Radio emisija 22.06.2012, govore: Branka Prpa i Miša Brkić.

 
Svetlana Lukić: Srbija je u interegnumu, nema vladu, ali ni parlament ni pravog predsednika. Ovaj koji je položio zakletvu ne može da preuzme funkciju jer mu je prethodnik ostavio prazne odaje; ne samo da je odneo kompjutere, tepihe, slike i fikuse, nego je od naslednika sakrio i sva dokumenta, potpisane ugovore, prazne formulare… a nije mu ni usmeno preneo šta je, na primer, dogovorio sa Prištinom. Pre neki dan, u Briselu su Nikoliću Katrin Ešton i Barozo prepričavali detalje tehničkih pregovora, a onda je posrednik EU Robert Kuper došao lično u Beograd da objasni novom predsedniku i njegovim saradnicima kako nikada nije dogovoreno da na regionalnim skupovima na pločici ispred Kosova mora da piše cela fusnota; dovoljna je zvezdica, a objašnjenje za zvezdicu može da piše na drugom mestu… odnosno, došao je da kaže da nas Borko Stefanović, Jeremić i Tadić lažu i da predstavnici Srbije koji napuštaju regionalne konferencije čim se iza pločice pojavi neko južno od Ibra, krše postignuti dogovor.

Tadićevu radnu knjižicu sa Andrićevog venca prebacuju u Nemanjinu, svoju je uzeo i bivši premijer Cvetković, naplatio sve telefonske račune od računovođe, a bili su veliki jer je većinu sednica vlade držao preko telefona; onda je otišao u čuveni klub Privrednik u Tolstojevoj da proslavi uspešan završetak svog mandata. Jedan od poslednjih njegovih uspeha je dodeljivanje Zlatnog dinara cara Dušana Miloradu Dodiku za jačanje privrednih i kulturnih veza RS i Srbije. Bivši premijer je svoje uspehe proslavio uz trubače i pesme Mrkonjićeve devojke Ane Bekute: Bekrijo, Brojanica, Crven končić…

Navodno, ako Tadić i Dačić naprave vladu, jedino sigurno ministarsko mesto ima Dragan Šutanovac. Kada se govori o reformi DS, ministar vojni figurira kao predvodnik nove generacije demokrata koja će spasiti stranku, a time i sve nas. A Šutke je u stvari fotorobot demokrate zbog kojeg će ta stranka na sledećim izborima doživeti pravo poniženje i pravi odron. On je paradigma srpske verzije prozapadnog političara: u sedištu NATO-a je rado viđen gost, jer je navodno reformisao vojsku, kolege ministri su zadovoljni jer budžet puni novcem zarađenim od prodaje oružja; za razliku od Vučića, nikada nije bio uz Miloševića, odnosno ima „čistu prošlost“…

Ove nedelje su sahranjeni kadeti poginuli na čuvenim Pasuljanskim livadama, omiljenom izletištu generala i admirala srpske vojske. Tamo se malo-malo organizuje neka vežba, na kojoj Šutanovac i njegov venčani kum Tadić prošetaju najnovije modele kožnih jakni i naočara za sunce, prenapregnuto gledajući kroz durbin kako neki ljudi iz svog preostalog srpskog oružja pucaju po kukuruzu i strnjikama, na užas seljaka i prepelica.

Neko je zaboravio da očisti livade od granata, jedan kadet ju je našao, doneo da pokaže kolegama, budućim oficirima, i granata je eksplodirala. Otac poginulog kadeta se na sahrani obratio prisutnom načelniku generalštaba Ljubiši Dikoviću rekavši da bi srpsku zastavu koju su mu uručili, zapalio, ali da to neće učiniti zbog svog poginulog sina. I pozvao je sve prisutne na sahrani da skupe pare i kupe načelniku detektor za otkrivanje metala, kako ne bi još neki kadet odleteo u vazduh od zaostale granate na vojnom poligonu. Diković je sve to stoički istrpeo: šta je gnev roditelja jednog poginulog vojnika za čoveka čije su jedinice na Kosovu sejale smrt gde god su prošle? Ministar vojske se nije usudio da ode na tu sahranu znajući šta ga čeka, ali je zato otišao na sahranu kadetkinje u Gornji Milanovac, takođe znajući šta može da čuje od oca poginule devojke, bivšeg oficira srpske vojske, koji je apelovao za dostojanstvenu sahranu svoje ćerke i na fejsbuku napisao – Nisam poginuo ni u Vukovaru, ni u Bosni, ali pogiboh na Pasuljanskim livadama… Šta li je taj bivši oficir pričao svojoj devojčici o ratu u Slavoniji i Bosni, kada je ona poželela da pođe očevim stopama i umesto njega ponese srpsku oficirsku sablju?

Ministar vojske Dragan Šutanovac odbija bilo kakvu vrstu odgovornosti za pogibiju dece koju su njemu i Dikoviću poverili neki roditelji. Suspendovao je nekoliko starešina, a onda, kršeći sve pravne i etičke norme na tviteru objašnjavao detalje tragedije i svađao se sa anonimnim sagovornicima koji su ga pozivali na odgovornost.

Sakriven iza kooperativog odnosa sa NATO generalima i deviza zarađenih od prodaje oružja, nikada nije morao da odgovori na pitanja kao što su: ko je odgovoran za smrt sedmoro radnika fabrike oružja u Užicu 2009, šest su bile žene; da li je tačno da je Prvi partizan, pokušavajući da napravi sve što je Šutanovac obećao svojim kupcima, preko noći zapošljavao neobučene ljude preko omladinske zadruge, jer im je zakon zabranjivao da povećavaju broj zaposlenih? Kako je došlo do toga da skoro svake godine padne neki Super Galeb ili MIG i pogine pilot? Zašto krije dosije 466 o pogibiji 16 radnika RTS-a 1999, zašto još uvek ne znamo ništa o nasilnoj smrti trojice vojnika u leskovačkoj kasarni, zašto je u stvari smenio načelnika generalštaba Zdravka Ponoša, šta je sa istragom o ubistvu vojnika u Topčideru, ko je od njegovih generala krio Ratka Mladića, zašto je izabrao baš Ljubišu Dikovića za novog načelnika generalštaba… i zašto Srbija, jedina u regionu, odbija da ratifikuje konvenciju o zabrani korišćenja, proizvodnji i skladištenju kasetnih bombi, od kojih je samo u Nišu pre 13 godina poginulo 15 ljudi. Na nekoliko lokacija u Srbiji, godinama posle rata, ljudi su ginuli od zaostalih kasetnih bombi. Žrtve ovog oružja, koje je zabranilo 111 zemalja u svetu, nemaju pravo na međunarodnu pomoć, jer njihova država i njen ministar ne žele da potpišu konvenciju. Zašto? Da li možda još uvek u vojnim skladištima čuvamo kasetne bombe, pa ih prodajemo prijateljima po svetu?

