Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. Izgovoreno u 4. krugu 1. ciklusa razgovora (koji se odvijao pod naslovom Druga Srbija) u organizaciji Beogradskog kruga u SKC-u u Beogradu 30.5.1992.
Druga Srbija znači drugačija Srbija. Put do nje vodi, za početak, preko odgovora na nekoliko pitanja: kakva je ova Srbija, kakva je željena, a kakva mogućna, i ko će je, s kim, kako i kada napraviti?
Kakva je ova Srbija? Mada je dosta o tome pisano, neku celovitu i temeljnu analizu sadašnje Srbije još uvek nemamo. Mi moramo tačno znati kakvi su politika, privreda, obrazovanje, nauka, kultura, državna uprava, stanovništvo, stanje duha… Zbog čega i u čijem su interesu takvi? Ovakva kakva je, Srbija nije samo posledica slepog istorijskog razvoja već tvorevina koja odgovara nečijim interesima. Da to nije tako, već bi se raspala. Ako hoćemo drugačiju Srbiju, moramo tačno znati od čega je pravimo i protiv čijih interesa je pravimo.
Kakva je ona Srbija koju želimo? O tome imamo prilično uopštene predstave, a uglavnom govorimo da želimo evropsku Srbiju. Ali, koliko znamo o Evropi, koliko je onih koji žele da Srbiju vide u Evropskoj zajednici pročitalo, na primer, Rimski ugovor? Da li znamo kakav se desni talas valja preko Evrope, da li znamo koja je koncentracija moći u tim zemljama, šta Evropska zajednica znači za male zemlje, čemu ćemo sve morati da se prilagođavamo, na šta da pristajemo, čega da se odričemo, šta da prihvatamo, u čemu da se modernizujemo? I tako dalje, politici, privredi, kulturi, nauci, obrazovanju… Naša predstava o drugačijoj Srbiji još uvek je na nivou spiska želja, ne programa. A taj se spisak veoma razlikuje od čoveka do čoveka, od struke do struke, od partije do partije, od klase do klase, od kraja do kraja, jer nisu svi interesi isti.
Kakva je da je Evropa danas, ona je u svojim razvijenim delovima bolja za sve njene građane od onoga što mi imamo u Srbiji. Ali i Evropa je pre svega nečija. I to se zna čija. A čija treba da bude drugačija Srbija? Novoimenovanih SPS direktora najvećih preduzeća, Jezdimira Vasiljevića, Arkana i njegove mafije, cele nove posedničke klase u nastajanju i njenih ljudi? Ili onih čija je plata danas 25 maraka? Srbija sela i provincije ili Srbija grada? Srbija koga kraja, koga sloja, koje klase? Moramo znati za koga, u čijem interesu pravimo drugačiju Srbiju. Ona bi trebalo da svima pruža bar relativno slične šanse, da obezbedi da u njoj nema bede, da u njoj što više vladaju pravo i pravda, ali ona ne može biti svih nas podjednako. Da li znamo koji je onaj najmanji zajednički imenitelj oko koga se možemo dogovoriti i biti spremni ne samo da se sada borimo za njega, nego i da ga branimo onda kada do njega stignemo?
Da li smo mi svesni čime ćemo morati da počnemo tu drugačiju Srbiju? Znam da nije popularno reći, ali, po svemu sudeći, moraćemo da je započnemo sudskim procesima. Ako želimo državu u kojoj će vladati pravo i kakva-takva pravda, onda će na sud morati da se izvedu razni pljačkaši, ratni profiteri, ratni zločinci, oni koji su ih na te zločine obodravali i davali im pokriće za njih. Neko će morati da bude smenjen sa položaja koji je zloupotrebljavao, nečija imovina stečena pljačkom moraće da se nacionalizuje, odgovorni će morati da odgovaraju krivično i moralno za svoja nedela. Ako se u ime bilo čega oproste krivična dela protiv čovečnosti, ako se zatvore oči nad kriminalom, onda nam druga Srbija nije potrebna.
