Tokom četverodnevne žalosti zbog smrti patrijarha Pavla, državni vrh Srbije pokazao je da ne poštuje Ustav sopstvene države, kaže za Dane profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, osnivač katedre za skandinavistiku i inostrani član Akademije nauka Norveške, Ljubiša Rajić.

Profesor Ljubiša Rajić podsjeća da je Srbija, Članom 11. Ustava, jasno definirana kao svjetovna država, ali da sve ono što je pratilo sam čin sahrane patrijarha govori o dubokoj klerikalizaciji države i njenom pretvaranju u pravoslavnu džamahiriju. “Krećemo se u pravcu spajanja vere i države” – tvrdi profesor Ljubiša Rajić. “Kada Boris Tadić kaže – naš narod, misli na Srbe; kada to kaže Crkva, ona misli na pravoslavne Srbe koji je i finansijski pomažu. Svi ostali su tu ugroženi, zanemareni, nebitni. U takve ubrajam i prave, istinske vernike.”

Tamara Nikčević: Na koji način su oni zanemareni?

Ljubiša Rajić: Crkvi su, mnogo više od istinskih vernika, važnije Ceca, Neda Ukraden ili Biljana Plavšić. One u Crkvu ulaze preko reda, one joj prave reklamu, one su njihovo društvo. Iako se, navodno, radi o građanima Srbije, niko od srpskih zvaničnika nije poslao telegram ili izjavio saučešće porodicama petnaest Albanaca koji su se nedavno udavili u Tisi. Niko! Znate, sramota da se trodnevna žalost proglasi za jednim čovekom – ma ko on bio i ma kako se zvao – a da tih petnaest ljudi niko i ne pomene.

Tamara Nikčević: Kažete – trodnevna žalost. Gradonačelnik Beograda je dan sahrane patrijarha proglasio danom žalosti, tako da se u glavnom gradu tugovalo četiri dana.

Ljubiša Rajić: Stranka gradonačelnika Beograda osim brige da sebi obezbedi što više glasača, nema nikakvu jasnu politiku. Kao da Beograd nije u Srbiji, gradonačelnik je, u nameri da bude veći katolik od pape, proglasio četvrti dan žalosti. Kada bih bio ciničan, rekao bih da se tu nije trebalo zaustaviti. Ima u Srbiji još gradova, pa je tako peti dan mogao proglasiti Niš, šesti Kragujevac, sedmi Novi Sad i tako u nedogled. Ali, vratimo se ozbiljnim stvarima! Nije problem u tome što su se Tadić ili Cvetković našli na nekoj verskoj manifestaciji; problem je u tome što oni to rade selektivno.

Tamara Nikčević: Hoćete da kažete da je teško zamisliti četverodnevnu žalost zbog smrti nekog katoličkog ili islamskog velikodostojnika?

Ljubiša Rajić: Naravno. Kada umre Jusufspahić, možda će biti proglašena jednodnevna žalost i to samo zato što je Jusufspahić bio i ostao blizak svakoj vlasti. Za Zukorlićem ili Zilkićem – ništa! Ta smrt će biti samo konstatovana. Ako umre neki fratar – opet ništa! Ali, za patrijarhom žalimo četiri dana, a predsednik Tadić prisustvuje sednici Svetog arhijerejskog sinoda. Za njega patrijarhova smrt predstavlja “lični gubitak”.

Tamara Nikčević: Kako ste to razumjeli?

Ljubiša Rajić: Kao čist politički oportunizam. Ako je Koštunica sebe doživljavao kao člana Svetog sinoda, privremeno delegiranog na rad u vladi, predsednik Tadić sebe doživljava kao vladinog predstavnika u Sinodu koji treba da obezbedi podršku vladika za opstanak svoje vlade. I Crkva i političke stranke imaju cilj da tu nešto ušićare.

Tamara Nikčević: Šta je tu interes Crkve?