Dragan Šutanovac je takođe i fotorobot novog modernog Srbina kakvog je stvorila Tadićeva vladavina; on, kao što dolikuje, kumovskim vezama spojen sa svojim šefom, u Ohaju nacionalnoj gardi priča jedno, a onda dođe kući i na fejsbuku piše kako će „Nole Amerima da objasni ko su Tesla i Pupin“; u Briselu skromno objašnjava kako ulaže sve napore da reformiše vosjku, a onda se vrati kući, postavi Dikovića i sa kumom ode na tastov koncert, pa u dertu pokazuje tri prsta; kad posećuje Brisel, oblači se strogo, kad odlazi u Džakartu nosi cipelice sa šnalom, kupljene za 600-700 evra, ili dobijene od beogradskih šanera kao njihov doprinos bezbednosti zemlje… i dok mu se zemlja i vojska raspadaju, maturanti Vazduhoplovne škole proslavljaju maturu pevajući Ubij, zakolji… Prvo što ujutru uradi je da na fejsbuku prijateljima poželi dobro jutro spotom svog omiljenog pevača Halida Bešlića i pokaže svoju nesimpatiju prema Đoletu Đoganiju i njegovoj pesmi Idemo na Mars.

I na kraju, sve se uvek završi na istom: od svog partijskog druga Dragana Đilasa na 99 godina dobio je na korišćenje deo Vračarskog platoa, kako bi sa svojim prijateljima napravio velelepnu zgradu, sebi i gospođi svio gnezdo na 250 metara kvadratnih, a tih pola miliona evra će uzeti od neke banke, možda baš one u kojoj radi njegova supruga kao šef ljudskih resursa. Ako posumnjaju u njegove investitorske sposobnosti, uvek ostaje Fond za razvoj Srbije, od koga je nedavno povoljan kredit dobio njegov rođak Šutanovac II. Uz malo dobre volje, ulaganje u Šutketov stan se bez problema može podvesti pod ulaganje u razvoj porodičnog biznisa u Srbiji, koji je tako vatreno zagovarao njegov šef u predizbornoj kampanji.

Šutanovac nije pazio na času kada je pohađao vojne kurseve po Americi. Via militaris, put vojnika, bio je drum širok 9 koraka kojim su rimski vojnici kretali u pohode. Via militaris je jednim delom vodio i kroz Srbiju, ali nikada u pravcu gradskog građevinskog zemljišta na Vračarskom platou.

Osim Šutanovca i beogradskog Palme, Dragana Đilasa, kao još jedna uzdanica nove i reformisane DS ističe se i ministar poljoprivrede Dušan Petrović. Pre neki dan je obilazeći sa Đilasom Poljoprivredni kombinat Beograd, ushićeno ispričao kako je poljoprivreda srpska nafta, kako u Srbiji 800.000 porodica, odnosno 2,5 miliona ljudi proizvodi hranu, da ćemo samo ove godine od izvoza zaraditi 3 milijarde evra… Treba biti posebno glup i bezočan pa izgovarati ovakve cifre. Da li je u stvari mislio i na one stotine hiljada pogurenih staraca koji više ne mogu da se sagnu da zasade luk, na onih 200.000 poljoprivrednih penzionera koji ponekad dobiju po 9.200 dinara penzije, pa odmah kupe malo drva i uglja za nadolazeću zimu. Ministar poljoprivrede nije rekao da je ove godine na našim naftnim poljima zasejano najmanje pšenice u poslednjih 50 godina, da je broj goveda za 40 odsto manji nego 1990, da je svaka četvrta privatizacija u poljoprivredi poništena, da je 50.000 seoskih kuća potpuno prazno, da u EU više ne možemo da izvozimo svinjetinu, živa goveda i živinsko meso zbog svinjske kuge, salmonele i uopšte načina na koji gajimo stoku i živinu.

Ministar ne kaže da će i ovom obimu izvoza uskoro doći kraj, jer ćemo samo još neko vreme poljoprivredne proizvode u zemlje EU moći da izvozimo bez ograničenja i carina. Samo još neko vreme carinama ćemo moći da se štitimo od firmi iz EU. Ovako privilegovan status će se postepeno smanjivati, što lepo piše u Prelaznom trgovinskom sporazumu; moraćemo da ukinemo carine na uvoz poljoprivrednih proizvoda, što praktično znači da će poljoprivredna industrija kakvu danas imamo prestati da postoji.

Ministar Petrović nije rekao ni da država u rezervama trenutno ima samo 150.000 tona pšenice, a Srbiji je samo mesečno potrebno 100.000 tona, da do kraja godine moramo da kupimo najmanje milion i po tona pšenice, koja će inače biti deficitarni proizvod svuda u Evropi. Ukratko, dovedeni smo do toga da ozbiljno moramo da strahujemo od gladi u Srbiji, u kojoj je zemlja toliko plodna da i dugme nikne kad ga posadiš.

Jedan od mnogih stereotipa je da je Srbija pre stvaranja mrske Jugoslavije hranila pola Evrope, da su na raznim dvorovima mrsili brk našom svinjetinom. Otprilike u to vreme, polovina seljaka je od oktobra gladovala. Za to vreme Beograd se punio činovnicima; 1910. imao je 90.000 stanovnika, a svaki četvrti je radio u državnoj administraciji. Sto godina posle toga, opet smo na istoj socijalnoj strukturi. Godine 2008, kada je počela ekonomska kriza, Tadićeva vlada je obećala otpuštanje 10.000 činovnika; u međuvremenu je zaposlila dodatnih 6000 partijskih vojnika. Državni sekretar u ministarstvu za državnu upravu Duško Radaković iznervirano kaže pre neki dan kako je svejedno imamo li 20, 30 ili 40 hiljada činovnika, važno je da napravimo funkcionalnu administraciju. I obavestio nas je da se radi na pisanju nove strategije reforme javne uprave. To će biti, koliko sam uspela da izbrojim, 121. strategija koju su iznedrile reformske vlasti. Broj srpskih strategija je obrnuto proporcionalan broju beba koje imaju nesreću da se rode baš u ovoj zemlji, i baš u ovo vreme.

Prvi sagovornik današnjeg Peščanika je ekonomski novinar Miša Brkić.

Miša Brkić: Dva meseca pred izbore Fiskalni savet je izašao u javnost i opomenuo političare da se ne frljaju finansijskim obećanjima. Svima će dati subvencije, samo niko ne kaže odakle. I onda je Fiskalni savet izašao prvo sa tom opaskom i sugestijom – ne obećavajte, nema para. A onda je posle izbora, dakle, za dva meseca taj budžetski deficit od planiranog povećan tri puta. Mi srljamo u finansijsku katastrofu. Kažu, nikad mi nećemo da budemo zaduženi kao Grčka. Ma, nećemo, nije količina novca u pitanju nego model kako upadaš u grčki scenario. A to je – političari obećavaju, a onda kažu – pa, mi smo dosledni, moramo da ispunimo obećanje, i onda lova svakome kome je obećana. Odakle? Zaduživali smo se u svetu, a nismo stvorili nikakvu novu vrednost. U međuvremenu se, ne znam kako, u Srbiji zapatilo pogrešno mišljenje da je novoizabrani francuski predsednik, valjda zato što je socijalista, da je on protiv štednje, a da zagovara potrošnju. Ja sam čitao intervju koji je objavljen na Peščaniku, prevod intervjua njegovog ekonomskog savetnika. Čovek demistifikuje priču da je Oland neko ko je protiv štednje, naprotiv, on jeste za štednju države, ali i za produktivno investiranje, pritom vidi državu kao jednog od investitora. Sad ja kažem – okej, Srbija mora da štedi, i to kaže i Fiskalni savet, ako ne štedi dogodiće nam se Grčka, ulični nemiri, paljevine i sve ostalo.

