Strah od letenja

Radio emisija 04.11.2005, govore: Nenad Prokić, Miodrag Zec, tribina Nomokanona na Pravnom fakultetu: Smilja Avramov, Kosta Čavoški, Mihajlo Marković; tema – Dobrica Ćosić: Nikola Samardžić, Predrag Marković, Dragoljub Todorović, Rajko Danilović, Nenad Daković, Vesna Pešić; oproštaj od glumca Ljube Tadića.

Svetlana Lukić: Dobar dan, ušli smo u novembar, uskoro ćemo da uđemo i u 2007. godinu, čak i mi, a u njoj naše političare čekaju zastrašujuće teški poslovi. Tu su Kosovo, Crna Gora, pa pregovori sa Evropskom unijom, nastavak pregovora sa MMF-om. Kad čovek na to pomisli i seti se ko će da nas vodi kroz sve te klisure uhvati ga panika. A ovim dana su nam nagovestili i kakva je njihova pregovaračka strategija. Na primer, kada mu je postalo jasno da se vidi da pregovori sa MMF-om nisu rutinska stvar, kao što nam je on to obećavao, ministar finansija je usred razgovora pobegao u Japan, jer tamo ima važnija posla nego da se mlati ovde sa Peritom Solsom. Predsednik vlade, kao nekad sveti Sava, iz dvora beži na Hilandar i tamo u manastirskom miru daje režeću izjavu da Kosovo nikad nikome nećemo dati. Ako je to naša pregovaračka strategija, onda se Koštunica sa sledećeg putovanja na Hilandar više neće ni vraćati. Kad je Napoleon onomad izgubio svoje carstvo i bio proteran na Svetu Jelenu, kažu da je često prelistavao francusku gramatiku, da oseti da je i dalje Francuz. Tako će i ovaj naš vojskovođa Koštunica, kad njegovo virtuelno carstvo nestane, moći u miru da prelistava Žitija svetog Save.

I Tadić je bežeći od problema i dilema, i to dilema raznih, počev od toga koje odelo da obuče, pa do toga šta da radi sa Kosovom – završio u naručju svetog Save, tačnije na donatorskoj konferenciji, koja je trebalo da obezbedi završetak Hrama i početak oslikavanja tih 1,2 hektara fresaka, o kojima govori protomajstor Hrama. Politička jalovost predsednika Tadića počinje da služi sama sebi, pretvara se u njegovu misiju, koju on sprovodi u stanju neke uvrnute ekstaze.

Bez obzira na ignorisanje stvarnog sveta od našeg državničkog para, on, svet, odbija da nestane, čak i u obličju Fife. Oni su, za razliku od naše policije, tužilaštva, fudbalskog saveza, pa i većine sportskih komentatora, zaključili da je na fudbalskoj utakmici SCG – BIH bilo incidenata i zbog toga će sa nekoliko stotina hiljada švajcarskih franaka da kazne naš fudbalski savez. Kog incidenta, pitaju se policajci i tužilaštvo naše osvedočeno demokratske države? Pa onog koji je postao deo našeg navijačkog repertoara. Kada hoćemo da obodrimo naše, mi vičemo – nož, žica, Srebrenica.

Juče je za kaznu i Zvezda igrala pred praznim stadionom. Ako ovako nastavimo, sport će u Srbiji dobiti novu dimenziju, nestaće gledaoci, a onda igrači, treneri, maseri i stative, prečke, bele tačke. I ofsajd će nam ukinuti, ako ne odustanemo od toga da sebi srce grejemo starim navijačkim pesmama.

Naravno, u međuvremenu nam po kasarnama umiru ili se truju vojnici, i naravno da novog ministra vojnog to ne brine, nego nam obećava novu, veću i lepšu vojnu aferu. Vuk Drašković iskopava Dražu, Velja Ilić divlja, pa čak je i ministar zdrablja, Tomica Milosavljević, uspeo da ispusti 5-6 miliona dolara ili evra donacija za pomoć obolelima od side, jer nije lepo popunio prijavu i još se ljuti – nećemo mi da se pretvorimo u prosjake. Najvažnije je naravno da naš gospodstveni ministar zdravlja sačuva dostojanstvo.

Obično se kaže da svuda ima ovakvih blesavih stvari na političkoj sceni, da su u pitanju samo nijanse. E pa jeste, ima jedna teorija da je univerzum sačinjen od jedne jedine supstance, koja se neprestano preobražava primajući na sebe povremeno oblik drveća, kriminalaca, šrafcigera, Velje Ilića, Mlađana Dinkića. Nama se, eto, zalemilo da živimo baš kada je univerzalna supstanca poprimila obličje ovih poslednjih.

A sutra u Beogradu, u podne u Domu omladine biće formirana još jedna politička stranka u Srbiji, zove se Liberalno demokratska partija i jedan od čelnih ljudi te stranke je stalni sagovornik Peščanika, Nenad Prokić.

Nenad Prokić: Mi smo svi bili oko politike, stalno smo delili neke savete drugim ljudima, bili neki opominjači i onda, u jednom zrelom životnom dobu pomislio sam da bi možda trebalo preuzeti tu vrstu odgovornosti. Poklopila se ta neka srećna ideja da sam ja završio jedan period u svom životu, koji se tiče pozorišta i u pozorište se neću više vraćati, bar ne kao tehničko lice, možda samo kao umetnik. I onda sam jedan deo slobodnog vremena, koji se tom prilikom pojavio, mogao da plasiram u nešto. Simultano se pojavio Čedomir Jovanović, tako da sam to shvatio kao znak da ja to moram da uradim.

Svetlana Lukić: Kakva je bila druga opcija?

Nenad Prokić: Druga opcija je bila da odem ponovo iz zemlje i imao sam ponude da odem, ali ja još uvek o odlasku iz zemlje mislim konzervativno. Ja, koji mogu da se snađem bilo gde i nisam stranac nigde, ipak mislim da čovek može da bude slobodan samo u svojoj zemlji. To je jedno dosta konzervativno mišljenje, ali u bilo kojoj zemlji da si, među najlepšim, najboljim ljudima, najdobronamernijim, čim odeš da završiš neki čisto tehnološki posao, tebi uvek jasno stave do znanja da si ti stranac i meni to teško pada. To mi je teško padalo i u Sloveniji čiji jezik govorim, gde sam skoro na domaćem terenu. Kad odeš da produžiš radnu vizu, uvek ti jasno stave do znanja da si stranac. Mene to vređa kao misleće biće, s te strane sam jako osetljiv. U Sloveniji čak imaju ružnu reč za stranca, oni kažu tujec, kao kad bismo mi ovde rekli tuđinac. Nije sad ovo ništa protiv Slovenije naravno, naprotiv, ja Sloveniju neuobičajeno mnogo volim.

To je nešto što me je odredilo da ipak ostanem ovde, a pri tome ja očigledno imam to neko prokletstvo da uvek moram da imam neku misiju u životu. To je jedna ohola ambicija. Bilo je dilema, trebalo je ući u politički život u Srbiji posle pročitanih istorijskih knjiga o tome kako se taj politički život vodi i kako se nimalo nije promenio i šta te sve tu čeka. Nije nimalo lepo predviđanje kroz kakve situacije ću sve morati da prolazim, ali ja mislim da ljudi oko mene i ja, za sebe garantujem, a u njih verujem, imaju jednu prednost u odnosu na ostale političare. Mi imamo sigurnost više zbog toga što to što mislimo stvarno mislimo. Ja ne primenjujem politička iskustva, jer ih nemam. Određena politička naivnost, u zemlji u kojoj je hipertrofirala politička lukavost na jedan dosta primitivan način, možda može da ponudi ljudima sveži start.

Ne bojim se da nećemo imati dovoljno pristalica, bojim se samo da li ćemo uspeti da se organizujemo. Da ne zaličimo na one ljude, koji hoće da budu kauboji, a loše govore engleski, to bi bilo razočaravajuće. Za sada, ja ne znam kako se osniva partija, ali znam kako se ne osniva.

Svetlana Lukić: Kako objašnjavaš ono što se i golim okom može primetiti, a to je neuobičajena panika ostalih političkih stranaka oko nastanka LDP. Broj vaših pristalica je mali problem za velike stranke, pa čemu onda toliki višak strasti?

Nenad Prokić: Znam odgovor na to pitanje, boje se autentičnosti. Ja sam radio dugo u pozorištu i tamo se uvek prepozna među 30-40 glumaca onaj koji autentično glumi. I onda se svi ovi ostali uzbune, uplaše i pokušavaju da ga ometu. Glumačko pleme u ovoj zemlji je vrlo čudno i nedobronamerno, slično političkom. Oni su osetili tu autentičnost i zbog toga što sami nisu autentični, a žao mi je što nisu, mislim da je, u principu, njihov strah opravdan. Politički život u ovoj zemlji, koji je u poslednje vreme uvredljiv za Srbe, mora da dobije diskurs istine. Kad god kažeš istinu, oni se uvrede ili ti odgovore nešto u šreh, nešto što nema veze sa tim što ti pričaš. To je adolescentska reakcija. Ako govorim o ovom stolu, nemoj da mi pominješ stolicu, daj da završimo prvo sa stolom, pa ćemo onda da krenemo na stolicu.

Tu postoji određena vrsta logike, Srbi stalno razvijaju neke linearne ideje, a ne priznaju nikada da postoje i te neke nelogične ideje, neke lateralne ideje. To je dobro zapisano negde kod Umberta Eka, on kaže kako su ljudi dugo razvijali linearnu ideju cepelina. To je jedna logična ideja da, ako hoćeš da letiš, moraš da budeš lakši od vazduha. Ali su u isto vreme, naročito posle pada Hindenburga, ljudi počeli vrlo ubrzano da razvijaju ideju da, ako hoćeš efikasno, brzo i sigurno da letiš, moraš obavezno da budeš teži od vazduha. I tako je izmišljen avion. I sad se Srbi ljute na avion, u stvari.

