Simpozijum o Aleksandru Litvinenku

 
(nastavak)

Paćepa: Suočimo se sa činjenicama. 28. maja 2002. godine NATO je poželeo dobrodošlicu predsedniku Putinu. Mesec dana kasnije, njegov glavni vojni tužilac optužio je Litvinenka u odsustvu za veleizdaju, zbog toga što je odao stare tajne KGB vladama NATO zemalja. Niko nije trepnuo u Moskvi. Rusi vole Putina. Oni ga zovu “Sivi kardinal” zbog njegove tajnovitosti i vatikanskog majstorstva zakulisnih intriga, oni se dive njegovim ledeno plavim očima koje odaju snažan, mirni tip čoveka, pravog čoveka, koji ne govori mnogo i pažljivo bira reči.

Dakle, šta mi možemo učiniti? Najpre, možemo da strgnemo veo tajnovitosti koji okružuje Putina. Ogoljeno posmatrano, njegova magija proističe iz toga što on sledi tradiciju sovjetskih vladara koji su bili zaogrnuti velom tajne, i postajali poznati tek pošto odu s vlasti. Naravno, mi možemo čuti ponešto od Putinove žene o njemu, ili ponešto o njegovoj ljubavi prema karateu u nekoliko doziranih javnih nastupa, ali u celini Putin izgleda manje trodimenzionalno od svojih sovjetskih prethodnika.

Dalje, mi treba da priznamo da je Putin diktator koji je došao na vlast pučem KGB-a. Svaka obaveštajna služba iz zemalja sovjetskog bloka je imala svoj “plan opstanka” za slučaj da komunizam propadne. Rumunski, koji sam ja lično napisao rukom (jer su mašine za kucanje smatrane nesigurnim), dobio je kodirano ime “Plan M”, i tvrdio je da nekoliko stotina prerušenih oficira Securitatee (čija su se imena nalazila u prilogu) treba da preuzmu državu. Njihov zadatak je bio da ukinu komunističku partiju, uklone izraz “socijalistička republika” iz naziva države, vrate staru rumunsku zastavu, daju Sekuritatei neko ime koje bi zvučalo zapadnjački i predstave Rumuniju u svetu kao demokratsku zemlju. Plan istočnonemačkog Štazija se zvao OibE (Officiere im besonderen Einsatz, “Oficiri na specijalnom zadatku”), i bio je registrovan kao najstroža državna tajna, pod brojem 0008-6/86 17. marta 1986. Plan OibE, koji je 27. juna 1990. godine objavio časopis Der Morgen pod naslovom “Najveća tajna od svih tajni” bio je identičan mom Planu M, ali je predviđao mnogo veći broj obaveštajnih oficira (2 587) koji bi bili zaduženi za preuzimanje države. Brzina kolapsa istočne Evrope nije omogućila da planovi M ili OibE postanu operativni, mada su neki političari koji su postali važni posle sloma komunizma bili tajno povezani sa Štazi i Sekuritateom u prošlosti.

Ruska “demokratizacija” izgleda kao sprovođenje u delo mog Plana M. Komunistička partija je ukinuta, Sovjetski Savez je ponovo postao Rusija, crvena zastava je zamenjena starom carističkom, KGB je dobio zapadnjačko ime, i mala klika predatorskih insajdera obaveštajnih službi opljačkala je najvrednije ruske resurse. Krađa je prodrla u svaki kutak zemlje, i na kraju stovrila mafijaški ekonomski sistem koji je ugrozio stabilnost cele Rusije. U julu 1998. godine rublja je izgubila 75% svoje vrednosti, kratkoročne kamatne stope su skočile sa 21% na 60%, i finansijsko tržište je izgubilo preko 60% vrednosti u odnosu na prethodnu godinu.