Treba da investira, treba. Ko će da investira? U Francuskoj to može da radi država zato što je država modernizovana, demokratizovana. Srpskoj državi da daš da investira, evo, navešću ti tri primera, da li je to država koja je vlasnik Galenike koja je 2010. napravila gubitak od 14 miliona evra, a 2011. 120 miliona evra. Da li je to država koja od 2006. godine kao većinski vlasnik Agrobanke gleda kako rukovodstvo banke uništava tu banku? I mi smo danas došli u situaciju da je banka ugašena sa 28 miliona evra minusa, da, da, gubitka. Je l’ država ovo što imamo u Smederevu, u Železari? Kupila je za jedan evro i svakog meseca ubacuje 10 miliona evra da bi to radilo i sad je stalo. Dakle, je l’ mi prizivamo tu državu da investira? Ako to prizivamo onda smo mi nadrljali. Onda ću da podsetim, je li država dobila od Mobtela milijardu i po – jeste. Šta je uradila s tim parama? Ima li jedan pogon koji je izgrađen od tih para, da se puši dimnjak i da kažeš da pravi pare? Nema. Nikad u ovoj državi, ovakva kakva jeste, dakle, dok se ne modernizuje, dok ne postane efikasnija, manja, jeftinija, nikad ne treba dati državi pare da investira, pogotovo ne koalicionoj vladi u kojoj se lideri i stranke namiruju iz tih para, iz državnih para.

U tom pogledu ja sam protiv toga, to je samo dimna bomba, da političari drže u rukama velike sume novca i da ih, što bi rekli Brozovi komunisti, voluntaristički troše kako oni žele. Ono što je uradio Fiskalni savet pre dva meseca i ovo što je Fiskalni savet uradio sada ja smatram strašnim civilizacijskim napretkom. Zamisli da nije napravljen taj Fiskalni savet, njega država ionako ne zarezuje ništa. Mi imamo zlatno fiskalno pravilo – deficit može da bude 45% BDP i ne može ništa više od toga. Naša vlast je već prekršila taj zakon i Fiskalni savet s pravom upozorava. To može da ide i do 60% i do 65%, nije to strašno u Nemačkoj, ali je strašno u Srbiji gde je trend već negativan i pogoršava se. To je kao narkoman, samo još ovu, a ako uzmem još dve sledeće sigurno sam izlečen. Sve što uzmemo u svetu, mi to pojedemo. Prođeš avionom iznad Srbije, imaš dva-tri visoka dimnjaka koja se puše. Pogledaj kako izgledaju oranice, zemlja u Srbiji zapuštena, neuzorana. I sad kad se formira vlada oni pregovaraju o trošenju.

Sad je poslednja prilika, ako je ne iskoristimo, ako je ne uhvatimo ja mislim da ova zemlja nema budućnost uopšte. I kad mi neko danas kaže da je tranzicija kriva za propast Srbije. Eno vam Poljska, sve su uradili školski kako je trebalo da se uradi, i reformu državne administracije i reformu penzionog fonda i reformu obrazovanja i reformu tržišta rada. Poljska je danas lider EU. Vodi se polemika ko će da formira vlast. Uopšte nije bitno ko će da formira vlast, bitno je šta ta vlada mora posle izbora da uradi. A ako hoće da vadi državu i društvo iz provalije onda uopšte više nema dileme šta mora da uradi. A ako neće, pa onda uopšte nije bitno ko će da bude na vlasti. Hajde da pretpostavku napravimo da demokrate sa ovom grupacijom socijalista naprave vladu. Ključni čovek u toj vladi je dinastija Krkobabić, koja čujem sad hoće da uzme i ministarstvo rada i socijalnog staranja uz penzioni sistem koji imaju. To su dve oblasti koje vape za reformom. Cela Evropa preispituje penzioni sistem. Naš penzioni fond je katastrofa, svaki dan novine objavljuju – 50, 100.000 penzionera na mućku došlo do penzije. Koliko ima, 5.000 ljudi koji 50 godina primaju penziju, s koliko su godina otišli u penziju? Sad već imaš sistem 1:1, jedan radnik – jedan penzioner. U teoriji je to neodrživo, penzioni fond prazan, penziona oblast je fotorobot oblasti koja mora da uđe u reformu. Ništa, i Krkobabić još kaže – dok sam ja živ, a bog će da ga poživi izgleda, a ima i naslednika koji isto misli, dakle, u sledećih 20 godina penzioneri su zaštićena vrsta.

Javni sektor, ej, nema države sa ovoliko nameštenika, činovnika u državnoj administraciji na jednog stanovnika kao što je Srbija. Taj sloj je u vreme krize apsolutno profitirao. Kad kažu na sajmu automobila prodati svi automobili, prvog dana turističke sezone u agencijama prodata sva skupa letovanja, ja mislim da su to ljudi koji pripadaju zaposlenicima u državnoj službi. Od 2008. kad je počela kriza, to su ljudi koji su redovno svakog nekog određenog datuma u mesecu dobijali platu i dobijali dobru platu. Oni su danas najveći blok protivnika bilo kakve reforme. Podsetiću te da 500.000 ljudi ima državu kao poslodavca, i još njihovi članovi porodice, eto glasačkog tela za status quo. Zaposleni u državnoj administraciji u Srbiji su danas isto ono što su bili u Grčkoj dok nije eksplodirala kriza. Dakle, ovde imaš stvorenu koaliciju protivnika reformi, ona je toliko jaka da nijedan političar ne sme da joj se suprotstavi. Zato sam rekao, ko god formira vladu ako bude plivao na tom talasu potpisuje smrtnu presudu Srbiji. Evo, ja to mogu danas da kažem.

Premijer koji bude izabran, ko god bio, onog trenutka kada bude inaugurisan u parlamentu mora da saopšti istinu, da kaže da je ova država u jadnom stanju, da su njene finansije u očajnom stanju i da traži saglasnost svih građana da započne nešto što će mnogo da boli, najpre ono što mi danas zovemo srednji sloj. Nažalost, taj srednji sloj su državni zaposlenici. Ni u jednoj demokratskoj državi to nije slučaj, tamo su to lekari, u privatnom sektoru inženjeri, pravnici, razne druge struke i na njima počiva stabilnost sistema. Ovde stabilnost sistema počiva na srednjoj klasi koja radi za državu i oni brane državu. Premijer mora to da razbije ako želi dobro Srbiji. Sledeće četiri godine nisu vreme za pilićarenje, nisu vreme – hajde da pomerimo dve domine, da ne bismo srušili 202, moraju se srušiti 202.

