Simpozijum o Aleksandru Litvinenku

 
Front Page Magazine: Oleg Kalugin, počnimo s Vama. Kako komentarišete Litvinenkovo ubistvo i sve što je potom usledilo?

Kalugin: Aleksandra Litvinenka je ubila ruska tajna služba, i predsednik Putin snosi svu odgovornost za ovaj zločin, bez obzira na to da li je naredio egzekuciju ili je ostavio svojim podređenim banditima da obave posao.

Od kako je g. Putin preuzeo upravljanje Federalnom službom bezbednosti 1998. godine, a kasnije se preselio u Kremlj kao predsednik države, mnogo njegovih značajnih kritičara među ruskim zakonodavcima, poslovnim ljudima i novinarima je bilo ubijeno ili poslato u zatvor. Civilizovani svet se suočava sa rastućom moći autoritarne države koja, ukoliko joj se ne suprotstavi, može degenerisati u fašističku diktaturu i predstavljati pretnju po sve nacije koje vole slobodu, kao i po mir u svetu.

FP: Vladimire Bukovski, da li se slažete sa g. Kaluginom?

Bukovski: Ja sam analitičar, a ne policajac, tako da ne pratim tekuće vesti o istrazi Skotland Jarda, i iskreno, ne verujem da će oni uhvatiti ikakvog ubicu. Ali, opšta slika mi je sasvim jasna.

Pogledajte recimo sledeću stvar: u julu 2006. godine, ruska Duma je donela zakon kojim se ovlašćuje ruski predsednik da koristi tajne službe kao “eskadrone smrti” u cilju eliminacije “ekstremista” – čak i na stranoj teritoriji (Federalni zakon od 27. jula 2006, N 153-F3).

U isto vreme, Duma je usvojila amandman na jedan raniji zakon, proširujući definiciju “ekstremizma” tako da ona sada uključuje bilo koga ko “klevetnički” kritikuje sadašnji ruski režim (Federalni zakon od 27. jula 2006, N 148-F3).

Time je, kako smo upozorili u pismi Times-u od 11 jula Oleg Gordijevski i ja:

“postavljena scena da bilo koji kritičar Putinovog režima ovde, posebno oni koji vode kampanju protiv ruskog genocida u Čečeniji, dobiju tretman kišobranom sa otrovnim vrhom. Po rečima ministra odbrane Ruske Federacije, Sergeja Ivanova, crna lista potencijalnih meta je već sastavljena.”

Onda su usledila ubistva Ane Politkovske i Aleksandra Litvinenka. Pitanje je zašto bi ruski zvaničnici žurili sa usvajanjem ovih zakona, ako nemaju nameru da ih primene? Lopta je stoga u ruskom dvorištu: oni moraju da dokažu da oni nisu to učinili.

FP: Ubistvo Sergeja Kirova, ubistvo Trockog, tekući događaji izgledaju kao neobičan sastanak sa istorijom, kao da su sovjetske čistke ponovo oživele. Možda je ovo preterivanje, ali duh staljinističkog terora definitivno vreba iz senke.

Dr Pajps?

Pajps: Stvar je vrlo nejasna, ali sve govori da je Moskva naredila ubistvo Litvinenka kao i Politkovske. Oba se uklapaju u obrazac. Ako je zaista tačno, kao što Moskva tvrdi, da su ubistvo počinili njeni neprijatelji Rusije da bi je diskreditovali, trebalo bi da vidimo mnogo življu aktivnost ruske strane da se otkrije pravi krivac.

U stvarnosti, Moskva tretira ubistvo (počinjeno od strane njenih navodnih neprijatelja) prilično nonštanlantno. Na ovom stupnju, mogu sa izvesnošću reći da ako se ispostavi da je naređenje za Litvinenkovu likvidaciju došlo iz Kremlja, onda se Rusija i ostatak sveta suočavaju sa mračnim izgledima da se ova velika zemlja još jednom okrene gangsterskim metodama obračuna sa opozicijom.

FP: Bojim se da Putinov režim traga za ubicama Litvinenka na isti način na koji je O.Dž. Simpson pokušavao da uđe u trag ubicama svoje žene.

Dejvide Sater, šta vi mislite o ubistvu Litvinenka i njegovom značaju? I budite ljubazni takođe da bacite određeno svetlo na činjenicu ko je zapravo bio Litvinenko i za koga je predstavljao opasnost? Ko profitira od njegove smrti? Zašto? Šta je on to znao, i u kojoj vrsti aktivnosti je učestvovao koja je predstavljala pretnju Putinu – ili nekome drugom?