U rimskom carstvu su postojali inspektori utrobe. Na njih me često podsećaju naši političari. Inspektori utrobe su bili ljudi koji su vadili utrobe iz životinja i na osnovu njih gledali budućnost. Ciceron je o njima rekao – meni nije jasno kako oni mogu da pogledaju jedan drugom u oči, a da se ne nasmeju. E, ti naši inspektori utrobe su poklonici linearne istine i oni su napravili ovo što sada živimo. I kad se pojavi nešto autentično, naravno da nastaje uzbuna.

Ukoliko pojavu LDP-a ne misle da iskoriste kao dobrodošlu priliku da promene svoj način delovanja, onda imaju razloga za brigu. Osim Jovanovića niko tu i nije političar, svako od nas ima svoju karijeru, kakva je, takva je. Nama sve to nije potrebno u smislu neke lične prezentacije ili ambicije, naprotiv, svima nam to smeta. Meni zaista smeta da se pojavljujem u javnosti i da raspravljam o nečemu što sam ja u sebi davno raspravio. Sutra ću morati da govorim iste stvari u Domu omladine, posle 15 godina u istoj sali, pred istim ljudima. Da mi je neko kompetentan to rekao pre 15 godina, ja bih im sad poslao jedno pozdravno pismo sa juga Afrike ili severa Amerike ili makar iz Slovenije. Ali, pošto nisam to očekivao, moraću da ponovim sve što sam govorio 1991. I to je, u principu, jedna dosta tužna slika o tih 15 godina, a i o meni samom.

Svetlana Lukić: Ovih dana nam se javio jedan prijatelj, čovek koji je zaista 15 godina svog života posvetio borbi protiv Miloševićevog režima. Pokazao je neverovatnu strast i agresivnost zbog toga što se u emisiji pojavljuju osnivači LDP-a, buduće stranke. Poruka je bila da vi narušavate demokratski blok, koji je i onako jadan i bedan, da ćete uzimati glasove od stranke, koju svi treba da podržimo kao stub demokratskog bloka.

Nenad Prokić: Ta stranka jeste na vlasti već nekoliko godina. Ona nije promenila državu nego sebe. LDP za svoju osnivačku skupštinu nije mogao da dobije salu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, poručili su nam da ni jedna sala u Beogradu ne dolazi u obzir. Jedva smo dobili Dom omladine, kada je već pretilo da će izbiti skandal. Pretpostavljam da je to išlo ovako: direktor pozorišta je pozvao sekretara za kulturu, sekretar za kulturu je pozvao gradonačelnika, gradonačelnik je pozvao predsednika partije, predsednik partije je pozvao predsednika države, a ovaj mu je rekao – ne. Nisu gradske sale njihove, gradske sale su za Beograđane, oni manipulišu tim salama.

Problem Demokratske stranke, kojoj sam davao podršku svih ovih 15 godina, nikad nisam bio član, ali sam pripadao tvrdom glasačkom telu, jeste da se ona promenila na gore. Tamo su postavili neke ljude sa najgorim skupom ljudskih osobina, kao što je recimo Darijan Mihajlović, on je gradski sekretar za kulturu. Nije on bitan, bitno je da su takvi ljudi verovatno svuda došli i to je problem te stranke. I žao mi je zbog toga, ne gledam to rado, ali DS je trenutno bez ideja. Ne mogu da čekam da se oni rekonstruišu, to će morati da odlučuju na svojim odborima i da pogledaju istini u oči, a to je da su počeli da prave negativnu selekciju.

U poslednje vreme oni dobre kolju, loše tove. Meni je užasno žao zbog toga. Što se tiče demokratskog bloka, iako to možda nikad neće biti ozvaničeno, mislim da se DS i DSS vrlo približavaju. Onda imaš radikale kao jedinu opoziciju, gubiš demokratsku opoziciju u zemlji. To je vrlo opasno stanje. Mi ćemo pokušati da popunimo taj prazni prostor, to je potpuno legitimno i time mi nikoga ne rušimo. Naprotiv, ono što mi je najviše na pameti je želja da inaugurišemo jedan novi politički način govora, dakle, da se sa svima razgovara na jedan uljudan, odmeren, pristojan način, da se zaigra na ono što je dobro. U svakom čoveku postoji nešto dobro. A ako hoćeš da veruješ u cepelin, veruj ti u cepelin, možeš s njim i da letiš, ali ja ću da letim avionom.

To je diskurs u kome se ne igra nogom ispod stola, u kome se ne vređa, u kome se ne svađa dok zemlja u međuvremenu propada. Mi se kao zadušne babe preko plota svađamo. I novinari su ušli u taj krug i ti živiš u buđavoj sobi, i ti buđav. Citirali su me u Vremenu kao izjavu nedelje, da se ja emotivno slažem sa gospodinom Vučićem kad je reč o Kosovu. Pa što se ja ne bih slagao, zar oni misle da gospodin Vučić nema nijednu emocionalnu ideju, s kojom ja ne bih mogao da se složim? Zašto mi ne bismo oko jedne iste emocije pravili dve različite politike? Upravo to je ono što želim da promenim ovde.

Malopre sam se svađao zašto nisu pozvane sve partije na inauguraciju LDP-a. Svi su morali da budu pozvani, pa ko hoće da dođe, neka dođe. Ne možeš ti da osnivaš partiju, a da ignorišeš svoje buduće političke protivnike ili saradnike, svejedno, i zato sam bio direktno ljut. Praviš novu političku partiju, a ne zoveš predsednika države, pa makar on bio taj koji te je izbacio iz partije pre neki dan. Kakva je to liberalna partija, ako ti njega nisi pozvao? Znači, imaš ambiciju da promeniš državu, a nemaš snage da promeniš sebe. Da li je to dečija bolest ili će to biti pravilo, ne znam, ali ja se zaista, evo, izvinjavam onima koji nisu bili pozvani.

Svetlana Lukić: Pomenuo si da ti je žao što se Demokratska stranka promenila na gore, da je na neki način i formiranje LDP-a iznuđeni potez, jer postoje ljudi koji su želeli da ostanu u Demokratskoj stranci, ali su izbačeni iz nje. Pri tom mislim pre svega na Čedomira Jovanovića. U ponedeljak smo bili na promociji Peščanika u Zrenjaninu i prišlo nam je nekoliko mlađih ljudi, koji imaju isti emocionalni problem. Nesrećni su, ali su još uvek u Demokratskoj stranci, jer smatraju da bi izlazak iz stranke bio izdaja Zorana Đinđića.

Nenad Prokić: Zorana Đinđića ne izdaju oni, Zorana Đinđića je izdala sama Demokratska stranka, jer je očistila svako đ iz svojih redova. Ti mladi ljudi nemaju tamo koga da iznevere. U radu te stranke Zorana Đinđića više nema ni fizički, ni duhovno, ni mentalno. Zoran Đinđić se odselio odatle. Njegovo eterično telo se negde preselilo, a mi ćemo se potruditi da to bude kod nas.

Ne može nekoliko nas stalno da objašnjava i time nekako snosi i odgovornost za to što je realnost da je, ne samo Kosovo, već i da je Crna Gora otišla. Mi raspravljamo o tome da li će ona otići, a avion je već odleteo. I mi stojimo na gejtu i čekamo da uđemo. I čim to kažeš, do nedavno je bilo da si nacionalni izdajnik, a sad ti odjedanput kažu da si hrabar. U jednoj emisiji sam tako opet odvalio lopatom neku istinu, za koju svi znamo da je istina, a onda mi je voditelj rekao – ja ću da rizikujem, pa ću da kažem da je to pošteno. Ja rekao, a on će da rizikuje. I onda mi je onako dobronamerno, ali pred javnošću, rekao – ko će za vas da glasa, kad tako nešto kažete. I nije svestan da u tom trenutku upražnjava idealni diskurs naopake etike, naopakog morala. Dobronamerno me savetuje da ne govorim istinu.

Znači da ovde više ni etička mrvica nije preostala, kad niko ne primećuje da je užasno naopako zameriti nekome što govori nešto što svi svojim očima vide. To je zaista poslednji stadijum bolesti i vreme je da se zasnujemo na nekoliko prostih i jednostavnih principa. Da počnemo sebe da preispitujemo kao deca. Pošto im je malo znanje i malo iskustvo, oni se stalno preispituju, stalno onim okicama nešto gledaju i misle da li je to ovako, da li je onako. Mislim da je to naš stupanj, adolescentsko doba je još daleko pred nama. Moramo da budemo epohalno hrabri da bi uspeli da se skupimo i napravimo promenu vektora. Sve što je manje u odnosu na taj društveni zahtev, koji je i u programu Liberalno demokratske partije, neće biti dovoljno da u ovoj zemlji počne bolje da se živi.

Svetlana Lukić: Problemi su realni da realniji ne mogu biti. Staviće se neki paraf kada su u pitanju i Kosovo i Crna Gora. Realnije ne može biti da je MMF prekinuo pregovore. I što su stvari realnije, odnosno ogoljenije, utoliko više politički diskurs i stanovišta postaju virtuelna. Ovaj ode na Hilandar i kaže – neće nama niko da otme Kosovo, ovaj ode da pravi donatorsku večeru za Hram. Opet su i jedan i drugi pobegli u crkvu.

Nenad Prokić: To je kao injekcija morfijuma. Međutim, oni znaju da šta mora biti potpisano i šta sve mora da se ispuni, samo neće da oni budu taj Pera pisar, koji će to da obavi, nego očekuju da ti i ja i Peščanik to objavimo i snosimo krivicu. Pitanje je ko će imati hrabrosti da snosi sramotu i krivicu za ratne zločine, za izgubljeno vreme, za sve one inflacije, za sva ta ubistva, za sve te prognane. Ko će da kaže da se to dogodilo? Ako neće niko drugi, evo, ja kažem da ćemo mi u Liberalno demokratskoj partiji to reći, a Srbija će morati da bira – ili će hteti da sluša Grimove bajke, koje su vrlo surove kao i sve bajke, ili će se suočiti sa istinom, koja je takođe surova, ali barem nije bajka, nego je realno stanje. A pošto se živi u realnosti, a ne u bajci, onda će verovatno, kada se suoče sa realnošću, biti sposobni da organizuju i državu, tako da u toj realnosti bolje žive.

