Posle uklanjanja spomenika OVPBM, nameću se neka pitanja: ko je spomenik platio, ko je za njega tražio dozvolu i ko je tu dozvolu potpisao? U stvari, ko je odgovoran za postavljanje ovog spomenika?
Građanima je preko medija predstavljeno da spomenik potpisuje udruženje veterana OVPBM -a. Ako prihvatimo da je ovo istina, sledeće pitanje je kod koga je pravni zastupnik OVPBM-a podneo dokumentaciju za ustupanje javnog prostora opštine Preševo radi podizanja spomenika. Valjda neko opštinsko telo brine o javnom prostoru, pa tek kada dobije potrebne dozvole, izvodilac radova će početi sa njima. Naravno, postoji i scenario po kojem OVPBM ne želi da poštuje pravnu proceduru, već odmah poručuje spomenik, donosi ga i instalira na trg. Ali mislim da ovaj scenario nije realan. Ne zaboravite da je spomenik svečano predstavljen lokalnom stanovništvu. Uveren sam da lokalna vlast ne bi podnela da bude baš do te mere izostavljena. Tome u prilog ide i izjava narodnog poslanika Rize Halimija: “Pretpostavljam da se podizanje spomenika temelji na odluci skupštine da se trg ispred opštine nazove imenom palih boraca OVPBM.”[1]
Usuđujem se da pretpostavim da je lokalna samouprava imala udela u finansiranju spomenika i njegovom postavljanju. Osim toga, životni standard u ovom kraju je lošiji nego u ostatku Srbije. Kada sam 2010. bio u Bujanovcu i Preševu, imao sam šta i da vidim. Ti ljudi jedva spajaju kraj sa krajem. U Preševu živi oko 85% Albanaca, a u Bujanovcu nešto manje, oko 65-70%. Ljudi su nam pričali kako izgleda biti sistematski zapostavljan i odbacivan. Albanski brojnije stanovništvo ima i problem upisa i školovanja dece, jer se studentima ne priznaju diplome iz Prištine, a ako diplomu donesu iz Makedonije, opet imaju problem da je verifikuju. Srednjoškolci i mlađi učenici nemaju uslove da nastavu prate na svom jeziku ili im nedostaju udžbenici na jeziku manjine. U ovakvim uslovima odrastaju, oblikuju svoje mišljenje i pogled na svoju državu Albanci Preševske doline.
Udruženje boraca svakako nije imalo sredstava da samostalno plati spomenik i verujem da su se obratili nekim imućnijim donatorima, među kojima je mogla da bude i lokalna samouprava. Tu je i pravno-birokratski momenat. Ako je lokalna samouprava imala udela u podizanju spomenika, siguran sam da je neki izveštaj o tome otišao na višu instancu. Dakle, kada je doneta odluka da se trg imenuje po palim borcima i kada je doneta odluka da se zemljište ustupi udruženju boraca za podizanje spomenika, neko je iz nekog ureda lokalne samouprave poslao izveštaj o tome nekoj višoj instanci. To znači da neko nije reagovao na vreme. Dakle, odgovornost nije samo na lokalnoj samoupravi i podnosiocima zahteva, već i na nekom organu iznad lokalne samouprave. Pod uslovom da su poštovane procedure. U slučaju da ne postoji mehanizam izveštavanja lokalnih samouprava nekim višim instancama, imamo dodatni problem odnosa države i lokalnih samouprava.
Kada je spomenik postavljen i zvanično predstavljen, stigle su reakcije koje za sobom potežu pitanje da li je društvo reagovalo na pravi način?
Kažem društvo, jer nije reagovala samo država, već i građani, mediji i javne ličnosti. Te reakcije su se kao pljusak sručile na malu albansku zajednicu na jugu Srbije, a bez uzimanja u obzir nekih pravnih činjenica i prava ljudi da iskažu svoje potrebe i mišljenje. Mislim na ono što je istakla Inicijativa mladih za ljudska prava: “Predstavnici SRJ su sa predstavnicima OVPBM-a 2001. u Končulju potpisali sporazum o prekidu vatre, a godinu dana kasnije savezna skupština donela je Zakon o amnestiji svih bivših pripadnika OVPBM-a, čime svako njihovo nazivanje teroristima ostaje bez pravnog uporišta.”[2]
Ministri i predsednik vlade su u svojim komentarima izgovarali reč “terorista” i dodatno podizali tenziju tamo gde je sukob interesa mogao biti razrešen na miran način. Mediji su takođe na ovu tužnu priču bacili senku tekstovima o “šiptarskim teroristima” i “terorističkoj OVPBM” koja je ubijala Srbe. (Uzgred, bahatost medija ovih dana se videla i u slučaju Biljane Srbljanović .) Epilog je jasan, stvorena je društvena svest o nepoželjnosti spomenika i u takvoj klimi on je uklonjen. Iza samog uklanjanja stoji žandarmerija, a nalogodavci su po svemu sudeći Vučić i Dačić. Ne treba zaboraviti ni ulogu predsednika svih građana Srbije, Tomislava Nikolića, i njegove izjave o tome “da Albanci znaju da Srbija mnogo očekuje od marta i juna ove godine i da zato provociraju, a dodao je i da je bespredmetno porediti spomenike Srba i Albanaca na KiM.”[3] Nikolić je tako neke svoje građane nazvao provokatorima, što je pojačalo negativnu medijsku sliku o stanovnicima Preševa.
