Fotografije čitalaca, Maurits Bartstra

Fotografije čitalaca, Maurits Bartstra

Mediji najavljuju da će Skupština Beograda raspravljati o predlogu da se izgradi spomenik Konfučiju i da se dve ulice nazovu po Vorholu i kazahstanskom pesniku Džambajevu. Lepo je graditi spomenike filozofima i nazivati ulice po umetnicima. Bilo da su to skriveni pasaži u centru ili ulice negde na dalekoj periferiji. Pisao sam svojevremeno pod naslovom “Van Gog u poljima krompira” o beogradskim ulicama nazvanim po našim i svetskim umetnicima i sportistima (Van Gogova, Đanga Rajnharta, akrobate Aleksića, Abebe Bekile itd) i stanovnicima tih ulica koji najčešće ne znaju ko su velikani doseljeni na table u Altinu, Kamendin i Ledine. Nesrećnog Van Goga tada nisam uspeo da nađem među njivama.

Međutim, pred kazahstanskim pesnikom sam se osetio kao Kamendinci pred Milanom Mladenovićem ili Altinjani pred Kurosavom. Srpski gugl ne poznaje ni Dzambajeva ni Dzabajeva (što mu je pravo prezime, ali ne znam da li je grešku načinio neki novinar ili gradski službenik, u želji da poeti podigne cenu, da od badavadžije načini trgovca konjima). Čega nema na internetu, ima u knjigama, pa Prosvetina enciklopedija, iako nema posebnu odrednicu o Džabajevu, ovog pesnika pominje u okviru kazahstanske književnosti kao najpopularnijeg pesnika – akina. Lepo. Zaista nemam ništa protiv da ulica u Beogradu bude nazvana po najvećem kazahstanskom pesniku. Bolje da se zove po Džambilu Džabajevu (valjda neće po nepostojećem čoveku kao Karnedžijeva) nego 6. nova 2. deo. Neko će reći – ima toliko naših pesnika, umetnika koji bi mogli da dobiju ulicu umesto Džambila, ali Beograd je valjda (i dalje) dovoljno kosmpolitski da najboljima iz celog sveta da prednost nad lokalnim “velikanima”, čija veličina jedva da je prebacila sopstveni plot.

Ali, onda se setih šta je gradski menadžer Goran Vesić nedavno poručio kada je Goce Delčev morao da ustupi svoju ulicu maršalu Tolbuhinu, Inače, Tolbuhin se svojevremeno iselio sa Slavije zbog Frensisa Mekenzija, pa je dobio ulicu u Ripnju. A Rusi, koji vole da daju savete i o sastavu nove vlade i o nazivima ulica u Beogradu, nisu bili zadovoljni tretmanom sovjetskih heroja, pa su se gradske vlasti odlučile za transfer maršala na Novi Beograd i deportaciju makedonskog heroja u domovinu. A opravdanje je jednostavno – Tolbuhin je mnogo učinio za Beograd, a Goce Delčev, koliko god značio Makedoncima, ništa.

Da ne ispadne da sam slobodno interpretirao uzvišene misli menadžera, evo tačnog citata iz njegovog autorskog sočinjenija za Novosti: “Beograd je kosmopolitski grad, prirodni centar regiona koji rado prima goste i prihvata one koji dolaze sa strane. Kako je praksa svuda u svetu, ulice i trgovi u Beogradu treba da nose imena samo onih ličnosti koje su zadužile naš grad i Srbiju. Poštujemo druge narode i njihova osećanja prema sopstvenoj istoriji i onima koji su zaslužni za razvoj njihovog društva, ali ulice svojih gradova treba da nazovu po svojim herojima”. Pa dodaje Vesić: “Bez obzira na to koliko Delčev znači drugim narodima, jasno je da on ničim nije zadužio Srbiju, a pogotovo ne naš Beograd”.

Naježio sam se kada sam ovo pročitao pre nepune četiri nedelje. Počeo sam da prebrojavam sve one koji će narednih meseci i godina ostati bez svojih ulica. A onda novi šok – Konfučije, Vorhol i Džabajev. Da li će Vesić aminovati da Konfučije, Vorhol i Džabajev nezasluženo dobiju spomenik, to jest ulice u Beogradu? Budući da ne verujem da gradske vlasti rade Vesiću iza leđa, shvatio sam da je menadžer u vezi sa Delčevom prosto lagao, to jest smišljao glupa opravdanja.

Sa srca mi je pao kamen dovoljno veliki da se iskleše spomenik grotesknom diktatoru Turkmenbaši Nijazovu. Opstaće znači i Džordž Vašington i drugi znani i neznani sve dok a) dolaze iz prijateljskih zemalja, ili b) zemalja čiji ambasadori mogu u paketu da sastavljaju vladu i određuju nazive ulica, ili c) zemalja koje daju donaciju za uređenje ulica, parkova ili od skoro popularnih “urbanih džepova”. A kriterijumi za određivanje naziva ulica i za podizanje spomenika biće jedna od zgodnih tema za pisane sastave funkcionera (Jesen u mom vrtu, Kako sam proveo noć 24. aprila, Ko može da dobije spomenik i ulicu).

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 08.06.2016.