Od tog vremena iz Kremlja su počeli da stižu izveštaji da Jeljcin pati od “prehlade”. Kada su se ruski mediji setili da su se u prošlosti “prehlade” pokazivale kobnim po vladare (prethodni predsednici Konstantin Černjenko i Jurij Andropov su umrli nekoliko nedelja pošto su oboleli od “prehlade”), Kremlj je priznao da Jeljcin u stvari ima grip, što se kasnije pokazalo kao eufemizam za srčane probleme koji su zahtevali višestruke operacije ugradnje baj-pasa. Ubrzo je Jeljcin zadobio još jednu “prehladu”, koja se preobrazila u jednomesečnu pneumoniju. Kao šlag na tortu, uticajne moskovske novine su objavile da je KGB-ov puč protiv Jeljcina već u punom jeku.

31. decembra 1999. Jeljcin je objavio svoju ostavku: “Ja ne treba da budem prepreka prirodnom toku istorije”, objasnio je. Sa svoje strane, sveže naimenovani predsednik, Vladimir Putin, potpisao je dekret kojim je dao amnestiju Jeljcinu, koji je navodno bio povezan sa masivnim skandalima podmićivanja, “za svako potencijalno nedozvoljeno delo”, i dao mu “potpuni imunitet” od krivičnog gonjenja (i čak istrage i ispitivanja) zbog “bilo čega” što je učinio za vreme boravka na mestu predsednika. Putin je takođe dao Jeljcinu doživotnu državnu “daču”. Sada preko 6 000 položaja u ruskoj federalnoj i regionalnim vladama drže bivši oficiri KGB-a.

Na kraju, mi treba da pomognemo Rusima da shvate da postoji još nešto u svetu osim njihove sovjetske tradicije.

FP: Hvala vam, Mihai Paćepa.

Džim Vuzli?

Vuzli: Moje kolege su već dale sjajan doprinos debati, i ja se uglavnom slažem sa onim što su rekli. Čak i polemika između g. Pajpsa i Bukovskog oko ruskih stavova prema Putinu pokazuje samo dve strane jednog dobro poznatog istorijskog fenomena: autoritarni vladari su istovremeno popularni (posebno ako dođu na vlast posle perioda haosa, i vladaju sa faktorom sedmostruko povećane cene nafte, svog najvažnijeg izvoznog proizvoda) i predmet mržnje. Hrabriji će na jedan ili drugi način iskazati svoju mržnju čak i kad su suočeni sa državnim terorizmom: neki, poput nezaboravnog gospodina Bukovskog, zauzeće jasan stav i biti proganjani zbog toga; drugi, kao što su grof fon Štafenberg i pastor Ditrih Bonhofer, dićiće ruke. Ali, većina građana ekonomski uspešnih tiranija istovremeno će osećati strah, mržnju i fizičko zadovoljstvo. Najveći deo nas je sposoban za veliki stepen kognitivnog nesaglasja.

Ja sam sklon da mislim da ova nova ubistva i novi ruski zakoni pružaju Zapadu šansu, koju treba iskoristiti, da se poveća pritisak na gospodina Putina. Verovatno će biti teško obezbediti podršku za najširi spektar mera odmazde, ali odbijanje ruskog članstva u G7, kao osmog pridruženog člana, po meni predstavlja idealan način da se privuče pažnja gospodina Putina. Ovih sedam demokratskih nacija bi jednostavno trebalo da odbiju da kao člana imaju diktaturu koja ubija svoje protivnike, bez obzira da li to čini na njenom tlu, ili na teritoriji neke druge zemlje članice, i koja svojim zakonom jasno deklariše nameru da to čini. Povlačeći takav potez isključivanja, posebno ako se kombinuje sa ozbiljnim naporima da se prevaziđe zavisnost od nafte (kroz alternativna goriva, uključujući nadolazeću hibridnu tehnologiju) i gas (putem konzervacije, obnovljivih energija, naftovode u centralnoj Aziji koji bi se zaoblilazili Rusiju), trebalo bi da privuče pažnju Rusije.