Ljubiša Rajić: Srpska pravoslavna crkva je, za razliku od katoličke, prilično loše organizovana. Od Islamske verske zajednice se razlikuje po tome što nije mogla da se osloni na jaku kulturu, bogate centre i države. Osim toga, SPC je prilično lenja i, da bi izbegla propovedi, gurnula je veronauku u škole. Ona ne mora da vrbuje vernike; umesto nje, to radi prosvetni sistem. SPC je prikačena na državni budžet, za nju se izdvajaju ogromna sredstva, ona sve i svašta naplaćuje, nije izložena nikakvom oporezivanju ili bilo kakvoj finansijskoj kontroli. SPC oseća konkurenciju drugih verskih zajednica, ali, pošto je nesposobna i lenja, zabrane prepušta policiji. To zasad funkcioniše. Međutim, čim se pojavi prva prepreka, taj brak puca. To je neminovno…

Tamara Nikčević: Zbog čega?

Ljubiša Rajić: Hajde da najpre raščistimo jednu stvar: svaki vernik može sam ili sa drugim vernicima unutar jedne zajednice, bez posredovanja Crkve, imati sopstveni odnos prema Bogu. Nastala kao institucija koja posreduje između vernika i Boga, Crkva se nakon određenog vremena odvaja od vernika i počinje sopstveni život. Čim sebi dodeli status tumača svetih spisa i Božje volje, prestaje uticaj vernika na Crkvu i kreće obrnut proces. To je još uvek koliko-toliko uobičajeno. Sledeći korak je ambicija Crkve da posreduje između vernika i države, što u savremenoj državi koja zakonom garantuje ravnopravnost verskih zajednica nije nužno. Na kraju, Crkva postaje posrednik između građanina i države, pa tako, zbog posta, zabranjuje održavanje kobasicijade u Turiji, protivi se dolasku grupe Rolling Stones, meša se u poslove države sve dok na kraju ne poželi da preuzme njenu ulogu.

Tamara Nikčević: A vjerujete da se to trenutno događa u Srbiji?

Ljubiša Rajić: Naravno. Crkva je ušla u škole, u vojsku, policiju, na sve strane. Vođena političkim i ekonomskim razlozima, Crkva pokušava da zađe daleko u teren svetovnog, radi šta hoće. Setite se Filareta! Niko se nije ogradio od njegovog puškomitraljeza ili od popova koji su sedeli sa vojnicima i blagosiljali njihove ratne pohode. Ili Pahomija!

Tamara Nikčević: Da li je u zemlji koja je vodila četiri rata, u kojoj se mnoge stvari poriču, negiraju, u kojoj nije bilo suočavanja s prošlošću, realno očekivati da se Crkva ponaša drugačije od ostatka društva?

Ljubiša Rajić: Kada govorimo o suočavanju sa prošlošću, treba se prisetiti da se u Nemačkoj do sredine šezdesetih, sve dok nije stasala nova generacija koja je bila u stanju da to pitanje postavi, uglavnom izbegavala priča o tome šta su naši očevi i majke činili, koga su podržavali. Pa, pravni savetnik Konrada Adenauera je bio čovek koji je tridesetih godina u nacističkoj Nemačkoj potpisao rasističke zakone. Hoću da kažem da ne možete da tražite od izbeglica koje nemaju ni sadašnjost, ni budućnost, čiji su svi problemi čisto egzistencijalne prirode, da se bave pitanjem odgovornosti za zla koja su u protekle dve decenije napravljena na ovim prostorima.

Tamara Nikčević: Od koga to možete očekivati?

Ljubiša Rajić: Od nove generacije koja je neopterećena i koja želi da raščisti sa onim što je prošlost njihovih roditelja. Ljudi stalno zaboravljaju da su srpski zločinci u Srbiji, a njihove hrvatske žrtve u Hrvatskoj, kao što su hrvatski zločinci u Hrvatskoj, a njihove srpske žrtve u Srbiji. Ista je stvar između Srba i Bošnjaka, Bošnjaka i Hrvata, Srba i Albanaca… Sa kim ja ovde da raspravljam?! Žrtva je u Sarajevu ili Vukovaru, kao što ovde, u izbegličkom kampu, živi žrtva nekog zločinca iz Bileće. Nemam sa kim da se mirim, kome da opraštam, a nemam ni pravo da tražim od bilo koga da nekome nešto oprosti. Svojevremeno sam vodio žustru polemiku sa norveškim novinarom oko Srebrenice. Naime, rekao je da je na nekom polju pored Srebrenice nađena gomila obuće stradalih žrtava, u čemu je novinar prepoznao simbolički čin: oduzimajući ljudima obuću, zločinac im je, pre egzekucije, simbolički oduzeo ličnost. Tvrdio sam da je to koješta.

