Strukturna kriza II

 
Strukturna kriza, od otprilike 1970. do – do kada?

Dva su ključna zbivanja doprinela strukturnoj krizi. Prvo su dugoročne tendencije svetske ekonomije, koje sada kapitalistima znatno otežavaju beskonačnu akumulaciju kapitala. Drugo je konjunkturni kraj dominacije centrističkih liberala u geokulturi, što će uzdrmati političku stabilnost svetskog sistema. Obrazložiću i jedno i drugo.

Dugoročne strukturne tendencije

Kako se kapital beskonačno akumulira u kapitalističkom sistemu? Osnovni metod, istina ne i jedini, jeste proizvodnja, gde preduzetnik-proizvođač zadržava razliku između onoga koliko košta da se roba proizvede i cene po kojoj može da je proda. Što su troškovi niži a prodajna cena viša, utoliko je veći profit koji potom može ponovo da se uloži.

Ali kako se razlika između troškova i prodajne cene može maksimizirati? Za to su potrebna dva elementa. Da biste maksimizirali prodajnu cenu, mora da postoji kvazimonopol, koji smo već obradili. Sada moramo obrazložiti kako se minimiziraju troškovi. Počnimo od činjenice da u svakom proizvodnom procesu postoje tri generičke vrste troškova. To su troškovi rada, troškovi ulaganja i oporezivanje.

Postoje tri različita nivoa radne snage koju proizvođač/vlasnik mora da plati: nekvalifikovana i polukvalifikovana radna snaga, kvalifikovani radnici i nadzornih kadrovi, i vrhunski menadžeri. Troškovi najmanje kvalifikovane radne snage obično rastu u fazi A, jer takvi radnici kolektivno postavljaju zahteve poslodavcu u ovom ili onom obliku kroz sindikalno delovanje. Poslodavci tokom faze A mogu praviti ustupke najmanje kvalifikovanim radnicima jer ih obustava ili usporavanje rada može koštati skuplje nego povećanje plata. Međutim, u jednom trenutku ovi troškovi postaju previsoki za poslodavce, posebno za one u vodećim industrijama.

Rešenje za poslodavce je bio fabrički prebeg, to jest preseljenje u „istorijski“ manje plaćena područja tokom faze B. Tamo se radnici regrutuju iz lokacija (obično ruralnih) gde je njihov realni prihod čak i niži od onoga koji nudi novopostavljeni (obično gradski) proizvodni pogon. Ovo izgleda kao situacija u kojoj dobijaju i radnik i poslodavac. Međutim, nakon određenog vremena, izmešteni radnici sagledavaju svoj novi položaj i postaju svesni svojih niskih zarada u širem svetskom kontekstu. Polako se upuštaju u neku vrstu sindikalnog delovanja. I pre ili kasnije poslodavac zaključuje da su troškovi, kao rezultat takvog delovanja, ponovo suviše porasli. Rešenje je opet preseljenje.

Selidbe su skupe ali efikasne. Širom sveta, međutim, deluje efekat zupčanika. Redukcije nikada u potpunosti ne eliminišu povećanja. Za petsto godina, ovaj redovni proces praktično je iscrpeo lokacije za preseljenje. To se može videti u stepenu deruralizacije svetskog sistema, koji je spektakularno porastao u poslednjih pedeset godina i po svemu sudeći se ne zaustavlja.

Porast troškova rada je rezultat dveju različitih pojava. Prvo, konstantno širenje obima proizvodnih jedinica zahteva brojnije posredničko osoblje za njihovo koordinisanje. I drugo, političke opasnosti koje proističu iz stalnog sindikalnog organizovanja relativno nekvalifikovanih radnika ublažavaju se stvaranjem šireg posredničkog sloja koji može da bude i politički saveznik vladajućem sloju i uzor moguće uzlazne pokretljivosti za nekvalifikovanu većinu, čime se otupljuje njena politička mobilizacija. Njihove plate znatno podižu ukupni kadrovski trošak.

Uvećanje troškova za vrhunske menadžere direktan je rezultat usložnjavanja preduzetničkih struktura – čuvenog razdvajanja vlasništva i kontrole. To omogućava ovim vrhunskim menadžerima da prisvajaju sve veće delove dobitaka firme kao rentu, čime se umanjuje deo koji odlazi „vlasnicima“ (akcionarima) kao dobit ili firmama za reinvestiranje. Razmere ovog poslednjeg porasta bile su prilično spektakularne u poslednjih nekoliko decenija.

