski patriota ima prirodnu potrebu da voli svoj narod i zemlju, pa i voli. Tako i ja.
Time kako se ponašamo i šta radimo sami sebe unižavamo, previše često, previše redovno. To boli. Stoga, s gorko-bolnim prezrenjem govoriti o manama sopstvenog naroda sopstvenom narodu jeste moralna i rodoljubiva obaveza. Ko će bolje znati šta ne valja i šta treba da se menja – ko, do mi sami.
I zato: prezirem, jer odveć volim. Odveć volim da bih mirno posmatrao propast. Ne prezirem stvarno, ne stidim se, nego dubokom žalošću žalim, i plačem i pevam, ali bih sem toga i nešto da učinim u prilog samoosvešćenja, suočenja, pokretanja… Pa iz očajanja zauzimam pozu koja hoće da iritira, da izaziva na preispitivanje, da probudi iz samozaborava.
To nije nikakvo izdajstvo, to nije nikakvo odricanje, naprotiv – to je gruba provokacija upućena učmaloj svesti, tupoj na tolike signale nastupajuće propasti, to je krik vapijućeg u pustinji – to je visoka retorička forma rodoljublja.
I zato, kažem vam: kako stvari stoje, i dalje za Srbe važi: najbolja sudbina je ne roditi se. Ah, kako ovo izgovoriti godi ušima, kao gorki lek na ljutu ranu. Ako me neko čuje, možda će se lupiti u čelo i razmisliti malo.
Prezir je esencija rodoljubivog patosa. …
Svetlana Lukić: Slušali ste Ekaterinu Veliku i Milana Mladenovića. U ponedeljak je bilo 13 godina od njegove smrti. Tekstove Sretena Ugričića i Ivana Čolovića koje ste čuli u emisiji možete pročitati na našem sajtu www.pescanik.net. Tu je i novi tekst Ljubomira Živkova, pisan za naš sajt, svake subote na www.pescanik.net je i Peščani sprud Teofila Pančića. Sutra imamo promociju u Ivanjici, u ponedeljak u Čačku, vodimo Peru Lukovića, Teofila Pančića, Zorana Ostojića i Mirka Đorđevića, a vi Beograđani se tešite u Beoizlogu Kulturnog centra, u kojem su izložene peščaničarske drangulije sa sloganom Nadežde Milenković – ako vam je dobro, onda ništa.
Emisija Peščanik, 09.11.2007.
Peščanik.net, 09.11.2007.