Ali ne mora da dogori do noktiju, pa ne mora da bude bombardovanje, dajte sednite, razmislite. Ali da bi oni seli i razmislili, neko mora da im pošalje takvu poruku. Pošto im ovakvu vrstu poruke niko ne šalje, nastali smo mi, ne zbog toga da bismo rušili demokratski blok, nego zbog toga da bismo tu poruku konačno poslali, kad niko drugi neće. Pa šta meni treba u 51. godini, profesor sam, šta će meni da se ja sad uplićem u srpska politička vrzina kola. Ali neće niko drugi, a meni je stalo i ja zato sebe smatram patriotom. Ja to stvarno ne radim zbog sebe, radim zbog toga da naša generacija bude ta koja će snositi krivicu i odgovornost. Od kad je sve počelo ja sam se pitao – ko će snositi krivicu, ko će snositi sramotu. E, pa kad neće niko drugi, hajde da je ja snosim. Ja sam 91. osnivao Beogradski krug, oni su nosili Miloševićeve slike, bacali cveće na tenkove, kuvali čorbu na požaru suseda i sad se niko od njih toga ne seća. Iskoristiće poslednju mogućnost da o sebi ne misle loše. A bez toga nema ni pomirenja sa susedima, nema ni uključenja u evropsku zajednicu, ni u svetsku zajednicu, a pogotovo nema unutrašnje obnove, ako ne kažeš šta je šta, ko je zločinac, a ko heroj, šta je podvig a šta sramota. To nije nikakav mazohizam, to se dogodilo.

Razlika između slika iz Srebrenice i Aušvica je samo u koloru, koji je u ovim prvim pristupačan, jer je tehnologija napredovala. Nema nikakve druge razlike, genocid je genocid, gde god da se dogodi. Ne možemo to da nazivamo nekim drugim imenima. Kad se definišu stvari, nazovu svojim imenima, onda postoji jedna dobra, zdrava polazna tačka i onda dolazi na red nacionalni ponos, između ostalog i zbog toga što si bio u stanju tako nešto kažeš. Pre toga nema ničega.

Na ovoj teritoriji će jednog dana većina ljudi biti srećna, sa Srbima ili bez njih. Ako se Srbi ne uzmu u pamet, ako nastave da žive u ovoj smrtonosnoj mutaciji, onda će ovde živeti neki drugi, sposobniji, srećniji ljudi. Nas su napustile sve republike bivše Jugoslavije upravo bežeći od te smrtonosne mutacije. Tebi je nacionalni pisac broj jedan i glavni ideolog čovek koji nema ni srednju školu. Kako može da ti imponuje neko ko ima šest razreda osnovne škole? Morao bi da bude stvarno neki volumen, nešto što se rađa jedanput u 500 godina, a to očigledno nije slučaj. Pa imamo boljih i mlađih, daj da se oko toga okupimo. I to je u suštini ono zbog čega sam ja ušao u ovo. Nisam ušao lako, nezavisna pozicija uzgaja određeno dostojanstvo, koje si morao da sam praviš oko sebe da se ne bi raspao u opštem raspadu i pomoru, koji su ovde divljali 15 godina.

I sad, nikom ništa, idemo u Evropu – pa ne može. Šta ćemo mi u Evropi ovakvi kakvi jesmo, neoprani, neočešljani. Mene zanima da mog sina niko više nikad ne regrutuje.  Šta će nama vojska? Postoje te globalne sigurnosne varijante i u to moramo da uđemo. Nećemo valjda, kao u vreme vojvode Mišića, da izvučemo top na neku čuku, pa ožeži. Ta priča je završena, prošlo je to, to možemo da gledamo u filmovima, kad nemamo pametnija posla, ako budemo imali vremena da uopšte gledamo filmove od posla koji čeka ovo društvo.

Svetlana Lukić: Kao što ste sami videli, pregovaračko umeće naših eksperata nije zasenilo čike i tete iz MMF-a, oni su spakovali fascikle i otišli. Da je u našem pregovaračkom timu bio magistar Velja, ne bi ga oni majci izašli, makar ne bez batina, a da ne potpišu. Ovako, onaj mekušac, guverner Jelašić, odmah je najavio povećanje kamata na potrošačke kredite. Nema za nas kredita na svetskom tržištu novca, a i šta će nam. Srbija nije, na primer, iskoristila ni 180 miliona odobrenog kredita Svetske banke, a krediti koji su odobreni, čak i ako nisu potrošeni, koštaju državu. A kad se zna da u budžetu nema dovoljno sredstava za investiranje, potpuno je nelogično i neshvatljivo da se ne iskoristi tih 180 miliona. Najmanje su iskorišćeni krediti za zdravstvo, svega 6%. Kažu da glavni razlog neiskorišćenosti leži u komplikovanoj proceduri. Pomenula sam ministra zdravlja, Tomicu Milosavljevića, čije ministarstvo je napravilo grešku, zbog koje nismo dobili pomoć od 5-6 miliona dolara, koja bi pomogla obolelima od AIDS-a. Dakle, on je pokušao da dođe do tog novca, a sada svoju grešku bahato prebacuje na nekog drugog.

Svaki od naših političara bi voleo da bude na mestu premijera Rumunije, Taričanua. Rumunija je, naime, posle 15 godina, prekinula saradnju sa Međunarodnim monetarnim fondom. Rumunska vlada je odlučila da novac od privatizacije koristi za infrastrukturu, zdravstvo i obrazovanje, a MMF smatra da ta sredstva treba da idu na vraćanje spoljnog duga. Mi ćemo to vreme još da sačekamo, za sada još uvek molimo MMF da nam se vrati kad-tad, a vi slušate našeg drugog sagovornika, profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu. On studente filozofije i sociologije uči osnovama ekonomije, to je profesor Miodrag Zec.

Miodrag Zec: Dramatično kod nas je što mi, kad odemo u Ameriku, mi se nešto dogovorimo i potpišemo, pa kad dođemo ovde, mi kažemo da smo nešto drugo uradili. Znači, mi imamo sindrom upotrebe informacija za domaću političku upotrebu. Isto je radio Milošević – ode u Dejton, vrati se i kaže – ja sam doneo pobedu, a doneo nam je poraz. Ovde sad imamo sličan model, samo što nije u pitanju tako katastrofalna stvar. Znači, vlast se nije mnogo promenila, nije se promenio civilizacijski obrazac po kome se stanovništvu kaže ono što ono želi da čuje, a napolju, opet, ono što se mora kazati. Napravljen je taj trogodišnji aranžman sa MMF-om, tu je bilo malo popuštanja, ali sada se došlo do kraja i sada više popuštanja nema. Sad se mora ispuniti ono što je tamo potpisano.

Šta je MMF? MMF je jedna institucija u koju ulazite dobrovoljno, ali kad uđete, morate to poštovati. MMF se bavi kratkoročnim kreditima i likvidnošću sistema. Mi smo sklopili aranžman sa njima, što znači da oni vode računa o  likvidnosti našeg sistema, podržavaju nam budžet – to je ono čime se Dinkić hvali – doneo sam toliko i toliko kredita. OK, to je sve lepo, ali ti dobijaš te kredite pod određenim uslovima. I ovo što sada vidimo je briga činovnika MMF-a o tome da li će dužnik do kraja ispoštovati sve svoje obaveze. E sada, krediti su uzeti iz jednih razloga, a verovatno su trošeni za druge i ostala su otvorena pitanja restruktuiranja javnog sektora, što nije urađeno. Javio se i problem prevelike domaće likvidnosti i prevelike potrošnje, što gura stopu inflacije naviše, a platni bilans u deficit. I oni znaju, ako se nastavi tako, država neće moći servisirati svoje obaveze u budućnosti i zato su sad došli i preslišavaju nas tačku po tačku.

Za mnoge stvari, koje su ovde hit, MMF kaže – to ne može, gospodo. Recimo, jedan od hitova je da smo mi napravili najbolju reformu finansijskog sektora. Evo, g-din Dinkić kaže da to nikada nije napravljeno i da će dobiti Nobelovu nagradu za to. Možda i hoće, ali evo da ja onako puko školski kažem šta mislim o tome. Mi smo na naše finansijsko tržište pustili banke kao što smo pustili Kineze. I kao što niko ne može ovde sada da proda ništa iz tekstila, tako će biti i sa bankama. Mnogo hvaljene banke, da ne imentujem koje, na primer, štedišama koji štede u švajcarskim francima, daju kamatnu stopu nula. Znači da te strane banke nisu došle ovde da afirmišu klljučnu stvar, znate ono, dan prvi u Bibliji – prvo je štediša. Ovde se štediša i dalje kažnjava negativnim kamatnim stopama, visokom inflacijom i nerealnom politikom kursa. Štediša, koji je baza ekonomskog sistema, ključ zdravog sistema, ovde je kažnjen. A ko se nagrađuje? Nagrađuju se dužnici kroz inflatornu dobit, i to ne građani nego preduzeća, jer ona ne vraćaju kredite. Ti, znači, emituješ kredite, kredite, kredite, a MMF šta kaže – ne, obustavi kredite stanovništvu.

Drugi hit ministarstva finansija je da je iz budžeta odvojeno 9 milijardi da bi se subvencionisalo rešenje privatnog pitanja kao što je stan. Zašto bi se subvencije davale dobrostojećim mladim ljudima, koji su najčešće državni činovnici ili rade u međunarodnim organizacijama. Oni dobijaju kredite na 20 godina sa 0,1% kamate, jer oni jedini imaju dovoljno visoke plate da to vrate. Ako moramo subvencionisati penzionere, pa raditi danas da bi oni primali penziju sutra, jer su oni kao nešto zaradili, a mi smo potrošili, u redu; ako moramo subvencionisati preduzeća na kratak rok, jer će biti socijalnih štrajkova koji će srušiti vladu – i tu ima neke logike. Ali zašto davati povoljne kredite onima koji su već u boljem položaju, pa da zbog njih država osniva agenciju za osiguranje depozita, pa agenciju za kredite. I dok svi oni dobiju stanove, mislim da će se ta sredstva i iscrpsti, neće ih ostati ni za koga drugog. I onda MMF, naravno, kaže – ne, ne, to nemojte raditi, vi ne smete pumpati likvidnost, vi ste ušli u zonu inflacije od 17-20%.