Troškovi ulaganja su rasli iz sličnih razloga. Kapitalisti nastoje da eksternalizuju troškove što je više moguće. To je elegantniji način da se kaže da ne plaćaju pune troškove faktora proizvodnje koje koriste. Tri glavne vrste troškova koje mogu da eksternalizuju jesu odlaganje toksičnog otpada, obnova sirovina i izgradnja neophodne infrastrukture za transport i komunikaciju. Tokom najvećeg dela istorije modernog svetskog sistema, smatralo se normalnim da se takvi troškovi eksternalizuju. Retko kada je ovo predstavljalo problem za političke vlasti.

Međutim, u poslednjih nekoliko decenija politička atmosfera se drastično izmenila. O klimatskim promenama široko se raspravlja, a rezultat je velika potražnja za „zelenim“ i „organskim“ proizvodima. Nekadašnja „normalnost“ eksternalizacije danas je samo daleka uspomena. Objašnjenje za tu novu političku debatu o toksičnom otpadu prilično je jednostavno. Svet je praktično ostao bez dostupnog javnog prostora gde može da se baca otpad. Ovo je ekvivalentno deruralizaciji svetske radne snage, iscrpljivanju novih grupa potencijalnih jeftinih radnika. Uticaj na zdravlje stanovništva postao je visok i očigledan. Rezultat je porast društvenih pokreta koji zahtevaju čišćenje i kontrolu životne sredine.

Drugo, zabrinutost javnosti za obnavljanje resursa – još jedna nova politička realnost – u velikoj meri je posledica oštrog porasta svetske populacije. Iznenada, svet je otkrio nestašice svih vrsta, već postojeće ili one koje će se uskoro osetiti: energetskih izvora, voda, šuma, ribe i mesa. Raspravlja se o tome ko šta poseduje, ko šta koristi, u koju svrhu se resursi troše i ko plaća ceh.

Treće, kapitalizam kao sistem zahteva veliku infrastrukturu. Proizvodi za prodaju na svetskom tržištu moraju se transportovati. Komunikacija je ključni element trgovine. Transport i komunikacija su danas daleko efikasniji i mnogo brži. Ali, to istovremeno znači da su troškovi znatno porasli. Ko to plaća? Nekada su proizvođači koji su najviše koristili infrastrukturu plaćali samo mali deo ceha. Obični građani plaćali su ostatak.

Danas postoje snažni politički zahtevi da države preuzmu novu direktnu ulogu u detoksikaciji, obnavljanju resursa, kao i daljem proširenju infrastrukture. To bi zahtevalo da država znatno podigne poreze. Pored toga, nema svrhe da se ovo radi ako uzroci negativnih posledica ostanu netaknuti. To znači da bi države morale da zahtevaju veću internalizaciju troškova od strane preduzetnika. A povećanje poreza i, što je još važnije, zahtevi za internalizaciju troškova drastično bi smanjili profitne marže preduzeća – što proizvođači uporno ističu.

Na kraju, porezi su u svim oblicima rasli kroz istoriju savremenog svetskog sistema. Razni politički nivoi vlasti zahtevaju oporezivanje kako bi platili osoblje i finansirali sve širi niz usluga koje se očekuju od države. Postoji i ekspanzija nečega što bi se moglo nazvati privatnim oporezivanjem – korupcija državnih službenika i pljačkaški zahtevi organizovanih mafija. Privatno oporezivanje predstavlja trošak za preduzetnika isto kao i državno oporezivanje. Kako se obim državnih struktura znatno uvećavao, naročito u poslednjih pedeset godina, stalno je trebalo podmićivati sve više ljudi. I kako je svetska ekonomska aktivnost rasla, širio se prostor za mafijaške operacije.

Ipak, najveći uzrok povećanog oporezivanja su političke borbe svetskih antisistemskih pokreta. Njihovi zahtevi tokom poslednja dva veka doveli su do demokratizacije svetske politike. Program narodnih pokreta u suštini je tražio od države tri osnovne garancije za stanovništvo – obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i prihode kroz čitav život. Zahtevi za svaku od ovih stavki konstantno su se u poslednjih dvesta godina širili na dva načina: rastao je nivo traženih usluga pa tako i troškovi, i širile su se oblasti gde su zahtevi postavljani. Ove troškove nazivamo „socijalnom državom“ – koja je u nekom obliku sada deo uobičajenog političkog života gotovo svake države sveta, iako ponuđeni nivo varira u velikoj meri zavisno od bogatstva države.

Ovo možemo da rezimiramo tako što ćemo reći da su tri osnovna troška proizvodnje konstantno rasla i da se sada svaki od njih dovoljno približio svojoj asimptoti pa sistem više ne može da se vrati u ravnotežu preko mehanizama koji su korišćeni petsto godina. Izgleda da se sposobnost proizvođača da beskonačno akumuliraju kapital bliži kraju.

