Radio emisija 25.05.2007, govore: Vesna Rakić-Vodinelić, Petar Luković, Vladimir Gligorov i Srđa Popović.
Svetlana Lukić: Presuda atentatorima na premijera Zorana Đinđića izazvala je veliko olakšanje u Srbiji. Na naslovnim stranama novina je veoma krupnim ciframa ispisana brojka 40. Varijante su razne – Konačno 40 godina, Ulemeku i Jovanoviću po 40 godina. Politika je smatrala da je umesno da prvooptuženima tepa – Zvezdanu i Legiji po 40 godina. Četiri veka robije Đinđićevim ubicama, napisao je Glas javnosti. Ne razumem otkud toliko oduševljenje kaznom, kada je u pitanju zločin koji je Zvezdan Jovanović priznao još pre tri i po godine. Zar nije bila logična najteža kazna.
Pre nekoliko dana jedan čovek u Americi je osuđen na 40 godina robije, jer je šest puta uhvaćen kako vozi u pijanom stanju. Čemu divljenje broju 40? Da li zato da se ne bi razgovaralo o tome da su izvršna i sudska vlast i mnogi mediji učinili sve da se suđenje vodi i završi samo kao suđenje nekim ljudima koji su ubili nekog čoveka.
Na izricanju presude je bio i predsednik Tadić; doduše, zakasnio je. Verovatno nije umeo da nađe zgradu specijalnog suda, jer nije tuda prolazio tri i po godine, pa je zalutao. Posle višegodišnjeg ćutanja, valjda da mu Stojković ne prebaci da vrši pritisak na sud, predsednik Demokratske stranke je u svojstvu predsednika države izjavio, ni manje ni više, da je presuda veliki doprinos reformi pravosuđa i uopšte prelomni trenutak za srpsko pravosuđe. Posle godina pasivnog posmatranja kako se ovaj proces napada sa najviših državnih instanci, on je sa dve rečenice zatvorio diskusiju o svemu što se događalo na tom suđenju i oko njega.
Vidim da je i bivši premijer Srbije, Zoran Živković, oduševljen presudom i divi se hrabrosti suda. I današnji Blic na naslovnoj strani slavi hrabrost sudije Nate Mesarović, zato što se usudila da osudi atentatore. I šta kog đavola više hoćemo.
Da bi presudi dale veći značaj, neke novine su sabirale godine kazne, pa su izračunale da su atentatori dobili četiri veka zatvora. Presude su sabirane i Škorpionima. Time se sakrila činjenica da je jedan od njih oslobođen, a da je drugi dobio pet godina. U sabiranju za atentat na premijera Đinđića, iza četiri veka se izgubilo pitanje ko su inspiratori i nalogodavci atentata, zašto brza i hrabra Nata Mesarović nije dozvolila da se saslušaju neki važni svedoci, zašto nije dozvolila da se govori o transkriptu razgovora Dejana Milenkovića sa Kajganićkom.
Zašto svi oni koji sabiraju presude to ne čine i kada pišu o genocidu u Srebrenici? Neka napišu da je za šest dana jula 1995. uništeno 250.000 godina ljudskih života, a kao dobri vernici valjda će znati da je to 12 puta duže nego što ukupno traje hrišćanska civilizacija. Naravno da ovakve računice nemaju smisla, ali ako su krenuli tim perverznim putem, neka onda njime idu do kraja.
Nije slučajno da u trenutku izricanja presude, Bulevar Zorana Đinđića bude oblepljen plakatima sa imenom đenerala Ratka Mladića. Jedan drugi srpski heroj, Milorad Ulemek, smatrao je bezbednim da se preda ovim vlastima i vidi kako se to završilo. Zato Mladić neće napraviti istu grešku. Vučić je ogorčen zbog hapšenja odgovornih za plakate i najavio je da će ih on i njegovi opet lepiti i pozvao je demokrate da, ako smeju, dođu da ga spreče. Vučić je opasna, ali tragikomična figura. Godinama je imao šansu da uzme kalašnjikov i ode na ratište. Jak je, mlad je, visok je, lepo bi mu stajala uniforma, ali nekako nije smeo da ode preko Drine, već je skupljao polusvet po Srbiji i slao ih da oni ubijaju i ginu, da bi se sada junačio sa plakatima i bedževima.
I na kraju, zanimljivo je i to da niko od nekoliko hiljada ljudi koji žive u Bulevaru AVNOJ-a, a sada Zorana Đinđića, nije smatrao da treba da izađe i pocepa plakat sa svoje zgrade. Da vas podsetim, nedavno su stanari Vatrogasne ulice u Zagrebu protestovali zbog preimenovanja njihove ulice u Trg hrvatskih obrambenih snaga. To su tokom rata bile formacije Hrvatske stranke prava, koja propagira ustaštvo.
Na početku Peščanika slušate gospođu Vesnu Rakić-Vodinelić, profesorku Fakulteta za poslovno pravo u Beogradu.
Vesna Rakić-Vodinelić: Moj prvi komentar posle ove presude je da je ona u javnosti doživljena kao stvar estrade i politike, a ne pitanje prava. To je jedna od retkih presuda o kojoj je svako imao potrebu da se izjasni, da je pozdravi ili ospori, počev od šefa države, preko predsednika vlade, pojedinih ministara, članova parlamenta, pa do građana. Naravno, ako ste pravnik, vi o toj presudi uopšte ne možete da se izjasnite dok je ne pročitate, jer presuda ne predstavlja samo izreku, nego i obrazloženje iz kojeg se čitalac upoznaje sa razlozima njenog donošenja.
Mislim da su izvesni komentari, pogotovo oni koji su dolazili od političara, bili suviše optimistični. Ne mislim samo na komentare koji potiču iz Srbije, nego i na one koji potiču iz različitih centara u Evropi. Iza tih komentara nazire se tvrdnja da je, eto, Srbija postala pravna država, da je skupila dovoljno kuraži i snage da, zaboga, izrekne presudu za jedno teško krivično delo i da će sada stvari u Srbiji krenuti mnogo boljim putem nego što su do sada išle. Država ima ius puniendi, to jest pravo kažnjavanja za učinjena krivična dela, ali nema samo ius nego ima i obligacio, obavezu kažnjavanja i ako država ne ispuni tu svoju obavezu, ona uopšte i nije država. Ima i država koje nesporno nisu pravne države. Takve su brojne države sa autoritarnom vlašću, od Hitlerove, preko Musolinijeve do Portugalije, Španije, pa i bivših komunističkih zemalja. Te države su bile ozbiljne države, koje su rado i iz sve snage praktikovale ius puniendi, u kojima su se nemilice izricale smrtne kazne, ali nikom nije padalo na pamet da za te države kaže da su pristojne i pravne. U tom smislu, Srbija apsolutno ne zaslužuje nikakvu pohvalu, niti je najteža kazna izrečena dvojici okrivljenih čini pravnom državom.
Drugo, pojavili su se komentari političara, što aktuelnih, što iz ranijih vlasti, koji izražavaju svoje žaljenje zbog činjenice da u Srbiji više ne postoji smrtna kazna, jer su je dvojica prvooptuženih zaslužili. Mislim da političari treba da stave prst na čelo pre nego što izreknu takvu tvrdnju. Ja shvatam koliko je teško krivično delo za koje su okrivljeni, i po prvostepenoj presudi i osuđeni atentatori na premijera Đinđića, ali Srbija je član Saveta Evrope i potpisnica evropske Konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, čime su građani Srbije dobili šansu za zaštitu ljudskih prava kakvu do sada nisu imali. Da Srbija nije ukinula smrtnu kaznu, ona ne bi mogla da bude članica Saveta Evrope, niti da dođe u priliku da potpiše tu konvenciju, niti bi njeni građani mogli da uživaju beneficije koje na osnovu te konvencije imaju. To je praktični aspekt cele te stvari.
Za i protiv smrtne kazne postoji mnogo argumenata i ta teorijska rasprava još uvek nije završena. Poznato je da neke države koje imaju relativno dugu demokratsku tradiciju, kakve su Sjedinjene američke države, poznaju smrtnu kaznu u nekim svojim federalnim jedinicama. Rusija, koja nema dugu demokratsku tradiciju, takođe poznaje smrtnu kaznu. Evropske države su je manje-više ukinule, a mi smo se opredelili za evropski put. Ponovno uvođenje smrtne kazne ne bi zbrisalo cerenje sa lica Legije ili Zvezdana Jovanovića, koje je šokiralo građane Srbije. Šokiralo je i mene, ali oni bi se cerili i da im je izrečena smrtna kazna, jer oni znaju da u delu javnosti još uvek uživaju status heroja. U tom smislu razumem i pravo značenje izjava o smrtnoj kazni nekih političara.