Sater: Ja sam takođe ubeđen da su Litvinenka ubile ruske obaveštajne službe. Niko drugi nije imao i motiv i sredstva za to. Litvinenko nije samo ubijen. On je mučen do smrti. To je poruka njegovim kolegama u FSB o troškovima napuštanja službe.

Litvinenko je učinio nešto veoma neobično, on je ne samo odbio da učestvuje u planiranom ubistvu Borisa Berezovskog, već je preuzeo rizik da javno obelodani zaveru. On je predstavljao određenu opasnost za FSB, mada ne veliku.

Ja mislim da je razlog zbog koga je on ubijen ili to što je režim hteo da ga se reši a sada misli da može u potpunosti da ignoriše Zapad, ili je u toku borba za vlast u kojoj frakcija, koja više naginje fašizmu, koristi ova ubistva u okviru borbe sa drugim frakcijama.

FP: Iako želim da i ostali ponude svoje viđenje ovog problema, želim istovremeno da proširim diskusiju na temu zašto ovi staljinistički recidivi i danas dominiraju ruskom politikom, uprkos tome što je Berlinski zid pao? Na kraju krajeva, nikad se nije dogodio proces de-komunizacije u istom smislu u kome se dogodila de-nacifikacija u Nemačkoj, posle II svetskog rata. Posle pada Sovjetskog Saveza nije bilo suđenja poput Nirnberškog procesa. Na mnogo načina, ista ideologija i isti zločinci su ostali na vlasti, samo pod drugim imenom.

Ili možda tu postoji nešto više od pukog od produžetka komunizma drugim sredstvima? Da li je to tradicionalna nesposobnost Rusije da prihvati demokratiju i individualnu slobodu, i njena naviknutost na snažan i brutalni despotizam? Ako je tako, kako je moguće da zemlja nije u stanju da se otrese te svoje zastrašujuće utvare?

Šta je tačno Dejvid Sater hteo da kaže kada je ukazao na mogućnost da bi Putin sada mogao da “ignoriše Zapad u potpunosti”? Da li smo postali bespomoćni u pogledu vršenja pritiska na Rusiju? Zašto? Zašto Putin misli da može da čini šta god hoće bez ikakvog straha od Zapada – ako je to slučaj?

General Jon Mihai Paćepa.

Paćepa: Ubijanje bilo koga ko im se nađe na putu zaista je tradicija koju su ruski carevi preneli na komunističke vladare i dalje. Taj običaj seže do Ivana Groznog čija je politička policija, Opričina, pobila desetine hiljada bojara koji su odbili da polože zakletvu vernosti njegovom najstarijem sinu, dečaku u to vreme.

Pod komunizmom, ovakva arbitrarna ubistva su postala državna politika. Samo tokom Staljinovih čistki, stradalo je nekih 9 miliona ljudi. Nikita Hruščov je osudio Staljina zato što je oštricu svoje političke policije uperio prema sopstvenom narodu. Hruščov je preusmerio ubistva prema spolja. Glavni neprijatelji Kremlja su postali “zapadna buržoazija” i “domaći izdajnici”. Hruščov je naredio KGB-u da razvije novu generaciju oružja koje bi ubijalo bez ostavljanja vidljivih tragova na telu žrtve, i stvorio je odeljenja za vršenja ubistava u obaveštajnim službama svih istočnoevropskih zemalja. Bio sam lično pristuan kada je Hruščov rekao rumunskom diktatoru Georgi Georgiu Dežu da ubistva u inostranstvu treba da isključivo odobrava šef države, da treba da zauvek ostanu tajna, i da posle svakog ubistva u inostranstvu “mi” treba da neprimetno poturimo “dokaze” koji optužuju CIA-u ili druge pogodne neprijatelje za to delo, čime ćemo ubiti dve muve jednim udarcem.