Znači, svako ko je uštedeo i stavio i 100 dinara u banku, izaći će na kraju godine sa 80 dinara. Svaka država koja to radi, porušila je ugaoni kamen čitave logike sistema. Znači, šta je ključ ekonomije, šta je vrlina – štednja je vrlina, a ovde se štediše i dalje kažnjavaju. Kad štediš – kamata je nula, ne možeš kupiti ni akcije tih banaka, da učestvuješ kao domaći akcionar u preraspodeli visokih profita. Ne možeš kupiti akcije osiguranja, ne možeš kupiti akcije Telekoma. Srednja klasa, na koju se svi zaklinju, nema nikakve šanse, ona nema u šta da investira.

Za vreme komunizma ljudima je bilo dozvoljeno da imaju devizni račun. I ti sad putuješ u London i hoćeš da kupiš automobil, uvozna cena je 10.000 dolara, plus carina 50%. Ti uvoznu cenu platiš sa svog deviznog računa i carinu platiš u dinarima. Sada to ne može, sada ti moraš uzeti svojih 10.000 dolara, pa ići u ovlašćenu menjačnicu, kojih ima više nego proizvođača šargarepe, da to prodaš po manjem kursu, da bi onaj kome si ti te pare dao opet kupio te iste devize po većem kursu kod Narodne banke. Ti imaš 5-6% troškova i pitanje je zašto bi jedna država to radila.

Ne može se zvati investicijom ako ste vi prodali fabriku duvana i uzeli 350 miliona evra i podelili ih penzionerima. Ako sam ja prodao svoj stan i propio ga, ja nisam ni u kakvim investicijama, ja sam u potrošnji. Mi nemamo novih, svežih greenfield investicija, one su ključ. A mi imamo onu fabrika konzervi, koja se otvara već 700 puta. I koja god vlast je došla, išla je te konzerve da otvara. Nije to beznačajna investicija, nisam ja hteo da budem zao, ali gde su te nove investicije?  Samo nove investicije su investicije, investicije iz privatizacije ne postoje, ali sve se to sabira. Sabiraju se donacije, sabiraju se krediti, sabiraju se privatizacioni prihodi i onda ispadnu neke neverovatne cifre.

Mi ćemo zaista imati veliki problem, ako se nastavi trend, koji nas je uništio, da je proizvodnja manja od potrošnje. Mi ostajemo dužničko društvo i taj deficit se samo na različite načine pokriva i prolongira. Ljudi sumanuto ulaze u kredite, za koje misle da ih neće vratiti. Oni još uvek imaju matricu da, ko god je dobio kredit, nije ga vratio. E, ovi će biti vraćeni i to će biti još jedan šok za mnoge, mnogi će izgubiti imetak zbog hipoteka. Ljudi kod nas pozajmljuju pare, pod pretpostavkom da država časti i da banke časte. Zato su ovi spolja došli da nas upozore – nemojte to raditi. Prema tome, nama su potrebne prvoklasne strane banke, a mi to još nismo dobili. Sve su ovo evropske banke i igrači za prvo poluvreme.

Ja sam pre neki dan bio u banci i pitam ih – šta vi imate za mene, ja ne tražim kredit, ja hoću da uložim. Kaže, evo vam naših proizvoda. Ne interesuju me vaši proizvodi, neću nikakve kredite, dajte mi da ja budem poverilac, imate li šta za mene, imate li oročenu štednju po 2%. Ako imate štednju sa nula posto kamatom, šta će meni takva banka?

Ovde se tranzicija svela na veliko pregrupisavanje i veliku preraspodelu i često tako biva, ali je problem zašto država to pušta. Zašto nisu doneseni neki ključni zakoni? Evo, primera radi, nije donet zakon o preuzimanju, zbog čega je moguće da za jedne te iste pare 50 firmi kupi sva velika preduzeća u Srbiji. Taj zakon o preuzimanju štiti male akcionare, za koje se svi zalažu. Dobićemo taj zakon kad se taj posao završi. Mi nemamo zakon o poljoprivrednom i građevinskom zemljištu, tako da sad ljudi kupuju imanja za milion evra, kupuju 8.000 hektara zemlje, pa će sutra zaraditi 10:1. Stranci ne dolaze zato što nemamo zakone i mi sad prodajemo kombinate za smešne pare, kombinate koji su potpuno propali, ali svejedno. Pre neki dan čujem za prodaju Karađorđeva, pa to je crtani film. Zemlja je ograničeni resurs, sve se može proizvesti sem zemlje. I mi ćemo taj najređi resurs rasprodati za džabe. Ja ne verujem da je posredi neznanje, verujem da su posredi neki kratkoročni ili dugoročni interesi. Shvatam ja da je i kapitalizam nastao tako što se ja prvo obogatim, pa onda štitim svoju imovinu.

Kako su nastala velika bogatstva kroz istoriju? Prvo kolonijalnim osvajanjima, neko je osvojio Meksiko, pa je uzeo zlato i doneo ga u Španiju i napravio katedralu. I tu imamo prvu strahovito velike inflaciju. Kad je zlato stiglo u Španiju, cene su otišle gore, a niko više ništa nije hteo da radi. Svi sanjaju – da mi je negde naći ćup zlata, sve bi bilo u redu. To važi za pojedinca, ne za države. Kad su Španci osvojili centralnu Ameriku i doneli zlato, odjednom je zlata bilo više, a patlidžana i pomorandži isto i odmah su relativne cene skočile. Imate, recimo, popis stanovništva, negde pre španskog osvajanja Amerike, u gradu Burgosu. Tu vidite koliko je bilo vunovlačara, koliko je bilo sedlara, vidite jedan bogati srednjevekovni grad. Posle osvojanja Novog sveta, u Burgosu imate više hidalga, vitezova nego zanatlija. Znači, svi su poslati vitezovi, svi su plemići, niko ništa ne radi i industrija se seli iz Burgosa i iz cele Španije. Tada raste Amsterdam, Antverpen, oni se dižu u XVII veku. Znači, ne mora da znači da zlato donosi dobrobit.

Drugi način bogaćenja je klasično gusarenje, neko nekom otme i zaradi. Treće su velika tehnička otkrića, Edison, Majkrosoft, znači, čovek iz glave napravi proizvod. I četvrto, može se radom zaraditi, to traje dugo, to je sporo. Kod nas pod firmom rada, čovek, koji je imao kiosk pre 10 godina, sad ima imperiju. Kad odete u Trst imate radnje stare 200 godina, iste su sad kao i pre 200 godina. Znači, ne može se normalno radom toliko zaraditi, sem u velikoj tranziciji. Tako imate ove japije u Rusiji, bio je prvi sekretar komsomola ili šef DB-a, a sad ima 50 milijardi i kaže da je preduzetnik. Tranzicija mora biti preraspodela, ali pitanje je osetljivosti društva i elite da li će ta preraspodela završiti u ekonomskom krahu ili u novom razvoju, da taj što je uzeo novac ne beži s novcem napolje, što se desilo u Rusiji, već da ostane tu, pa da na kraju počne nešto i da proizvodi tu.

Kod nas je takođe ogroman deo novca završio napolju. Možda se on sad i vraća kroz privatizaciju, ali vraća se da opet zauzme imovinu, ne vraća se kroz investicije. Mi ćemo na srednji rok imati ogroman problem, jer pitanje je da li vlast imati političke snage da suzbije rastuća očekivanja stanovništva, jer očigledno je da nema ekonomske snage koja ta očekivanja može da pokrije. I sad je ovo jedno driblanje u kaznenom prostoru. Ovde se sad traži neki genije, koji bi davao kredit koji će moći da se vraća 3050. Ovde to traži i stanovništvo i politička elita, da neko odnekle donese pare, koje će se početi da vraćaju 3500, jedino bi nam taj rok i takav grejs period bio dobar.

Jedni kažu – privatizuj, tako što EPS podeliš radnicima. Drugi kažu – privatizuj, tako što prodaj strancu to sve skupa, strateškom takozvanom partneru. Ja mislim da tu ima velike zablude. EPS je javni monopol, NIS je javni monopol, Telekom je javni monopol, po prirodi stvari i po zakonu takva preduzeća moraju biti takozvana otvorena akcionarska društva. Mi sad imamo besprizornu situaciju, mi držimo kao otvoreno akcionarsko preduzeće, recimo, Napredak iz Donjih Boljevaca, oni su na berzi, a Sartrid je zatvoreno društvo, Sartrid je D.O. Kad bi prodali EPS ili Telekom jednom kupcu, prodali bi mu i monopol i regulaciju i tako dalje i ostavili domaće stanovništvo bez ikakve mogućnosti da nešto uloži.

Kažeš, imaš devizne rezerve od 5 milijardi dolara. Devizne rezerve po prirodi stvari pripadaju stanovništvu. Gde da uložiš te pare? Gde da sad pojedinac uloži pare? Znači, ne može u banke, mala je kamata, ne može u osiguravajuća društva, donet je zakon po kome se osiguravajuće društvo, koje je idealno za biznis, prodaje samo strancu. A što ga ne bi prodao nama, građanima. Je li Telekom u vlasništvu jednog čoveka? Nije, nigde na zapadu nije, to su otvorene akcionarske kompanije, zašto bi baš ovde bile zatvorene. Evo, imamo Telekom, u kome udeo ima državna italijanska kompanija. I šta se desilo Telekomu, je li bilo investicija, je li bilo razvoja? Pa, nisu dali da se napravi ni onaj sistem bežičnog prenosa. Beograd je premrežen provajderima koji su potpuno neregularni, bezveze, s drveta na drvo idu antene, jedni drugima seku, cirkus je opšti. Kod nas je skuplji telefon nego u Americi.