Optuženima je izrečena dugotrajna kazna zatvora, u toku čijeg izvršenja bi oni mogli poželeti da ih nema. Međutim, u podtekstu izjava o smrtnoj kazni krije se bojazan da optuženi svoju kaznu neće izdržati u celosti ili da će pobeći iz zatvora ili da će je izdržavati samo formalno, uz hotelske privilegije. Javnost bi morala da prati režim pod kojim oni izdržavaju svoju kaznu, gde je izdržavaju, kako se ponašaju i tako dalje. To je ono što bi ovo društvo moglo da približi pravnoj državi. Ako samo budemo žalili zato što nema smrtne kazne, doći ćemo u situaciju u kojoj se danas nalaze branioci ljudskih prava u Sjedinjenim državama. Kod njih postoji baza Guantanamo, postoji Patriotski akt koji je ukinuo osnovna prava okrivljenih stranih državljana i to polako počinje da ruši vrednosti na kojima je sazdana američka demokratija, ne kao forma nego kao sadržina. Mi to sebi ne smemo da dozvolimo, jer mi demokratske tradicije nemamo i tek smo na putu izgradnje demokratije. I oni koji se ovde bave politikom, treba malo da razmisle o predlozima koje daju.
Od početka se mogao videti osnovni problem ovog suđenja, a to je da su okrivljeni samo neposredni izvršioci. Iz optužnice se stiče utisak da je Legija i organizator zločinačkog udruženja i pomagač i izvršilac i podstrekač. U mnogima od okrivljenih su se stekle brojne uloge. To suđenje je bilo praćeno i ozbiljnom opstrukcijom od strane prve vlade Vojislava Koštunice počevši od izjave tadašnjeg ministra pravde da specijalni sud treba ukinuti. Posle je on to pretvorio u igru rečima, pa je rekao da se ne može ukinuti nešto što ne postoji, jer odista, to je specijalno odeljenje okružnog suda. Opstrukcije su kod sudija toga suda stvorile osećanje privremenosti i nezaštićenosti. Mislim da je tužilac onda shvatio da mu je osnovni zadatak da uopšte održi to suđenje u toku i da bar nešto po toj optužnici uspe. U kasnijem razvoju postupka se pokazalo da i u okviru takve optužnice ima mesta, možda ne proširenju kruga okrivljenih, ali utvrđivanju određenih činjenica saslušanjem određenih svedoka. Saslušan je samo Aco Tomić i videćemo kakvo je mesto njegovog iskaza u obrazloženju presude. Nažalost, neki drugi dokazi, kao što je saslušanje šefa BIA i predsednika vlade, koji je trebalo da rasvetle motivaciju za podstrekavanje na zločin, nisu bili izvedeni. Atentat nije obično ubistvo, to je političko ubistvo i onda se imaju ispitati i te vrste motivacija. Ti dokazi nisu bili izvedeni, tako da me zanima kako će se u obrazloženja presude objasniti da se radi o tom posebnom ubistvu nosioca državne vlasti, kada nosilac vlasti biva ubijen baš zato što to jeste. Prevedeno na običan jezik, to znači da je postojala politička motivacija i eventualno politička priprema za to ubistvo.
Tužilac za organizovani kriminal je javno obećao da će otvoriti istragu nad svim aktivnostima Jedinice za specijalne operacije i da će, ako nađe da tu ima elemenata krivičnog dela uključujući i eventualnu političku inspiraciju za atentat na Zorana Đinđića, to procesuirati. E, ne smemo mu to zaboraviti, moramo ga nekako na to njegovo javno obećanje neprestano podsećati i pitati šta je tu uradio, da li je nešto uradio i do kakvih rezultata je došao. Čini mi se da bi ozbiljno ispitivanje aktivnosti JSO, pa makar i ne dovelo do pravosnažnog presuđenja, bilo ozbiljniji korak ka pravnoj državi nego izricanje ovakve presude za atentat. Kada utvrdite da je neko izvršio krivično delo, najmanje što možete da uradite je da mu izreknete sankciju, ali to ne čini jednu državu pravnom. Pravnom je mnogo više čini ispitivanje odgovornosti svih, i onih koji mogu da vam zabibere. To je ovom prilikom izbegnuto i pokazalo se da su predstavnici vlasti krivično, pravno i pravosudno nedodirivi u jednoj državi republikanskog uverenja. Oni nisu suvereni, nisu nasledni kraljevi i ne smeju biti nedodirivi.
Digla se strahovita halabuka po novinama i naučnim i kvazinaučnim časopisima kako to da se neko usudio da predloži da se kao svedok sasluša premijer. Šio mi ga Đura, što se on ne bi saslušao kao svedok? Niko ga nije optuživao ni za kakvo krivično delo i punomoćnik porodice Đinđić je lepo objasnio šta namerava da ga pita i zašto to uopšte radi. Po čemu je pozivanje političara kao svedoka politizacija? Kada je Čedomir Jovanović bio pozivan kao svedok na sudjenje zbog pucnjave Miloševićeve ćerke, on je bio na vlasti i nije se odazivao na pozive suda. Tada sam rekla da ga treba prinudno privesti. Ko god je pozvan kao svedok mora da se odazove na poziv suda. Kao sudija vi imate pravo da svakog pozovete kao svedoka, a idete mu na noge samo ako je nepokretan ili teško bolestan. Ovde vi ne možete da pozovete premijera, zato što je premijer, da svedoči na nekom suđenju. To nije normalno i ukazuje da se radi o državi koja nije pravna. Zato će koleginica i kolege članovi sudskog veća morati jako mnogo da objašnjavaju zašto činjenice, zbog čijeg je utvrđivanja traženo saslušanje premijera, smatraju irelevantnim. To je deo obrazloženja presude koji želim da vidim i to je ono o čemu bih onda mogla da napišem zanimljiv teorijski rad.
Istorijski događaj formiranja i izbora vlade u skupštini nisam pratila direktno. Čitala sam novine, ali nisam gledala televiziju. Prilikom izbora vlade, izbora pa smenjivanja predsednika skupštine, dosta se govorilo o demokratiji, o demokratskim procedurama, čak je i bivši ambasador Sjedinjenih država u Srbiji pisao tim povodom. On je rekao da više nema smisla govoriti o demokratskom i nedemokratskom bloku u Srbiji, i to ne zato što DSS nije demokratska, nego zato što je SRS postala demokratska stranka, jer pristaje na demokratske procedure. To me potaklo da sebi postavim pitanje – pa gde je ovde demokratija i šta se ovde pod time podrazumeva. U Srbiji se zaista izborom vlade i izborom pa brzom smenom predsednika parlamenta desilo nešto kvalitativno novo, pri čemu ne mislim da je to kvalitativno novo i dobro. Umesto demokratije u Srbiji je sada na delu nekakva nastojana sabornost. Kada smo dobili novi ustav, kao jedan od visokih kvaliteta procedure njegovog donošenja je istaknuto to da su se u vezi s njim saglasile sve političke stranke, bile one u opoziciji ili na vlasti. Pozivanja na sabornost bilo je u još nekoliko mahova, naročito kada su se predlagala donošenja skupštinskih rezolucija o položaju Kosova. Ali kada je Nikolić biran za predsednika skupštine, niko se nije pozivao na sabornost, nego je on izabran većinom glasova. To je bila pokazna vežba o tome šta zapravo znači većina i šta znači demokratska procedura. Pokazalo se da, iako je Tomislav Nikolić izabran većinom glasova uz formalno poštovanje demokratskih proceduralnih pravila, on sam zapravo nema nameru da mnogo promoviše demokratiju. Tako da, za razliku od predstavnika nekih opozicionih stranaka, ja nimalo nisam bila dirnuta njegovom demokratičnošću kada je dao ostavku. Njegova prva važna izjava bila je prizivanje vanrednog stanja i objašnjenje da po novom ustavu vanredno stanje može da proglasi skupštinska većina, a ne šef države, kao što je to ranije bio slučaj. On u stvari nije pažljivo pročitao tekst novog ustava, po kojem je za uvođenje vanrednog stanja potreban predlog vlade, što je samo jedna od divnih stvari u novom ustavu koje će tek biti uočene.
Kada je Nikolić govorio o uvođenju vanrednog stanja, primetila sam i da on uopšte ne govori o razlozima za njegovo proglašenje. On jeste uzgred pomenuo Kosovo, ali situacija sa Kosovom je u tom trenutku stajala bolje nego ikada i uopšte nije bilo jasno šta on u stvari hoće. Onda je, naravno, pokušao da nas šarmira i rekao da oni koji imaju primedbe na to što on govori treba da znaju da stavljaju primedbe na ustav, što je zakonom zabranjeno. To što je on posle toga podneo ostavku prikazujući sebe kao velikog demokratu koji je mogao i da je ne podnese pa da se vlada ne formira, i to što je doživeo aplauze na otvorenoj sceni, smatram neozbiljnim. Imali smo radikale koji su, iako su mogli da opstruišu rad skupštine, odlučili da to ne čine i socijaliste koji su takođe mogli da opstruišu, ali su odlučili da ne opstruišu, pa je čak i predsedavajući ustupio svoje mesto drugom predsedavajućem i sve se ipak završilo pre ponoći, kada je bio krajnji rok. Svi sem LDP-a uključili su se u tu sabornost koja je postojala povodom ustava, koja postoji povodom Kosova, a sada je opet nastala povodom toga da nam je potrebna nova vlada i da nećemo ponovo na izbore. Pitam se u vezi sa kojim konceptima i tačkama našeg budućeg razvoja će se tražiti i formirati ta sabornost. Znate, sabornost nije demokratija, ona umanjuje, a ne povećava vrednost demokratije. Nažalost, ona je postala novi negativni kvalitet našeg političkog života.
