Reuters http://bit.ly/1lVIXgzEnglezi nas konačno vole. Ta ljubav mora da je povezana sa približavanjem dana referenduma i sve većom podrškom kampanji za nezavisnost Škotske. “Brinemo”, piše mi prijatelj iz Engleske, “ne želimo da odete.”

Ova briga zbog “odlaska” Škotske je veoma dirljiva, ali i zbunjuje. Uveravam sve Engleze ophrvane ljubavlju prema nama da, ako izglasamo nezavisnost, nećemo nigde “otići”. I dalje ćemo biti tu. Neće biti carine, ni bodljikave žice duž Tvida. Festival u Edinburgu će se i dalje održavati, i dalje ćemo vam slati dimljene losose, Travis će i dalje praviti koncerte za vas i svi sa juga će biti dobrodošli kao i uvek.

Mi samo glasamo za pravo da biramo sopstvenu vladu, da prikupljamo sve svoje poreze i trošimo ih onako kako mi želimo – kao i svaka normalna zemlja. Reći „ne odlazite” je kao da kažete: “Ne želimo da sami upravljate svojim poslovima. Vama će bolje upravljati vlade koju mi postavimo.”

Još jedna zabluda je da će, ako Škoti izglasaju nezavisnost, izbiti etnički sukobi. Ovo mišljenje zastupa istoričar Sajmon Šama, koji osuđuje “plemenski identitet” škotskog nacionalizma. Snage koje zagovaraju škotsku nezavisnost su, kaže on, podjednako “užasne kao one koje su izazvale etničke i plemenske ratove i nebrojene masakre širom sveta”.

Pročitao sam njegov tekst, a onda pogledao kroz prozor mirne, popločane ulice Edinburga, gde sada živim, i upitao se kako je moguće da jedan ugledan istoričar toliko greši. Tokom 25 godina koje sam proveo kao dopisnik iz sveta video sam mnogo etničkih konflikata, od Kosova i Čečenije do Istočnog Timora, i uveravam sve koje brine Šamino buncanje da ono što se dešava u Škotskoj liči na ta “užasna mesta” koliko i sarmica od ovčijih iznutrica na jorkširski puding. Možda nije po svačijem ukusu, ali sasvim sigurno nije razjarena zver.

Nemoguće je sa strane proceniti raspoloženje u Škotskoj. To je bio jedan od razloga zašto sam odlučio da se vratim u svoju domovinu pre par meseci, pošto sam pola života proveo van nje – ne samo da bih uživao u referendumskom letu, već i da bih pokušao da ponovo shvatim svoju zemlju.

Sledi kratko odricanje od odgovornosti. Moj prvobitni greh je to da sam rođen u Jorkširu. Toliko sam bio utopljen u tu kulturu da sam kao četvorogodišnjak, kada su me roditelji, 100% Škoti, prvi put odveli preko severne granice u Marejfild rekao za muški toalet: „Kakvo čudno kupatilo… pločice su svuda po podu“. Brzo sam se asimilovao. Kada su nas godinu dana kasnije posetili prijatelji iz Jorkšira, nisam razumeo njihov izgovor.

Narednih 20 godina sam proveo u Škotskoj (nijednom nisam otišao u London pre nego što sam tamo upisao fakultet), a poslednjih 30 i nešto godina tokom kojih sam živeo u inostranstvu, proveo sam neumorno insistirajući, na više jezika, da država Škotska zapravo postoji i da nikako nije deo Engleske.

Šta znači biti Škot? To sigurno nećete saznati iz govora koji su održani tokom referendumske kampanje. SNP (Škotska nacionalna partija) i šira koalicija pažljivo izbegavaju da pomenu ono za šta mnogi misle da bi trebalo da bude centralna tema bilo kog pokreta za nezavisnosti: identitet. To je ono što je održalo u životu Škota u meni tokom decenija koje sam proveo van zemlje – ali ne usuđujem se da to pomenem kod kuće iz straha da će me proglasiti nacionalistom ili protivnikom Engleske.

Ali nacionalizam ne mora da bude isključiv, agresivan, šovinistički ili povlađujući. On može biti nacionalizam koji prihvata različitosti, baš kao što Ketlin Džejmi kaže u svojoj divnoj pesmi uklesanoj na spomenik bici kod Banokburna. Pesma se bavi pobedom Škotske nad Engleskom 1314. godine, ali i poziva sve pridošlice koji su novu zemlju primili “u svoja srca” da je smatraju svojom.

Nezavisnost ne znači povlačenje granica. Škoti i Englezi će i dalje biti najbliži saveznici. Ali nezavisnost bi nam dala mogućnost da izgradimo zemlju koja bolje odražava identitet i prioritete – političku kulturu, da se tako izrazim – većine ljudi koji ovde žive (i “etničkih” Škota i onih koju su ovde došli i smatraju ovu zemlju svojom).

Tokom vekovnog zajedništva sa Engleskom uspeli smo da sačuvamo svoju kulturu, muziku, književnost, dijalekte, običaje, zakone i crkvu – i sve to je stvorilo škotske vrednosti. Većina nas je ono što nazivam “barnsijancima”, koji preziru privilegije i u večitoj su potrazi za pravdom, i koji bi novac od poreza radije trošili na škole i bolnice nego na miljenike banaka ili demonstriranje sile po celom svetu sa nuklearnim projektilima. Postoje te više vrednosti, za koje se naše vlade postavljane iz Vestminstera nisu zalagale.

Ne vidim ničeg lošeg u ponosnom isticanju takvog identiteta i deprimira me činjenica da je kampanja usmerena na to da li ćemo biti bogatiji za 500 funti po stanovniku, ili šta ćemo sa svom onom naftom u Severnom moru. Ja ću glasati za nezavisnost, ne zato što sam nacionalista, nego zato što sam socijal-demokrata, ne zato što mrzim Engleze (kako bih i mogao, kad sam godinama živeo u Engleskoj i celog života radio sa Englezima?), već zato što sam Škot i zato što verujem da ćemo mi, zbog našeg nacionalnog identiteta i vrednosti, bolje upravljati svojom zemljom, ako budemo uspeli da to činimo u svoje ime.

 
Agnus Roxburgh, New Statesman, 04.09.2014.

Prevela Marijana Simić

Peščanik.net, 11.09.2014.

Srodni linkovi:

The New York Review of Books – Autonomija Engleske?

Vladimir Gligorov – Zluradost

Milica Jovanović – Škockanje Balkana

Milica Jovanović – Srpstvo i škotstvo

Inside story – Stara i Nova Kaledonija

London Review of Books – Da li je Škotska moguća

Paul Krugman – Šta vam je, Škoti?

The Guardian – Nezavisnost Škotske

Last Week Tonight with John Oliver – Scottish Independence

The Guardian – Scotland rejects independence