Sumanuto je dopustiti aktuelnoj vlasti da jadarski litijum (i bor) gotovo pokloni ni manje ni više nego Rio Tintu, kompaniji koja se u moru globalnih rudarskih ajkula svejedno izdvaja po psihotičnosti – koja je iza sebe, i to samo u poslednjih par decenija, ostavila ekološke katastrofe širom sveta, uništenja prirodnih i kulturnih dobara, pa čak i jedan građanski rat.
Međutim, rastući pokret koji se protivi izgradnji rudnika ne bori se protiv tek još jednog u nizu poduhvata velike industrije. Litijum je poseban.
Prvo i najvažnije, redak je. Mada se u medijima stalno vrte nekakve brojke, istina je da niko ne zna koliko ga zapravo ima. Trenutne procene na osnovu geoloških istraživanja, koje broje preko 80 miliona tona litijuma globalno, podrazumevaju sve do sada otkrivene, neiskorišćene podzemne zalihe. S jedne strane, upitno je kada će se i u kojoj meri sav taj litijum eksploatisati; sa druge, pošto je industrijska potražnja za litijumom relativno nova stvar, zasnovana pre svega na potražnji za litijum-jonskim baterijama, i istraživanje zaliha je još uvek u povoju. Poređenja radi, pre samo pet godina procene globalnih zaliha litijuma bile su duplo manje nego danas (ali opet, ne treba očekivati da će se rast otkrivenih zaliha istim tempom nastaviti u budućnosti).
Srbija, to jest šira dolina reke Jadar, po konzervativnim procenama leži na oko 1,2 miliona tona litijuma u preko 100 miliona tona jadarita. Može se čuti kako Srbija samim tim i nije tako presudno izvorište kakvom je predstavljaju aktuelne vlasti i propagandne poruke Rio Tinta: tek jedanaesta na svetu po zalihama, daleko iza aktuelnih proizvođača kao što su Australija, SAD, Kina, Argentina i Čile. Ali kada se govori o litijumu, ukupne zalihe nam zapravo ne govore mnogo.
Naime, tek nešto preko 20 miliona tona litijuma trenutno postoji kao deo rudnih rezervi: toliko je „spremno“ za eksploataciju u postojećim rudnicima. Najviše se proizvodi u Australiji i Kini, zemljama koje litijum mahom vade iz klasičnih podzemnih kopova (kako bi eksploatacija izgledala i u Srbiji). Međutim, ogroman procenat ukupnih globalnih zaliha – preko 50 miliona procenjenih tona – nalazi se ne u rudama i mineralima, već u nekolicini velikih slaništa u Čileu, Argentini i Boliviji. Tamošnja eksploatacija litijuma izgleda bitno drugačije: pre svega, daleko je sporija, jer podrazumeva ispumpavanje slane vode iz slaništa i njeno skladištenje u otvorene bazene gde se ona isušuje – mesecima – da bi se dobile suve formacije koje se zatim obrađuju kako bi se dobio litijum.
Čak i tu postoje razlike: primera radi, bolivijsko slanište Salar de Uyuni – još uvek neiskorišćeni, a najveći trenutno poznati svetski izvor litijuma – neobično je bogato magnezijumom, što značajno komplikuje i poskupljuje cenu buduće ekstrakcije litijuma. Uopšte, potraga nije samo za najvećim, već i za „najjednostavnijim“ izvorima litijuma, a najveća prepreka rastu eksploatacije i nije nedostatak nalazišta, već upravo nedostatak isplativih tehnologija ekstrakcije i obrade. Tu se krije i jedna od industrijskih prednosti jadarita: eksploatisao bi se već poznatim metodama (šta god mi mislili o njihovim ekološkim posledicama), a unikatno je, pored litijuma, bogat i borom. I koliko je poznato, nema ga nigde drugde na svetu.
***
U periodu od otprilike 2017. do 2021. godine, kod mnogobrojnih investitora u rudarske poduhvate uvrežilo se mišljenje koje se u međuvremenu probilo i u medijski mejnstrim: tržište litijuma je, govorilo se, propalo. Nakon ogromnih ulaganja tokom prethodne decenije, ponuda je brzo sustigla potražnju i počev od 2017. godine cena litijuma na svetskim berzama metala bila je u neočekivanom slobodnom padu. Ulaganja u nove rudnike bila su pauzirana, pisale su se razne tržišne analize i post mortemi, a jedan renomirani ekonomski časopis nazvao je litijum umesto „belim zlatom“ – „belom prašinom“. Od 2018. do 2020. godine, cena litijuma je dva puta bila prepolovljena, sa 20 hiljada dolara za tonu na pet.
Ova činjenica još uvek se može čuti kao deo korpusa argumenata protiv izgradnje rudnika litijuma u Srbiji: čemu sad to, ako ga već (globalno) ima dovoljno? Ali ova priča nije tako jednostavna.
Naime, globalnom potražnjom za litijumom upravlja najpre industrija električnih automobila (tipična savremena baterija jednog električnog putničkog vozila sadrži između 6 i 8 kilograma litijuma). A koliko god električna vozila bila medijski popularna, ona su još uvek daleko od mejnstrima: tek 2021. godine je prodaja električnih automobila prešla brojku od 10 miliona ukupno prodatih vozila – poređenja radi, samo tokom 2020. godine prodato je oko 74 miliona novih benzinaca širom sveta.
Međutim, i pored za sada relativno malog tržišnog udela, industriju električnih automobila „voze“ nove zelene politike koje se, mada se razlikuju od države do države, uglavnom svode na vrlo unosne subvencije za proizvođače, kao i rastuće investicije onih koji žele rano parče kolača u „industriji budućnosti“ (zbog toga je, između ostalog, moguće da jedna kompanija kao što je Tesla, sa marginalnim udelom u svetskoj proizvodnji vozila, ipak postane najvrednija svetska automobilska kompanija po tržišnoj kapitalizaciji, tj. po vrednosti akcija).