Posle jedne od bezbrojnih sesija kandidata za koalicione partnere jedan od političara kaže – usaglasili smo tri ili četiri principa za formiranje nove vlade. Odgovorno ponašanje prema Kosovu, ne znam, region, evropske integracije i ekonomija. Kakvo, bre, Kosovo, kakva EU? To je već rešeno, mi smo na tom putu, ima neki automatizam. Mi smo dobili zadatke koje treba da ispunimo. Za Kosovo je isto, potpisali smo neke dokumente, to sad ide, razgovara se, šta ima sad dalje da se više talambasa o Kosovu, o EU, dakle, ostaje samo i samo i samo i jedino ekonomija. E sad, kako da formiraš vladu sa partnerom koji kaže – ne treba nam MMF, po’apsiću sve ove strane investitore i poslodavce koji kao tu nešto ne poštuju radnička prava, poništićemo sve privatizacije, idemo ispočetka. Dakle, govorim o Dačiću.

Kad neko koji figurira i kao kandidat za premijera šalje posle izbora takve poruke onda nije ni čudo što italijanska kompanija Danieli, koja je napravila neki memorandum, predugovor pred izbore da će doći u Srbiju, kaže nećemo mi u Srbiju, odosmo mi u Hrvatsku i kupe železaru u Sisku. Te Dačićeve izjave mogu da se kvantifikuju. Građani Srbije mogu da vide koliko košta jedna neodgovorna izjava Miloševićevog portparola. Danieli je obećao pola milijarde evra investicije u Šabac, hiljadu zaposlenih i milijardu izvoza. Ej, sve što Srbiji nedostaje, kapital za investicije, hiljadu zaposlenih u situaciji kada nezaposlenost raste i milijarda izvoza kad Srbija nema šta da izvozi. Dakle, ja bih kao građanin, kao poreski obveznik, kao birač ispostavio račun. Voleo bih da imam neku nevladinu organizaciju ili grupu građana koja će taj račun da odnese Ivici Dačiću i da kaže – evo, izvol’te, ovo vi treba da platite. Pritom Dačić ne kaže – tužićemo ih, pa ćemo da im sudimo, ne, on hoće odmah da hapsi. Kakva je to pravna sigurnost za poslodavca u jednoj državi kojoj trebaju pare? Dakle, Danieli je samo perjanica, truba koja je upozorila da vlada sa Dačićem neće biti dobar partner za privlačenje stranih investitora. I svako ko s Dačićem pregovara mora da ima svest o tome.

Svetlana Lukić: Čula sam Bajatovića, i ne samo njega, kako eksplicitno tvrdi da nam MMF nije potreban.

Miša Brkić: Znaš šta, kad nema MMF-a onda ti lako možeš da se izboriš sa Fiskalnim savetom, marginalizuješ ga i kažeš – ma, kakav, bre, Fiskalni savet. Uostalom, kad mi uzmemo vlast taj Fiskalni savet nema gde ni da objavi, nema medija u kome može to da kaže što ima da kaže, koji će mediji to da objave – niko, ako se mi dogovorimo niko ne može da objavi. Ali MMF je nešto drugo, to je ozbiljna firma i oni mogu da toroču po belom svetu. Dovoljno je da puste jedno saopštenje u Financial Times, pa da svako ko je imao primisao da nešto uloži u Srbiju, uključujući i ove naše bedne dijasporičare, kaže – ma, što bismo se mi baktali, bacali pare tamo. Pa, ne bih ni ja kao građanin Srbije dao ovde zajam za preporod Srbije, a kamoli investirao milijardu ili pola milijarde. Imali smo onaj prethodni sporazum sa MMF-om, pre ovoga sporazuma o predostrožnosti, onaj je bio kreditni sa 3,5 milijarde. Svakih šest meseci dođe ovde misija pa vladu i Narodnu banku istrese iz gaća, šta radite, zašto to radite, ne možete to da radite, završite sa reformom državne administracije, vidite šta ćete sa državnim preduzećima, koja su rak rana svima nama, kamen oko vrata.

I ovaj sporazum o predostrožnosti ista je priča, alo, ljudi, imate dva-tri neodložna posla, završite ih. Svi oni koji su protiv su zagovornici toga, nema kontrolora, mi smo gazde, možemo da radimo šta god hoćemo. MMF ti je i partner sa štambiljom, kad te on overi to je već neki signal za sve one koji hoće da ulože neku kintu ovde – aha, ovi su pod kontrolom. Video sam pre neki dan jednog omatorelog ekonomistu koji kaže – nađite mi zemlju u svetu koju je spasao MMF. MMF nije tu da nikog spasava, ali da mu pomogne da ne propadne da, spasavaš se sam, pritom ti MMF pomaže i finansijski, ali od tebe i traži neke uslove. Ono što MMF u ovom trenutku traži od Srbije, u ovom trenutku to je poslednjih deset godina, to je na tragu onoga što želimo svi, da se napravi manja, efikasnija i jeftinija država, da se otvori tržište i smanji uticaj države. Ti napadi na MMF, to je isto kao i ono, napadi na neoliberalni koncept u Srbiji. Hajde, pokažite mi negde, molim vas, taj neoliberalni koncept. Suprotno, mi smo upali u krizu zato što imamo preveliki etatizam.

Pa, pogledaj, gde god je država tu je nesreća, samo jedan primer uzmi. NIS dok je bio državni to je bio najveći gubitaš, sa nonsensom kako neko ko se bavi naftom može da bude gubitaš, toga nema u svetu, osim u Venecueli. I onda dođe, pazi, ne dođe ni Šel, ni British Petroleum, dođe Gasprom, ruska firma i pokaže primerom samo modernog načina upravljanja i oslobađanja firme partijskih stega. Rusi su nam održali lekciju kako firma može da bude profitabilna. Pa, samo da uzmeš pištolj i da se ubiješ. I sad, kakav je to neoliberalni koncept sprečavao državu da sa NIS-om napravi profitabilnu firmu?

Ovo će biti nestabilna vlada koja može da padne za šest meseci, a može i za godinu-dve. Ako Srbija bude visila samo na tom tankom koncu onda smo nadrljali. Ja mislim da je poslednji trenutak da uradimo nešto što su Poljaci uradili na početku tranzicije, a Nemci na početku krize – široki nacionalni dogovor, socijalni dogovor svih partnera, poslodavci, država kao regulator, ne poslodavac, privatni poslodavci, sindikati, nevladine organizacije, ne znam ko još sve. Dakle, najširi mogući skup za dogovor. Ko to treba da inicira? Predsednik države mislim da nema taj kapacitet, da li premijer ili ta vlada koja bude. Ona mora da ima svest da sama ne može da iznese taj veliki posao. Ako hoće da baulja po dnu – okej, to će da radi šest meseci, godinu dana i onda će da je oduva ili vetar krize ili će sama da kaže – mi više ne možemo. Znaš, u ovoj državi uvek ima onih koji su spremni da, kao u Grčkoj, izađu i za jedno veče zapale centar Beograda. Toga smo se nagledali od gej parade do hapšenja Radovana Karadžića. Baciti fitilj među socijalno ugrožene nije nikakav problem.