Mislim da se zatajilo na nekoliko ključnih pravaca – to su javna preduzeća, ona nisu restruktuirana, ona su sad politički plen, plen političara i sindikalista. Naredna stvar je zemlja, to je strahovito važno, građevinsko zemljište, poljoprivredno zemljište, to su jedini resursi koji ovde još postoje. Jedini strateški resurs Srbije su veliki konglomerati zemljišta, koji su ostali posle raspada kombinatskog sistema. Vi nigde u Evropi ne možete odjednom da kupite 8000 hektara, takav predmet ne postoji. To sad imate ovde u Srbiji. I mi imamo jednu tragediju upravljanja procesom tranzicije, gde je problem što je sve odjednom na prodaju, a cene moraju zakonito pasti. I ako imamo tako veliki budžetski suficit, zašto bi vlada Republike Srbije baš sve morala da proda za vreme svog mandata, zašto mora sve i odjednom.

Onda imamo saopštenja koja nisu tačne, kao u vezi sa ovim dugovima i MMF-om. Sudbina je htela da isti ljudi koji su napravili aranžman sada imaju problem da ga zatvore. Sećate se onih proslava, kad se jela torta i kad su se pevale partizanske pesme, kad je otpisan dug 65%. E, sad je zla sudbina dočekala da taj dug ipak nije otpisan, to jest, on je otpisan uz jedno ako. A to ako, ti isti koji su to potpisali nisu uradili. Prema tome, ja razumem Međunarodni monetarni fond. Tu se radi o činovnicima, koji ispred sebe imaju jednu šemicu i oni štikliraju, kao kad pregledate studentu test i samo štiklirate – u redu, u redu, ali nisu u redu penzije, nije u redu javni sektor, nije u redu platni bilans, nije u redu kurs, pa šta je u redu? To je kao kad odete doktoru, pa imate i povećanu sedimentaciju i pritisak i belančevine u mokraći. I šta onda oni kažu – ovaj ne može otplatiti dugove, ovo je bolesnik, odmah na terapiju. I to su ljudi uradili i tu nema ljutnje, samo treba paziti kad potpisuješ.

Svetlana Lukić: Sledeće godine nam stižu na otplatu i neki politički dugovi. Uz celu ovu priču sa ekonomijom, imamo i pitanja Kosova i Crne Gore. To stvarno zvuči malo zastrašujuće.

Miodrag Zec: Zastrašujuće je za čoveka koji drži do svoje odgovornosti pred istorijom, pred svojom decom, pred sobom samim. Ja lično sam zapanjen kako to ljudi smeju, kako se ne boje Boga? Kako smeju da se upuštaju u nešto za šta znaju da se može završiti katastrofalno? Kako smeju da tako seju optimizam? Ako ga ima, Bog bi trebalo da za našu sanaciju odvoji bar 80% svog kreditnog potencijala. Danas sam imao časove sa studentima, pitaju oni mene šta da se radi. Vrlo jednostavno, mora se raditi više, a primati manje. Kažu oni – da li je to moguće, ko sme to da nam traži. I Koštunica to treba da nam kaže, ali ne, on kaže – radićete manje, a dobijaćete više, ako glasate za mene.

Ja, dakle, mislim da još nije napravljen radikalan vrednosni zaokret. Ali kako, kad ti od Kosova, od 1389. lažeš da si pobedio, pa lažeš 1991, pa 2001, pa ti stalno tvrdiš da si pobedio i da si nekog nadigrao, a na kraju nama lopta kroz noge ode u gol. Nema pregovarača u srpskoj istoriji koji nije tvrdio da je nešto dobio, nema u zadnjih pet godina onoga koji se vratio sa zapada, a da nije rekao – sve smo dobili. Ja neću te ljude da kritikujem, ja samo kritikujem način njihovog izveštavanja šta se tamo desilo, to ja kritikujem, ništa drugo. Tamo se baš i ne može mnogo dobiti, tačno dobiješ ono što hoće da ti daju. A mudar pregovarač bi se tačno prilagodio onome što zna da može da dobije i onda bi to izvršio i ne bi imao problem. A ovako imamo problem, jer penale dobijamo ovde. Od Miloševića, mi neprekidno primamo kaznene udarce, zato što driblamo u kaznenom prostoru, a to se ne sme raditi. I ovi zadnji pregovori sa MMF-om su to.

Svetlana Lukić: I šta se dešava ako ti pregovori stvarno ne uspeju?

Miodrag Zec: Pa ništa, onda plati 900 miliona dolara, a ako nemaš, onda daj naftnu industriju i zdravo, daj avione, daj brodove, šta ja znam šta. Kad uđeš u banku, taj scenario je jasan, samo je pitanje koji kolosek ćeš da izabereš. Sa naše strane, pregovarači su ekonomisti, koji kao profesori vrlo dobro znaju da kažu studentima – prva lekcija iz ekonomije je štednja. Ali kao političari, oni kažu – biće izbora, doći će neko drugi, šta me briga, ja sad moram da obećam glasačima penzije, moram da im kažem ono što hoće da čuju. Vreme je da polako počne da sazreva svest o odgovornosti u politici. Trenutno ništa nije kažnjivo, mi nemamo državu, nemamo politiku, imamo samo jednu personalnu nagodbu. Ovde više ne postoje ni partije ni programi, postoji 2000 ljudi, razni koncentrični krugovi uticaja, sve je zasnovano na personalnim dogovorima i sve je moguće.

Pa vidite kako funkcioniše naš politički život. Ne postoji tu princip, pa da je jasno da se ovi mole ovom bogu, a oni onome. Ne, ovde vlada mnogobožačka religija, razni kultovi u stvari, to je naš nivo, još nismo ušli u monoteizam. Vidimo šta se dešava, trguje se poslovima kao robom. Ja jednostavno nemam više ni želje ni volje da bilo šta govorim zato što mislim da je naša generacija odgovorna pred nacijom, pred istorijom i pred savešću. Kako možeš da kažeš da se ništa nije desilo sa MMF-om, kad jeste? I za tri meseca to će te opet sačekati i na kraju će pasti dug, i ko će to da plati, ko će da plati to? Platiće stanovništvo.

Evo, otkad ova vlada vlada, već treću godinu, zar nije mogla doneti zakon o preuzimanju, zakon o investicionim fondovima? Stalno im je neki cajtnot. Postoje dva načina da se svetu to objasni, jedan je da to rade u neznanju, drugi je da je to namerno, jer ti kad upadneš u cajtnot, ti onda možeš da vučeš rešenja koja pravdaš cajtnotom. Kao kad radite u preduzeću, gde vam stalno kažu – ovo treba uraditi za juče. E, tako se sad ponaša cela država. Pa kako za juče? Ali, nažalost, to košta – odloži, prebaci, reprogramiraj, obećaj, ne izvrši.

Dešava se potpuno suluda stvar. Ovde će svaki građanin završiti menadžment i svaki će biti narodni poslanik. Zašto toga nema, recimo, u Hrvatskoj? Zašto nema u Nemačkoj? Ova Bolonjsku deklaracija je postala opšta poštapalica za sve i svašta. Koliko ja razumem, ta Bolonjska deklaracija je zasnovana na praksi iz srednjeg veka, kada su studenti išli za profesorom. Neko predaje pravo ili filozofiju u Rimu, pa ode, recimo, u Pariz, a studenti idu za njim. Naravno, uz pretpostavku da govore latinski jezik i da imaju para da to mogu da plate. Znači, studenti idu iz grada u grad i studiraju, idu za svojim profesorom. A kod nas je obrnuto, tamo gde slučajno žive tri studenta, dolaze dva univerziteta. Nemam ja ništa protiv kad je u pitanju moja struka, međutim postoje neka zanimanja koja su u tom smislu problematična. Šta ako to sutra počne sa medicinom? Od menadžmenta glava ne boli, ali šta ako sutra zbog toga neki čovek umre?

Dinkić kaže – ja vam vraćam štednju. Ko si ti da vraćaš štednju, štednja se vraća iz javnih prihoda. Ja sam dao za puteve, šta si ti dao, nisi ti ništa dao za puteve, ti si javni službenik koji se tu namestio, imaš dobru platu i distribuiraš javni novac. A ovi mu kliču – evo ga, dao! Ti si sluga, reč ministar znači sluga, nisi ti dao svoju dedovinu za to? Ovde se vlast uvek shvata kao neka preraspodela, od Noja do AVNOJ-a, a gađanin se izgubio. Postoje države u kojoj postoje podanici i postoje države u kojoj žive građani, to je prva vododelnica. Mi se čudimo – norveški kralj ide biciklom. A ovde kad vidiš pomoćnika pomoćnikovog pomoćnika, ti se odmah sklanjaš sa ulice, da on prođe.

Svetlana Lukić: Da li ste se umorili, zvučite rezignirano.

Miodrag Zec: Ne, nego onako, kao dobroćudnom čoveku prosto mi je žao. Ne govorim ja ovo da bih rešio svoje probleme. Ja, u stvari, ništa ne tražim, ja bih možda nešto i dao, ali nemaš mogućnosti ni da daš. Kako ne bi bili rezignirani kad vidimo da se ogromni problemi stalno odlažu. Dugovi se ne smanjuju, generacije su u očajnom stanju. Kad ljudi sa 50 godina izgube posao, ne mogu ga više nikad naći. A penzioni sistem je propao, zdravstveni sistem takođe. I ti živiš u takvoj zemlji i pitaš se – zašto bi mi tako živeli. Gledaš, ideš ulicom, kopa, stavlja kanalizaciju, zatrapa, kopa, stavlja telefon, zakopava. Nema ulice koja se ne kopa 12 puta da bi se dovela do nekog završenog stanja. Zašto mi to radimo?

Ja mislim da je ponižavajuće da celo društvo proizvodi matricu da je najvažnije biti u nekoj stranci. I zar nije sramno da vrhunski hirurg ima 30000 platu, pa onda krade i otima. Mnogima je neprijatno, uzimaju oni mito, ali imaju duševne more, nepristojno je. A onaj tamo sedi, učlanio se u partiju, odmah ga stave u javno komunalno preduzeće za pomoćnika direktora. Je li to normalno? Je li to nešto što treba da izaziva radost? Da li to mora da bude tako? Pa ne mora. Odgovorni su ljudi na vrhu, vlada, država. Crkva treba da pokrene ta pitanja. Gde nam je ta matrica o civilizaciji. I svi se žale kako mnogo rade i svi se zaista ubijaju od posla, a rezultata nema. Zaista mislim da se ljudi po preduzećima ubijaju od posla. Ti kad uđeš u državnu administraciju, vidiš da ljudi padaju u nesvest, noć, a on radi. A gde je rezultat? Nema ga. Tako da, što kaže Krleža – nigdar nije bilo da nekak nije bilo.