Sabornost podrazumeva i neki amin, koji se traži i dobija samo od jedne crkve i njenog starešine. To je izrugivanje sa laičkim karakterom države, koja je postala laička ne zato što je bila komunistička, nego zato što je odvajanje crkve od države civilizacijska tekovina zadobijena još posle francuske revolucije. Sabornost je crkvena kategorija, demokratija je kategorija države i političkog društva i te dve kategorije ne smeju da se mešaju. Politička elita Srbije zna da te stvari ne smeju da se mešaju, ali to ipak čini zato da bi od nas i dalje pravila gomilu pokornih podanika koji se nazivaju građanima, a da to uopšte nisu.
Svetlana Lukić: Kada je Bulevar Zorana Đinđića oblepljen plakatima Bulevar Ratka Mladića, mlađi poslanici Demokratske stranke su došli i pred kamerama cepali te plakate. Taj bulevar je ogroman i te plakate ne treba da cepaju samo poslanici, nego valjda i ljudi koji žive u toj ulici.
Vesna Rakić-Vodinelić: Najmanje što možete da učinite je da pocepate plakate. To je legitiman vid građanskog ponašanja, ali ni vlasti ne treba da ostanu ravnodušne. Lepljenje takvih plakata jeste prekršaj i tu nema spora. One koji su lepili plakate treba pronaći i naterati ih da te plakate skinu, da prekreče zidove i dovedu stvari u prvobitno stanje. To je jedan ozbiljan društveno korisni rad, a ja bih onda došla da tim mladim ljudima koji su lepili plakate pomognem da te plakate skinu. Ja verujem da bi se i ostali građani pridružili i onda bismo mogli da sa njima malo popričamo, da ih pitamo zašto su lepili te plakate, šta su time hteli da kažu. Da li su možda to uradili zato što nemaju para, pa su tako došli do lake zarade ili su to možda činili iz entuzijazma. Onda treba da vidimo na kojim činjenicama se zasniva njihov entuzijazam, zašto je Ratko Mladić njihov heroj. Mislim da ima smisla pričati sa ljudima kojima je Ratko Mladić heroj. Hajde da on meni objasni zašto je on heroj, a ja bih probala da njima objasnim zašto je on za mene antiheroj, kukavica i kriminalac.
Svetlana Lukić: Bila je ovo Vesna Rakić-Vodinelić, a sada umesto muzičke pauze slušate džez standarde u izvođenju Petra Lukovića sa promocije Peščanika u Beloj Crkvi.
Petar Luković: Od Tome Nikolića, protiv Tome Nikolića, protiv Tadića, za Tadića, za Koštunicu, protiv Koštunice – sedam dana haosa. I kada se sve to završi ovako, stvarno sam sebi ličim na konja. A vesti već posle sedam dana izgledaju kao da živimo u najregularnijoj zemlji na svetu. Da ne govorim o Demokratskoj stranci. Ne mogu reći da sam bio zbunjen, bio sam na granici ludila i bolestan gledajući ih i pitajući se da li postoji partija, grupa ljudi, pojedinci kojima možete da kažete sve, da su idioti, kreteni, đubrad, da ih polivate fekalijama, da ih pljujete, da im sve to kažete i da posle 24 časa oni kažu – puj pike ne važi, super su ti ljudi koji su nas pljuvali, idemo s njima u vladu, radićemo zajedno. Kad bih se ja sa komšijom sa prvog sprata tako posvađao, pa nikada u životu ne bismo progovorili. I sad čitam idilične priče o tome kako se Đilas i Ilić druže, kancelarija su do kancelarije. Pa jebote, pa da li sam ja lud. Mene ta vlada u pojedinostima ne interesuje, uopšte me ne interesuje ko su njeni ministri. Ko predstavlja tu vladu – Vojislav Koštunica, ko govori u ime te vlade – Vojislav Koštunica, ko će odlučivati u ime te vlade – Vojislav Koštunica, ko je šef svim tim ministrima – Vojislav Koštunica. Pa jebite se onda, izvinjavam se.
Najviše mrzim priču koja ide ovih dana, kao – pa nije loša vlada, ima neka ministarka koja je dobra, pa vidiš, ovaj ministar nije loš, jebe mi se, uopšte me to ne interesuje. Ja gledam celu vladu, koja je neka vrsta mutanta. Takvu vladu u životu nisam video. Pola njih ne govori među sobom, preziru se. Pa kao Nikolić, panika, Evropa se uplašila, pa se uplašio Tadić, pa se svi uplašili, pa šta ćemo sa Tomom. Gledao sam neku emisiju, u kojoj se pojavila neka žena koja je predstavnica političkih stranaka, koja je sklopila ruke i ovako se obratila onima iz Demokratske stranke – molim vas, formirajte vladu, molim vas, formirajte vladu. Da sam bio tamo, pitao bih je – jebote, zašto da formiramo vladu, jesmo li živeli bez nje četiri meseca, jesmo, je li palo nebo, nije. Mislim, je li bolje da formiramo bilo kakvu vladu ili da idemo ponovo na izbore, pa da vidimo šta ćemo, konačno jedanput da vidimo ko je normalan, ko nije normalan, ko je fašista, ko nije fašista, da vidimo konačno. Ne, nego molimo. Dođe ti da pitaš tu ženu zbog čega je njoj lično potrebna ta vlada, je l’ joj je potreban ministar kao pomoć u kući, šta joj je potrebno. Ne, nego je bilo zavladalo neko ludilo – bolja je bilo koja vlada, hajde i sa Koštunicom, na sve pristajemo, samo da ne ostanemo bez vlade.
Popizdeo sam i na poruke iz Evrope, koje su došle posle one skupštine kada je DSS govorio sve najgore o demokratama i kada su ovi rekli, pošto su malo obrisali govna sa sebe – pa da, još uvek postoji šansa za vladu. Onda su iz Evrope rekli – neka se pod hitno dogovori demokratski blok. Kakav demokratski blok? Pa ko je demokratski blok? Nema demokratskog bloka i nema većine u Srbiji koja je za demokratski blok. Matematika to pokazuje. U principu, Evropu je baš briga za nas, a ko misli da će nas tamo primiti za sledećih 15 godina, neka odmah ide na lečenje. Nego oni kažu – bliži se rešenje Kosova, hajde da ih malo smirimo, da imamo tamo neku vladu. Ja to razumem sa njihovog stanovišta, ali sa stanovišta nas koji ovde živimo, niti ima demokratskog bloka, niti imamo demokratsku vladu, niti imamo demokratski narod. Kaže se – jadan narod, žrtva narod, a narod je kreten, izvinite. Pa ko je glasao za Miloševića od 1990, ko je glasao? Jesu li glasali vanzemaljci ili narod srpski? Pa glasao je narod srpski i to se nije puno promenilo. Pamtim anketu iz novina krajem oktobra 2000. sa pitanjem koliko poverenja Vojislav Koštunica ima u narodu Srbije. Imao je 96 odsto poverenja! Pa toliko ni Enver Hodža u najboljim danima nije imao u Albaniji. Svu svoju ljubav taj narod je prebacio sa Miloševića na Voju Koštunicu i on od te ljubavi ne može da se oslobodi. Umislio je da još uvek ima 96 odsto njihove ljubavi. U normalnim okolnostima, kosmičke teorije nema da čovek koji je zauzeo treće mesto bude premijer, ali ima kada imate Tadića.
Njegova majka je dala intervju pre dve godine i taj intervju mi je bio vrlo inspirativan i puno toga mi je objasnio. Daleko bilo da imaš majku koja će o tebi tako da priča, ali ona kaže da se on kao mali davio u šnenoklama, što je očigledno ostavilo posledice, jer je on ostao čvrst kao šnenokle. On je čovek koji je u tom bloku osvojio 64 odsto, a da li postoji stvar od koje nije odustao. Da mu je Koštunica tražio da bude predsednik Demokratske stranke, ovaj bi mu dao, dao bi mu, života mi. Ženu, decu bi prodao, sve bi mu dao. Pa jesmo li toliki ludaci, je l’ se neko seća kraja januara kada je Tadić rekao – ili Đelić ili ništa, ne dolazi u obzir niko osim Đelića. Pa Đelić, pa Đelić i svi smo znajući šnenoklu rekli – Đelić je najeb’o. Pa Tadić je krajem januara u Evropi objašnjavao da kada on preuzme vlast, dakle kada bude vodeća stranka u vladi, da će njegov MUP uhapsiti Mladića odmah. A niti je njegova vlada, niti je njegov MUP, a o hvatanju Mladića nemam pojma. Pre ćemo da uhvatimo živog Žikicu Jovanovića-Španca nego Mladića. Uostalom, pročitao sam da je Boris Tadić na koktelu priređenom u čast nove vlade rekao sledeću rečenicu – a sada svi na svoj posao.