Ako to ne uradimo ja mislim da će Srbija iz godine u godinu koje slede biti na silaznoj istorijskoj putanji i sama sebe će vrlo brzo marginalizovati. Znaš, ima država u svetu, kao neko ti kaže to ime – jao, pa je l’ to još postoji. Nama ne treba zbog stanja u kome je srpsko društvo, ne treba nam politička koalicija, nama treba socijalni pakt, socijalni dogovor koje su mere, ko treba da podnese krize, koliko će to da ga košta, dokle će to da traje, koje mere idu u kom vremenskom periodu. Ekonomisti to mogu lako da naprave, hajde da kažem, biznis plan šta i kada, kako treba raditi. Mnogo je pametnih i sposobnih ljudi koji su bili u politici, a sada ih nema, ili su ovde zapostavljeni ili su otišli u inostranstvo. Mnogo je ljudi ušlo u politiku i gura se u vlast, a da to ničim ne zaslužuje osim rodbinskim i političkim vezama. Za mene je dinastija Krkobabić fenomen, mlađi Krkobabić za koga kažu da je otišao u invalidsku penziju, pa postao neki funkcioner u Beogradu, se pre nekoliko dana opraštao od kolega u Beogradu i rekao – hajde, zdravo, odoh ja na republički nivo. Jedna država koja pledira da je moderna u drugoj deceniji novog milenijuma sebi da dozvoli takav luksuz da jedna porodica ima takvu vlast u Srbiji, pa to više nema ni u južnoameričkim diktaturama, da otac ostavlja sinu vlast.

Postoje dve opasnosti, jedna je da se bes socijalno ugroženih izlije na ulicu, a druga opasnost je da se bes čuvara status quo takođe izlije na ulicu. To su dve realne i strašno opasne mogućnosti, dakle, onih kojima je ovo neizdrživo i onih kojima je ovo bilo odlično do sada i oni bi da ga odbrane. Postoji i treći nivo koji je izvan te svakodnevne realnosti, a to je potreba reformi, dakle, potreba da modernizuješ društvo. To je, kako se kaže, mnogo mačku teleća glava, ali ako to ne započne, hajde da kažem, Boris Tadić, za koga se u ovom trenutku čini da se najbolje kotira kod bukmejkera. I ako dobije mandat da formira tu vladu onda bi on to morao da uradi. Da li će da uradi? Šanse pola – pola, ona pozitivna polovina to je što dolazi iz stranke koja je do skoro imala veliki reformski kapacitet i u njoj ima još ljudi, stručnjaka koji bi to mogli da izvedu. Druga, negativna politika je njegov dosadašnji predsednički mandat u kome je on pokazao da on to ne ume da uradi. Tako da, za one koji bi se kladili i tipovali, kako se to već kaže, a ja sam neiskusan u klađenju, nije lak posao. Nema više zamajavanja, nema laganja i nema udvaranja. Ko god da formira vladu izgubiće sledeće izbore šta god radio, ili ništa ne radio ili radio najbolje u interesu Srbije, ali jedna je stvar ako znaš da si žrtvovan i odeš s vlasti kao krpa, a druga je stvar ako znaš da si žrtvovan, a posle tebe ostane bolja država nego što je bila.

Svetlana Lukić: Naša sledeća sagovornica je istoričarka Branka Prpa.

Branka Prpa: To što se oko ove zemlje dešavaju lomovi svetskih razmera, čak i u najbližem susedstvu, u Grčkoj, nije tema, jer ta vrsta razmišljanja o kontekstu u kojem se živi još više problematizuje sopstvenu nesposobnost da se sa izazovima vremena suoče elite. Elite su tragično nesposobne. Upravo ta tragična nesposobnost postaje očigledna kada dođe do komparacije s bilo kim ili s bilo čim. Tragično očigledno i onda kada se pokušava odgovoriti na pitanje kako će u novim svetskim okolnostima Evrope i sveta funkcionisati jedna mala zemlja kao što je Srbija, koja se nalazi u nekom bezvremenskom prostoru, u nedefinisanosti. Ona ne zna ni šta je ona u međunarodnoj politici, ona ne zna šta je u međunarodnim odnosima, ona ne zna ni koje su njene teritorije državne. Ona, dakle, nije deo nijednog međunarodnog konteksta, nije deo ni Evropske unije, nije deo ničega zapravo. I taj bezvremenski balon u kom se nalazi Srbija slobodno-lebdeća jeste nešto što postaje tragična politička praksa i uništavanje ozbiljnog dela budućnosti.

Jer, da biste se vi pripremili na bilo kakvu budućnost, bila ona dobra ili loša budućnost, vi morate da anticipirate. Jedna od najvažnijih sposobnosti političara, što bi rekao Dragoljub Jovanović, jeste predviđanje događaja i prema tome razvijati sopstvene strategije kako tu budućnost dočekati spremno ili kako kroz tu budućnost proći s najmanje štete. A za to bojim se trebaju kapaciteti, a očigledno elite nemaju te kapacitete. Ta vrsta sunovrata pojma elita, odnosno njihovih sposobnosti na početku 21. veka, ali i na kraju 20. veka, jeste nešto što zaista obeshrabri čoveka. A ako ste istoričar onda vas obeshrabri još dvostruko, jer kad uporedite sadašnje elite sa elitama pre sto godina onda ćete da vidite da one elite pre sto godina su bile kvalifikovane, da su anticipirale događaje, da su bile odgovorne i da su bile kreativne, što se ništa od atributa ne može pripisati sadašnjim. To zaista stvara jedan koncept beznađa, pa ne bih dalje da ga elaboriram, jer onda možemo svi zajedno da se zaplačemo i zakukamo i da kažemo da je ono što nas čeka apsolutna apokalipsa, zato nam i ne trebaju neki apokaliptičari.

Ali ja smatram da ova država i društvo ima potencijala, da ono što je opstruktivno u sadašnjoj situaciji je to što su generacije mladih ljudi zapravo stasale u toku rata i sankcija, što najveći procenat mladih ljudi zapravo nikad nije putovao u inostranstvo. Hvala bogu, postoji internet, pa na neki način participiraju u tom svetskom znanju ili svetskim informacijama, pa mogu nekako i da se orijentišu. Ali ja zaista smatram da sada radikalno treba te potpuno nove generacije uvesti u društveni i politički život, koje su kvalifikovane, koje imaju tu energiju, pa imaju i kreativnost. Ja prosto mislim da ta stvar treba da se dogodi, jer ovako izgleda kao da mi u stvari nemamo resurse, a mi imamo resurse. Mi imamo resurse, samo su ti resursi marginalizovani da bi ova diletantska tragično nesposobna skupina mogla da vlada.