Velika geokulturna promena

Profitno ceđenje kapitalističkih proizvođača praćeno je kolosalnim kulturnim promenama. Reč je o kraju dominacije centrističkog liberalizma u geokulturi, što je smisao i posledica svetske revolucije 1968. Priča o svetskoj revoluciji 1968. u velikoj meri je priča o antisistemskim pokretima u savremenom svetskom sistemu: njihovom nastanku, njihovoj strategiji, njihovoj istoriji do 1968, njihovom značaju za političko funkcionisanje savremenog svetskog sistema.

U 19. veku, stara levica, kako su je prozvali tokom svetske revolucije 1968, uglavnom se sastojala od dve vrste svetskih društvenih pokreta, komunista i socijaldemokrata, uz pokrete za nacionalno oslobođenje. Ovi pokreti su rasli sporo i tegobno, prvenstveno u poslednjoj trećini 19. veka i prvoj polovini 20. veka. Dugo su bili slabi i u neku ruku politički marginalni. Zatim su u periodu od 1945. do 1968. iznenada izuzetno ojačali, ponovo u gotovo svim delovima svetskog sistema.

Izgleda pomalo nelogično što su toliko ojačali upravo u periodu ekspanzije Kondratjevljeve faze A i najveće snage američke hegemonije. Međutim, mislim da to nije bilo slučajno. Podsetimo se tvrdnje da se kapitalisti svim silama trude da izbegnu prekid proizvodnog procesa (štrajkove, usporavanja, sabotaže) u vreme ekonomskog procvata, pogotovo oni koji deluju u najprofitabilnijim procesima, vodećim industrijama. Budući da je ekspanzija u tom periodu bila izuzetno profitabilna, proizvođači su bili spremni da čine znatne ustupke radnicima u oblasti nadnica, uvereni da će ti ustupci koštati manje od izgubljenog profita zbog prekida proizvodnje. Naravno, to je podrazumevalo srednjoročni porast troškova proizvodnje, koji će postati glavni faktor slabljenja kvazimonopola krajem šezdesetih. Ali većina preduzetnika, i onda kao i uvek, posmatrala je svoj interes u kontekstu kratkoročne dobiti, smatrajući da se ne može predvideti ili kontrolisati ono što bi moglo da se dogodi za tri godine.

I hegemonska sila je posmatrala svoj interes na donekle sličan način. Njena glavna briga bila je održavanje relativne stabilnosti u geopolitičkoj areni. Represivna aktivnost na svetskoj sceni protiv antisistemskih pokreta delovala je kao vrlo skupa. Kad god je moglo – a nije moglo uvek – SAD su se opredeljivale za „dekolonizaciju“ po dogovornom modelu, što je dovodilo na vlast režime od kojih se mogla očekivati veća „umerenost“ u budućoj politici. To je imalo za posledicu dolazak na vlast nacionalističkih/nacionalno-oslobodilačkih pokreta u velikom delu Azije, Afrike i Kariba.

U velikim sukobima unutar pokreta krajem devetnaestog veka – marksista protiv anarhista u društvenim pokretima razvijenih zemalja, političkog protiv kulturnog nacionalizma antikolonijalnih pokreta – marksisti i politički nacionalisti tvrdili su da jedini verodostojan program predstavlja takozvana dvostepena strategija: prvo preuzeti vlast, zatim promeniti svet. Do 1945. marksisti i politički nacionalisti ubedljivo su nadvladali u unutrašnjim debatama i preuzeli su kontrolu nad najmoćnijim organizacijama.^[1]

Relativno permisivno držanje megakorporacija i hegemonskih sila proizvelo je stanje u kome su do sredine šezdesetih pokreti stare levice postigli svoj istorijski cilj i preuzeli državnu vlast skoro svuda. Komunističke partije bile su na vlasti u skoro trećini sveta, tada poznatoj kao socijalistički blok. Socijaldemokratske partije smenjivale su se na vlasti u drugoj trećini sveta – panevropskom svetu.^[2] Do 1968, u skoro svim kolonijalnim zemljama, na vlasti su bili nacionalistički i nacionalno-oslobodilački pokreti.^[3]

Koliko god „umereno“ mnogi od tih pokreta delovali na vlasti, svetski sistem je u to vreme prožimao trijumfalizam na koji su svi ovi pokreti uticali. Smatrali su i glasno govorili da budućnost pripada njima, da je istorija na njihovoj strani. I moćnici u savremenom svetskom sistemu uplašili su se da su te objave tačne. Bojali su se najgoreg scenarija. Međutim, učesnici svetske revolucije 1968. nisu se sa ovim slagali. Dolazak stare levice na vlast nisu doživeli kao trijumf, već kao izdaju. Praktično su im poručili: možda ste osvojili vlast (prvi korak), ali uopšte niste promenili svet (drugi korak).