Izgleda da Vladimir Putin nastavlja Hruščovljevu tradiciju. Jurij Andropov, još jedan oficir KGB koji je bio krunisan u Kremlju, govorio mi je da svako društvo odražava sopstvenu prošlost. Komunistička partija je bila strani organizam ubačen u rusko telo, i koji će pre ili kasnije biti odbačen. Ali, “naša državna bezbednost” – politička policija Kremlja – ostala bi nepromenjena sve dok postoji domovina Rusija. “Naša državna bezbednost” je održala Rusiju u životu proteklih 500 godina, i “naša državna bezbednost” će nositi svoj šlem i narednih 500 godina. Andropov se pokazao kao pouzdan prorok. Komunizam je istorija, ali je državna bezbednost preuzela sam Kremlj, i gang od 6000 bivših KGB oficira sada upravlja zemljom. To je kao kada bi posleratnu Nemačku vodili bivši oficiri Gestapoa.

Ubistvo Litvinenka izgleda kao nova verzija Hruščovljevog pokušaja da ubije Nikolaja Hohlova, još jednog KGB prebega koji se drznuo da razotkrije ubistva u inostranstvu i izloži najnovije oružje koje je državna bezbednost stvorila za izvođenje tih ubistava (električni pištolj opskrbljen prigušivačem i spakovan u paklicu za cigarete, koji ispaljuje metke punjene cijanidom).

Poznih sedamdesetih, Leonid Brežnjev dao je Čaušeskuu, preko KGB, radioaktivni talijum koji se mogao uneti neopaženo u hranu, da bi ga ovaj koristio za ubistva političkih protivnika u inostranstvu. Supstanca je Čaušeskuu bila opisana kao nova generacija radioaktivnog talijuma, oružja koje je neuspešno korišćeno protiv Hohlova 1957. u Zapadnoj Nemačkoj (Hohlov je oćelavio, ali nije umro). Čaušesku je krstio to oružje šifrovanim imenom “Radu” (od radioaktivno) i tajno ga je koristio u ubistvima političkih protivnika. Polonijum 210 kojim je ubijen Litvinenko meni izgleda samo kao unapređena verzija “Radua”.

Putin i KGB/FSB možda budu u stanju da privremeno skrivaju svoju umešanost u Litvinenkovo ubistvo. Ali na dugu stazu, politički zločin se ne isplati, čak i kada ga čini lider jedne supersile.

Vuzli: Bojim se da ću i ja morati da se složim sa ostalima. Mada je ovo samo izolovan slučaj, imajući u vidu složenost činjenica, bilo bi zamislivo da je sve rezultat nekog spora među frakcijama u Kremlju i jednog ili više oligarha, i da Putin nije umešan – ali u sadašnjem kontekstu, to izgleda kao najmanje verovatna varijanta.

Ubistvo Politkovske, napad na Gajdara, zatvaranje Hodorkovskog, povećanje broja bivših oficira obaveštajnih službi na pozicijama moći, nekoliko drugih ubistava – sve to ukazuje na rusku državu koja se degradira na vreme Nikolaja I, ili još gore od toga.

Ja mislim da je najgora stvar po Litvinenka bila pozicija koju je zauzeo u pogledu bombaškog napada u Moskvi, onog koji je poslužio kao izgovor za drugi čečenski rat. FSB je bio krajnje nespretan, kao što je Dejvid Sater na efektan način pokazao, jer su i tip ekploziva koji je korišćen, i plan koji je otkriven (FSB je rekao da je plan bio samo za “vežbu”), kao i veliki broj drugih činjenica, upućivali na to da je napad bio provokacija FSB-a. To dovodi u pitanje najveći deo opravdanja za Putinovu vladavinu i osnovu za najveći deo suzbijanja građanskih sloboda. Lako se može ispostaviti da je insistiranje na ovom pitanju bilo Litvinenkova konačna smrtna presuda.

Možda se nikad neće saznati da li je Putin izdao direktnu naredbu, ili je, poput Henrija II, samo pozvao određenu vrstu svojih potčinjenih i proslovio, misleći na Litvinenka, neki ruski ekvivalent Henrijevog pitanja: “Da li bi neko mogao da me oslobodi ovog dosadnog sveštenika”? Uopšte nije ni važno. Mi ostali moramo da se suočimo sa ojačanom ruskom diktaturom, nakrcanom novcem od nafte, koja uništava nezavisne medije i nezavisne političke figure, rešena da povrati kontrolu nad što većim delom bivšeg Sovjetskog Saveza (delimično koristeći energiju kao instrument prinude).

FP: Hvala vam, Džime Vuzli. Juri Jarim-Agajev?