Tamara Nikčević: Zašto ste to tvrdili?

Ljubiša Rajić: U vreme Drugog svetskog rata moji roditelji su bili u nacističkim logorima, pa su mi pričali da su nacisti zatvorenicima oduzimali obuću kako bi ih sprečili da pobegnu. Po kamenju, planinskom terenu, bosi ne možete daleko da stignete. Tako sam znao. Međutim, kada bih to rekao u polemici, rizikovao sam da budem optužen kao srpski nacionalista. Poricao sam simbolički čin. Pa, ljudi, manite se simbola, intelektualnih teorija sa univerzitetskih seminara i vratite se u stvarnost! Zar vi stvarno mislite da običan srpski vojnik iz neke selendre Bogu iza leđa razmišlja o simbolima, o simboličkom oduzimanju identiteta?! On se nekome za nešto sveti! Slušao sam jednom čoveka koji je bio ranjen tokom rata u Bosni i koji je, nakon oporavka, nameravao da se vrati kući. Ostao je sam sa četvorogodišnjom ćerkom, žena ga je bila ostavila… Pitao sam ga šta će da radi, rat je pri kraju, počeli su pregovori. Rekao je da ide u svoje selo da vrati “onima ono što im dugujemo”. Dakle, za njega rat nije rat, za njega ne postoje države; za njega je njegovo selo ceo svet, a dug koji mora da vrati – jedini cilj, zakon! Dok to ne raščisti, dok se ne osveti, za njega rat još uvek traje. Hoću da kažem da ovo nije situacija u kojoj treba lupati u glavu tzv. obične ljude. Nisu oni počeli rat, nisu ga vodili… Počele su ga tzv. nacionalne elite, one su na njemu zaradile, one su pustile zločince sa lanca, a sada ih štite. Obični ljudi su kao i uvek bili samo potrošni materijal.

Tamara Nikčević: Ali su glasali za one koji su vodili ratove.

Ljubiša Rajić: Jesu, tačno je. Takvo je bilo vreme. Ljudi su glasali za one koji su im ponudili najjeftiniju, populističku priču. Obični ljudi snose političku i moralnu odgovornost zato što nisu dovoljno razmišljali. Ali, kako od njih tražiti da razmišljaju kada tako nešto nisu radile moje kolege diljem Jugoslavije?! Ovde neću da kažem da smo od tzv. običnih ljudi u etičkom smislu bili bolji; prosto, u jednoj struci znamo više od ostalih, više smo knjiga pročitali… Intelektualci često kažu da svaki narod zaslužuje vlast koju ima, što je, osim što nije istina, najlakši način da se sa sebe skine odgovornost. A upravo su oni stvarali atmosferu.

Tamara Nikčević: Zašto su intelektualci ovdje tako strasno podržali Miloševića?

Ljubiša Rajić: Osim tvrde nacionalističke struje i većine koja je čekala da se opredeli onako kako vetar duva, treba reći da je u SANU postojala i manja grupa akademika koja je bila protiv rata. Prva grupa nije bila rukovođena samo nacionalizmom i te se stvari zanemaruju.

Tamara Nikčević: Čime je bila rukovođena?

Ljubiša Rajić: Veoma konkretnim interesima. Intelektualci su, setite se, početkom devedesetih bili prilično jeftina roba. Pa, Kosta Mihajlović…

Tamara Nikčević: Jedan od pisaca Memoranduma.