Pažljivim slušanjem retorike učesnika svetske revolucije 1968. i zanemarivanjem lokalnih pojedinosti (koje su, naravno, varirale od zemlje do zemlje), dolazimo do zaključka da tri teme prožimaju analize sudeonika ovih brojnih ustanaka, bilo u socijalističkom bloku, panevropskom svetu ili Trećem svetu.

Prva tema tiče se hegemonijske sile. Sjedinjene Američke Države nisu shvatane kao garant svetskog poretka, smatrane su imperijalističkim gospodarom, ali takvim koji se preširoko pružio i sada je ranjiv. Vijetnamski rat je tada bio u jeku, a Tet ofanziva iz februara 1968. smatrala se posmrtnom zvonjavom vojnim operacijama SAD. To nije bilo sve. Revolucionari su optuživali Sovjetski Savez za saradnju u američkoj hegemoniji.

Hladni rat je po njima bio lažna fasada. Sporazum na Jalti o de facto statusu kvo bio je glavna geopolitička realnost. Ova duboka sumnja je rasla od 1956. To je bila godina suecke krize i pobune u Mađarskoj – gde nijedna velesila nije postupila u skladu sa hladnoratovskom retorikom. To je bila i godina Hruščovljevog „tajnog“ govora na 20. kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza, govora koji je ukinuo staljinističku retoriku i mnoge staljinističke prakse, izazivajući široko „razočaranje“ mnogih bivših vernika.

Druga tema ticala se starih levičarskih pokreta, koji su napadani sa svih strana jer nisu ispunili svoja obećanja (drugi korak) po dolasku na vlast. Militantni aktivisti su im u osnovi poručivali da moraju ponovo da razmotre neuspelu strategiju i zamene ih novim pokretima, pošto nisu promenili svet. Za mnoge je kao uzor poslužila kineska kulturna revolucija – sa njenim pozivom na čistku „kapitalističkih putnika“ u samom vrhu partije i vlade.

Treća tema odnosila se na zaboravljene skupine – potlačene zbog svoje rase, pola, etničke pripadnosti, seksualnosti, drugosti u svim njenim mogućim oblicima. Pokreti stare levice su listom bili hijerarhijski pokreti, sa idejom da samo jedan pokret u datoj zemlji može biti „pravi“ revolucionarni pokret, i da je taj pokret morao kao prioritetnu postaviti jednu vrstu borbe – klasnu borbu u industrijalizovanim zemljama (sever), nacionalnu borbu u ostatku sveta (jug).

Logika njihovog stava bilo je to da svaka „grupa“ koja želi da prati samostalnu strategiju podriva prioritetnu borbu, što je čini objektivno kontrarevolucionarnom. Sve takve grupe morale su biti organizovane po hijerarhijskoj partijskoj strukturi i podređene taktičkim odlukama s vrha te strukture.

Godine 1968. militantni aktivisti su insistirali da se zahtevi za jednak tretman svih ostalih grupa ne mogu odlagati za neko buduće vreme posle „pobede“ u glavnoj borbi. Ti zahtevi su bili urgentni i ugnjetavanje koje su takve grupe trpele bilo je jednako bitno kao i ono kome je bila izložena navodno prioritetna grupa. U zaboravljene grupe spadale su prvenstveno žene, društveno definisane manjine (rasne, etničke, verske), ljudi različitih seksualnih sklonosti i zastupnici ekoloških pitanja i mirovnih borbi. Spisak zaboravljenih grupa bio je beskonačan, i od tog doba se proširivao i postajao militantniji. U to vreme, istaknuti primer takve grupe u Sjedinjenim Državama bili su Crni panteri.

Svetska revolucija 1968 (koja se zapravo odvijala u periodu od 1966. do 1970) nije dovela do političke transformacije svetskog sistema. Zapravo, u većini zemalja pokret je uspešno potisnut, a s godinama su mnogi učesnici odustali od svog mladalačkog entuzijazma. Ali pokret je ostavio trajnu zaostavštinu. U tom procesu uništena je mogućnost centrističkih liberala da tvrde kako je njihova verzija geokulture jedina legitimna. Zastupnici istinski konzervativnih i istinski radikalnih ideologija nastavili su samostalno delovanje i počeli da slede samostalnu organizacionu i političku strategiju.