Zašto je ovo bitno?
Pogledajmo kontekst u kojem se sve ovo odvija. Imamo napete pregovore sa predstavnicima Kosova o priznavanju granica, institucija i same novoformirane države. Svaki susret premijera oba naroda vodi ka sve konkretnijim dogovorima. Svaka strana želi da izgubi što manje a dobije što više. Svaka strana pokušava da diskredituje onu drugu da bi pojačala argumente za svoja potraživanja. U tom smislu se može reći da su se predstavnici Srbije iskalili na albanskoj sirotinji jer je podigla spomenik ubijenim članovima svojih porodica, koji su pripadali amnestiranim paravojnim formacijama. Pravno gledano, premijer je uklonio spomenik građanima Srbije koji su podigli drugi građani Srbije. Na ovaj način je demonstrirana samo sila i ništa više.
Zagovornici uklanjanja spomenika će reći da su pripadnici OVPBM kidnapovali, mučili i ubijali svoje žrtve. Ja naglašavam žrtve, a ne Srbe, kako su to mediji kod nas prenosili izostavljajući bitnu činjenicu da su žrtve OVPBM-a bili i Albanci. Slažem se da svako ko čini zločine treba i da odgovara. OVPBM je činila zločine zbog kojih mnoge porodice imaju razloga za negodovanje. Poneti onim što se dešavalo na teritoriji Kosova, Albanci Preševske doline su pokušali da i sami pokrenu mini revoluciju i pripoje svoju dolinu Kosovu. Političkim rešenjem OVPBM je oslobođena optužbi za terorizam i nadalje je drugačije postupano sa onima koji su preživeli sukobe. Ostao je gorak ukus u ustima mnogih. Slično je bilo i posle oslobađajućih presuda Gotovini i Haradinaju. Žrtve su bile nezadovoljne, a optuženi su se vratili kućama sa osmehom na licu.
Svako ima pravo da iskaže svoj revolt, ali ne snosi svako jednaku odgovornost za ono što uradi. Premijer zemlje nema istu odgovornost kao običan građanin. Potezi, izjave i postupci premijera su pod mnogo oštrijom kritikom i nose veću težinu od onih koje čine građani. Dakle, i u ovom slučaju je narod mogao da negoduje, ali premijer, predsednik i ostali činovnici trebalo je da diplomatski istraju i nađu kompromisno rešenje. Jer sada kada je spomenik uklonjen, u Preševu ostaje 30.000 nezadovoljnih Albanaca i 3.000 Srba. Kada se političari povuku, ostaju građani koji nekako treba da nastave zajednički život. Rušenje spomenika tako nije rešenje, već samo produbljivanje pritajenog konflikta. U prilog tome govore i izjave albanskih, kosovskih i stranih zvaničnika. Umesto da donosimo jednostrane odluke, ponekad moramo da zastanemo i promislimo. Obe strane su postupile pogrešno u pojedinim koracima, ali se šteta uvek može umanjiti uravnoteženim odlukama.
Na kraju krajeva, šta je postignuto uklanjanjem spomenika? Srbija je pokazala da drži Dolinu pod kontrolom? Čak i da je tako, da li iko zaista veruje da će uklanjanje spomenika izbrisati sećanja ljudi koji tamo žive? Posle ovog čina institucija Srbije, ostaje samo negativno osećanje jednog dela građana Srbije, koji će svoje nezadovoljstvo zbog loših uslova života ispoljiti na drugačiji način. Tada će možda biti kasno za ispravne postupke. Gola sila prosto nije dovoljna. Uvek je potrebno i malo pameti.
Autor je apsolvent sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Sa bloga autora U pokušaju
Peščanik.net, 22.01.2013.