Kad vi pogledate na koji način se redefiniše i Evropa, evo, juče smo imali informacije sa Grupe 20, šta je odluka – ne štednja. Znači, nemački koncept je doživeo politički slom. Nemačka, koja je strašno izrasla od pada berlinskog zida i postala dominantna sila Evrope i ušla u jednu situaciju pijemontsku, već sa promenom u Francuskoj, odnosno s problematizacijom koja se desila u Evropi a propo nemačkog pijemontizma. I uopšte, drugačije koncepcije rešenja ekonomske krize, evo, sada drugačije raspoređuje pione na šahovskoj tabli. Znači, sada treba jedna dobra analitika, da se vidi šta sad sve to znači i šta rade male zemlje. Male zemlje pažljivo prate takve impulse, razmišljaju šta će i kako će dalje. To su sve stvari koje se dešavaju pred našim očima i to su stvari na koje treba da se reaguje odmah. Ali problem, da biste reagovali na nešto, dakle, nije samo da imate analizu onog što se trenutno dešava, da imate prediktivne analize budućnosti, nego da imate političku volju koja je suštinski motivisana samo jednim ciljem, a taj cilj je opšte dobro. E, te političke volje ovde nema.

Šta reći o političkim elitama koje mesec i po dana nakon izbora nisu formirale vladu? Grčka, koja nije uspela u 15 dana da formira vladu je raspisala izbore. Zamislite u ovakvoj krizi se ti koji sebe nazivaju političarima u svojim raspravama oko formiranja vlade ne motiviraju se opštim interesom nego ličnom koristi. I svi građani ove zemlje gledaju svoje političare u pijačnoj trgovini, traje tuča ko će koji resurs da dobije, koje ingerencije, koje pozicije itd. To je tema njihova, njihova tema nije u kojoj situaciji je ova država, njihova tema nije koje eksperte kao politika da pozovu da bi osigurali budućnost ovoj zemlji, i onima rođenima i onima nerođenima. To nije njihova tema, njihove teme su nešto drugo. Slušajte, taj isti Nikola Pašić je za konferenciju mira u Parizu pozvao sve južnoslavenske intelektualce da bi odbranio ideju Jugoslavije i da bi Jugoslavija bila moguća. Prosto je neverovatno što su oni sve anticipirali.

Recimo, jedna od stvari, već se mislim desila krfska deklaracija, znači 1918. Pašić i jugoslavenski odbor i sada, većina srpskih intelektualaca je angažovana u press birou srpske vlade u Evropi, i deo je u Ženevi, Parizu, Nici i u Londonu. I Ljubomir Stojanović 1918. piše Jovanu Cvijiću: Cvijo, ako se buduća država ne uredi kao United States of Yugoslavia doživeće sudbinu Austrougarske monarhije. Znači, 1918. je jednom Ljubomiru Stojanoviću potpuno jasno kakav treba da bude model buduće države. Druga stvar, način na koji su se oni sistematski pripremali za državu Južnih Slovena možete tražiti još dublje u prošlosti, od Danice ilirske do Jugoslovenske revolucionarne omladine, koja na kraju i ubija Ferdinanda, gde cela ideja Jugoslovenske revolucionarne omladine iz kraja 19. veka pod Masarikovim idejama je bila da Austrougarsku monarhiju treba rušiti revolucionarnim putem, što su i napravili. Oni su srušili Austrougarsku monarhiju, e, ali je duga priprema bila za to. U to spada kao priprema i bečki dogovor iz 1850. o jedinstvenom jeziku, srpskohrvatskom jeziku kao integrativnom elementu Južnih Slavena, dakle, polazi se od koncepcije kulturne nacije da bi na kraju stvorio svoju državu.

To je jedan suvisli, kreativni, sistematski rad na jednoj takvoj strategiji koja je bila apsolutno fantazmagorija. Znate, kad su srpski intelektualci shvatili da jugoslavenska država se u stvari stvara, oni su bili ushićeni, jer taj projekt je bio toliko utopistički, i sada gledati u realnosti kako on postaje moguć je bilo nešto što je njih ispunjavalo neopisivom satisfakcijom. I sve što su radili imalo je smisla. Da bi onda političari sredili jugoslavensku državu, kao što su je sredili, ali je ona suštinski bila rezultat kolektivne energije generacija i ta kolektivna energija je na kraju srušila Austrougarsku monarhiju i stvorila državu Južnih Slavena, što je ogromni poduhvat. Neopisiv poduhvat. U drugoj jugoslavenskoj državi vi imate preko antifašizma i pobede antifašističkog bloka, proširenje te države i vraćanje, ono što je Londonskim ugovorom bilo dato Italiji. Imate teritorijalna proširenja, slušajte, gde ćete veći uspeh. I onda imate elite na kraju 20. veka koje rasture sve što je zadnjih 200 godina stvarano, ali sve, sistematski. I pritom se ne zapitaju nijednog jedinog trenutka, čekaj, da li ova pozicija je za nas dobra ili ne.

Recimo, jedna od opsesivnih ideja političkih elita u Srbiji u 19. veku jer su bili sendvič pozicija Srbije, znači Srbija okružena drugim državama uglavnom neprijateljskim. Kada je otišla Crna Gora, ja sam svih pitala – izvinite, jeste vi izbrojali koliko granica ima Srbija nakon odlaska Crne Gore, osam državnih granica, i da li ste možda razmišljali da geostrateška i geopolitička pozicija Srbije na Balkanu, kao podunavske države ili podunavko-mediteranske države koja preseca Balkanski poluotok kada je zajedno s Crnom Gorom, nije ista stvar. Pa nije ista stvar. Ali vi ste od strane političkih elita mogli neprestano da slušate da oni treba da izdržavaju 600.000 Crnogoraca, pa, neće baš biti. Prema tome, srušio si san svih političkih elita svog sopstvenog naroda, koji su sanjali o tome da se ujedine s Crnom Gorom i da dobiju tu poziciju na Balkanu. Ti si čisto došao ovako i izbrisao i rekao – nas je puno, vas je malo. E, to ti je bio argument, jer ti ne smatraš da tih 600.000 mora imati jednako pravo kao ti.