Posledice ove kulturno-političke promene po funkcionisanje savremenog svetskog sistema bile su ogromne. Ušavši u kritičnu situaciju u pogledu sposobnosti kapitalista da teže beskrajnoj akumulaciji kapitala, politička stabilnost savremenog svetskog sistema više nije imala garanciju dominantne snage centrističkog liberalizma i njenih uveravanja u sve bolju budućnost za svakoga, pod uslovom da čovek strpljivo sledi mudre smernice osoba specijalizovanih da jednog dana ostvare tu sve lepšu budućnost.

Haos koji je usledio

Svetska revolucija 1968. bila je politički strahovito uspešna. Svetska revolucija 1968. predstavljala je ogroman politički neuspeh. Činilo se da se širi i niče svuda po svetu, međutim do polovine sedamdesetih izgledalo je da se skoro svuda ugasila. Šta je postignuto ovim divljim šumskim požarom? Zapravo, prilično mnogo. Centristički liberalizam je zbačen kao vladajuća ideologija svetskog sistema, kao de facto jedina legitimna ideologija. Sada je bio sveden na samo jednu od mogućih alternativa. Pri tom, pokreti stare levice uništeni su kao mobilizatori bilo kakve suštinske promene. Međutim, trenutni trijumfalizam revolucionara 1968, oslobođen bilo kakvog pokoravanja centrističkom liberalizmu, pokazao se kao plitak i neodrživ.

I svetska desnica se u jednakoj meri oslobodila vezanosti za centristički liberalizam. Iskoristila je svetsku ekonomsku stagnaciju i propast pokreta stare levice (i njihovih vlada) za pokretanje kontraofanzive, koju zovemo neoliberalnom (zapravo prilično konzervativnom) globalizacijom. Osnovni cilj bio je poništavanje svih osvojenih prava nižih slojeva tokom Kondratjevljevog perioda A. Svetska desnica je nastojala da smanji glavne troškove proizvodnje, uništi socijalnu državu u svim oblicima, i uspori opadanje američke moći u svetskom sistemu. Činilo se da je pohod svetske desnice kulminirao 1989. Završetak sovjetske kontrole nad istočnoevropskim i srednjoevropskim satelitskim državama i rasturanje samog Sovjetskog Saveza 1991. doveli su do novog naglog trijumfalizma svetske desnice.

Ofanziva svetske desnice predstavljala je strahovit uspeh. Ofanziva svetske desnice bila je veliki neuspeh. Izbijanjem svetske ekonomske stagnacije 1970 (Kondratjevljeva faza B) veliki kapitalistički proizvođači prebacili su znatan deo produktivne aktivnosti u nove zone, koje su se na prvi pogled bitno „razvijale“. Ali bez obzira na korist koju je to donelo lokalnim srednjim slojevima u ovim zemljama, čiji se obim sada znatno proširio, razmere akumuliranog kapitala na globalnom planu nisu bile tako impresivne i nisu se mogle meriti s kapitalom koji su korporativni proizvođači mogli da akumuliraju u periodu 1945-1970.

Da bi se održao nivo masovnog prisvajanja svetskog viška vrednosti, kapitalisti su morali da se okrenu finansijskom sektoru – što će se kasnije nazvati „finansijalizacijom“ svetskog sistema. Kao što smo već naveli, finansijalizacija je ciklično ponavljana karakteristika modernog svetskog sistema već petsto godina.

Akumulacija kapitala od sedamdesetih godina bila je održavana zaokretom od potrage za profitom preko produktivne efikasnosti ka traženju profita preko finansijskih manipulacija, tačnije špekulacija. Ključni mehanizam špekulacija je podsticanje potrošnje putem zaduživanja. (To se, naravno, događa u svakoj Kondratjevljevoj fazi B.) Razlika je ovog puta bila u obimu i genijalnosti novih finansijskih instrumenata korišćenih u špekulativnim aktivnostima. Najveću ekspanziju faze A u istoriji kapitalističke svetske ekonomije pratila je najveća špekulativna manija.

Nije teško ispratiti redosled zaduživanja, od kojih je svako proizvodilo mehur i svako se na kraju srušilo. Prvo veliko zaduživanje predstavljao je OPEK-ov skok cene nafte 1973. i 1979. Iza porasta cena nafte nisu stajale radikalne članice OPEK-a, već Saudijska Arabija i (šahov) Iran, dva najbliža saveznika Sjedinjenih Američkih Država među članicama OPEK-a. Već dugo postoje razlozi za verovanje da su Sjedinjene Države podsticale njihove poteze.