Sa sadašnjim demografskim trendovima (etnički Rusi imaju vrlo malo dece, samo polovina onog što je potrebno da bi se stanovništvo reprodukovalo, a očekivani životni vek muškaraca je ispod očekivanog životnog veka muškaraca u Bangladešu), ruski vladari treba da se osvrnu na svoje tragove: sredinom ovog stoleća rusko stanovništvo će pod ovim pretpostavkama biti manje od sto miliona, manje od stanovništva Jemena, i skoro jedna trećina će biti muslimani. Gospodin Putin i njegovi banditski saradnici ne moraju brinuti nizašta što prevazilazi horizont njihove generacije i sadašnje udobnosti, ali neki Rusi u političkim strukturama će pre ili kasnije zauzeti dugoročniji stav. Ako se suoče sa odlučnim Zapadom, njihova energija će opasti, a smanjenje njihovog stanovništva će ih još više navesti da preispitaju stvari. U međuvremenu mi treba da započnemo sa podrškom sadašnjim i budućim ruskim reformatorima tako što ćemo osporiti pravo onima koji sada vladaju da učestvuju u G7.

Pjontkovski: Zanimljivo je da mnogi od nas koriste reč “šansa” u ovoj diskusiji. Tragedija sa kojom smo suočeni predstavlja šansu, možda poslednju, da sprečimo da Rusija otkliza u kamp autoritarnih antizapadnih diktatura. Da li će ova šansa biti pametno iskorišćena zavisi od političke volje i integriteta zapadnih lidera.

Postoji još jedan element lične tragedije u ovom slučaju ubistva:

Imajući u vidu sve jače dokaze koje dobijamo, potpuno je jasno da su Kovtun i Lugavoj doneli polonijum 210 u London. On je sakriven od sveta među zidovima vrlo tajne medicinske ustanove. Sudbina ovih ljudi se sada odlučuje u Kremlju, koji je obuzet panikom šta sledeće uraditi, suočen sa rastućom plimom čvrstih dokaza. Ja mislim da Kremlj ovde ima samo dve opcije:

Opcija 1: Lugavoj i Kovtun tiho umiru iza zidova bolnice i ceo svet je osuđen da zauvek spekuliše o razlozima i motivima Litvinenkovog ubistva, i

Opcija 2: Lugavoj i Kovtun svedoče protiv Borisa Berezovskog ili Leonida Nevzlina, kao tobožnjih organizatora zločina, na sudskom procesu organizovanom od strane Kremlja (ala procesi Zinovjevu i Kamenjevu u Staljinovoj Rusiji tridesetih).

Znajući da je Putin poznat po svojoj neodlučnosti kad se radi o ozbiljnim političkim akcijama, ja bih rekao da je prva, više inercijska i manje dramatična varijanta događanja najverovatnija. U svakom slučaju, sudbina Lugavoja i Kovtuna nije sada mnogo zavidna. Dramatičan faktor je sudbina Lugavojevljeve porodice. Njegova žena i sin su putovali s njim u London 31. oktobra 2006 i sada su takođe u bolnici. Šta će se sa njima dogoditi?

U svakom slučaju, ta dva gospodina koja je ruski kralj poslao u Englesku sa važnom misijom izgledaju sve više i više kao dva junaka iz Šekspirovog “Hamleta”, ili još pre Tom Stopardovog komada “Rozekranc i Gildersterns su mrtvi”.

Sater: Andrej Pjontkovski je pokrenuo važno pitanje. Mi treba da se upitamo: šta će biti posledice ukoliko Zapad ne bude snažno odgovorio na ubistvo Litvinenka? Problem sa savremenom Rusijom (i sa Rusijom kroz istoriju) jeste što ona pokušava da redefiniše moralnost. Mi to vidimo u Litvinenkovom slučaju. Rečeno je da Britanija odbija da izruči osobe koje traži Rusija, pa da onda ni Rusija nije obavezna da izruči osobe koje traži Velika Britanija. Pretpostavka u osnovi tog argumenta je da je ruski pravosudni sistem jednako nepristrasan kao i britanski.