Ko će da napravi tu drugačiju Srbiju? Vlast zacelo neće, ona je napravila Srbiju po svojoj meri i neka druga i drugačija nije joj potrebna. Ona opozicija koja rehabilituje Nedića (i istovremeno hvali Slobodana Jovanovića), ona koja obnavlja Ljotićev Zbor, ona koja diže spomenike Draži Mihajloviću, koja traži da se vrati pop Đujić? Njihova drugačija Srbija bila bi još gora od ove. Ili možda ona opozicija koja se svađa oko toga koji će nas princ izvući iz ovoga kala, koja nije u stanju da zarad zajedničkog dobra prevaziđe lične surevnjivosti, taštine, ambicije i komplekse svojih vođa? (Teško – ako se ne odrekne tog mlaćenja prazne slame.) Ili ona koja nije protiv nacionalizma, ali svoje članove smatra pametnijim Srbima od onih koji su na vlasti, ona koja nije protiv rata, već protiv toga da se rat povede pa izgubi, ona koja vidi, a neće da naglas kaže da je JNA spiskala mnogo milijardi dolara vojne opreme, municije, raketa, aviona, tenkova i svega ostalog na jedan rat bez cilja? Sumnjam. Ili mi, takozvani nezavisni intelektualci? Uz sve umne, i razumne, i dobre stvari koje su ovde izrečene, ipak se ne mogu oteti utisku da se bar delimice skupljamo kako bismo jedan u drugome prepoznavali pametne ljude, kako bismo jedan drugome govorili „eto, kako smo dobri, a pogledajte šta nam vlast radi“, kako bismo jedni druge tešili i uzajamno pokazivali naše intelektualno umeće. Vredi se setiti reči iskazanih nedavno u Mostaru: „Mi smo raspravljali, a oni su delili oružje“. Želeti, hteti, misliti drugačiju Srbiju nije isto što i činiti je, a ne znam koliko smo sada spremni na činjenje.
S kim da menjamo ovu Srbiju? Znamo li koliko nam je stanovništvo nepismeno, neobrazovano, zavedeno i sluđeno propagandom, u mukama modernizacije, u opiranju da misli, da se menja, da prihvati novo vreme, da prihvati različitost, razum? Mi se uljuljkujemo u priču o demokratskoj tradiciji u Srbiji. Nje nema kao što je nema nigde u bivšoj Istočnoj Evropi, sem delimice u Češkoj. Znamo li kakvi su nam političari na vlasti? Jesmo li svesni znanja, ambicija, moralnih kvaliteta, ciljeva naše nove nomenklature? Znamo li kakvi su nam političari u opoziciji? Koliko se njih razlikuje od političara na vlasti, a koliko ne? Kakvi su naši privrednici? Oni koji zarad sopstvenog položaja trpe da vlasti direktno uništavaju njihova preduzeća. Znamo li kakvi su naši profesori i naučnici? Oni koji su zarad svoje lagodnosti tako savili vrat pred našim ministrima prosvete i nauke, koji dopuštaju da već godinu dana u ime svih njih govori Udruženje univerzitetskih nastavnika i drugih naučnih radnika? Jesmo li svesni koliko naši književnici slabo vide razliku između sebe i nacionalne zastave? Znamo li kakva je naša inteligencija, ona koja je skoro u celini nastala u poslednjih 40-50 godina i iz čijih su redova regrutovani i ministar kulture, i vrh SPS-a, i Vojislav Šešelj, i drugi koji čine ovu Srbiju? Kakvi su nam seljaci, radnici, službenici, svi oni koji bi prvi trebalo da se bune zbog bede u koju su zapali, ali koji ćute i čekaju da neko drugi reši njihove probleme? Znamo li ko su i gde su izuzeci među njima, oni s kojima se može graditi svaka nova država, pa i drugačija Srbija? Mislim da još uvek ne znamo, a ima ih.