Samim tim, pad vrednosti litijuma između 2017. i 2021. godine nije bio „prirodna“ tržišna pojava, već posledica jednog ogromnog zaleta investicija i subvencija koje su, dovevši do povećane proizvodnje litijuma i litijumskih baterija, jednostavno sustigle, pa možda čak i privremeno prestigle, još uvek relativno skromnu proizvodnju i prodaju električnih automobila.
Ali to vreme je uveliko prošlo. Danas se po prvi put mogu videti posledice i evropskog napuštanja lažnog sna o „čistom dizelu“ sa jedne, i eksplozije kako potražnje, tako i proizvodnje električnih vozila u Kini sa druge strane (vođene, između ostalog, i jedno vreme neobično jeftinim litijumom). Ove 2021. godine zabeležen je ogroman porast prodaje, a nova, ovaj put vrlo realna potražnja pokazala je da je svetska proizvodnja litijuma daleko od dovoljne: litijumu se 2021. godine tržišna cena učetvorostručila. I pošto je i dalje u pitanju redak metal komplikovanog procesa ekstrakcije, njegova cena će najverovatnije nastaviti da raste, zajedno sa potrebom za novim, pristupačnim izvorištima.
Sve su ovo delovi jadarske jednačine. Mada udeo Srbije od 1,5 odsto otkrivenih svetskih zaliha litijuma može zvučati malo, u pitanju je litijum koji je moguće relativno lako i brzo eksploatisati (u odnosu na inače bogatija slaništa), koji omogućuje paralelnu eksploataciju takođe vrednog bora (koji i sam ima svoju ulogu u savremenoj „zelenoj“ energetici) i koji se, uostalom, ne nalazi u udaljenim visoravnima Južne Amerike ili Kine, već na samoj granici Evropske unije. Cena litijuma će rasti, a procenjene zalihe u Srbiji su svejedno dovoljne da više od 14 godina proizvode celokupnu trenutnu globalnu proizvodnju litijuma (nešto više od 80.000 tona godišnje). Drugim rečima, kao što je to video i Rio Tinto, jadarsko nalazište je izrazito vredno – i, još jednom, unikatno.
***
Ali tu se završava industrijski deo priče. Eksploatacija litijuma neminovno vodi u ekološku, društvenu, zdravstvenu i drugu štetu: prljavi su i ekstrakcija, i obrada, i proizvodnja. Njegova ljudska i ekološka cena je ogromna. Pitanje koje se mora postaviti onda jeste: šta to tačno plaćamo onda, kroz tu cenu, i mi, svojom dobrobiti, i zemlja na kojoj živimo, i živi svet sa kojim je delimo? Šta dobijamo izgradnjom rudnika?
Odgovor je – gotovo ništa. Po svemu sudeći, očekuje se da tu cenu platimo za sramno niske prihode od rudne rente i za upitnih par hiljada novih radnih mesta; s druge strane nalazi se međunarodni konglomerat, bogate istorije nemara, koji očekuje da zaradi milijarde. A između nas i njih stoji aktuelna vlast – jer je to njen jedini mogući smisleni zadatak, iako se ona njime gotovo nikada ne bavi, da stoji između nas i njih – koja sopstvenim nemarom, ili nesposobnošću, ili zbog lične dobiti gotovo pa poklanja svoje možda i najvrednije, endemsko, unikatno dobro. Ne treba a priori odbaciti ideju eksploatacije jadarskog litijuma, jer ona je mogla izgledati potpuno drugačije.
Ne moramo uopšte uključiti maštu: upravo se dešava jedan suprotan proces na drugom kraju planete. Bolivija, zemlja sa najvećim procenjenim zalihama litijuma na svetu, odbila je da tek tako proda pristup svom zemljištu. Vladajući Pokret prema socijalizmu (MAS) je 2017. osnovao državnu kompaniju za eksploataciju litijuma, Yacimientos de Litios Bolivianos (YLB), čiji je zadatak da upravlja tenderima i učestvuje u svim litijumskim projektima u Boliviji. Između ostalog, po planovima bolivijskih vlasti, svaki projekat eksploatacije litijuma mora biti makar 51 odsto u vlasništvu države Bolivije, mora uključivati transfer znanja i obrazovanje lokalne radne snage, zapošljavanje lokalnog stanovništva i njihovo uključivanje u proces procene, zaštite i sanacije buduće ekološke štete. Bolivija jeste imala mnogobrojnih tehnoloških problema sa razvojem industrije litijuma, ali njihovi zahtevi, osmišljeni da osiguraju korist Bolivije i tamošnjeg naroda, nisu odbili strane investitore, naprotiv: trenutno planiraju saradnju sa nemačkim i kineskim kapitalom, uključujući i izgradnju lokalne fabrike litijumskih baterija.
Nasuprot tome, od naroda u Srbiji se očekuje da plati cenu koja više liči na žrtvu: da preda šta ima fantomskim dobitnicima u vidu Rio Tinta i Srpske napredne stranke bez ikakve nade u bolje sutra. U takvim okolnostima, jedino rešenje i jeste ulica (ili autoput). Ali ne treba izgubiti iz vida vrednost koja se krije ispod doline Jadra. Ako će ona biti iskorišćena, treba da bude iskorišćena pod našim uslovima.
Autor je urednik časopisa o nauci u društvu Odiseja.
Peščanik.net, 07.12.2021.
EKOLOGIJALITIJUM