Foto: Ivana Tutunović Karić
Foto: Ivana Tutunović Karić

Nedavno je ministar rada Zoran Đorđević ponudio jedan kuriozitet od ocene kvaliteta života u današnjoj Srbiji. Gostujući na TV Hepi 8. februara, izjavio je sledeće: „Kada odete u inostranstvo, neko vam obeća platu koja je veća nego ovde, ali vam ne kaže da je cena iznajmljivanja nekretnine tamo tri puta skuplja, da je cena hrane četiri puta skuplja, da je cena života mnogo skuplja nego ovde u Srbiji i da tamo društveni život, takoreći, ne postoji… Mi smo ponosni na tu činjenicu da, s jedne strane, kad je u pitanju i taj društveni život, dopustili smo i napravili smo mehanizme da ljudi mogu da se bave svojim porodicama, što ja mislim da je vrlo važno. Pored aspekta finansijskog, a to je povećanje plata, taj neki društveni život je vrlo bitan.“

***

Neoliberalizam koji danas vlada u Srbiji najbolje bi bilo objasniti kao – folkloran. Kako drugačije opisati situaciju u kojoj se mere štednje ne predstavljaju kao ekonomska politika, već kao moralna lekcija narodu? Svaki problem sa kojim aktuelna vlast odbija da se obračuna je, umesto predmeta političkog odlučivanja, postao nekakvo breme, teško i nerešivo, sa kojim ne znaju šta će i kojeg se ne mogu otarasiti, pa tako, kao što i mi svi zajedno patimo, tako i aktuelna vlast zaslužuje empatiju, a ne kritiku.

U tom domaćem neoliberalnom folkloru ne dešavaju se skandali, već tragedije, a srećan kraj sveopšteg siromaštva je odmah iza ćoška, posle još jednog neradog i silom prilika nametnutog stezanja kaiša. Istovremeno, jer je za razliku od materijalne realnosti folklor po prirodi kontradiktoran, kad se gradi onda se zida: stanje zapravo postaje dobro, ma neočekivano odlično, sve buja, već uživamo u srećnom kraju, ali može još bolje.

U tom haosu od ideološke matrice ministar za rad Zoran Đorđević nije ideolog, makar ne u onom klasičnom smislu isturenog glasnogovornika, ali jeste specifičan. Njegove su izjave, naime, posebno ogoljeni, gotovo prečišćeni primer tog folklora, kao onda kada je, krajem prošle godine, izjavio da je država tu da zaštiti radnike, ali da nije kriva ako ljudi prihvate da rade na crno.

Kao što se tada (kroz folklor) dotakao nečega što je zapravo sama srž odnosa države, radnika i sive ekonomije, tako je i za TV Hepi 8. februara pokušao da (kroz folklor) problematizuje zaista važan pojam životnog standarda – „taj neki društveni život“ odnosno glavni razlog zašto ljudi odlaze iz zemlje.

Nažalost, tu se folklor aktuelne vlasti sudario sa nečim tvrđim, sa nečim što folklor čini uzaludnim: sa matematikom.

***

Osim ukoliko ne govorimo o restoranima, naravno da hrana „u inostranstvu“ nije četiri puta skuplja nego u Srbiji. Hrana je, za razliku od nekretnina ili iskustva obroka u restoranu, dobrim delom globalna roba čija cena marginalno oscilira među državama. Pošto je cena hrane relativno konzistentna a životni standard se razlikuje od države do države, postoje tržišna istraživanja koja govore tačno koliko prosečno od svojih primanja ljudi izdvajaju novca za hranu.

Po podacima za 2018. godinu, po ovom merilu „predvodi“ Nigerija, u kojoj prosečan građanin potroši 59 odsto svojih primanja kako bi se prehranio. Na drugom kraju spektra je SAD, u kojem prosečan građanin potroši nešto preko 6 odsto prihoda na hranu (sve brojke odnose se, naravno, na ishranu kod kuće, bez restorana, i bez alkohola). U Etiopiji je brojka 56 odsto, u Austriji nešto ispod 10; u Kazahstanu 44, a u Švedskoj se u proseku na ishranu troši 12 odsto prihoda.

Primećujete pravilo? U pitanju je tzv. Engelov zakon, pravilo koje kaže da, kako prihodi pojedinaca rastu, proporcija prihoda koji se izdvaja na hranu opada, čak i kada se na hranu troši više u apsolutnom smislu. Tako Švajcarci u proseku troše skoro 4.000 dolara godišnje na hranu, ali to predstavlja manje od 10 odsto tamošnjih prosečnih prihoda.

Velika je stvar trošiti malo na hranu: ostaje više novca za ostatak potrošačke korpe, od kupovine lekova ili tehnike koja olakšava život do putovanja koja, da se razumemo, takođe olakšavaju život. Nije to neka mudrost: što vam je lakše da podmirite osnovne potrebe, to vam je život lakši, verovatno čak i „taj neki društveni“.

Gde se Srbija nalazi na ovoj skali? Prosečni građanin Srbije, kaže istraživanje koje sprovodi agencija Euromonitor, troši nešto manje od 25 odsto svojih prihoda na kućnu ishranu. I ne zvuči katastrofalno? Naravno, daleko smo od inostranstva sa velikim „I“, ali smo daleko i od očigledno katastrofalnog stanja koje vlada u Nigeriji. Samo u našem okruženju, u BiH i u Rumuniji, ljudi troše više nego ovde: preko 30 odsto primanja na hranu.

Međutim, i ova računica je upitna.

Naime, Euromonitor za potrebe svog istraživanja po svemu sudeći koristi podatke o primanjima koje nudi Republički zavod za statistiku. Mada su im baze sakrivene iza paprenih cena, to se da zaključiti na osnovu prosečne potrošnje koje istraživanje nudi za Srbiju – kaže, građani godišnje potroše nešto preko 1.200 dolara na hranu – što je oko 11.000 dinara mesečno. To prolazi kao 25 odsto prosečnih prihoda samo ako prihvatimo da je prosečna plata u Srbiji 44.000 dinara.

Doduše, RZS je u međuvremenu odavno prevazišao tako mizerne brojke, i zvanična prosečna plata u Srbiji je sada preko 55 hiljada dinara, ali odavno je ukazano na problematičnost republičkih izveštaja, a medijana prihoda u Srbiji procenjena je na manje od 250 evra. Prevedeno u gorepomenuti spektar, to znači da se veliki deo stanovništva Srbije nalazi upravo negde u onoj zaustavnoj traci u kojoj se polovina budžeta koristi za osnovnu ishranu. To mu valjda dođe taj neki materijalni život.

Peščanik.net, 20.02.2020.