U svakom slučaju, finansijske posledice poskupljenja nafte bile su očigledne. Veliki deo novca slio se u trezore zemalja OPEK-a. To je imalo dvostruki negativni efekat na države juga koje nisu izvozile naftu i za države socijalističkog bloka. Oni su morali da plaćaju više za neophodnu naftu i proizvode od nafte, a njihov izvozni prihod je smanjen zbog recesije u Severnoj Americi i zapadnoj Evropi. Poteškoće sa platnim bilansom ovih zemalja dovele su do građanskih nemira.

Zemlje OPEK-a nisu mogle odmah da iskoriste sav povećani prihod i deponovale su ostatak u zapadnim bankama. Banke su poslale izaslanike na jug i u zemlje socijalističkog bloka nudeći im kredite da ublaže budžetske probleme, što su praktično sve te zemlje spremno prihvatile. Međutim, teško su održavale korak sa otplatom kredita, što je na kraju izazvalo takozvanu dužničku krizu. Njen jasni pokazatelj bio je bankrot Meksika 1982. Međutim, zapravo je počelo sa jedva izbegnutim bankrotom Poljske 1980. Mere štednje koje je uvela poljska vlada kako bi isplatila dug podstakle su stvaranje Solidarnosti.

Narednu grupu dužnika činio je talas velikih korporacija koje su, počev od osamdesetih, izdavale čuvene visokorizične obveznice kao način da izađu iz problema sa likvidnim sredstvima. To je dovelo do akvizicija od strane jedne grupe grabljivih investitora, koji su se stekli novac rasprodajom materijalnih sredstava preduzeća. Devedesetih godina počela je da raste privatna zaduženost, posebno na severu, koju je omogućila široka upotreba kreditnih kartica, pa zatim ulaganja u nekretnine. Prva decenija 21. veka obeležena je neverovatnim porastom javne zaduženosti SAD, što je posledica ogromnih ratnih troškova i drastičnog smanjenja poreskih prihoda. Padom američkog tržišta nekretnina 2007. svetski mediji i političari primetili su „krizu“, napore za „spasavanje“ banaka, i u slučaju SAD štampanje novca. To je pratio sve širi obim zaduženosti država, što je svuda dovelo do pritisaka za mere štednje kako bi se smanjio rastući državni dug, a te mere su istovremeno smanjile efektivnu tražnju.

Prvu deceniju 21. veka takođe je obeležilo geografsko izmeštanje aproprijacije kapitala. Razvoj takozvanih zemalja u usponu, posebno zemalja BRICS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), predstavlja svojevrsnu sporu resistematizaciju hijerarhije savremenog svetskog sistema koja se i ranije redovno odigravala. Međutim, ona podrazumeva da u sistemu postoji prostor za nove produktivne vodeće industrije što, po svemu sudeći, opšte smanjenje profita demantuje. Umesto toga, napredak zemalja BRICS-a podrazumevao je porast broja pojedinaca uključenih u raspodelu svetskog viška vrednosti. To zapravo smanjuje, a ne povećava, mogućnost za beskrajnu akumulaciju kapitala i intenzivira umesto da neutralizuje strukturnu krizu svetskog sistema. Pored toga, mere štednje koje su sada toliko rasprostranjene, smanjuju potrošačku bazu za izvoz zemalja BRICS-a.

Najverovatniji finansijski rezultat ekonomskih previranja biće konačno izbacivanje američkog dolara kao svetske rezervne valute, praćeno ne drugom valutom u toj ulozi, nego multivalutnim svetom koji omogućava konstantne fluktuacije deviznih kurseva, što će dodatno doprinositi zamrzavanju finansiranja nove proizvodne aktivnosti.

U isto vreme, pad američke hegemonije postao je nepovratan nakon reakcije proizvedene političko-vojnim fijaskom neokonzervativnog programa unilateralnog vojnog mačizma koji je u periodu 2001-2006. sprovodila administracija predsednika Džordža Buša. Ishod je bila realnost multipolarnog sveta, gde postoji osam do deset centara moći, dovoljno jakih da mogu da pregovaraju sa drugim centrima relativno nezavisno. Međutim, sada ima previše centara moći. Jednu posledicu predstavljaju učestala provizorna geopolitička razvrstavanja, jer svaki od ovih centara traži za sebe maksimalnu prednost. Fluktuacija tržišta i valuta tako je pojačana fluktuacijom saveza sila.

Osnovna realnost je nepredvidivost, ne samo srednjoročna, nego u mnogim oblastima i kratkoročna. Sociopsihološke posledice te kratkoročne nepredvidivosti su zbunjenost, bes, nipodaštavanje onih na vlasti, i iznad svega izrazit strah. Takav strah dovodi do traganja za političkim alternativama kakve ranije nisu razmatrane. Mediji ovo nazivaju populizmom, ali radi se o nečemu mnogo komplikovanijem nego što taj izraz nagoveštava. Kod nekih, strah dovodi do učestalog i iracionalnog traženja žrtvenog jarca. Kod drugih proizvodi spremnosti da ponovo razmotre duboko ukorenjene pretpostavke o funkcionisanju savremenog svetskog sistema. To se u Sjedinjenim Američkim Državama može uočiti u razlici između pokreta Tea Party i Occupy Wall Street.