Jarim-Agajev: Opišimo šta se zapravo desilo. Britanskog istraživačkog novinara (a ne špijuna), i Putinovog kritičara, Aleksandar Litvinenka, ubili su, u Londonu, (najverovatnije) ruski teroristi. Slučaj je vrlo sličan ubistvu Ane Politkovske, samo što je sada reč o britanskom državljaninu na britanskom tlu. Zašto većina novinara i političara želi da ovo vidi drugačije? Postoje dva razloga – psihološki i politički.

Psihološki – ljudi ne žele da čuju ružne vesti. Lakše im je da veruju da je reč o nekim spletkama, nego o ubistvu kolege i sugrađanina.

Politički razlog je još ubedljiviji. Ovde imamo klasičan slučaj terorizma, istog onog terorizma protiv koga Buš i Bler ratuju. Kombinujte to sa ranijim ubistvima i zakonima koje je citirao Vladimir Bukovski, i ispašće da je Rusija zemlja koja “pruža utočište terorizmu”. Da bi potpao pod ovu definiciju predsednik takve zemlje ne mora da odobri, niti čak da zna za posebne terorističke činove. Niko nije tvrdio da je talibanski vođa Mula Omar davao direktna naređenja Osami Bin Ladenu, ili čak samo unapred nešto znao o napadima od 11. septembra. To se, međutim, nije smatralo dobrim izgovorom.

Po Bušovoj doktrini, zemlje koje pružaju utočište terorizmu zahtevaju preventivnu akciju i odmazdu. Da su Buš i Bler zahtevali momentalno ukidanje zakona koji omogućavaju ubijanje Putinovih kritičara, ubistva Politkovske i Litvinenka su se mogla izbeći. Oni to nisu učinili. Umesto toga, bez ijedne reči, oni su otišli u Sankt Peterburg da odaju priznanje Putinu, koji je (gle koincidencije!) potpisao ove zakone samo nedelju dana pre Samita.

Naši lideri bi, u najmanju ruku, morali da traže ukidanje ovij zakona odmah. Oni takođe treba da razmotre i druge mere, uključujući i moguću suspenziju ruskog učešća u klubu G 7. To nije samo pitanje odmazde. To je neophodno da bi se garantovalo da će životi njihovih sopstvenih građana biti zaštićeni, nezavisno od toga da li ti građani vole Putinov režim ili ne. Na nesreću, do sada smo slušali samo uveravanja o večnom partnerstvu sa Putinom, koja samo mogu da donesu nova ubistva.

Komunizam je mrtav, ali mnoge od njegovih struktura su opstale. Najopasnija od njih, KGB – trenutno se nalazi na vlasti. Međutim, bez komunizma, njena moć je ograničena. Oni ne mogu tako lako da pozatvaraju svoje kritičare, ili da ih spreče da napuste zemlju. Stoga, oni se sve više okreću tajnim ubistvima. I nastaviće sa njima dok ne budu zaustavljeni.

Nije važno da li su ova ubistva u Putinovom ličnom interesu ili ne. On ostaje samo predstavnik KGB, koji ga je i doveo na vlast, i on mora da poštuje pravila organizacije. Šta on može da kaže svojim drugarima: “Ne bi trebalo da ubijamo” ili “Ne možemo da suzbijamo slobodu govora”? Jedini stvaran argument za njih bi bio da će ih takva ubistva skupo koštati. Međutim, američka i britanska pozicija ne čine ovakav argument mnogo uverljivim.

Bukovski: Slažem se sa većinom onog što je ovde rečeno. Osim, možda, sasvim nepotrebne analize daleke istorije, skupa sa Ivanom Groznim ili čak Nikolajem I. Njih dvojica nisu bili ništa gori od svojih savremenika u Evropi. Umesto toga, dozvolite mi da dam još nekoliko dodatnih objašnjenja u vezi opšteg političkog konteksta savremene Rusije:

Sadašnja vladajuća klika u Kremlju vrlo dobro zna koliko je omražena u zemlji, bez obzira na sva “istraživanja javnog mnenja”. Oni znaju da ih ljudi doživljavaju kao uzurpatore i prevarante. Tačno, Putin je došao na vlast pobedom na izborima 2000. godine, ali isto je uradio i Hitler 1932. I isto kao i Hitler, on je momnetalno počeo da rasformirava sve demokratske kočnice i protivteže.