Kada se Sovjetski Savez raspao, sugerisano je da će Rusija postati autokratska država latinoameričkog tipa, korumpirana, ali ne totalitarna. Rusija je svakako korumpirana i autoritarna država. Ali, to je autoritarni režim sa pretenzijama. Do nivoa koji se nije mogao predvideti 1992. godine, nova Rusija je izrasla sa ambicijama velike sile i obnovljenim insistiranjem na nekom njenom “posebnom putu”. Kad to prevedete na razumljiviji jezik, to znači da ruski režim odbacuje da se povinuje bilo kakvim višim moralnim vrednostima. Postupci kao što je ubistvo Litvinenka, koje taj režim smatra da su u njegovom interesu, tretiraju se kao potpuno legitimni.

I drugi protivnici ruskog režima su bili ubijeni u samoj Rusiji. Međutim, Litvinenko je ubijen, kao što su bili i neki protivnici ranijeg sovjetskog režima, na Zapadu. Trebali mi to da prihvatimo kao normalno i da pružimo implicitnu podršku tom ruskom iluzinističkom shvatanju realnosti? Ako ne budemo delovali, možemo li očekivati da će se ruski zvaničnici obuzdati u budućnosti? I praveći takav truli kompromis, da li ćemo biti u poziciji da se borimo protiv islamskih fanatika koji takođe pokušavaju da redefinišu moralnost?

Mi nećemo objaviti rat Rusiji. Nemamo nameru da poremetimo ekonomske odnose. Mi ne možemo da odbijemo da im damo kredite, pošto njima nisu potrebni naši krediti. Ali, možemo izvršiti moralni pritisak. To može izgledati nedosledno, ali efekti takvog pritiska su često veći nego što se misli, delimično zbog toga što ne postoji efikasna moralna opozicija unutar zemlje. Alternativa pokušaju da se rusko rukovodstvo učini odgovornim za zločine u koje je umešano (barem one počinjene na Zapadu), samo su još izraziti činovi ruske agresije pošto vođstvo počinje da sve više veruje u iluzije kako ima nekog smisla u priči o ruskom “posebnom putu”.

Paćepa: Ja se slažem da odbijanje ruskog članstva u G7 može privući pažnju Kremlja. Ali, moramo delovati odmah. U suprotnom, možemo prisustvovati ponavljanju onoga što se dešavalo za vreme Hladnog rata, kada je Kremlj evoluirao od ubistava svojih emigranata, do likvidacija međunarodnih lidera (Lasla Rajka i Imre Nađa u Mađarskoj, Lukrecija Patraskanua u Rumuniji, Rudolfa Slanskog i Jana Masarika u Čehoslovačkoj, šaha Reze u Iranu, Palmira Toljatija u Italiji). Amerikanci su na to ćutali, i na kraju je Kremlj likvidirao samog američkog predsednika. (U to vreme, lideri satelitskih obaveštajnih službi istočnog bloka bili su jednoglasni u uverenju da je KGB bio umešan u ubistvo predsednika Kenedija; kao komunistički general, bio sam uključen u narednih 15 godina u tajnu sovjetsku operaciju zataškavanja pod imenom “Zmaj”, čiji cilj je bio da se krivica za ubistvo Kenedija svali na same Aemrikance). Opet su Amerikanci ćutali i Kremlj je bio ohrabren da pokuša ubistvo Pape Jovana Pavla II, koji je počeo da se bori protiv sovjetskog komunizma.

Pomirljivost i zatvaranje očiju pred zlom ne funkcionišu. Pomirljivost je bio instrument širenja sadašnjeg talasa međunarodnog terorizma. U decembru 1979. Kremlj je ubio premijera Avganistana, školovanog u Americi, Hafizulaha Amina, i zamenio ga sovjetskom marionetom, pa potom izvršio invaziju na tu zemlju. Amerikanci su samo protestovali, bojkotujući Olimpijske igre u Moskvi. Taj blagonaklon stav je stvorio talibanski režim i terorizam Osame Bin Ladena. Tokom devedesetih, američka vlada je praktično ignorisala Bin Ladenov prvi napad na Svetski trgovinski centar, bombaške napade na američke ambasade u Africi, i napad na USS Cole. Posle toga, nismo ni zakoračili u XXI vek, kada su Bin Ladenovi teroristi direktno napali našu zemlju i pokrenuli otvoreni rat protiv nas.