Glavna briga svake države na svetu – od SAD do Kine, od Francuske preko Rusije do Brazila, da ne govorimo o raznim slabijim državama na svetskoj sceni – postala je urgentnost sprečavanja ustanaka nezaposlenih radnika kojima se pridružuju srednji slojevi čije ušteđevine i penzije nestaju. Jedna reakcija je to što su države postale protekcionaške (iako to energično poriču). Razlog za taj protekcionaški potisak je to što se vlade trude da pribave kratkoročni novac, na bilo koji način i po bilo koju cenu. Pošto je protekcionizam nedovoljan za prevazilaženje nezaposlenosti, države istovremeno postaju sve represivnije.

Takva kombinacija politike štednje, represije i potrage za kratkoročnim novcem dodatno pogoršava globalnu situaciju. Dodatno učvršćuje zastoj sistema. Zastoj će rezultirati sve nasilnijim fluktuacijama, pa će samim tim kratkoročne prognoze – i ekonomske i političke – biti sve nepouzdanije. To će dodatno pogoršati strahove i otuđenje stanovništva. To je negativan ciklus.

Politička borba oko zamene sistema

Pitanje koje se danas postavlja nije to na koji način države mogu da reformišu kapitalistički sistem tako da on obnovi sposobnost efikasne težnje za beskrajnom akumulacijom kapitala. Nema načina da se to izvede. Tako pitanje postaje – šta će zameniti ovaj sistem. A to pitanje se postavlja i jednom procentu i ostalim 99 procenata, da se poslužimo rečnikom korišćenim od 2011. Naravno, ne slažu se svi s takvom terminologijom. Zapravo, većina ljudi i dalje pretpostavlja da se sistem nastavlja, po starim pravilima, možda malo prilagođenim. To nije netačno. Reč je samo o tome da u današnjoj situaciji korišćenje starih pravila zapravo pojačava strukturnu krizu.

Međutim, neki akteri su veoma svesni strukturne krize. Svesni su da iako ne možemo održati sadašnji sistem, možemo doprineti odlučivanju kojim će smerom račvanja svet krenuti, kakav će novi istorijski sistem svet izgraditi. Hteli to da priznamo ili ne, živimo u vreme borbe za naredni sistem. Dok studije kompleksnosti tvrde da je ishod takvog račvanja u osnovi nepredvidiv, ipak su opcije koje svet može da izabere prilično jednostavne i mogu se skicirati u najširim crtama.

Jedna vrsta mogućeg novog stabilnog sistema je ona koja zadržava osnovne karakteristike današnjeg sistema: hijerarhiju, eksploataciju i polarizaciju. Kapitalizam nipošto nije jedini sistem koji može da ima takve karakteristike, a novi bi mogao da bude daleko gori od kapitalizma. Logična alternativa tom sistemu je sistem koji je relativno demokratski i relativno egalitaran. Ovaj drugi nikada nije postojao, on samo predstavlja mogućnost. Naravno, nijedan pojedinac ne može da osmisli nijednu od ovih opcija institucionalno detaljno. Takva konstrukcija će evoluirati kako novi sistem bude započinjao svoj život.

Dao sam ovim dvema mogućnostima simbolične nazive. Nazivam ih „duh Davosa“ i „duh Porto Alegrea“. Nazivi su sami po sebi nevažni. Ono što treba analizirati jesu moguće organizacijske strategije svake strane u ovoj borbi, koja traje od sedamdesetih i koja će se, po svemu sudeći, nastaviti do otprilike 2040. ili 2050.

Političke borbe u strukturnoj krizi imaju dve osnovne odlike. Prvo, postoji temeljna promena situacije „normalnog“ funkcionisanja istorijskog sistema. Tokom „normalnog“ života, postoji veoma jak pritisak za povratak u ravnotežu. To je ono što ga čini „normalnim“. Ali u strukturnoj krizi fluktuacije su široke i konstantne, a sistem je sve udaljeniji od ravnoteže. To je definicija strukturne krize. Iz toga sledi da, koliko god „revolucije“ bile radikalne, u „normalno“ vreme njihov uticaj je ograničen. Nasuprot tome, u vreme strukturne krize, društvena mobilisanja čak i manjeg obima imaju veoma veliki uticaj. To je takozvani efekat leptira, kada slobodna volja nadvladava determinizam.