Ljubiša Rajić: E, taj Mihajlović, veliki Miloševićev ekonomski ekspert, javno je kukao i tražio od države da mu vrati novac koji je dao za otkup svog stana. Pokazalo se koliko je to mala, sitna i bedna duša koja, osim svojih honorara, nije vrednovala ništa drugo. Mihajlo Marković je bio spreman da, uprkos svojoj skojevskoj prošlosti, poruši celu državu samo da ne bi priznao da je negde pogrešio. Dobrica Ćosić je posebna priča. Liči mi na žabu koja čuči na dnu bunara i misli da je ceo svet ono parče neba koje se iz te perspektive vidi. Van svoje Velike Drenove, nikada ništa nije video, nikada ništa nije shvatio. I u tome je opstajao. Veoma cenim njegov roman Daleko je sunce jer je pokazao dramu seljaka koji se trudi da izađe iz svog atara. Međutim, samom piscu, Dobrici Ćosiću, tako nešto nikada nije pošlo za rukom. Nisam čak siguran da je uopšte bio svestan šta je radio, što ne umanjuje zlo koje je počinio. Verujem da Ćosić do danas ne shvata da je živeo u 20., ne u 19. veku i da na Balkanu nikada nijedna nacionalna država nije napravljena bez etničkog čišćenja.

Tamara Nikčević: Koje je Ćosić radije zvao – humanim preseljenjem.

Ljubiša Rajić: To je grozna sintagma. Ćosić govori o humanom preselenju, a sam se vrlo uspešno “selio” od tvrdog komuniste do tvrdog nacionaliste. Kod njega se meša oportunizam i nacionalizam. Taj nacionalizam nije idejno oblikovan; on je prost, seljački i svodi se na ono – sve što nije iz mog sela meni je strano. Tu postoji i malo političke gluposti koja se ogleda u relativno ograničenoj sposobnosti svake kritike “svoga”. Akademik Vasilije Krestić, zadrti nacionalista, sredinom devedesetih je napisao da je problem Srbije to što je osmanska ekspanzija prekinula njen razvoj i da bi bilo najbolje da se vratimo unazad, u srednji vek. Pretpostavljam da je mislio da bi za to vreme ostatak sveta vekovima ređao pasijans i čekao da Srbija prođe Krestićev razvojni put. Sve ovo predstavlja mešavinu drastičnog političkog konzervativizma i malograđanskog otpora bilo kakvoj modernizaciji. Ti ljudi su isključeni iz savremenosti i uvek im je neko drugi kriv. Ubeđeni su da su Srbi jako pravoslavan narod, što je samo delimično tačno. Pre bih rekao da je reč o seljačkom pravoslavlju u kome jedva da ima i nešto malo hrišćanstva.

Tamara Nikčević: Šta podrazumijevate pod pojmom – seljačko pravoslavlje?

Ljubiša Rajić: Seljaci su tradicionalno konzervativni, patrijarhalni, vezani za monarhiju i Crkvu. Kada pogledate pravoslavne običaje, shvatite da tu ima vrlo malo hrišćanstva. Božić, Uskrs, poklade, dodole, litije – sve su to paganski običaji sa jako tankim slojem hrišćanstva. Ili sveci! Pa, sveci su stari paganski bogovi. Mnogi pravoslavni vernici danas biraju onog boga koji im trenutno odgovara, pa sa njim sklapaju ugovor, idu u crkvu da mu se pomole, da pred ikonom zapale sveću zbog rodne godine, zbog slabašnog deteta, tetke koja će da umre ili teče koji to neće. U naponu verske moći koja joj je data, Crkva se potrudila da, u društvu koje je u priličnom rasulu, prigrabi što veću ekonomsku i političku moć. Ona se danas nalazi tamo gde se u 15. veku nalazila Katolička crkva – pred reformacijom. SPC-u nedostaje reformacija! Nju ne prožima Sveti duh, nju prožimaju svete nekretnine. Uostalom, kao i Katoličku crkvu u Hrvatskoj.

Tamara Nikčević: Uprkos svemu što ste naveli, uprkos kritikama, zašto Crkva ima toliki utjecaj i povjerenje?

Ljubiša Rajić: U Ibzenovoj drami Divlja patka postoji replika: “Oduzmi prosečnom čoveku životnu laž i oduzećeš mu život.” Verujemo u ono u šta hoćemo da verujemo i tu ne pomažu argumenti. Ovde ljudi hoće nešto, ne znaju tačno šta, a onda uzmu najjeftiniju stvar koja im se ponudi. Da li je to pevaljka na Ibarskoj magistrali ili vera, nije važno; zgrabiće ono što im u datom trenutku izgleda čvrsto, što je izvan njih. Jednostavno, ne vide ništa drugo. To je kao kada se zaljubite: nema objašnjenja, racionalih argumenata. Ali kažem vam – ta moć će jednom morati nekome da zasmeta.