Na duge staze, mi treba da pomognemo Rusima da se obrazuju o našoj zapadnoj demokratiji. Oni nikad ranije nisu živeli u slobodnom društvu, nikdad zaista nisu imali privatnu svojinu ili bili u situaciji da sami donose odluke. Oni nikada nisu imali pravu političku partiju, i malo njih u post-sovjetskom periodu uopšte oseća potrebu za tako nečim. Ali, oni su jedini koji mogu pobediti lidera kao što je Putin. Okretanje te velike zemlje ka Zapadu može biti dugačak, vijugav i skup put, ali mi možemo da pomognemo. Sugerišem da objavimo ruski prevod ovog simpozijuma. A možda kasnije, i da imamo nedeljno rusko izdanje Front Page Magazina. Ne zaboravimo da su rakete koje su uništile sovjetski komunizam izvorno bile lansirane sa Radija Slobodna Evropa i Radija Sloboda.

Jarim-Agajev: KGB nije u stanju da izumi novi moral, i ne mora da to učini. Taj “novi moral” je već izumeo Lenjin pre jednog veka. U skladu sa tim moralom, stvorena su specijalna pravila delovanja u okviru sovjetskih struktura, poput KGB-a, koje po tim pravilima deluju već generacijama.

Bez komunističkog sistema, KGB je ostavljen sa tim pravilima kao invalidno telo kod kog još funkcionišu uslovni refleksi. Refleks je jednostavan. Neprijatelj nije ni dobar ni zao; on je samo jak ili slab. Amerika je neprijatelj broj jedan. Ako Amerika nastupi sa pomirljivim koracima, to je znak slabosti koji uzrokuje napad. Ako napad ne proizvede odmazdu, on se pojačava.

To su osnovna pravila takvih struktura. Pogledajte, recimo, Siriju. Tek što je Vašington počeo da pominje Siriju kao mogućeg partnera u poboljšavanju situacije u Iraku, Sirija je istog časa ubila pro-demokratskog ministra u libanskoj vladi. To je bila klasična refleksna reakcija. Ne može se vršiti moralni pritisak na refleks. Ali, politička i finansijska odmazda – to može. I od refleksnog šutiranja se neko može odvići ako noga svaki put bolno udari u nešto tvrdo.

Kad to kažem, ja ne poričem značaj obezbeđivanja političke i moralne podrške narodu u Rusiji. Za tu svrhu, međutim, mi moralmo prvo da se čvrsto držimo sopstvenih principa, da ih ne relativizujemo prilagođavanjem pravilima koja važe u drugim zemljama, kao što to činimo sada. Evo nekoliko primera.

Mi znamo da je neophodan uslov da bi demokratija uhvatila korena u Rusiji da se tamo sprovede lustracija, tj. zabrani bivšim komunistima i oficirima KGB da drže političke položaje. To je za demokratske izbore još važnije od poštenog brojanja glasova. Mi ne možemo prisiliti Rusiju da uvede zakon tog tipa, ali ipak, niko nas ne može prisiliti da priznamo Rusiju kao demokratsku zemlju dok ne donese takav zakon. I ne možemo se praviti da postoji neka druga vrsta demokratije – Putinova takozvana “suverena” demokratija – koja ne zahteva takve uslove.

Drugi primer su emisije Radio Slobode i BBC, koji su bili glavna oruđa za obezbeđivanje moralne i političke podrške ruskim demokratima. Kao što smo pisali nedavno, rad ovih radio stanica je u velikoj meri bio kompromitovan modifikovanjem programa u skladu sa ukusom prosečne ruske publike i vlade.

Ovi kompromisi se zasnivaju na dve premise: da mi treba da umirimo rusku vladu, pošto zavisimo od nje, i da treba da steknemo brzu popularnost među ruskim narodom, pošto će to pomoći svetskom miru i stabilnosti. Obe premise su pogrešne i kontraproduktivne.

Mi ne zavisimo od ruske vlade, ni strategijski ni ekonomski. Naša navodna strategijska zavisnost se zasniva na činjenici da Rusija ima uticaja na naše neprijatelje, kao što su Iran i Severna Koreja. Ali, Rusija ima taj uticaj samo zato što je ona njihov, a ne naš saveznik, i što uvek radi u njihovom interesu.