Mala zemlja prirodno hoće da bude blizu velike zemlje, ali šta mora da uradi velika zemlja da bi mala zemlja bila uz nju. Veliki se mora pokloniti pred malim, to je suština stvari. E, nisu ni za to bili sposobni i onda smo mi u ovome u čemu jesmo. To je apsolutni i totalni nedostatak percepcije drugoga, ti neprestano samo sebe gledaš u tom ogledalu kao Narcis, pa se na kraju zaljubljuješ u svoj lik i vičeš – bože, al’ sam lep, bože, al’ sam pametan, bože, što sam ja fenomenalan, fantastičan. Pa, naravno, kad gledaš sebe, a ne nekog drugog i naravno da ne možeš da ustanoviš je l’ si lep, pametan, fantastičan, ili to možda ipak nisi. Vi ne možete bez tog saveza elita uopšte bilo kakav ozbiljan politički cilj da realizujete, a mi imamo političare koji u javnosti kažu sledeće – što intelektualci uopšte da se bave politikom. A čime da se intelektualci bave, majke ti? Na taj način su i definisani na kraju 19. veka, kao umni ljudi, ljudi od znanja i autonomni ljudi koji se društveno angažuju, odnosno politički se angažuju. To je njihova definicija. Kako vi s takvim odnosima uopšte možete bilo šta da uradite? Koliko god ja mogu da kažem da ljudi od politike imaju sposobnosti, jer politika je takođe talenat, ali oni takve strategije ne mogu da naprave bez specijalnih znanja drugih ljudi koji se ne bave politikom, koji su eksperti. Znači, morate da ih angažujete oko neke strategije, a koji će vam svaki u svojoj oblasti reći nešto, pa ćete sve to kad skupite na gomilu negde naći neko rešenje. Što bi rekli u Dalmaciji – više zna čovek i magarac nego sam čovek, prema tome, da imaš deset magaraca kraj sebe valjda ćeš negde čuti nešto pametno što će te stimulisati da sam nađeš neko rešenje. E, kad vi dođete do tog nivoa da morate da ubeđujete nekog s pozicije razuma šta valja, a šta ne valja onda ste zaista jednom nogom nad provalijom i klatite se.

Znate, ideja regija nastala je u Evropi šezdesetih godina 20. veka, odnosno napuštena je ta koncepcija države homogene nacije, zapravo shvaćeno je da je nacija jedinstvo različitosti i da identitet nije jedan. Ne može se reći da je ista Vojvodina i Šumadija, nisu. Ne možete nikad da kažete da je Dalmacija i Istra isto što i hrvatsko Zagorje i Slavonija, nije. Znači, drugi su civilizacijski krugovi, druga je istorija, sve drugo, drugi su kulturni modeli. E, to je bio koncept regionalizma kao novi oblik nijansirane demokratičnosti u centralizovanim državama koje nisu imale podele ovog ozbiljnog tipa koje smo imali mi, što su federacije i autonomne pokrajine. Eto, ta ideja koja je, dakle, evropska ideja i koja je vrlo napredna ideja u drugoj polovini 20. veka je ovde obesmišljena na način feudalizacije. To nisu regioni, to su feudi raznih gazda koji vladaju kao satrapi, to su satrapije.

Vi zapravo imate jednu apsolutno centralizovanu zemlju kao što je Srbija, s Beogradom koji je ono DC. Nije ni čudo što je u Kraljevini Jugoslaviji Beograd bio posebna banovina. Srbija iz Beograda se ne vidi, a niti Srbija iz unutrašnjosti vidi Beograd. Nerazumevanje je potpuno, nezainteresovanost takođe, zemlja propada rapidno, kontrole nikakve nema, u stvari ne funkcioniše država. Na nivou političkih elita kada govore o državi oni govore o teritoriji. E sad, šta ima na toj teritoriji? Možda je krajnje vreme da bace malo pogled šta se nalazi na toj teritoriji. U ovoj izbornoj kampanji, u toj populističkoj, marketinškoj koncepciji mi smo najedanput počeli da viđamo bilborde sa seljacima, pa se čučalo po livadama, pa su se obilazile farme, pa smo najedanput videli rehabilitaciju jednog sloja koji se zove seljaštvo. Međutim, da li je iko od njih se zapravo zapitao koliko procenata seljaštva Srbija danas ima, da li iko od njih ima svest o tome da većina stanovnika Srbije živi u gradovima, a ne na selima, da je problem srpskog sela depopulacija, da vi imate pustoš i da vi nigde u modernim državama nemate seljaštvo veće od procenta 15 do 19% i da većina sveta, što bi rekao Hobsbaum prvi put u istoriji ljudskog roda živi u gradovima.

I ta tlapnja o poljoprivredi u Srbiji je deo te neke romantičarske slike. Pa, slušajte, Srbija je bila poznata u vreme između dva rata što preko 50% stanovništva je imalo posed manji od 2,5 hektara. U to vreme je minimum egzistencijalni u Nemačkoj 7 hektara, prema tome, ona nije mogla ni minimum nekakve proizvodnje ostvariti na selu. Ali si zato imao to mitsko glorifikovanje seljaštva koje je nesretno živelo u najstrašnijoj bedi, i kad bi prestali poljoprivredni radovi bili bi nadničari na crno po gradovima. Eto, to je bilo to, a onda se desila ta modernizacija pod komunistima i to se redistribuiralo stanovništvo po drugim principima. I sad oni ljudi ne znaju da se to dogodilo i možda bi bilo zgodno da stvarno se upoznaju s tim procesom. Nema ljudi, nema ko da obrađuje zemlju. Ali, s druge strane, sledeća tlapnja, zašto je izvršena industrijalizacija. Srbija je bila poljoprivredna zemlja, je li tako, uvek, međutim, imate jedan problem sa poljoprivredom, koja sada treba kao da postane neopisivo važan izvozni potencijal, što prvo ne može da konkuriše zemljama, velikim agrarnim zemljama, kao što su recimo Francuska, Holandija u Evropi, Danska, Španija. Ne može, zato što one imaju izrazito subvencioniranu poljoprivredu, znači, država strateški subvencioniše svoju poljoprivredu. Kad je u pitanju Francuska, to radi zadnjih 200 i nešto godina.

Druga stvar, jedan od ključnih problema jugoslavenske države bio je taj disbalans. Slovenija i Hrvatska su imali 75% kompletne industrije, ovo je bio poljoprivredni deo, pa ste imali večito te makaze cena. I ako želite kao ekonomista da upoređujete šta vam se više isplati, evo, postoji jedno popularno poređenje – vagon paradajza, jedan ručni časovnik. Da vidite šta vam se više isplati, vagon paradajza je vrlo teško, verujte da vam to bude nešto na osnovu čega ćete graditi blagostanje svoje države. I zato je sprovedena industrijalizacija, prema tome, ne može poljoprivreda biti izvor blagostanja društva. Ovako to služi zato da, eto, za ne daj bože ne crknete od gladi, pa ono, ima svako neki voćnjak, amo-tamo nešto, pa nekako je to spašavalo ljude u gradovima zadnjih 20 i nešto godina. Eto, to je to. Hajde, to su sve strategije, mi vidimo kako je strateški uništena industrija, to teško možete bez nekakvih ozbiljnih strategija i ozbiljnih ulaganja da promenite. Ja vas pitam, a ko će kod nas da ulaže?