Svetlana Lukić: A ispričaj, molim te, za ovih 150 činovnika poreske uprave Vojvodine.
Petar Luković: Da, tražili su ljudi premeštaj u bilo koju firmu, organizaciju, šta god, čime rukovodi Mlađan Dinkić. Ni oni više ne znaju šta sada radi Dinkić – privreda, zapošljavanje, jebem li ga šta radi, možda radi i neke poreze, ne bih mogao da vam kažem. Znači, udobno smo živeli, hoćemo da živimo i dalje udobno. Pazite, ovde ministar više ne vodi za sobom tri čoveka, četiri, to su sada četiri pukovnije. Oni u masama idu za svojim ministrom. A ako je iz Vojvodine njih 150, koliko li ih je tek u Srbiji, to je transfer neviđeni. Kud moj ministar, tud ja za njim i nije važno da li je on ministar žitarica, vera, oni samo hoće da budu pod ingerencijom Mlađana Dinkića. Jebote život. Pa pomislite malo u kakvoj mi to državi živimo. Oni su njegova partijska vojska. Video sam spot, srećni ljudi na ekranu, digli ruke gore, a tamo piše – formirana vlada. Pa šta je trebalo da radim tog trenutka, ne razumem, da pustim muziku, ne znam šta, nije mi rečeno na koji način treba da se raduje građanin Srbije kada vidi taj spot. Pazite, spot na televiziji – formirana vlada. I pazite bezobrazluka da se od mene zahteva da budem presrećan, 4-5 dana posle one pljuvačine, onog orgijanja fekalističkog u skupštini – ti si bez mozga, izađi, skini hulahopke da te ne znam šta. I to su sad kolege ministarske – dobar dan kolega, dobar dan kolega, kako ste kolega, odlično kolega, kako vam ide u vašem ministarstvu, odlično kolega. Jebote, ne znam šta da vam kažem, strašno.
Kakva je meni vizija budućnosti ovde? Moram ujutru da ustanem da čujem vesti, da li je ovaj ludak Koštunica nešto rekao. Njegovih 15 odsto teritorije mi visi nad glavom kao Demoklov mač. Ne znam šta mu to znači praktično, je li to rat, je l’ nije, mobilizacija, je l’ javno okupljanje, je l’ ćemo svi da idemo na granicu s Kosovom, ne razumem šta. Bilo je i tih predloga, da kada bude nezavisnost da svi dođemo na granicu Kosova, svih 10 miliona. Čekaj, koliko tu treba autobusa i kako ti autobusi svi da dođu tamo, to nije ravna površina, kako ćemo, koliko treba WC-a za toliki broj ljudi? I onda dođemo tamo i šta onda radimo, ne razumem, šta radimo onda, i dokle tako, 15 minuta, 8 sati, 2 godine, koliko, šta radimo? Savetnik ovoga Koštunice, taj Vladeta Janković, kojeg slučajno znam, pazite, on pre dve nedelje kaže rečenicu – Srbija ne sme biti realna u ovom trenutku, zašto, kaže – realnost širi defetizam. Prevedeno na srpski jezik – ludilo širi optimizam. Pazite, savetnik koji govori o tome da ne smemo da budemo realni. Pa ja da ne priznajem realnost, da kažem da ovo nije Bela Crkva nego Šabac, vi biste rekli – ovaj čovek je lud.
Završiču sa Koštunicom. Kada sam bio sad u Podgorici, jedan od ljudi koji zna ljude koji su išli s njim u osnovnu školu mi je rekao kako su ga zvali. Kako su zvali Voju Koštunicu kada je bio mali, kako su ga zvala deca? Kiseli, pazite, deca od 7 godina zovu Voju Koštunicu Kiseli. I on je i sada isti kao dete, i dan danas je ostao taj Kiseli od 7 godina. Kada ga vidite, tačno osećate nešto kiselo. Takva mu je i stranka. On pre podne može sa radikalima, popodne sa demokratama, pre podne sa muškarcima, popodne sa ženama, uveče sa životinjama. To je stranka koja sa svima može, uz samo jedan uslov – da on ostane premijer i sve je učinjeno samo da on bude premijer. Da li je iko od vas ikada u ova četiri meseca mogao da zamisli ludačku scenu i situaciju da Voja bude ministar vera ili ministar sporta? Dakle, sve je učinjeno da vlada ostane ista, da se baš ništa ne promeni, a ovi kilavi iz Demokratske stranke, ništa, oni ćute. Oni su na prvoj sednici vlade Dejana Mihajlova opet izglasali za generalnog sekretara. Taj čovek je tim istim ljudima rekao – vi ste ubili Đinđića, a oni mu kažu – a mi ćemo zbog toga da glasamo za tebe. Al’ im je osveta. Pazite, glasate za Dejana Mihajlova. Pa da li postoji miligram nekog ponosa, dostojanstva, kada čovek sebi kaže – pa neću, pa neću da glasam i neću da glasam, ne dolazi u obzir. Ne postoji.
Jedne večeri na televiziji, Nikolić u svojstvu predsednika skupštine pomene reči vanredno stanje i sutra panika. Demokratska stranka, G17 plus dolaze na televiziju da to objasne i neko ih pita – čekaj, pa on se pozvao na ustav, a jeste li vi čitali ustav. Oni kažu – pa nismo to tako razumeli, znate, donet je na brzinu. Aha, na brzinu je donet. Pazite, ostalo je nedorečeno to oko vanrednog stanja, a njima nije palo na pamet da se to može zloupotrebiti. A još je strašnije da su se ljudi koji su nas ubeđivali da moramo glasati, da je to pitanje života ili smrti, sada toliko iznenadili i uzbudili – pa nismo to znali, otkud to u ustavu. Oni su to radili i odjednom je Toma Nikolić u tome otkrio rupu. Pa pogledajte, dve decenije to traje. Da sam ubio nekoga zverski, krvoločno, bio bih pušten iz zatvora, a ja sam još uvek u zatvoru i posle 20 godina. Niko normalan nema ovakav život.
Svetlana Lukić: U nastavku Peščanika čućete Vladimira Gligorova sa bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije. Verovatno čitate njegove tekstove u Ekonomistu i Danasu, a mi koristimo svaku priliku kada je u Beogradu da sa njim porazgovaramo. Za one mlađe, Vladimir Gligorov je jedan od osnivača Demokratske stranke.
Vladimir Gligorov: Sada vidimo pravi značaj ishoda izbora krajem januara. Imate većinu u skupštini koja je iz ovog bloka: DSS, radikalna i socijalistička stranka, mada je iz političkog oportunizma vladu formirao takozvani demokratski blok. Pokazalo se da Demokratska stranka ne može imati većinu u vladi, ako većinu u skupštini imaju nacionalističke stranke. U ova tri meseca rasprave jedna od ključnih tema je bila da većina ministara treba da bude iz DS zato što je predsednik vlade iz DSS, a to onda praktično znači da DS formira vladu, čiji je predsednik u manjini u sopstvenoj vladi. U skupštini se pokazalo da to nije moguće, jer tu predsednik vlade sa drugim strankama ima većinu i na tome se onda ustanovila ravnoteža snaga i dobili ste ovu vladu, sa jakim predsednikom vlade i veoma slabim ministrima. I to je suština cele te priče. Dodatna posledica je legalizacija ili legitimizacija radikalne stranke, štaviše, dobili ste neverovatne izjave uvažavanja prema Tomi Nikoliću u novinama. Zaboravilo se da je reč o čoveku koji do dana današnjeg nije rekao da mu nije žao što je ubijen Slavko Ćuruvija. On je postao čovek koji je spreman da se žrtvuje za svoj narod, za boljitak, koji je demokrata, koji je sve druge naučio demokratskom ponašanju i tako dalje.