Ni naša navodna ekonomska zavisnost od ruske nafte nije ništa veća. To je uzajamna međuzavisnost, čiji stepen je određen procentom nafte u našem i njihovom bruto nacionalnom dohotku. Pošto nafta učestvuje u mnogo manjem procentu u našem BND nego u njihovom, mi zavisimo od Rusije mnogo manje nego ona od nas. Mi lako možemo eliminisati bilo kakvu zavisnost od nafte izgradnjom nuklearnih elektrana – koje su sa tačke gledišta zaštite okoline najčistiji izvor energije. Ja pozdravljam svaki novi naučni razvoj, ali ne mislim da će on sam po sebi promeniti naš sadašnji zvanični stav. Postojeća ekonomija i tehnologija su dovoljni za našu nezavisnost. “Zavisnost” od Rusije nije materijalne, već psihološke prirode, i mi možemo promeniti svoj stav u svakom trenutku.

Naša vlada pokušava da stekne popularnost u Rusiji podrškom KGB-u, i umiljavanjem ruskom šovinizmu. To je velika medveđa usluga ruskom narodu i najgori način za unapređenje odnosa između naših zemalja. Takva politika pomaže da se ojačaju najgore stvari u Rusiji, a oslabe najbolje. Ona demorališe stvarne ruske demokrate, ljude koji zavređuju našu stvarnu podršku. Možda njih nema mnogo, ali oni su jedina nada da će se Rusija razviti u slobodnu, demokratsku i miroljubivu zemlju.

Pjontkovski: Za zapadne vlade protivljenje Putinovom režimu nije samo pitanje moralnosti ili zabrinutosti za rusku demokratiju. To je pitanje sopstvenog interesa i bezbednosti.

Ohrabren američkim neuspehom u Iraku, Putinov režim otvorenije i agresivnije dovodi u pitanje strateške interese Zapada širom sveta. Ne postoji brutalni diktator i ubica širom sveta koji nema političku i vojnu podršku i pokriće od Moskve.

Amerikanci na određeni način čine dvostruku glupost. Oni još uvek veruju da im je Putin potreban zbog rešavanja problema sa Iranom, Severnom Korejom, Sirijom i sličnim državama-parijama, i da oni takođe moraju da ga nagrade za njegove usluge.

Ali, Putin već duže vreme igra na strani neprijatelja Zapada. Paradoksalno, on takođe igra na strani neprijatelja Rusije, zato što neprijatelji Zapada (npr. islamofašisti) gledaju i na Rusiju kao na deo “satanskog” Zapada. Putin više mrzi Zapad nego što voli Rusiju.

Zarad Zapada, Rusije i bezbednosti u svetu, ovaj štetočinski i samoubilački kurs spoljne politike Moskve treba da bude zaustavljen. A zapadne vlade imaju dovoljno sredstava da to učine.

Putinova KGB-ovska kleptokratija želi da ima dva zadovoljstva istovremeno: da mrzi Zapad i da mu čini štetu, a da u isto vreme praktikuje zapadni stil života u bogatstvu. (To nije ništa novo – ponašanje saudijskih rojalista je identično. Sve njihove milijarde dolara su u zapadnim bankama, a njihove nekretnine na Azurnoj obali, Floridi i Kanarskim Ostrvima).

Dan pošto kancelarija Kraljevskog državnog tužioca imenuje osumnjičene za Litvinenkovo ubistvo, od Putina i njegove “brigade” se mora zahtevati da predaju pretpostavljene Lugavoja i Kovtuna, one generale KGB-a koji su poslati na njihovu misiju ubistva u London. Putinu treba vrlo jasno reći da sa njim više neće biti uobičajenog ponašanja. Ako se izvuče sa o vim ubistvom, on neće samo mrzeti Zapad, već će ga i prezirati.

(kraj)

 
“Symposium: From Russia With Death”, by Jamie Glazov

FrontPageMagazine.com, January 19, 2007.

Peščanik.net, 18.01.2007.