U dva dana srpska vlast je doživela dva poraza, najpre od huligana na Marakani u subotu 2. novembra, i odmah sutradan, takođe u večitom derbiju, na severu Kosova. To je toliko iznerviralo Prvog i Jedinog, da je zatražio dozvolu od Brisela da sa žandarmima upadne u Kosovsku Mitrovicu, kako je rekao, da interveniše, uz obećanje da mu je dovoljno samo 45 minuta da tamo sredi stvari. Nisu mu čak ni odgovorili, zbunjeni pri pomisli kako bi tamo mogao da, za jedno poluvreme, uradi nešto što nije mogao u Beogradu tokom čitave utakmice. A možda su se uplašili da sever ne bude zapaljen, kao što je dan ranije zapaljen jug.
Posle kontradiktornih izjava njegovog portparola u crnokošuljaškoj uniformi, koji je najpre saopštio da je Vučić tražio intervenciju oko pet popodne, nakon incidenata i zatvaranja biračkih mesta, a onda da je to zahtevao već oko tri sata popodne, jer je znao šta se sprema, nije moguće ne zapitati se: šta je Prvi zapravo hteo da uradi. Da spreči huligane ili katastrofu na izborima, na koje je izašlo samo 8% birača, uglavnom albanske nacionalnosti.
Ako je Vulin govorio istinu iz drugog pokušaja, da je Vučić već oko 15 sati tražio da sa regularnim jedinicama upadne u severnu Kosovsku Mitrovicu, a nije dobio dozvolu, onda se otvara i pitanje čije su bile one neregularne jedinice, koje su oko pet popodne napale biračka mesta, sa očiglednom namerom da se prekine ona farsa sa glasanjem i neuspeli izbori učine i neregularnim. Siroma’ Pantić, onaj jadnik koji se po funkciji zalagao za izbore, mada je lično protiv njih, optužio je DSS poslanika Marka Jakšića da je on organizovao batinaše da prekinu glasanje, kada je, kao što reče Pantić i ostade živ, „sa prvim mrakom srpski narod počeo masovnije da izlazi na birališta“. Šta bi tek bilo sa drugim mrakom? Da je to izjavio neko drugi, osim dotičnog Pantića, koji je protiv svoje volje, za platu, organizovao izbornu kampanju, možda bi se moglo posumnjati u pomenutog Jakšića, koji samo čudom još nije izmlatio nijednog kolegu poslanika u srpskom parlamentu. Ali kad to kaže za platu pretučeni Pantić, a potvrđuje Vulin, koji je čak podnosio i ostavku zbog neslaganja sa ovom politikom prema Kosovu, a onda bio unapređen u ministra za tu istu politiku – u to je teško poverovati. Teško je poverovati na reč i ratobornom Jakšiću, kada kaže da su izborna mesta razbucali žandarmi u civilu i sa maskama, pa je potrebno da sami razmislimo ko je imao jači motiv. Kome je bilo u interesu da se izbori prekinu? Tu su Pantić, Vulin i Vučić u znatnoj prednosti, jer je njihova stvar bila pred potpunom katastrofom. Do tog trenutka, svoje glasačko pravo iskoristilo je samo osam odsto birača, sa za Vučića nepodnošljivim detaljem da su se njegovom odlučnom pozivu na izbore, za dobrobit Srba i majke Srbije, najviše odazvali Albanci. Sa druge strane, Jakšićev bojkot je već bio uspeo, jer ni pod okriljem noći ne bi se moglo navući više glasača nego što ih je bilo tokom celog dana. Nisu to srpski izbori, pa da se džakovi sa listićima mogu pronaći na svakom đubrištu. A tu je i granica.
Nema sumnje da je bilo i pritisaka i pretnji, protiv, ali i za. Onima koji izađu prećeno je da će izgubiti obraz, a onima koji to tvrdogalavo ne žele, da će izgubit posao, pa sad neka svako sam proceni koje su imale veći efekat. Batine se podrazumevaju.
Posle svega ostaje nejasno šta je Vučić mislio kada je tražio dozvolu da interveniše. Sa čime i kako? I šta mu je značila ona pretnja da će da sredi stvari za četrdeset i pet minuta? Otkud mu baš ta minutaža u trajanju jednog poluvremena fudbalske utakmice? Da li je to obećanje da sledi i drugo poluvreme, ako računamo da se prvo ipak odigralo? I gde će ono biti igrano? Na jugu ili na severu? I čega? Marakane, Kosova ili Srbije?
Peščanik.net, 05.11.2013.