Možda je taj Ustav jedna tačka kojoj moramo da se vratmo, da u tom temeljnom dokumentu uredimo jedno jednostavno, funkcionalno, razumno društvo, ako je to moguće. Nažalost, verovatno će se i to završiti nagodbom. Hiljadu ljudi su neki ministri, na svakih desetoro imaš jednog ministra. Mi imamo više poslanika nego SAD, a sve te institucije smo napravili da bi se neko zaposlio, razumete. Nema optimizma, to ste tražile, danas je maglovit dan.

Svetlana Lukić: Kao i vas, sve mi je teže da privolim neke ljude da govore. Čini mi se da je mnogima već postalo ponižavajuće da izgovaraju neke najelementarnije stvari.

Miodrag Zec: Normalno da je poniženje, kad ti vidiš da postoje neke države koje sve te elementarne stvari imaju rešene. Pa piši i to, i onako si sve prepisao, prepiši i to. Ali onda se ponašaj u skladu sa tim. A, ne. Nismo mi društvo pisane reči, kod nas se naknadno sastavljaju zapisnici. Ovde nema dokumenata, u Imenu ruže Umberta Eka sve se vrti oko sakrivenog dokumenta. Ovde toga nema, ovde mi to spalimo. Ovde u svemu imaš potpunu zamenu teza. Suludo je bilo da su komunisti na Dedinju, a antikomunisti u Rakovici. To je paradigma Beograda, da je levica na Dedinju, a desnica u Marinkovoj bari. I onda se ne zna ko je liberalan, a ko nije, ko je za tržište, a ko nije. Ovde vlada apsolutna eklektika, koja je divna kad je, u arhitekturi na primer, napravi uman čovek. A kod nas je to kao kada se na dvospratnicu doda 17 spratova bezveze. E, tako je u društvu, tako je u politici – eklektika Made in Balkan.

Svetlana Lukić: Slušali ste profesora Filozofskog fakulteta, Miodraga Zeca. A sinoć je na Pravnom fakultetu, u organizaciji udruženja Nomokanon održana tribina na temu nevladinih organizacija. Povod je bila knjiga, koju je o tome napisala g-đa Smilja Avramov. Na promociji su govorili Mihailo Marković, Kosta Čavoški i autorka, Smilja Avramov.

Smilja Avramov: Nevladine organizacije su prosto u jurišu jednom. U Zagrebu je 90. godine došlo odmah 200 međunarodnih nevladinih organizacija. Zamislite, a na Kosovo istovremeno 260. Dakle, išli su sasvim planski u ovu zemlju. Pre svega, one su došle da podriju parlamentarni sistem. Na koji način se države bore protiv te rak rane, tog malignog tkiva, koje se širi u svetu pomoću tih lažnih nevladinih organizacija? Na Dalekom Istoku, recimo u jednom Singapuru, šef države je naredio, te ih je jednog dana pohapsio sve. Drugog dana doneo je odluku da ih istera sve iz zemlje. I ta Burma, koja je kapitalistička zemlja, ne možete reći da je ona socijalistička, je isto to uradila. Druge zemlje su zavele najstrožije kontrole nevladinog sektora, a znate ko ima danas najstrožiju kontrolu nevladinog sektora? Pa SAD. Ja sam slučajno sasvim radeći u jednom arhivu, pronašla jedan podatak da je u tom cilju samo u jednom gradu, Denveru, 3000 dosijea napravljeno tih aktivista nevladinih organizacija, koje se nisu uklapale u američki koncept nevladinih organizacija.

Kosta Čavoški: U ovoj knjizi se navodi da je iz te nacionalne zadužbine za demokratiju, koja je dakle agencija američke vlade, finansirana delatnost Naše borbe, koja je nestala, zatim Vremena, koje još uvek postoji, lista Danas, agencije Beta, Radija i televizijske stanice B92, koje se i dan-danas finansiraju iz stranih izvora, zatim Udruženje elektronskih nezavisnih medija ANEM, Fond za humanitarno pravo, koji je najznačajniji izvor informacija za Haški tribunal, onda Beogradski centar za ljudska prava, koji predvodi naš penzionisani profesor Dimitrijević, Centar za antiratnu akciju, koji je predvodila dugo vremena Vesna Pešić, Alternativna obrazovna mreža, koju predvodi Srbijanka Turajlić, bivši zamenik ministra prosvete, sindikat Nezavisnost i tako redom.

Pored ostalog, postoje podaci da je u pripremi ovih opozicionih stranaka, koje su se pojavile pod naslovom Demokratska opozicija Srbije, učestvovao jedan broj stranih fondacija, najčešće američkog porekla i da je za tu svrhu izdvojeno 70 miliona dinara. Postoje podaci da je tolika suma došla, iako ti strani izvori vele da oni smatraju da je samo 40 miliona utrošeno u kampanji, a da je 30 miliona nestalo, najverovatnije da je završilo u džepovima ili na računima najistaknutijih čelnika. Po mom sudu, ja sam to i napisao, glavni pregovarač za dobijanje tih sredstava bio je Zoran Đinđić, a onda kada je Vojislav Koštunica prihvatio da on bude kandidat za predsednika, ja sam to takođe napisao, u njegovo ime je profesor Svetozar Stojanović dva puta putovao u Budimpeštu, i po svoj prilici je tada tadašnjem američkom ambasadoru za Jugoslaviju, ambasada je bila izmeštena u Budimpeštu, preneo da Vojislav Koštunica prihvata one obaveze koje je preuzeo Zoran Đinđić primivši tolike pare za izvođenje tog prevrata, odnosno vođenje predizborne kampanje.

Mihajlo Marković: Ima ovih koje su normalne nevladine organizacije, kao što je Otačastveni pokret Obraz ili Dveri isto tako, a onda imaju ove druge koje su u stvari instrumenti stranih sila. Direktor Centra za humanitarno pravo je snabdela određenim informacijama dopisnika američkog lista US Today i ti podaci su bili lažni, a taj članak je onda ušao u dokazni materijal u Haškom tribunalu. Još za vreme režima Slobodana Miloševića Soroš fondacija je bila zabranjena. Onda je lično Medlin Olbrajt žestoko intervenisala da im se ponovo dozvoli, i to je velika greška što je to dopušteno, jer Soroš kupuje ljude.

Uopšte, to je nova jedna pojava u svetu, da vodeće svetske sile kupuju ljude. One ih prate još od mladićkih dana, daju im novce za stipendije, za učešće na konferencijama, za putovanja, sve do momenta dok oni nešto u životu ne postignu, a onda moraju da vraćaju dugove. Evo, Solana ili ovaj Ahtisari, koji će rukovoditi pregovorima o Kosovu, ili ljudi iz Haga, recimo i onaj tužilac Goldston i Luiz Arbur i Karla del Ponte i Najs, sve su to ljudi koji su davno kupljeni, koji moraju da vraćaju dugove.

Svetlana Lukić: Slušali ste hit Bitlsa, Žutu podmornicu, nedostaje im samo kapetan, a kapetan je stari morski vuk, neuništivi Dobrica Ćosić. U poslednjih nekoliko meseci, on je objavio bar dve knjige, jedna je objavljena o njemu, dao je i jedan od svojih istorijskih intervjua Politici, gde nam opet objašnjava šta sve treba činiti sa Kosovom. Dobričina bitka za sopstvenu biografiju ulazi u finalnu, furioznu fazu. Prošle godine je sve svoje kritičare nazvao zlim ljudima, a sad su trend prijatelji, naročito Borislav Mihajlović – Mihiz, sa kojim odjednom kao da se nije ni razilazio. Mi smo sve ovo sakupile na jedno mesto, pa vi procenite dokle je stigao Dobrica Ćosić sa nama i dokle mi sa njim.

Dobrica Ćosić: /promocija knjige Prijatelji u Zrenjaninu/ Oprostite mi, ne vidim dobro, pa vas neću zadovoljiti kako čitam tekst… Mihiz je najinteligentniji čovek koga sam upoznao. Telefonirao sam mu – zar si se ti zaista odlučio da se nas dvojica ne oprostimo pre nego što pođemo za Mićom? A zar ti, Dobrice, misliš da ti i ja imamo jedan drugome nešto da kažemo što odavno nismo rekli?… Dosta je, Dobrice, od tebe meni i tebi od mene. Ispratio me je do vrata, rukovali smo se, lanac na njegovim vratima je zveknuo. Pošao sam niz stepenice uveren da sam poslednji put razgovarao s Mihizom, zaplakao sam.

Nikola Samardžić: /promocija Knjige o Ćosiću Dragoljuba Todorovića/ Što se tiče samog Ćosića, ja ne bih voleo da on bude neki neposredan predmet večerašnje rasprave. Pre svega, on to nije zaslužio, njegova dostignuća, njegovo mesto u ovom društvu ukazuju na činjenicu ne samo da je našem kolektivu potreban jedan otac, nego i činjenica da taj otac može da bude svako ko je u stanju da bere kukuruz i paprike. On je uspevao da izbegne sve brodolome, da kao antropološki staljinista izbegne Goli Otok i tamo se pojavi kao islednik, da kao rankovićevac preživi njegov pad i da tokom svoga političkog i pseudointelektualnog delovanja krajem 60-ih i tokom 70-ih godina stvori nešto što bi se moglo nazvati drugom rankovićevskom generacijom, naravno, rankovićevskom po političkom i svakom drugom mentalitetu, koja danas vlada Srbijom.

