Kad ne nariče zbog bombardovanja i otcepljenja Kosova, lokalna tribalna zajednica ulaže popriličnu energiju u borbu protiv homoseksualnosti. To, vele, ne dolikuje Srbima. To – tvrde – nije hrišćanski. U toj borbi prednjače aktivisti organizacija koje sa pravoslavljem, na koje se toliko pozivaju, imaju veze koliko i CK KP Kine.
Kao praktikujući vernik SPC i kao čovek koji godinama proučava svetootačku literaturu, mogu reći da polumilitantni Obraz i slična udruženja više liče na talibane nego na ljude koji svoj identitet grade na ličnosti Isusa Hrista. U duhovnom smislu, delovanje tih grupa subverzivnije je od ravnodušnosti agnostika ili zagriženosti borbenih ateista. Oni bi, zapravo, hteli da svuku nebo na zemlju i da od Srbije naprave Carstvo Božije, a od njih samih izabrani narod koji će mačem i knutom zavesti ustavopravilo po kome se svi, koji ne bi da budu bijeni, moraju ponašati.
Bilo bi bolje da ti momci i devojke više čitaju jevanđelja nego trabunjanja Karađorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića, novokomponovanih šamana srbijanskog tribalizma. Iščitavajući evanđelja i Pavlove poslanice, recimo, mogli bi pročitati i ovo: „Dužni smo, dakle, mi jaki slabosti slabijeh nositi, i ne sebi ugađati.“ Mogli bi razmisliti o smislu onoga što je Isus rekao Petru kada je apostol potegao nož da ga odbrani: „Vrati nož svoj na mjesto njegovo; jer svi koji se maše noža, od noža će izginuti.“ Svet, naime, nije moguće popraviti; videli smo u prošlom veku kako završavaju pokušaji njegovog popravljanja; moguće je popraviti samo sebe. Na taj način se, paradoksalno, popravlja i stanje u svetu.
U ovom trenutku istorije najbolji ambijent za popravljanje i sebe i okoline jeste demokratski poredak: pun manjkavosti, nesavršenosti, nepravde i svih mogućih zala. Ali ipak najbolji. Srbija je formalno demokratska država. Pitanje je, međutim, koliko je ona uopšte država u pravom smislu te reči i do koje je mere ona, u stvari, tribalna zajednica koja po definiciji ne može da prihvati demokratska pravila igre. Tribalne zajednice funkcionišu samo ukoliko su potčinjene jednom jedinom autoritetu i kanalisane sistemom tabua. (Eto zašto je komunistički režim bio funkcionalniji i uljuđeniji od ovog „demokratskog“.) Silom prilika, a ne političkom voljom, Srbija je prihvatila demokratiju i, takođe silom prilika, postala samostalna. Ali nije iskoristila priliku. Umesto da se vine iznad vekovnog murdarluka i običajnosti, da svoje institucije i zakone (ako treba i silom) nametne kao jedino važeća pravila igre, naša država se prilagođava zahtevima i neosvešćenim impulsima rulje. Da bi obezbedio sopstveni mir, državni aparat je olako dizao ruke od mira u državi i uređenja društva, prepuštajući ga na milost i nemilost svakom ekstremizmu. Zato su se na stadionima referendumi održavali i spoljna politika vodila. Zato su ulične bande pomislile i pokušale da zavode red i mir. Možda je zato i vlast osetila da će prekosutra đavo doći i na vrata državnog aparata.
Danas, 04.10.2009.
Peščanik.net, 05.10.2009.