Sledeća mogućnost je da ova većina, DSS i radikali, ima svog kandidata za predsednika republike na sledećim izborima. To bi mogao biti Koštunica, koji bi onda dobio odgovarajuću vladu. Ova vlada može da se prekomponuje bez novih izbora, što je još jedno saznanje iz čitave ove priče. Novi činilac u ovoj političkoj konstelaciji je dodatna marginalizacija Demokratske stranke i smanjenje njenog uticaja na politiku vlade. To se vidi već iz ekspozea predsednika vlade, u kojem ne postoji ništa što bi reprezentovalo Demokratsku stranku, sem smešne priče o boljem životu. Vidi se da tu nema nikakvog reformskog potencijala ili isticanja bilo kakvih reformskih ciljeva, na planu međunarodne ili unutrašnje politike. U stvari nije postignut dogovor o ključnim pitanjima, kao što je ko kontroliše službe bezbednosti, što je jasan dokaz slabljenja uloge Demokratske stranke. Dobili ste vrlo komplikovanu konstrukciju pojedinih ministarstava, na način koji dodatno jača položaj predsednika vlade, koji je i sam rekao da ne očekuje preglasavanje u radu vlade. Prema tome, većina koju je Demokratska stranka osvojila na izborima ne znači ništa. Ukoliko bi Demokratska stranka smatrala da može da preglasa predsednika vlade u vladi, on bi njih uvek preglasao u skupštini. Ništa ne može proći i to je suština čitavog manevra. Kao što to i biva u ovoj zemlji, ništa od svega ovoga nije doprlo do svesti javnosti, nikakva pouka se nije izvukla, nema ozbiljnih komentara na tu temu i nastavlja se sa pričom o demokratskom bloku, Kosovu i mudrosti predsednika republike. U stvari, u skupštini Srbije se odigrao jedan dosta značajan događaj.
Imate Demokratsku stranku koja kaže – mi nećemo sa radikalima na opštinskom nivou, ali hoćemo sa njima kada su u pitanju državni i nacionalni interesi. Ne znam kako onda možete da se u javnosti predstavite kao dosledni. Druga velika greška je da vi kažete da imate kandidata za predsednika vlade, a u stvari ga nemate, jer ste se već dogovorili sa Koštunicom da će predsednik vlade biti on. I u tome učestvuje i taj navodni kandidat za predsednika vlade. Predsednik države i kandidat za predsednika vlade iz Demokratske stranke učestvuju u vodvilju, u unapred dogovorenoj farsi. I onda se čovek pita koja je tačno svrha postojanja te stranke. To je stranka koja bi trebalo da okuplja zaista demokratski orijentisane ljude u Srbiji, ona je tako nastala, to je bila osnovna ideja, ali vi neprestano imate vrh stranke koji podržava nacionalističku politiku Srbije. Ovog puta se to videlo na primeru donošenja ustava i sastavljanja vlade, a da ne govorimo o onih pet načela. To je treća greška, da vi ulazite u priču o evropskoj integraciji i saradnji sa Haškim tribunalom sa nekim ko je eksplicitno i bez zazora učinio sve da se to ne dogodi. Pa onda govorite o socijalnom i ekonomskom razvoju jednim potpuno populističkim, a ne reformističkim, žargonom – bolji život i povećanje zaposlenosti. Tačno onoliko koliko vam ljudi veruju da ste se zalagali za ustav i da ste zaista imali kandidata za predsednika vlade, toliko vam veruju da imate ikakvog interesa da poboljšate život i zaposlite ljude. Znači, to je jedan sled vrlo rđavih poteza Demokratske stranke, koji se nikako drugačije ne mogu razumeti sem da su proistekli iz ličnih ambicija ljudi koji vode tu stranku. Ovde javnost nema sklonost da odmah vidi takve stvari, ali vremenom će postati jasno šta su oni hteli na tim izborima, čemu u stvari teže. Sve se svelo na to da oni participiraju u vladi jedne druge stranke i podržavaju ciljeve i politiku za koje su tvrdili da ih nikada neće podržati.
Na taj način se postiže dolazak Radikalne stranke Srbije na vlast. Već se govori o tome kako su oni principijelniji i dosledniji od ostalih, da kod njih nema licemerja, hipokrizije, što kažu to i misle i tako dalje. Demokratska stranka se pravda pritiskom Evropske unije i uticajima iz Brisela i Vašingtona. Opsesija ljudi na ovom prostoru je da vam objašnjavaju šta ko misli u Vašingtonu, u Moskvi, Pekingu, Briselu. Ovde su ljudi uvek spremni da vam objasne međunarodnu konstelaciju snaga i da u svaki razgovor uvedu kosmološki pristup. A čitav problem se svodi na jednostavno pitanje – da li vi imate alternativni program Koštunici i Tomi Nikoliću. Imate, nemate. Ako nemate, nema razloga da nas na bilo koji način uveravate u suprotno, a ako ga imate – gde je? Dajte ga, pa ako ga podrži Brisel, utoliko bolje, ako ga podrži Vašington, još bolje, a ako čak i Rusija hoće nešto da doprinese, u redu je. Bitno je da mi hoćemo da imamo demokratiju, normalan ustav i bezbednu zemlju koja neće kršiti osnovna pravila međunarodnog prava. U ekspozeu Voje Koštunice, o međunarodnom pravu se govori kao o Svetom pismu, ali onda imate izjavu gospođe koja govori u ime Haškog tribunala, koja kaže – Srbija je jedina zemlja koja u ovom trenutku krši konvenciju o genocidu. To nije mali prekršaj, ali onda vam ljudi koji smatraju da je to u redu objašnjavaju šta je temelj međunarodnog prava, pri čemu kao vrhunskog stručnjaka za to navode Vladimira Putina, čuvenog poštovaoca međunarodnog prava, koji je spoznao samu suštinu međunarodnih odnosa u svetu. I to nam govore ljudi koji su ostavili traga, što pisanog što u delanju, da je sasvim u redu da kršite međunarodno pravo kada podržavate secesiju u Hrvatskoj ili u Bosni i Hercegovini, ali da to nije u redu na Kosovu. Znači, kada se vi popnete na neko brdo, kao što se popeo Voja Koštunica u Bosni i Hercegovini, i kažete – odavde se najbolje vide granice Srbije – to je u skladu sa međunarodnim pravom. Ne vidim kraj svemu tome.
I onda imate tu Demokratsku stranku, koja ništa na svetu nema da kaže. To je jedan vrlo rđav kontekst, koji nije nov i koji u krajnjoj instanci ponovo gura zemlju u situaciju u kojoj se nalazila za vreme Miloševića, kada takođe nije bilo jasno šta je šta. Opet imate jednu neverovatnu konfuziju, jedan neverovatan sklop licemerja, koji, kao i u Miloševićevo vreme, služi samo tome da se grupa ljudi neprestano premešta s jedne fotelje na drugu. Njima je očigledno jako dobro i oni nas uveravaju da sve treba da bude upravo tako kako jeste.
Biće poništeni efekti svega što je urađeno od 2000, a upravo na tome Demokratska stranka zasniva svoju kakvu-takvu popularnost i privlači glasove. Ne znam, kada se izuzme ono što je pokušavao da radi Đinđić, ne vidim tačno šta ta stranka može sebi da pripiše u zaslugu. Ulaže se svestan napor da se anulira značaj Demokratske stranke. Ishod toga je, kao i u vreme Miloševića, savez između nacionalno svesnih stranaka. Neprestano se na ovaj ili onaj način sugeriše da se u Demokratsku stranku u toj stvari ne može imati poverenje, kao na primer u izjavi Tome Nikolića da mu je Koštunica rekao da će Tadić izdati Srbiju. To niko nije demantovao. Gledao sam juče na RTS-u intervju sa Koštunicom, u kojem mu nije postavljeno nijedno ozbiljnije pitanje. Javnost bi sigurno htela da se razjasni da li je on to rekao ili nije. Ako jeste, šta to tačno znači, a ako kaže da on to nije rekao, onda valjda treba da se izvede zaključak da je Toma Nikolić lažov. Ako je to zaista rečeno, pa to nije mala stvar, reč je o predsedniku vlade koji govori o predsedniku republike. Suština cele priče je da dođe do konsolidacije vlasti onih koji, kako se to kaže, stavljaju državni i nacionalni interes ispred partijskog, za razliku valjda od ovih koji rade suprotno. Pitanje je samo da li će oni u tome uspeti. Cilj je jasan, postupci su jasni, racionalnost je potpuno jasna. Kažem, pitanje je samo da li je to izvodivo imajući u vidu određene ekonomske i druge posledice. Pitanje je da li bi to bilo podržano od privrednih i finansijskih struktura i kako bi na to reagovala Evropska unija.