Ja ga ne bih ni pomenuo, jer mi ni po čemu nije blizak i time se ponosim, da se Matija nije šetkao okolo sa Koštunicom po Mokroj Gori, da nisu ponovo počeli da se javno krste i klanjaju, naravno, to sve izgleda kao da to prvi put čine u životu, i da konačno Beba Popović nije otkrio te misteriozne Dobričine posete Jovici Stanišiću, jednom od organizatora, ne samo paravojnih formacija, nego ratnih zločina, pljačke, holokausta i političkih obračuna koji su ispunili deceniju i po koja je za nama; da se njegova ponovna pojava ne može posredno ili neposredno vezati sa Đinđićevom likvidacijom u kojoj je učestvovala čitava nomenklatura koja se u toj jednoj neobičnoj obnovi, gde se približavaju staljinizam i pravoslavlje, gde se kolektivizam razmatra u potpuno izmišljenim i somnabulim vizijama o naciji i nacionalnom identitetu.

Ćosić posle konačnog razlaza sa Titom, od kraja 60-ih godina, je počeo da izgrađuje paralelne strukture vlasti i moći. Te strukture su se domogle vlasti krajem 80-ih godina. Svojim mišljenjem, svojim porukama, svojim traganjem, svojim nedoumicama i iznad svega neukim lupetanjem koje se iskoristilo u populističkoj politici, je doprineo, ne samo kao ideolog, nego i kao suštinski pokretač, jednoj nesreći u kojoj smo se davili i koja ponovo preti da se nadvije nad naše društvo.

Predrag Marković: /promocija Prijatelja u Zrenjaninu/  Dobrica Ćosić je čovek koji je verovatno imao najburniji život od svih Srba u XX veku. Nijedan Srbin, kao što i on sam kaže, nije doživeo to što je on doživeo, nijedan Srbin nije upoznao tolike važne ljude u svetu i nije bio u situaciji da donese tako velike odluke. A sad imate ljude koji su 15 minuta proveli na vlasti i napisali biografiju, od Mileta Isakova do Čedomira Jovanovića, do Dušana Mihajlovića. Ćosić je 50 godina bio u svim važnim događajima, pisao je dnevnike ne da bi uveličao sebe, već on vodi jedan mučni dijalog s istorijom. Kaže – jesam li ja odgovoran za narodno stradanje, za ovaj užasan rat, zato što sam svojim knjigama budio slobodarsku i demokratsku samosvest i dostojanstvo Srba. Istorijski je njegov govor na Palama 1993. godine, kad on kaže – svet se promenio i mi moramo da se menjamo sa svetom. Jednom ga je neki strani diplomata pitao – da li ste vi knez Pavle ili Vukašin Katić. Odgovorio mu je – i knez Pavle i Vukašin Katić. U jednom drugom trenutku, Sajrus Vens mu kaže – nas dvojica smo jedini ljudi koji nemamo nikakav interes da se bavimo politikom i diplomatijom, mi to radimo iz čisto moralnih razloga.

Dobrica Ćosić: /promocija Prijatelja u Zrenjaninu/ Slabo vidim, malo je slabo svetlo za mene, a malo sam i star, pa ne mogu više ni da čitam.

Dragoljub Todorović: /promocija Knjige o Ćosiću u Domu omladine/ Na Veliki petak, 1984. godine držao je Đilas predavanje u stanu Dragomira Olujića o nacionalnom pitanju u  Jugoslaviji. To je bio taj Slobodni univerzitet, koji su oformili Dobrica i ovi praksisovci. I onda je Dobrica, normalno, pošto je bio moćan i tad, dobio informaciju da će biti pohapšeni i on tu informaciju ne prosleđuje svojim drugovima, ne prosleđuje Đilasu, ne kaže Vladi Mijanoviću, Olujiću i Pavlušku, ne kaže im da će da budu uhapšeni, nego ih pušta da ih uhapse da bi bio skandal, da bi on mogao da se pojavi kao opozicionar. On to priznaje u svojim Piščevim zapisima, da su oni to čuli i da su on i Sveta Stojanović, Ljuba Tadić i Mihailo Marković otišli kod Jagoša Đurića na večeru, a kaže – oni su uhapsili sitne ribe. Znači, njegovi prijatelji, ljudi s kojima se on sastaje, Milovan Đilas, prvi disident, oni su sitne ribe. To je Dobričin metod rada, to je metod rada svih tih siminovaca i praksisovaca. Mnogo primera ima tog njihovog čudovišnog delovanja, koje je finilizirano Memorandumom i Miloševićem.

iz publike: /promocija Knjige o Ćosiću Dragoljuba Todorovića/ Bilo je to, naime, 72. godine kad je objavljena knjiga Dobrice Ćosića Moć i strepnja, ako sam dobro izgovorio čak naslov. Tada sam ja zbog toga izgubio radno mesto, izbačen na ulicu sa etiketom da sam nepodoban za bilo kakav društveno odgovoran rad. Ja sam bio, naime, upravnik tog Centra za kulturu, u okviru kojeg je ta knjiga izdana. I gospodin Rajko Danilović je tada bio jedan od glavnih ljudi u Gradskom komitetu, upravo zadužen za takve stvari. Gospođa Latinka Perović, veliki demokrata danas, ja je slušam često na televiziji, čudom se čudim, bila je izvršni sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Dakle, ti ljudi mi nisu ostali u dragoj uspomeni.

Rajko Danilović: Pa kome bi ostali, ako gubite posao?

iz publike: Ali večeras moram reći da je ružno ovako govoriti o jednom čoveku čije delo će svakako da nadživi ova sitna pljuckanja koja sam večeras ovde slušao. Bez obzira što mnogo ne volim, kažem, Dobricu Ćosića, smatram ovo maltene nekom vrstom kampanje. Molim vas, na šta ovo liči?

Nenad Daković: Pa kako biste vi nazvali tog čoveka, ako ovde možete da pročitate da je Dobrica Ćosić organizovao pobunu Srba na Kosovu, da su ga oni zvali deda, da su dolazili kod njega u podrum, imali tajne sastanke. Ako je epilog tih tajnih sastanaka bilo 200.000 ubijenih ljudi i sva ostala strahota u ovih 15 godina.

Dragoljub Todorović: Samo sam hteo da kažem da je Dobrica Ćosić bio predsednik republike, ali tu delatnost njegovu ja ne tretiram u ovoj knjizi, nego ću u drugoj. E, vidite šta je se desilo, za vreme dok je Dobrica Ćosić bio predsednik republike, od 92. do 93. i vrhovni komandant Vojske, rezervni sastav JNA je izvršio etničko čišćenje u jednom velikom prostoru, 39 sela, koje se zove Bukovica, koje ima 184 kilometra granice od Pljevalja do Foče, to je potpuno etnički očišćeno. Za vreme dok je Dobrica Ćosić bio predsednik republike on je bio obavešten da će tačno određenog datuma biti oduzeti ljudi kao taoci, nije reagovao, oduzeto je 19 ljudi na stanici Štrpci iz voza i ubijeno. Za vreme Dobrice Ćosića sprovođen je teror u Sandžaku, on je hteo da protera muslimane iz Sandžaka, da izvrši etničko čišćenje da bi se podelila Bosna kako je on napravio dogovor sa Franjom Tuđmanom u Ženevi 30. septembra 1993. godine. Dakle, sva zla koja su se desila jednoj populaciji u Sandžaku napravio je isključivo Dobrica, ne Milošević, nego Dobrica Ćosić, on treba da ide u Hag.

iz publike: Ja sam čuo ovih dana, od kako je ova knjiga izašla, od, neću reći imena, pametnih ljudi, da je ova knjiga rezultat orkestriranog napada na sadašnje stanje u Srbiji. Napadaju se poznate ličnosti i crkva, armija, a sve sračunato da se u završnoj fazi suđenja u Hagu ljudima presudi što je moguće oštrije. I da to sve jedna ruka organizuje i plaća i zato smo dobili jednu ovakvu knjigu.

Nenad Daković: Teorija zavere, da, teorija zavere. Samo da vas podsetim da je za ovim stolom Mihailo Marković izjavio – sve smo dobro isplanirali, osim iracionalnog međunarodnog faktora.

Dobrica Ćosić: /promocija Prijatelja u Zrenjaninu/ Ja sam samouk, nemam ni razred gimnazije, nemam fakultet, nemam obrazovanje, ja sam ovako došao, što bi se reklo, iz šume, iz sela i nisam se pripremao da budem pisac.

Rajko Danilović: /promocija Knjige o Ćosicu U Domu omladine/ A u stvari Miloševića i Miloševićeve diktature ne bi bilo bez Ćosića, gde u stvari je Ćosić taj koji prethodi Miloševiću. Milošević je nekakav njegov klimaks, neki njegov vrhunac, te njegove politike, i to kao pragmatičar. Vi se sećate da je on rekao takvu budalaštinu koje bi se svako stideo, da je Slobodan Milošević najveći srpski političar XX veka. To beše, ako se sećam, Republika italijanska, tek uglavnom Ćosić je igrao izuzetno važnu ulogu i uopšte ga ne treba ni malo potcenjivati. Ne treba ga, jer je on bio ta personifikacija tog zaista ruralnog, predindustrijskog mentaliteta Srbije, moravskog, koji je najzaguljeniji, koji ne može da mrdne iz onih leja paprika. Ali to je nešto što je u ovoj zemlji igralo presudnu ulogu, molim vas. Pa on bi po svim pravilima trebao da sedi pored svoga najboljeg političara XX veka, u Hagu.

Svetlana Vuković: Dobrica Ćosić u intervjuu listu Politika, 2. oktobra 2005: U čitavom XX veku Srbi i Jugosloveni su potcenjivali dubinu i snagu težnje hrvatskog i slovenačkog naroda da živi u svojoj samostalnoj državi. Proces dovršetka razbijanja Jugoslavije nije, po mom mišljenju, uzrokovan toliko pogrešnom politikom tadašnjeg srpskog režima, koliko energijama nacionalističko-separatističkih ideologija i stavom Nemačke i Evropske zajednice da joj Jugoslavija nije više korisna. Srpski narod je pre pola veka skupo platio moskovske ideološke diktate izgradnje socijalizma, da bi se danas potpuno podredio briselskim ideološkim diktatima. Briselski komesari su nas i bombardovali i smestili u državni provizorijum u kojem se raspinje i grca narod Srbije i Crne Gore, a prete nam i novim integracionim asocijacijama rasturajući Republiku Srpsku i primoravajući Srbe da žive u logoru multietničkog Kosova, sa svojim ubicama.