Kako da menjamo Srbiju? Parlamentarno – u onoj smejuriji od parlamenta prema kome ceo vrh vlasti pokazuje toliko prezira da bi poslanici već iz osećanja obične ljudske časti trebalo da se pobune, ali uglavnom ćute. Ili vanparlamentarno, na ulici, gde nas čekaju šešeljevci, jovićevci, arkanovci, policija, armija? O načinima borbe ne razgovaramo. Naši sindikati organizuju štrajkove, ali prave nadsindikalne, vansindikalne i nepolitičke štrajkačke odbore. Naše stranke bi da vode političku borbu nadstranački i vanstranački, prizivajući u pomoć one iste ljude koji su do juče pomagali ovoj vlasti da se učvrsti. Svi da se bore, ali da se ne sukobe s vlašću, da se bave politikom, ali da to ne izgleda kao politika. Takvim stavom prema sindikatu i partijama i ekonomskoj i političkoj borbi sami ćemo sebe ukinuti, bez pomoći vlasti. Svi vidimo svemoćno rešenje u privatizaciji, kao da ne postoje drugi oblici svojine, kao da je najvažniji oblik svojine, a ne to da li je proizvodnja rentabilna, kao da ne vidimo kako protiče ova, treća po redu, prvobitna akumulacija kapitala na našem tlu, ko su novi vlasnici kapitala i kakva je Srbija njima potrebna. I treba jasno reći da nema nastavka Srbije od pre balkanskih ratova: od tada je prošlo previše godina. Mi smo se poslednjih godina, sve gledajući unazad, vratili u prošlost, a svet je otišao dalje.
Mi drugačiju Srbiju moramo praviti iz početka, jer, ako hoćemo nešto drugo, onda se to mora raditi temeljito, ne kozmetičkim doterivanjima. Borba za drugačiju Srbiju ne znači samo da je potrebna smena vlasti. Mi smo sada toliko obuzeti tom smenom da ne vidimo da ona sama po sebi ne znači da će Srbija postati drugačija. Drugačija Srbije neće nastati preko noći da nas je i hiljadama više, da sutra i na izborima pobedimo. Smena vlasti znači samo to da je u Srbiji neko drugi na vlasti. Za drugačiju Srbiju mora se voditi mnogo dugotrajnija borba upornim, strpljivim i sistematskim političkim delovanjem, korak po korak, i pre nego što se smeni vlast i kada dođe do smene vlasti. Na početku te borbe mora stajati prosvećivanje stanovništva. Mi kao da smo zaboravili iz čega su se rađale građanske revolucije, iz čega se rađalo građansko društvo u svojoj borbi protiv apsolutizma. A ona se mora nastaviti stvaranjem interesnih organizacija, stvaranjem političkog čoveka koji zna šta su mu stvarni interesi, kako da se za njih, sa kim i protiv koga bori.
Bertolt Brecht je 1951. godine u otvorenom pismu nemačkim umetnicima i književnicima upozorio na opasnost naoružavanja Nemačke rečima: „Velika Kartagina je vodila tri rata. Posle prvog još je bila moćna, posle drugog u njoj se još moglo živeti. Posle trećeg niko je više nije mogao naći“. Srbija je za manje od godinu dana odratovala tri rata. Posle ovog trećeg u njoj se već jedva može živeti. Hoće li je biti posle četvrtog? To zavisi ponajviše od nas samih. Ako ne izađemo iz naše kule od slonovače, ako nam ne uđe u glavu s kim imamo posla i kakav je zadatak pred nama, nećemo nikad napraviti Drugu Srbiju. Ona će onda ostati Srbija po meri onih koji sada njome vladaju i onih koji ih svojim stavovima, glasovima i životima podržavaju, dakle, onih kojima ona savršeno odgovara ovakva kakva je.
Preuzmite PDF knjige sa tekstovima svih izlaganja
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.
Peščanik.net, 19.02.2023.
DRUGA SRBIJA