Sada, kako se tranzicija vlasti 2008. približava, Putin se plaši da će Zapad iskoristiti tu priliku da izvede “narandžastu revoluciju” ukrajinskog tipa. Otuda i otvorena provokacija njegove vlade protiv britanske ambasade u Moskvi pre nekoliko godina (slučaj “elektronskog prstena”), sračunata da diskredituje nevladine organizacije koje doživljava kao neprijateljske, preseče njihovo finansiranje iz inostranstva i stavi ih pod kontrolu Kremlja. Otuda i odluka da se ućutkaju najuporniji kritičari režima – čak i nasilnim sredstvima, ako je potrebno. U određenom smislu, ovo je razumljivo; oni znaju da će svi završiti u zatvoru ukoliko stvarni demokrata pobedi na izborima, naročito ako se to desi uz pomoć narodnih nemira.

Postavlja se pitanje: šta Zapad treba da uradi, i pre svega, šta treba da uradi britanska vlada? Pošto je policijska istraga pri kraju, očekujemo od britanske vlade da se konačno oglasi i objavi koje će mere preduzeti. Bojim se da početne indikacije govore da će Bler pokušati da izbegne jasan stav o ovoj stvari, koristeći ovaj ili onaj izgovor. U Sunday Times je procurela informacija da je on članovima svog Kabineta rekao kako je njihov “prioritet da zadrže dobre dugoročne odnose sa Rusijom”. Ako im zaista to bude prioritet, onda oni neće poštovati svoju osnovnu dužnost vezanu za garantovanje bezbednosti britanskim građanima i zaštite suverentita Velike Britanije, a osim toga će poslati pogrešan signal ruskim vlastima. Vladari u Rusiji već veruju da ih rezerve energenata i zavisnost sveta od njih stavljaju iznad međunarodnog prava, i da će im omogućiti da se izvuku i sa ubistvom. Svaki dalji korak Zapada u pravcu smirivanja situacije, samo će ih učiniti opasnijim.

Šta ako sutra okupiraju Gruziju ili Moldaviju? Šta ako urade nešto jednako glupo protiv baltičkih država, koje su sada članice NATO-a? Šta bi onda Zapad učinio? Još izgovora, još smirivanja situacije? Ne, čvrsto sam uveren, oni treba da budu zaustavljeni sada, i mora im se pokazati pravo mesto koje im pripada u svetu.

Opcije su ograničene, i ni jedna od njih nije dobra. Ako Britanija naprosto izbaci nekih 30 ruskih diplomata iz ruske ambasade u Londonu, doćiće do proterivanja po principu oko-za-oko, i britanska vlada će izgledati smešno. Suspenzija diplomatskih odnosa je još gluplja, pošto svi znamo da bi oni bili tiho obnovljeni u roku od godinu dana. Ni u jednom slučaju se ništa ne bi postiglo. Rusija ne bi bila prinuđena da ustukne dok bi odnosi svejedno bili pokvareni za narednih nekoliko godina. Stoga, predlažem:

Prvo, treba apsolutno jasno staviti do znanja da ubistvo britanskog građanina na britanskom tlu koje čine agenti strane zemlje predstavlja čin agresije i kršenja britanskog suverentiteta, i, kako se ispostavilo, čin radioaktivnog napada na jednu NATO zemlju. Drugo, treba aktivirati član 5 Severno-atlanskog sporazuma koji zahteva kolektivni odgovor NATO zemalja. Treće, NATO treba da suoči Rusiju sa ultimatumom kojim bi se tražilo neodložno ukidanje rečenog spornog zakona, uz izvinjenje. Ako ne postupi tako, Rusiju treba izbaciti iz svih međunarodnih organizacija, počevši sa G8, Savetom Evrope, STO itd. najvišim ruskim zvaničnicima bi trebalo zabraniti pristup na teritoriju NATO zemalja. Rusiju bi trebalo proglasiti odmetničkom državom.

Šta bi bio verovatni odgovor? U početku, Rusija bi pozirala kao uvređeno nevinašce, čak bi mogla i malo pokazivati “naftne mišiće” neko vreme. Ali, zatim, u roku od dve godine posle važne tranzicije vlasti 2008, oni bi tiho opozvali taj zakon (bez obaveštavanja sopstvene javnosti o tome), i bili bi spremni na smirivanje lopte. Naravno, tokom te dve godine odnosi bi bili zategnuti, ali će takvi biti u svakom slučaju. Rusija bi barem bila prisiljena da ustukne.

(kraj prvog dela)

 
“Symposium: From Russia With Death”, by Jamie Glazov

FrontPageMagazine.com, January 19, 2007.

Peščanik.net, 18.01.2007.