Vesna Pešić: /predavanje mladim političarima/ Ja sam mislila da danas započnemo raspravu, ali ne verujem da je ovde neko danas čitao Politiku i intervju sa Dobricom Ćosićem. Tu imate ceo jedan ekspoze jednog veoma značajnog ideologa ovog društva, koji je praktično u svakom detalju odbranio ideologiju režima Slobodana Miloševića. Ko god pogleda taj intervju, on vidi da smo mi okupirani jednom ideologijom koja se jednostavno nije sklonila. 5. oktobar je bila podvala zbog toga što se iz te ideologije nije izašlo. Tu se radilo o nacionalnom programu i Ćosić danas obnavlja ideju da je najveća greška bila što mi nismo 1915. godine prihvatili Londonski sporazum, koji je čista fatamorgana. A to je pokušao da napravi Milošević, razumete, Karlobag, Virovitica, to je on probao da uradi, a Ćosić i dan-danas priča da je to prava stvar.

Kad pogledate Koštunicinu politiku, vi vidite da on insistira i tamo gde se Milošević povlačio, zbog toga što postoji nekakav svet, nekakva kota preko koje se ne ide. Kada smo okupirali trećinu hrvatske teritorije, Milošević je rekao  – hajde da izaberem onog Martića umesto onog radikalnog Babića, a Koštunica se tada opredelio za Babića. On je i u tom pogledu bio mnogo oštriji i radikalniji nego što je to bio Milošević – zato je i prošao na izborima 2000. Pola tog DOS-a su bili duboki simpatizeri Miloševićevog režima. Kad pogledate šta se sada dešava, kad vidite sadašnju vlast, to su ti Miloševićevi simpatizeri, koji su uvek voleli tu nacionalnu politiku. Zanemarimo sad one sitne profitere, G17, Kariće, šta ja znam, koji nemaju nikakvu politiku, oni se i ne mešaju u celu tu priču, a ta priča je glavna. I sa tom pričom nismo izašli na kraj i tu priču moramo da raspetljamo – šta je Srbija i šta mi kao Srbi hoćemo, šta je naš nacionalni plan. Kaže Ćosić – kao što smo nekada slušali Moskvu, sada slušamo Brisel. Pa, mislim, to je potpuno neverovatno šta taj čovek priča. I na vlasti su eksponenti te politike. Kad su videli da će onaj drugi deo DOS-a suviše daleko da ide u promena, onda su likvidirali Đinđića, oni su ga likvidirali.

Ali kad objavi gospodin Dobrica Ćosić taj intervju, mi smo ga danas prećutali, a to je suština problema poslednja, da ne kažem, dva veka. Treba da uđemo u analizu tog intervjua, da vidimo šta taj čovek izgovara. Nije to sve netačno, recimo, on kaže – mi Srbi smo bili naivni i od početka XX veka i u I svetskom ratu smo potcenjivali želju Slovenije i Hrvatske da postanu samostalne države. OK, slažem se da smo mi potcenili njihovu želju da postanu samostalne države, ali pitanje je zašto smo mi bili toliko nerealni. Zato što smo mi imali ludilo od mita o Dušanovom carstvu. I sad vidimo, svi su se ti narodi konstituisali kao države. Zašto mi još uvek nemamo državu? Gde je naša država? U ritama nekakve nebuloze Srbije i Crne Gore. Nemamo je zato što nikad Srbi nisu rekli koje su njihove granice. I sad se vidi ko je taj uznemiravajući faktor na Balkanu, to jesmo mi, zato što mi jedni jedini nismo rešili nacionalno pitanje, jer smo još uvek opsednuti teritorijama.

Zašto su toliko važni Karadžić i Mladić? Zašto? Kako, odoše svi u taj Hag, sem te dvojice. Naravno da vlast zna gde su oni, naravno da znaju, ali zašto su toliko važni – zato što je to ta spiroheta, to ludilo, ta nerealnost naša. Mi ne možemo da se spustimo u realnost uopšte od tog ludila. Zato su oni najveći heroji tih ratova. I Dobrica Ćosić se poziva na taj Londonski sporazum, koji je bio tajni sastanak, čiji sadržaj nikada nije obelodanjen, ali zna se da je po tom ugovoru trebalo da, na primer, Split bude srpski. Pa kako bismo mi sa tom našom svinjarijom integrisali te silne ljude, kad Ćosić i danas kaže da mi nećemo da živimo na Kosovu, tako završava, u toj multietničkoj kasarni. Pa kako bi onda živeo u toj velikoj Srbiji iz Londonskog sporazuma, pa ili bi pobio te ljude ili bi proterao te ljude. To smo praktično i uradili i taj se put slomio. Ne bi bila Radikalna stranka jaka da nema toga, znate, oni žive od Haga, žive od Kosova, žive od Crne Gore. Radikalizam u Srbiji živi već samo i od toga što nacionalno pitanje i dalje stoji u vazduhu i što ga i dalje reprezentuju ovakvi ljudi kao što je Dobrica Ćosić.

Dobrica Ćosić: /promocija Prijatelja u Zrenjaninu/ Mi ćemo morati da istinito sagledamo sebe i svoje zablude, teške zablude.

Svetlana Lukić: Malo ćemo da produžimo emisiju, da ne završimo baš sa Dobricom Ćosićem. Ove nedelje nas je, kao što znate, napustio i glumac Ljuba Tadić. Tokom 90-ih smo povremeno sedele sa njim u Maderi, zajedno smo žalili za Jugoslavijom, užasavali se rata i Miloševića i od duga vremena čitali pesme kosovskog ciklusa.

Ljuba Tadić: Propast carstva srpskoga, e sad, pazite šta sam ja pronašao u toj pesmi. Kaže, vitezovi i tako dalje – ako ćeš se privoleti carstvu nebeskome, a ti sakroj na Kosovu vojsku, pričesti vojsku, tako dalje, a kad cara saslušaše reči, mili Bože, šta ću i kako ću, kome ću se privoleti carstvu, da li ću se carstvu nebeskome, da li ću carstvu zemaljskome. E, sad pazite, kaže – mače vojsku Bogdan Juže stari, s devet sina, devet Jugovića, kako devet sivih sokolova, u svakog je devet iljad vojske. Obratite pažnju, devet puta devet je 81, a u Juga 12 hiljada. Pošli su sa 93.000 Jugovići. Idemo dalje, makoš’ vojsku tri Mrnjavčevića, Ban Uglješa i vojvoda Gojko i sa njima Vukašine kralju, u svakoga 30 iljad vojske. Pa, bila je Marička bitka, što lažu. Ovi nisu ni bili na Kosovu, Mrnjavčevići, oni su izginuli tamo pijani na Maričkoj bici. Kažu da je cela vojska bila pijana, izginula. Što uturaju 90.000 njihovih vojnika ovde?

Pazite, to je 90.000 njih trojica i tamo smo rekli 183, narodna pesma pominje tu, sad ćemo dalje da nađemo vojske. Mače vojsku srpski knez Lazare i tako dalje, tada Laza nadvladaše Turci i pogibe i tako dalje, a njegovo, čekaj, Laza, da vidim samo ovde koliko kaže, u Laze je silni Srbalj bio – 77.000. To je 270, nešto mi fali, njih 50 sam negde zaturio, ali nije važno. Pazite sada, ovde su nagomilali toliko vojske i toliko čuda božijeg, da, na primer, to su bile razdeljene zemlje, kako je to knez Lazar odjedanput postao negde car, kad on nije bio car.

Meni se iz tog ciklusa najviše dopada Obretenje glave kneza Lazara. Tamo je on u nekoj vodi i prolazi Turče jedno i pronađe glavu Lazarovu, a telo je stajalo tamo malo daleko. On je pokušao da sastavi glavu, međutim, ta je glava otišla u nebo, a to telo ostalo ovde. I cela istorija, čini mi se, srpskog naroda stalno postoji da spoji to telo i tu glavu, ali uvek se pronađe ta lažiglava, ta lažiglava nas ubi! Samo se ona na neko telo prikalemi, pa tek posle saznamo da je to potpuno lažiglava, da to nije ona glava. I mi jurimo tu glavu, a ona otišla gore, u carstvo nebesko.

Ja sam jedanput za novine rekao da mnogo ličim na Srbiju, pa su me pitali kako sam ja to mogao da kažem da ličim na Srbiju. Ja uvek odgovorim – pogledaj kako sam omatorio, okljakavio, nemam pojma, pa zar ne ličim na Srbiju? Mi smo utabani do kraja. Moja pokojna majka je govorila – doveli su nas do lipsaća. To mi se dopalo, pa sam zapamtio. I zaista smo u lipsaću.

U Hamletu sam na Lovrijencu igrao kralja. On ubije svoga brata, Hamlet ga juri, pravi mišolovku, a kralj molitvu pravi, pa kaže – sve će biti dobro. Što sam mrzeo tu rečenicu, pa sam Mencla molio da izbrišemo tu rečenicu. On mi kaže – to je važna rečenica. Dobro, važna je. Pa je ja jedanput ovako promucam, drugi put je, opet, kažem da niko ne čuje, pa opet mislim – besmisleno je da oni misle šta rekoh, pa onda kažem tu rečenicu. Toliko sam se mučio, a sad se isto mučim ovako razgovarajući s vama, mučim se da slučajno ne kažem tu rečenicu – sve će biti dobro. Grozna rečenica, jel’da? Šta će to biti dobro? Drage moje, nema kraja ovoj pruzi.

studenti 1996/97: /skandiraju/  Vreme je za istinu/ Vreme je za pravdu/ O, o, kakva sreća/ Disciplina sve je veca.

Ljuba Tadić: Pitaće nas svet odakle smo, a mi ćemo odgovarati – mi smo iz Srbije. A oni će nam govoriti – a to ste vi što doživotno šetate.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Ljuba Tadić kakvog želimo da pamtimo, sa bučnih šetnji 1996, odakle je konačno odšetao u svoja mirna polja. Bio je ovo Peščanik.

Emisija Peščanik, 04.11.2005.

Peščanik.net, 04.11.2005.