Tamara Nikčević: Kome? Političarima?

Ljubiša Rajić: Kome drugo?! Jer, molim vas – ko vam garantuje da ćete na sledećim izborima dobiti bezuslovnu podršku Crkve samo zato što ste se na sahrani patrijarha pojavili kao predsednik države i rekli da ste patrijarhovom smrću i lično nešto izgubili? Niko! Gledali ste i sami taj scenario četverodnevne žalosti, te devojke koje čitaju vesti obučene u crninu, tu loše isceniranu dramsku sekciju provincijske škole u Srbiji, tu otužnu, polucirkusku predstavu koja je prerasla u politički spektakl… To deluje licemerno, lažno. Siguran sam da pojedine vladike, uprkos trudu, veruju da je Boris Tadić vernik taman onoliko koliko su verovali u vernika Zorana Đinđića.

Tamara Nikčević: Koji im je učinio ustupak i uveo vjeronauku u škole. To je bila trgovina?

Ljubiša Rajić: Osim što je bila trgovina, to je bilo i kršenje Ustava! Ustav se krši i svesnim favorizovanjem SPC-a, zabranom registracije pojedinih verskih zajednica, dozvoljavanjem Crkvi da se meša u političke procese… Istu stvar čini i Crkva. Od sedam smrtnih grehova, crkveni velikodostojnici bar polovinu upražnjavaju, a od deset Božjih zapovesti, bar polovinu ne poštuju… Pogledajte raskoš Filareta i Vasilija, jacuzzi kade u manastirima, popa u Šapcu koji ima svoju građevinsku firmu i koji se naveliko bavi kupoprodajom stanova, vladiku Artemija sa svojim firmama! Običan vernik se ovde cenka sa popom oko sahrane ili opela, sluša kako mu o skromnosti govori vladika Vasilije iz svojih holivudskih dvora… Ponekad se pitam koliko su te vladike uopšte hrišćanski vernici, a koliko je sve to samo licemerje. Posebna priča je to što Crkva ne poštuje zakone vlastite države. Onaj vladika iz Vojvodine je direktno rekao da ga ne zanima presuda Vrhovnog suda, jer je Crkva starija od Suda. I nikom ništa.

Tamara Nikčević: Na koje zakone mislite?

Ljubiša Rajić: Iako zakon iz 1977. godine to zabranjuje, a i sama Pravoslavna crkva stolećima tako nešto ne dozvoljava, kovčeg sa telom patrijarha Pavla je do trenutka sahrane bio otvoren. Osim kršenja zakona, tu postoji problem koji je čisto sanitaran, higijenski. U momentu kada je u Srbiji proglašena epidemija novog gripa, dozvoliti hiljadama ljudi da ljube krst i ruku mrtvom patrijarhu je potpuno suludo!

Tamara Nikčević: Profesor Žarko Korać u svom tekstu tvrdi da je otvoreni kovčeg običaj preuzet iz Ruske pravoslavne crkve.

Ljubiša Rajić: To ne znam, ali sam siguran da u Pravoslavnoj crkvi na Balkanu ne postoji takav običaj. To jest, postoji običaj da mrtvac neko vreme leži otvoren na nekoj vrsti bdenja, ali ne četiri dana. Kao što ne postoji običaj da se, kao u litiji, pokojnik nosi tri puta oko crkve. Pravoslavna crkva ne poznaje ni običaj vojne pratnje na pogrebima sveštenih lica. A videli ste gardiste i žandarmeriju koji su delovali kao telohranitelji. To je strašno, sistematizovano licemerje.

Tamara Nikčević: Kakva je poruka time poslata?