Kohabitacija i kolaboracija Demokratske stranke idu na štetu Demokratske stranke. Potpuno je razumljivo zašto ovi drugi čine to što čine. Zašto bi Toma Nikolić imao interes da piše ustav sa Borisom Tadićem, kojeg je inače konzistentno nazivao ustašom. Zašto – zato što time kompromituje Demokratsku stranku, a legitimizuje Srpsku radikalnu stranku. Učešće u novoj vladi takođe kompromituje Demokratsku stranku, a legitimizuje alternativu, a šta je alternativa, videli smo u skupštini. Zašto to radi Demokratska stranka – zato što se misli da će Boris Tadić opet biti predsednik države i zato što su ljudi iz Demokratske stranke poslovni ljudi, kojima ta kohabitacija očigledno odgovara u ličnom smislu. U toj priči nema ničeg iracionalnog. Iracionalno se ponaša javnost, koja ne pokazuje jasno razumevanje cele te stvari, onemogućena u tome neprestanim insistiranjem na Kosovu. Kosovom se zamenjuje svaka tema. Zašto nema ovoga – Kosovo, zašto nema onoga – Kosovo. Evo, i u jučerašnjem intervjuu, na svako pitanje odgovor Voje Koštunice je bio Kosovo. Zašto je bilo potrebno tri meseca da se sastavi vlada – Kosovo. Zašto je trebalo sarađivati sa Nikolićem – Kosovo, zašto je ovakva konstrukcija vlade – Kosovo, i tako redom. Znači, javnost nema načina, novinari, komentatori, svi oni nemaju načina, ili ne smeju ili neće na kraju krajeva, da vide kroz tu maglu i da kažu – u redu, Kosovo za Kosovo, ali hajde da vidimo ove druge stvari.
Kao što sam rekao, tu se postavlja samo pitanje izvodivosti čitave te operacije, a ne njene poželjnosti, koja je očigledna. Evropska unija je preuzela izuzetno velike obaveze na Balkanu. Iskreno govoreći ona je u najvećem broju slučajeva nesretna zbog toga i to je jedan od razloga zbog kojih je ja stalno kritikujem. Oni su preuzeli velike obaveze u Bosni i Hercegovini, preuzeće velike obaveze na Kosovu, jer nema ko drugi da ih preuzme. Prema tome, u ovom regionu oni moraju da imaju partnere, jer su u suprotnom troškovi tih obaveza znatno veći i oni tu nemaju mnogo izbora. Iz ovoga ne sledi da će oni dići ruke od Ratka Mladića, jer postoji presuda o genocidu, konvencija o genocidu, a imate i ljude koji su za to okrivljeni. Oni od toga ne mogu odustati. Taj problem ne može da dođe na glasanje u Savetu bezbednosti ovoga časa, jer je sada tamo na dnevnom redu Kosovo, ali će doći, jer postoji zemlja koja krši konvenciju o genocidu. Oni neće dići ruke od saradnje sa Srbijom, daleko od toga, jer u Briselu znaju da u Srbiji ne živi samo Ratko Mladić. Tako da u uniji ne postoji neko veliko interesovanje za zemlje na Balkanu, ali preuzete su ogromne obaveze i te obaveze će se izvršiti. Njihovo izvršenje može da traje 20, a može da traje i 30 godina. Postoje troškovi na obe strane i Evropska unija pokušava da minimizira svoje troškove. Sve ostalo spada u naše troškove, o kojima se vlade balkanskih zemalja ne staraju previše.
Oli Ren neće prestati da dolazi u Beograd. Bio sam zapanjen brojem ljudi koji su dolazili kod Slobodana Miloševića početkom devedesetih godina prošlog veka. Lord Karington se praktično bio preselio u Beograd i on je nesretnik svakog drugog dana izjavljivao da je potpisao neki novi sporazum sa Tuđmanom i Miloševićem. Bilo bi zanimljivo videti koliko je tih sporazuma bilo, jer nijedan od njih se nije sproveo ni na pet sekundi. On se čovek vrati u Englesku, pa opet u avion, pa dođe ovde, pa opet priča s njima, pa se opet donese neki novi memorandum. Oni to lepo potpišu, pa opet ništa, pa on opet u avion, sve dok nije došao Amerikanac i završio stvar. Tako je bilo, sećate se, i u Bosni; koliko se tih ljudi oprobalo, pa onaj Norvežanin, pa Oven i Vens, pa su pisali, crtali, bavili se kartografijom i kantonima. Pa su opet dolazili kod Miloševića, on se sve lepo čovek složi, održi im predavanje o međunarodnom pravu i oni se pokupe i odu, a od dogovora nema ništa. Sve dok to opet nije završeno tako kako je završeno, na najgori mogući način, ali nažalost, drugačije očigledno nije moglo biti. Kompromisom i sporazumom, koji se i sada guraju, to nije moglo da se završi. Ali oni neće prestati da dolaze, Oli Renu je to dužnost, to je njegov komesarijat čiji je on komesar, on za to prima platu i on će ovde lepo da dolazi. On ima svoju priču koju će vazda da priča – kad vi izvršite to i to, ali u međuvremenu mi možemo to i to, vi imate administrativne kapacitete, drugim rečima, ovde ima i finih ljudi, ali ne koristite ih, jer imate neke druge prioritete, pa kada to promenite, hajde, videćemo, i tako dalje. Meni se lično ne dopada diskriminacija bilo koje vrste, ali oni gledaju, pa kažu – studente ćemo da pustimo i poslovne ljude koji imaju para, oni će dobiti vizu i mogućnost da se zaposle, a ovi drugi će i dalje da budu u karantinu, u getou, pa neka stoje tamo u tim redovima. Ova vlada se o tome ne stara, naprotiv, oni se diče time da su potpisali nekakav sporazum na tu temu i to će se tako i nastaviti. I neće biti drugačije, sve dok ovde ne bude bilo ozbiljnih partnera. Kada imate ozbiljne partnere, to je sasvim druga priča. Evo, pogledajte kako to ide sa Hrvatskom, vode se pregovori, skida se tačka po tačka sa dnevnog reda, cilj je jasan i nedvosmislen, svako igra svoju ulogu upravo onako kako treba da je igra i sve teče po predviđenom planu. Ovde to nije tako i zato se ovde koriste drugačiji metodi.
Svetlana Lukić: Sinoć je u Beogradu, u organizaciji Centra za modernu politiku i fondacije Hajnrih Bel održana tribina posvećena presudi za atentat na premijera Đinđića. Tribinu je vodila gospođa Vesna Pešić, a glavni gost bio je advokat Srđa Popović. Ovih dana u izdanju Helsinškog odbora izlazi njegova knjiga Nezavršeni proces.
Srđa Popović: Proces atentatorima na predsednika vlade Zorana Đinđića je tokom četiri godine svoga trajanja u našoj javnosti uporno nazivan suđenjem za ubistvo Đinđića. Čak je i Vesna danas dva puta morala da se ispravlja, jer je to ljudima toliko ušlo u uši. Međutim, optuženima se sudilo za druga dva krivična dela, jedno se zove udruživanje radi neprijateljske delatnosti, a drugo je ubistvo najvišeg predstavnika državnih organa. Dakle, optuženima se nije sudilo za ubistvo, ubistvo je krivično delo protiv života i tela. Njima se sudilo za krivično delo protiv ustavnog poretka i bezbednosti. Specijalni tužilac je imao vrlo dobre razloge što je ovako kvalifikovao to delo, a dokazima prikupljenim u istrazi ustanovljeno je da njihova namera nije bila da ubiju Zorana Đinđića, već po rečima samog Zvezdana Jovanovića, da spasu Srbiju, to jest da umesto, i sad opet citiram – izdajničke dosovske vlade na vlast dovedu patriote. Dakle, njihov umišljaj i namera bili su upravljeni na nasilno obaranje prve demokratski izabrane vlade, namera je bila državni udar, kojim se praktično pokušala restauracija Miloševićevog režima. Činjenica da je Milošević u Hagu i činjenica vojnog poraza koji je zaustavio osvajačke ratove, same po sebi ne predstavljaju prepreku restauraciji politike toga režima. U stvari, pokušaji restauracije počeli su još 6. oktobra 2000. Nukleus i glavna poluga Miloševićeve politike bili su vojska i policija, a unutar njih takozvane bezbednosne strukture. Restauracijski napori bili su očigledni odmah, pre svega u nastojanjima desnog krila DOS-a da zaštiti Miloševićev aparat od reformisanja, lustracije i odgovornosti, pod izgovorom da bi to destabilizovalo zemlju. Upravo ovaj aparat pojaviće se u optužnici o kojoj danas govorimo kao okosnica zločinačkog udruženja.
Pobunom JSO iz novembra 2001. poništeni su pokušaji reformisanja tog aparata kao nukleusa starog režima, a iz toga aparata godinu dana kasnije regrutovani su i atentatori. Prema optužnici, ja ga nazivam – puzeći državni udar započeo je još novembra 2001, neposredno nakon predaje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Dakle, započeo je onog trenutka kada su atentatori i njihovi nalogodavci morali izgubiti svaku nadu da bi se Slobodan Milošević mogao vratiti na vlast političkim sredstvima. Taj državni udar, prema završnoj reči specijalnog tužioca, započinje stvaranjem zločinačkog udruženja koje organizuje oružanu pobunu Jedinice za specijalne operacije, Crvenih beretki. Ta oružana pobuna je teško krivično delo, ali pošto je pobuna uspela, a članovi zločinačkog udruženja koji su izvršili oružanu pobunu ostaju nekažnjeni, prema optužnici oni bivaju ohrabreni da svoj cilj nastave da ostvaruju i drugim sredstvima, to jest ubistvima. Drugim rečima, uspeh oružane pobune bio je prvi korak na putu restauracije i porazu prve demokratske vlade i stvorio je uslove da se puzajući udar nastavi ubistvom premijera Đinđića, koje je opet imalo za posledicu i pad čitave njegove vlade. Da li treba da vas podsetim da je pobuna uspela pre svega zbog političke podrške koju je imala, jer bi taj uspeh bio nemoguć da su predsednik države, Vojislav Koštunica, i vojska u tom trenutku izvršili svoju ustavnu obavezu i pobunu ugušili.