Pred izbore nekoliko meseci oni su preskočili razgovore sa MMF-om. I sad vi gledate nekog političara kao što je Krkobabić, koji se hvali u izborima da je on poznat u pregovorima sa MMF-om kao gospodin Njet. Pa, slušajte, posle toga možete samo da kažete zbogom pameti. I ne može se s tim ulaziti u predizborne kampanje, jer šalješ pogrešne poruke svojim biračima. Oni misle da pregovori s MMF-om ovise o tvojoj ličnoj čvrstini, ne, ne ovise, nego ovise o situaciji u kojoj ti se zemlja nalazi, ovise o tome koje si sve kredite uzeo. Oni su se zadužili u zadnje dve godine enormno, kako to misle da vrate? Tako što će govoriti Njet, pa da vidim. Pitanje je političke pismenosti, i to je, kako da kažem, nešto što mi očekujemo kao građani, kao minimum od svojih političkih elita, a to je, čoveče, da se opismene konačno, da znaju o čemu govore i da tako ne vređaju našu inteligenciju i da nas ne uvode u strah, jer kad vidite do koje mere je to gomila diletanata, čovek se prepadne za svoju budućnost.

Je l’ znate, kad ljudi nemaju šta da jedu onda možete očekivati u jednom trenutku da počnu da pljačkaju. To je vrlo izvesno, to nije neizvesno, i to je ono zašto Grupa 20 menja strategiju, jer oni sami u svetu mogu da se suoče s tim. Mi smo videli prošlo leto šta se desilo u Londonu, nema policije koja to može da kontroliše, nema. Uostalom, sve revolucije su počele tako, i francuska i oktobarska, što su ljudi provalili u radnje za hleb, tačka. Znači, kad gladni ljudi krenu, gotovo, nema te vojske, nema te policije koja će ih zaustaviti, jer ta vojska i ta policija treba da puca na svoje sopstvene građane, na gladne građane. Ali ti možeš slobodno da očekuješ sa ljudima koje ti je milion na ivici siromaštva, sa stopom od 25% nezaposlenih, sa stalnim smanjivanjem stranih investicija i dotoka novca i pokretanjem bilo čega. Ne možeš se ti hvaliti sa Fiatom, gde samo montiraš auto, i ti se hvališ kao napretkom svoje industrije, što su postali monteri nečega, a ne proizvođači nečega. Što si ih sveo na to da premeštaju čak iz Afrike u Srbiju jer im ovde dođe jeftinije. Znači, to ti je cilj, da pretvoriš svoje radnike u robove.

Onda kad govore o siromaštvu, ja ne znam šta je siromaštvo. Je l’ vi znate da postoje ljudi sa 16.000 dinara penzije ili sa nekoliko hiljada dinara penzije? Da li meni iko može objasniti kako će ti ljudi da žive, od čega? Dakle, nije potrebno biti naročito pametan da se shvati da će ovo završiti u nasilju, ali ne bilo kakvom, u anarhiji potpunoj. Mi sada imamo anarhiju, mi imamo mesec i po dana državu bez vlasti, u interegnumu. Imamo predsednika države koji je do te mere devastirao instituciju da je dao ostavku na mesto predsednika države. Da li ste ikada čuli za to da predsednik države daje ostavku na mesto predsednika države da bi učestvovao u izbornoj trci za treći protivustavni mandat? Pa, to ne postoji. Pa, čovek treba biti pristojan. Imate potpuno netransparentnu vlast, vi ne znate šta je država, odnosno oni, šta su se dogovorili bilo gde, bilo kud, bilo s kim. A s druge strane imate jačanje ponovo službi državne bezbednosti, dakle, sa ciljem da ti građani postanu transparentni, da ti znaš šta oni misle, a ne da građani znaju šta ti radiš.

I recimo, postoji jedan fenomen koji govori suštinski do koje mere mi nismo demokratska država. To što je pored premijerskog mesta najvažnije mesto ministra policije. Da li vi znate ministra policije u nekim demokratskim vladama u Evropi? Nemate pojma. Dakle, to nije mesto za koje se ljudi tuku, ali iz nekog razloga kod nas je to mesto koje je ključno u tzv. pregovorima. A šta će im mesto ministra policije? Zašto? Šta to planiraju s tim mestom? Šta to misle da će da kontrolišu s tim mestom? Onda ministar policije gde nikad nisi čuo u bilo kojoj demokratskoj zemlji da ti ministar policije tumači spoljnu politiku, ekonomsku politiku, kulturnu politiku. A ministar policije dođe kao glavni arbitar u ovoj vladi. I šta će predsedniku države služba državne bezbednosti, šta će mu kontraobaveštajna služba pod jednom kapom? On dobija izveštaje po defaultu kao i svaki predsednik države, ali to su službe koje kontroliše parlament, a ne predsednik države. Samo smeštanje položaja tih službi pod ruku predsednika države je uzurpacija i kršenje ustava i demokratskih principa i pravne države i čega god hoćeš.

I mi sad već čujemo jasno u javnosti da se nekoliko hiljada građana prisluškuje, dakle, taj broj raste, i to u državi koja ima kriminal nepojamni, koja ima korupciju nepojamnu. Onda ta služba državne bezbednosti ništa ne uradi da bi se borila protiv toga zbog čega je zapravo i stvorena. Ona nije stvorena da kontroliše građane, ona ne može da kontroliše građane, osim ako nisu kriminalci. A onda sledeći korak uradiš pa držiš, postavljaš i sudije i tužioce, sve. Dakle, mi smo svedoci u poslednje četiri godine strahovitih uzurpacija, ali onako zastrašujućih. Onda kažete, i obični građani ne poštuju državu, ali što bi rekao otac Radomira Konstantinovića koji je bio profesor Pravnog fakulteta, u jednom svom članku iz 1927. godine, da građani u Srbiji, da narod u Srbiji svaku vlast doživljava kao elementarnu nepogodu. I onda se u skladu s tom elementarnom nepogodom počinješ da snalaziš na ovaj ili onaj način. I sad mi o tome razgovaramo na način španske, turske ili nemam pojma koje serije, to su razgovori lakih nota, pošto su kreatori politike lakih nota upravo bivši rokeri. I onda imamo tu politiku lakih nota kao praksu, kao objašnjenje, je li, ja podneo ostavku na mesto predsednika države. Čekaj, majstore, ne možeš da podneseš ostavku na mesto predsednika države, alo, bre, da ne ugroziš državu, ne možeš to da uradiš. E, dakle, u toj politici lakih nota onda smo i mi kao građani počeli o najstrašnijim aberacijama da razgovaramo na način lakih nota.

Ovo mi konstatujemo sada, mi smo se divno ispričali na ovu temu, inače, ova je tema nešto od čega čoveku treba da se digne kosa na glavi. To je to beznađe u koje smo mi uvučeni, to je kad ti gledaš slom svih vrednosnih sistema, kad gledaš slom koncepta pravne države. Kad gledaš sve to i samo rezignirano konstatuješ tu situaciju i pitaš se – a šta ja sad tu mogu da uradim. I onda građani urade ono što su uradili, apstiniraju, bojkotuju izbore na ovaj ili onaj način, jer drugog mehanizma oni zapravo i nemaju. Osim, pobune.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik, pozdravljaju vas obe Svetlane.

 
Emisija Peščanik, 22.06.2012.

Peščanik.net, 25.06.2012.