Ljubiša Rajić: Imam utisak da je cilj bio da se napravi poređenje sa sahranom Zorana Đinđića. Kao da je postojala namera da se sećanje na taj veliki pogreb, u kome su, po prirodi stvari, svoje mesto imali gardisti i žandarmerija, nekako poništi, stavi u drugi plan. Iako je patrijarh Pavle u svojim shvatanjima bio prilično konzervativan i zadrt, istovremeno je bio i veoma skroman, skromno je živeo, pa bih mogao da zamislim njegovu reakciju na ovakvu raskošnu sahranu.

Tamara Nikčević: U anketama, građani su uglavnom isticali patrijarhovu skromnost…

Ljubiša Rajić: Ljudi su pogubljeni, sve se srušilo poslednjih dvadesetak godina. Ostao im je patrijarh kao simbol skromnosti i vrline i oni kao da jure da se za bilo šta uhvate.

Tamara Nikčević: Hoću da kažem da se, izuzev onih od kojih se to očekivalo, rijetko ko sjetio patrijarhovog opela Ljotiću i Nediću, fotografije na kojoj s Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem lomi pogaču…

Ljubiša Rajić: Patrijarh je bio čovek koji je imao slab politički razum. Nije mogao da shvati da ne može da bude sa ljudima koji brane srpstvo tako što uništavaju drugoga. Setite se Atanasija Jeftića! Ostavite na stranu njegove budalaštine o tome kako muslimani smrde; to je koješta. Nešto drugo je tu bitno: šta god da je govorio, njegovo lice me je uvek podsećalo na onog katoličkog sveštenika u filmu Aleksandar Nevski koji decu baca u vatru. Iz njega izbija nešto iskonski zlo. Ton kojim govori je inkvizicijski i sasvim je svejedno da li govori o komunistima, muslimanima ili o lepoj, plavookoj Srpčadi. Atanasije prosto ne ume drugačije. Ili Amfilohije! On ostavlja utisak jako lukavog čoveka, ljigavog! Artemiju ne bih smeo da ostavim ključ da mi čuva kuću. U Filaretu postoji nešto jako primitivno, u Pahomiju bolesno. Kačavenda je seljački đilkoš koji je odlučio da bude hedonista… Hoću da kažem da ne možete provesti život sa takvim ljudima i ostati čisti, neukaljani. Šta ćete onda sa njima?!

Tamara Nikčević: Prije patrijarhove smrti, vodila se žestoka bitka oko mjesta njegovog nasljednika. Šta mislite – ko će postati 45. srpski patrijarh?

Ljubiša Rajić: Teško je bilo šta tvrditi sa sigurnošću. Međutim, po ovome što čitamo u štampi, jasno je da se sprema veliki sukob između zaraćenih struja. Neki od vladika se iskonski mrze, tako da borba za nasleđe ne može proći bez velikih lomova. Tu hrišćanskog bratoljublja nema ni u tragovima. Reč je o sujetama, pokvarenosti, pohlepi, ličnim interesima i ambicijama… Od ishoda te bitke zavisiće u kom pravcu će SPC nastaviti da se kreće. Sa Amfilohijem na čelu, Crkva bi neminovno težila jačanju političke moći. Sa nekim drugim, ona bi mogla da pokuša biti nešto više hrišćanska, a malo manje politička institucija.

Tamara Nikčević: Po Vašem mišljenju, ko je favorit vlasti?

Ljubiša Rajić: Verujem da će vlast sačekati da vidi kakav je odnos snaga. Kao što znate, tu postoji više kandidata, više zainteresovanih grupa. Do sada su onu najkonzervativniju, najrigidniju struju unutar SPC-a podržavali Koštunica, Šešelj i Nikolić. Oportunisti, kao Irinej Bački, koji je Titovu fotografiju zamenio Miloševićevom, a Miloševićevu Koštunicinom ili Tadićevom, bliski su SPS-u i DS-u. Ne znam… Izvesno je da će se država i dalje grčevito boriti za naklonost Crkve dajući joj sve veća prava, istovremeno računajući da će joj ta podrška, kada za to dođe vreme, biti vraćena. Sve u svemu, bojim se da nas čeka veoma ružan period u kome će stvari koje su godinama koliko-toliko gurane pod tepih, odjednom izaći u prvi plan. A to Srbiji neće doneti ništa dobro.

BH Dani, 27.11.2009.

Peščanik.net, 28.11.2009.