Zbog ovakvog značaja oružane pobune, ja sam tokom postupka predložio da se optužnica proširi i na oružanu pobunu. Jula 2005. specijalni tužilac je meni i kolegi Paunoviću kazao da je to tačno, da nema sumnje da je to bila oružana pobuna, da nema sumnje da je Ulemek bio kolovođa te pobune, ali da je suđenje suviše odmaklo da bi se u tom trenutku proširila optužnica i da će on pokrenuti takav postupak onog trenutka kada se završi tekuće suđenje. Ja sam poverovao u to, ali sam nedavno u jednom listu koji izdaje tužilaštvo i koji se zove Pravda u tranziciji pročitao jednu izjavu specijalnog tužioca Radovanovića. Novinar ga pita kada će se pokrenuti taj postupak, a on kaže – što se tiče ovog pitanja Crvenih beretki, o kojem je u poslednje vreme bilo puno reči u medijima, sve to vidimo kao pokušaj pritiska na rad pravosuđa, konkretno i na rad specijalnog tužilaštva, jer se navodno očekuje, prema izjavama pojedinih, pokretanje postupka. Ja tu vidim da specijalni tužilac već pokušava da se od svog obećanja izvuče. U toku dokaznog postupka takođe sam predložio da se izvede jedan prilično veliki broj dokaza. Predložio sam sedam svedoka i 40 pismenih dokaza, upravo sa namerom da ukažem na neke činjenice i okolnosti koje ukazuju na političku klimu i na to ko je imao interesa i ko je očigledno nastupao, kako je na suđenju izjavio svedok Goran Petrović, u istom frontu sa DSS-om. Obrazloženje kojim je sud odbio ove dokaze bilo je potpuno protivrečno, neodrživo i ja mislim da je svakome bilo očigledno da sud prosto nije imao snage da te visoke predstavnike izvršne vlasti pozove na sud, čak ni kao svedoke. Restauracija, koju je bivši premijer Živković nazvao kontrarevolucijom, delimično je uspela, kao i pokušaj da se anulira svako nasleđe kratkotrajne vlade Zorana Đinđića i to objašnjava i skromne domete ovog procesa koji se upravo završio. Puzajući državni udar je delimično uspeo i ja smatram da on još uvek traje.
Kao što je uspeh oružane pobune onemogućio kažnjavanje pobunjenika, tako je i ubistvo doktora Zorana Đinđića onemogućilo kažnjavanje zaverenika. Ne želim da izjednačavam te dve situacije, ali jednom je visoki funkcioner nacional-socijalističke stranke u Nemačkoj kazao – ako pobedimo bićemo heroji, ako izgubimo bićemo zločinci. I to je sudbina svih zavera i svih državnih udara: ako pobedite, pitanje vaše odgovornosti se ne postavlja, bez obzira kako ste pobedili, a ako ne pobedite, zna se šta vas čeka. Doduše, tačno je da je da su u vanrednom stanju, koje je atentatore po sopstvenom priznanju iznenadilo, pohvatani i optuženi neposredni izvršioci, ali je tadašnja vlada bila slaba i kratkog veka da bi bila u stanju da razotkrije i sankcioniše celu zaveru, u koju uključujem i organizatore i nalogodavce. Da je ovo bilo suđenje za ubistvo Zorana Đinđića, morao bih da kažem da je ono bilo vrlo uspešno i da je presuda pravedna. Tako je i suđeno, kao da se radi o najobičnijem ubistvu. U tom smislu shvatam kako mnogi ljudi smatraju da je suđenje bilo vrlo uspešno, jer je otkrilo ko je ubio Zorana Đinđića, ko je povukao oroz, ko je to neposredno kriminalno organizovao. Ali oni su bili optuženi za nešto mnogo veće i mnogo više, za državni udar – a osuđeni su za ubistvo. U nesposobnosti tadašnje vlade da do kraja rasvetli i otkrije sve učesnike ovoga atentata i ovog državnog udara, određenu ulogu je odigrala i takozvana međunarodna zajednica, koja nije razumela prirodu samog događaja i koja je insistirala da istraga ne ide u pravcu istraživanja umešanosti političkih protivnika te vlade, u čiju korist je atentat i izveden. Može se samo pretpostaviti da je u tom trenutku prevladao možda opravdani strah, i kod međunarodnih faktora i u vladi Zorana Živkovića, da bi svaki pokušaj istraživanja političke pozadine mogao dovesti do ozbiljne destabilizacije zemlje, a kada se ima u vidu politička uloga vojske, čak i do građanskog rata. Možda je to tačno i o tome je govorilo dvoje ljudi. Pronašao sam izjave gospodina Mamule, koji je bio narodni poslanik Demokratske stranke Srbije i gospođe Smajlović, koja je glavni i odgovorni urednik Politike. Oni su trijumfalno objavili da su ambasadori 12 evropskih zemalja savetovali Živkovićevoj vladi da slučajno ne napravi takvu glupost i da pokuša da ide dalje od neposrednih ubica.
Ovo je bio jedan čudan proces. Nastala je jedna neobična i retka situacija, ja se nikada nisam našao u sličnoj, da je postupak koji je započeo pod jednom vladom, čiji je premijer ubijen, morao da se nastavi pod drugom vladom, koja je imala političku korist od tog ubistva. Iz te nove vlade odmah je počela opstrukcija sudskog procesa. Odatle su počele da dolaze ideje da specijalni sud treba ukinuti – ministar Stojković; pa onda da sve treba vratititi u stadijum istrage, kada je suđenje već počelo – Dragan Jočić; da je proces montiran od strane pravih ubica – Gradimir Nalić; a da te prave ubice treba tražiti u samoj vladi Zorana Đinđića – generalni sekretar vlade gospodin Mihajlov, koji je to i danas. Pod novom vladom specijalni tužilac Prijić, autor optužnice, morao je da ustupi svoje mesto novom tužiocu. Njegov zamenik Radovanović je uhapšen pod optužbom da je svojoj supruzi odao državnu tajnu, a predsedavajući veća, Marko Kljajević, napustio je proces i sud sa obrazloženjem da ne može da sudi pod pritiskom. Pripadnici policije koji su se istakli u vanrednom stanju, takozvanoj Sablji, otkrivanjem i hapšenjem atentatora, bili su kažnjeni tako što su izloženi sistematskoj čistki, hapšenjima i smenama sa važnih funkcija. Ubijena su dva svedoka, važan svedok saradnik i jedini svedok koji je prepoznao optužene atentatore. Ni do danas ne znamo ko i zašto je ubio Kuju Kriještorca, tako se zvao taj svedok, ali je MUP gospodina Jočića sutradan po ubistvu izdao saopštenje u kojem navodi da je tačno da je taj čovek trebalo da bude svedok na suđenju, ali da njegovo ubistvo nema nikakve veze sa suđenjem. Ministri Jočić i Stojković i direktor BIA Bulatović, što je danas opštepoznato, tajno su se sastali sa prvooptuženim dok se on nalazio u bekstvu i optužba protiv generala Ace Tomića i Borislava Mikelića pod novom vladom je povučena.
Suđenje je započelo agresivnom zloupotrebom procesnih ovlašćenja od strane advokata odbrane, podnošenjem krivičnih prijava protiv sudija, samovoljnim napuštanjem glavnog pretresa. Proces danima ne može da počne, a ova zloupotreba ostaje nesankcionisana. Na optuženičkoj klupi vlada opuštena i vesela atmosfera, u kojoj često učestvuju i čuvari, optuženi prete svedocima i specjalnom tužiocu, vređaju sud i ostale učesnike u postupku. Njihovi simpatizeri demonstriraju u sudnici, pa se pojavljuju sa oznakama Crvenih beretki. Sve to sud toleriše. Ređaju se pretnje majci i sestri Zorana Đinđića, pa onda i samim sudijama. Prvooptuženi postaje medijska zvezda. Odbrana optuženih gotovo isključivo se sastoji od ničim potkrepljenih tvrdnji da je njihovim klijentima sve montirano, namešteno, materijalni dokazi su podmetnuti, priznanja iznuđena, svedoci i veštaci od strane specijalnog tužioca podučeni da lažu. Ovakva odbrana nije dozvoljena, jer predstavlja niz ničim potkrepljenih optužbi za teška krivična dela zloupotrebe položaja od strane velikog broja službenih lica. Međutim, sud na to ne upozorava branioce, a većina medija savesno prenosi ove klevete bez ikakvog komentara. U takvim okolnostima bilo je vrlo teško pokušati da se rasvetli politička pozadina atentata, ali se to prosto moralo pokušati. U sudskom postupku svi učesnici imaju različite zakonom određene uloge i dužnosti. Te dužnosti se moraju izvršavati bez obzira na ono šta čine drugi učesnici postupka i bez obzira na okolnosti koje vladaju van sudnice, u političkoj stvarnosti, u društvu.
