Juče je tema bila kafanska filozofija. Danas ćemo o srpskoj logici, sa osvrtom na odgovarajuću istoriju. To dvoje, inače, stoji u tešnjoj vezi nego što se na prvi pogled čini.
Dakle, šta je to srpska logika? I šta je iz te logike proishodeća istorija. To ću vam ilustrovati citiranjem komentatora koji se skromno potpisuje „profesor“. „Današnji dan će“, piše profa, „sigurno ući u srpsku istoriju: pobedili su Nole, vaterpolisti, umalo i rukometaši, a kolumnista je obznanio svoja kafansko-filozofska uverenja sa posebnim osvrtom na prednost monarhije za srpski narod u odnosu na republiku.“
Nema patriote kome navedene reči neće razgaliti srce, Sahibija bi ih potpisao. Ali da vidimo mi u kakvoj logičkoj vezi stoje novinska kolumna i pobede naših sportista? To što su u Srbiji stvari postavljene naglavačke i što su sportske strane premeštene sa poslednjih na naslovne strane novinčina, uopšte ne znači da i kursna lista treba da bude posvećena „uspehu naših sportista“. Za koje me, da izvinete, savršeno boli dupe. Sport me uopšte ne interesuje, čak ni u svom najboljem izdanju, a pogotovo ne sport koji je – doduše bez njegove krivice – povezan sa organizovanim nasiljem profinih sličnomišljenika i opsadnim stanjem u prestonici.
Istorije što se tiče, sumnjam da će se ove pobede u njoj naći iz prostog razloga što nisu porazi. Naša istorija, cenjeni publikume, voli poraze. To valjda ne treba dokazivati. Sledstveno, cenim da će Nole, vaterpolo i rukomet biti zaboravljeni za otprilike dva dana. Tako i treba da bude jer sport spada u efemernu oblast zabave i dokolice. Protiv kojih ja nemam ama baš ništa protiv, naprotiv – volim da dokoličim – ali držim da je korišćenje slobodnog vremena stvar ličnog izbora.
Sasvim je druga stvar što je ovde sport apsolutno politizovan, često do granica krajnjeg neukusa, kao u slučaju kupaćih gaća naših vaterpolista, na kojima se dvoglavi orao šepuri nabijen na Crvene Banove reprezentativaca. Takav, recimo, odnos prema državnim simbolima puno govori o primitivno-konceptualističkoj prirodi ove države koju je u stanju da destabilizuje jedan novinski tekst.
Doduše, i za sport je povremeno bilo mesta u istoriji. Setimo se vizantijskih stranki, „plavih“ i „zelenih“. Bili su to carigradski grobari i delije, tada fudbala nije bilo, navijalo se na konjskim trkama. Ali sve ostalo je gotovo isto. S vremenom su „plavi“ i „zeleni“ ojačali, počeli da se sukobljavaju, da prave nerede, da svrgavaju jednog, a postavljaju drugog vasilevsa. I šta? Ništa! Malo posle, eto ti Turaka pod zidinama Konstantinopolja.
Danas, 30.01.2012.
Peščanik.net, 31.01.2012.
