Uprkos očiglednoj antipatiji koju čitava politička klasa zaslužuje u poslednje vreme, protesti 2. marta nisu bili antipolitički. Za razliku od demonstracija u septembru, ovi protesti su obeleženi tugom i pogaženim nadama. Ali oni nisu – bar za sada – očajni. To su bili potpuno politički protesti, i njihova simbolika uokvirena je demokratskim osećanjima. To je izvanredno, imajući u vidu socijalnu situaciju koju proživljavamo i institucionalnu paralizu koja nam preti. Ovo bi se možda moglo objasniti činjenicom da je naša demokratija još uvek relativno mlada.
„Još uvek“ zato što, ukoliko opozicija ne ponudi odgovor na pobunu pronalaženjem verodostojne alternative – umesto što pokušava da iskoristi nezadovoljstvo ljudi za svoj uspeh na narednim izborima – sledeći korak bi mogao da bude sasvim drugačiji.
Jedna stvar na subotnjim demonstracijama naročito upada u oči: demografska struktura protesta. Među okupljenima je bilo mnogo penzionera, mnogo više nego na protestima 15. septembra. Njih najgore pogađaju problemi ove zemlje – rođeni su i odrasli u socijalno, kulturno i ekonomski nerazvijenoj zemlji. Oni nose, više nego ostali, teret nerazvijenosti Portugalije.
Veliki deo tog tereta su njihove bedne penzije. Politika premijera Pasos Koelja je zasnovana na tvrdnji da imamo isuviše darežljiv socijalni sistem. To je ideja koju može da ima samo neko ko ne izlazi iz sedišta svoje partije i ko svoju zemlju poznaje samo preko kancelarija svojih korporativnih prijatelja.
Jedna od stvari o kojima se mnogo govorilo u subotu bila su deca koja beže iz zemlje, nezaposlena i očajna. I gašenje perspektiva čak i za njihovu decu. U društvu kao što je portugalsko, gde porodica dopunjuje socijalnu državu (ili je čak obratno), stariji okupljaju patnju svih generacija pod jednim krovom. A oni sami su najveće žrtve.
Neki od penzionera koji su u subotu izašli na ulice, prvi put u životu su učestvovali na nekim demonstracijama. Drugim rečima, preživeli su diktaturu, revoluciju 1974, PREC (Processo Revolucionário Em Curso – tekući revolucionarni proces) tj. tranziciju u demokratiju, i čitavu našu mladu demokratiju, a da za to vreme nijednom nisu iskoristili ovo pravo. I tek sada, posle više od 60 godina života i nakon skoro 40 godina demokratije, smatraju da moraju da izađu na ulicu.
Živimo u vreme mirne pobune, koja se još uvek uklapa u politički sistem kakav poznajemo. Ali sistem je ušao u dekadentnu fazu. Ako političari nastave da ignorišu raspoloženje u zemlji, dešavaće se nepredvidive stvari. Posle dve godine štednje i bede, protesti postaju drugačiji. Više ih ne predvode sindikati i stranke i na protestima u subotu oni nisu bili vidljivi.
Ukoliko opozicija ne ponudi uverljivu alternativu, i ako glavna partija portugalske desnice počne da se raspada, onda bi prvi koji ugrabe trenutak, bilo da su ozbiljni igrači ili populisti, komičari ili državnici, mogli da izazovu politički zemljotres. Jer društveni zemljotres je već počeo. Ali čini se da nije dovoljno uzdrmao institucije i stranke da počnu da reaguju.
Daniel Oliveira, Expresso/PressEurop, 05.03.2013.
U subotu 2. marta, održane su demonstracije u gradovima širom Portugalije, na kojima se zahtevao odlazak vlade desnog centra. Na demonstracijama u Lisabonu učestvovalo je oko 500.000 ljudi. Organizatori kažu da je u čitavoj zemlji izašlo milion i po ljudi.
Portugalija se smatra „dobrim đakom“ evrozone, jer je njena vlada sprovela brutalni program rezanja plata i usluga u javnom sektoru, što je zahtevala „trojka“ (EU-MMF-ECB), nakon dobijanja pomoći od 78 milijardi evra 2011. Međutim ovo nije zaustavilo krizu: prošle godine nezaposlenost je dostigla 16,3 posto, dok je bez posla 39 posto mladih.
Neki demonstranti pevali su pesme iz „karanfilske revolucije“ 1974, kada je portugalski narod zbacio diktatorski režim.
Na transparentu piše „Nek se nosi Trojka, ljudi izdaju naređenja“. Prvi slogan – Que Se Lixe A Troika – je naziv grupe koja je organizovala proteste, a drugi – O povo e’ quem mais ordena – je stih iz revolucionarne pesme „Grândola, Vila Morena“.
Niz protesta i štrajkova već je naterao vladu na neke ustupke u rezovima. U januaru je predsednik Portugalije zatražio od ustavnog suda procenu ustavnosti mera štednje.
New Statesman, 04.03.2013.
Preveo Ivica Pavlovic
Peščanik.net, 07.03.2013.