Vesna Pešić: Kada govorimo o političkoj pozadini, da li možemo da očekujemo da će se ta priča rasplesti do kraja. Ako bi došlo do otvaranja procesa za pobunu Crvenih beretki, kako bi to moglo da izgleda i šta bi mogla da budu očekivanja.
Srđa Popović: Hoću da kažem nešto, jer ovde ima dosta mladih ljudi. Ja sam se 47 godina bavio advokaturom i doživeo sam stvari koje su bile nezamislive, a ipak su se dogodile. I ako vam sada izgleda nezamislivo da će biti kažnjeni svi koji su učestvovali u zločinačkom udruženju koje je ubilo Zorana Đinđića – doći će i oni na red. Ko bi tu bio kandidat? Ovo kažem sa velikom rezervom, ali tu je za mene na prvom mestu zanimljiv slučaj Vojislava Koštunice. Ja sam ga predložio kao svedoka ne zato da ga kompromitujem i optužim, nego zato što sam mislio da je neophodno da taj čovek odgovori na optužbe mnogih svedoka koji su se pojavili na sudu. Govorim o Mihajloviću, Petroviću, Čedomiru Jovanoviću, Bebi Popoviću, koji su ukazivali da njegova uloga apsolutno mora da bude ispitana. Po mome shvatanju, njegova podrška oružanoj pobuni je objektivno, ponavljam tu reč objektivno, bila pomoć toj pobuni. Vojislav Koštunica je kao predsednik i komandant vojske u tom trenutku imao ustavnu obavezu da pruži pomoć vladi da uguši pobunu, koja nije mogla biti ugušena od strane redovnih policijskih jedinica. I Vojislav Koštunica i vojska po ustavu su bili obavezni da to učine. Umesto toga, vi znate šta je on radio, pojavio se na televiziji i kazao da to nije nikakva pobuna, već štrajk, da ne citiram te poznate i banalne izjave. I time je doprineo uspehu pobune i nekažnjavanju pobunjenika, a po samoj optužnici uspeh pobune ohrabrio je atentatore na atentat. Isti ljudi koji su napravili pobunu, kada su videli da je ona uspela i ostala nekažnjena, smatrali su, sada citiram optužnicu, da cilj skidanja izdajničke vlade Zorana Đinđića i dovođenje patriota na vlast mogu da ostvare ubistvom. Dakle, on je pomogao na taj način što nije uradio ništa, a po ustavu je morao nešto da uradi.
Doživljavam da mi na ulici ljudi čestitaju, ali kada neko ispuni sve objektivne elemente nekog krivičnog dela, vi morate da ga pozovete i da ga pitate – a šta si ti mislio. Znači, on bi trebalo da dođe i objasni svoje ponašanje. Da li je njegova namera stvarno bila da omogući uspeh pobune. Vi to ne možete znati i ja to ne mogu da znam, jer je sud propustio da ga pozove i da ga pita – molim vas, objasnite nam kako je došlo do toga da ste vi objektivno pomogli uspeh oružane pobune kao predsednik države. A on možda ima neko objašnjenje, iskreno ne mogu da ga zamislim, ali dozvoljavam mogućnost da možda neko objašnjenje postoji. Ali sud mu nije dao priliku da to objasni, i u tom smislu smatram da ljudima koji nisu bili pozvani nije učinjena usluga. Zašto nije bio pozvan Jočić da bude pitan – dobro, čekajte, ali zašto ste se vi našli te noći sa Ulemekom, šta se događalo, kakva vam je bila ideja kada znate da je to protivno zakonu. Da li je tačno to što govori zastupnik oštećenih, to sam ja, da postoji sumnja da ste vi uticali na njegov iskaz, da je tada stvorena ideja o 600 kilograma heroina, za koju on treba da optuži okruženje Zorana Đinđića? Možda nije, ali onda nam kažite zašto, šta, a oni to nikada nisu objasnili. Oni su prvo krili taj sastanak, a onda nikada nisu umeli da objasne zašto je do tog sastanka moralo da dođe.
Sud je trebalo da pozove Aleksandra Tijanića i da ga pita – kada vi kažete da znate ko je platio 50.000 evra pripadnicima SAJ-a da likvidiraju nezgodne svedoke, Dušana Spasojevića i Simovića, kažite nam sada ko je to. Jedan takav svedok je bio pozvan, to je bio Dejan Mihajlov, koji je izašao i otprilike nam kazao da se, kada je tvrdio da Živković i Boris Tadić znaju ko su prave ubice, šalio i u žaru političke borbe optužio te ljude za teška ubistva. Dakle, možda bi dobili takav odgovor, možda nekakav drugi, ali tim ljudima nije omogućeno da se od takve sumnje opravdaju, nego je sud ustuknuo u strahu od toga da takve veličine pozove na sud. Mihajlov, koji je generalni sekretar vlade, 26 puta se ne odaziva na pozive suda. Tako oni misle o sudu, ali nažalost, to i sud misli o sebi i ne sme da ih pozove.
Vesna Pešić: Znamo da su u zatvoru bili Aca Tomić i Rade Bulatović, znamo kako je to obustavljeno i kako su oni pušteni. I nema optužnice, nema ničega.
Srđa Popović: Tužioci javno govore o tome da se na njih vrši politički pritisak, ali oni o tome govore načelno. Smatram da je ovde bio izvršen politički pritisak da se ta optužba povuče. Ona je povučena van glavnog pretresa, van očiju javnosti, na osnovu istih onih dokaza na osnovu kojih su ti ljudi i optuženi. Niko nema pojma šta se to promenilo, osim što se promenila vlada, što je moglo da izazove povlačenje te optužnice. Hteo bih samo da vam dam još jednu informaciju, da vam sve bude jasno. Na konvenciji Demokratske stranke Srbije, specijalni tužilac sedi u prvom redu. Ja ne znam šta specijalni tužilac radi na konvenciji bilo koje stranke, a zanimljivo je i koju je stranku odabrao.
Vesna Pešić: Volela bih da nam Srđa objasni prezumpciju nevinosti. Ne znam da li osećaš potrebu da nam to objasniš.
Srđa Popović: Osećam. Znate šta, to je vrlo jednostavno, a jako zloupotrebljavano. Prezumpcija ili pretpostavka nevinosti je nalog sudu da mora da izvodi sve predložene dokaze i da ne može nikakve zaključke da donosi dok ne izvede sve dokaze koje stranke predlažu. Dakle, sud ne može da kaže – meni je sada dosta, sve mi je potpuno jasno. Pa čekaj, ja imam još neke dokaze, a nevin sam sve dok se ne izvedu svi dokazi. To je jedno takoreći tehničko pravilo. Ne može nikakav zakon meni da naredi da ja mislim da je Ratko Mladić nevin, prvo bih morao da izvršim lobotomiju. Svi mi živimo u jednom društvu i svi gledamo šta se oko nas događa i normalno je da svi imamo mišljenje o krivici i nevinosti ljudi kojima se sudi. Nije dozvoljeno javno iskazati, to je tačno, da je neko kriv pre nego što ga osudi sud, i to pre nego što ga pravosnažno osudi. Međutim, to podleže jedino tužbi za klevetu samog tog čoveka, a iz mog dugogodišnjeg iskustva mogu da vam kažem da ljudi koji su krivi takve tužbe ne podnose. S tim u vezi se postavlja još jedno pitanje – zašto ne smeju da se komentarišu suđenja. To je jedna nečuvena besmislica i bezobrazluk koji su izgovorili i ministar pravde Zoran Stojković i gospođa Vida Škero. Suđenja su javna zbog toga da omoguće nešto što se zove demokratskom kontrolom javnosti. Ona su zato javna, a nisu javna da bismo se mi zabavljali na suđenjima. Mi idemo na suđenja, gledamo šta se događa i o tome formiramo neko mišljenje, a onda, naravno, smemo da ga izrazimo. Sudska vlast je nezavisna i ona nema drugu kontrolu sem kontrole javnosti i naravno da onda javnost ne da sme, nego ima dužnost da gleda šta sud radi i da o tome stvara svoje mišljenje i da to mišljenje javno iznosi.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, govorili su Vesna Rakić-Vodinelić, Petar Luković, Vladimir Gligorov i Srđa Popović.
Emisija Peščanik, 25.05.2007.
Peščanik.net, 25.05.2007.