Druga politički značajna karakteristika strukturne krize jeste to što nijedan od mogućih „duhova“ ne može da se organizuje tako da neka mala grupa u potpunosti odredi njegovo delovanje. Postoji više igrača koji predstavljaju različite interese, veruju u različite kratkoročne taktike, i teško je postići koordinaciju među njima. Pri tom, militantni aktivisti na obe strane moraju da troše snagu ubeđujući redovno brojniju grupu potencijalnih pristalica u korisnost svog delovanja. Nije samo sistem haotičan. I borba za naredni sistem je haotična.

Ono što je zasad očigledno jesu strategije koje se javljaju u praksi. Tabor „duha Davosa“ je duboko podeljen. Jedna grupa zastupa trenutnu i dugoročnu oštru represiju, i uložila je svoje resurse u organizovanje naoružanih snaga za slamanje protivnika. Postoji, međutim, još jedna grupa koja smatra da represija nikada ne uspeva na duži rok. Oni zastupaju Lampeduzinu strategiju menjanja svega tako da se ništa ne promeni. Oni govore o meritokratiji, zelenom kapitalizmu, većoj pravičnosti, većoj raznovrsnosti i pružanju ruke buntovnicima – sve u duhu sprečavanja sistema zasnovanog na relativnoj demokratiji i relativnoj jednakosti.

Tabor „duha Porto Alegrea“ podeljen je na sličan način.

Ima onih čija taktika u tranzicionom periodu odražava sliku sveta koji žele da izgrade. Ovo se ponekad naziva „horizontalizmom“. U praksi, oni teže maksimalizaciji debate i potrage za relativnim konsenzusom među ljudima različitih opredeljenja i neposrednih interesa. To je težnja da se institucionalizuje funkcionalna decentralizacija pokreta i sveta. Ova grupa ističe realnost onoga što se često naziva „civilizacijskom krizom“, što zapravo predstavlja odbacivanje osnovnog cilja ekonomskog rasta i zamenu tog cilja traganjem za racionalnim balansom društvenih ciljeva koji će rezultirati upravo relativnom demokratijom i relativnim egalitarizmom.

Njima je suprotstavljena grupa koja insistira na tome da je u borbi za političku vlast neka vrsta vertikalne organizacije sine qua non, bez koje je grupa osuđena na propast. Ova grupa ističe značaj postizanja kratkoročnog ekonomskog rasta u manje „razvijenim“ oblastima savremenog sveta radi akumulacije sredstava za raspodelu dobiti.

Tako to nije slika jednostavne dvostrane borbe, već slika političkog polja sa četiri grupe. I to je za svakog vrlo zbunjujuće. Konfuzija je istovremeno intelektualna, moralna i politička. Ovo pojačava neizvesnost ishoda.

Na kraju, ta vrsta nesigurnosti povećava kratkoročne probleme postojećeg sistema. Takva neizvesnost je istovremeno i uzbudljiva (osećanje da se delovanjem nešto postiže) i parališuća (osećanje da ne možemo da se pokrenemo jer su kratkoročne posledice toliko neizvesne). Ovo važi kako za one kojima postojeći sistem ide naruku (kapitaliste) tako i za pripadnike mnogo brojnije potklase.

Dakle, savremeni svetski sistem u kojem živimo ne može se nastaviti zato što se previše udaljio od ravnoteže, i zato što više ne dozvoljava kapitalistima da beskonačno akumuliraju kapital. Niti potklase više veruju da je istorija na njihovoj strani i da će njihovi potomci sigurno naslediti svet. Stoga, živimo u strukturnoj krizi u kojoj se vodi borba za naredni sistem. Iako je ishod nepredvidiv, možemo biti sigurni da će jedna ili druga strana nadvladati u predstojećim decenijama i da će novi, relativno stabilni svetski sistem (ili skup svetskih sistema) biti uspostavljen. Ono što svi možemo da uradimo jeste da pokušamo da analiziramo istorijske mogućnosti, donesemo sopstvenu moralnu odluku o željenom ishodu i procenimo optimalne političke taktike kako da do njega dođemo.

Istorija nije ni na čijoj strani. Možda ćemo svi pogrešno proceniti šta treba da radimo. Pošto je ishod inherentno – a ne ekstrinzično – nepredvidiv, u najboljem slučaju naša šansa je pola-pola da dobijemo onakav svetski sistem kakvom težimo. Ali pola-pola je dobra šansa, a ne mala.

 
Iz knjige Does Capitalism Have a Future?, Oxford University Press, novembar 2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 23.02.2014.

Srodni link: Immanuel Wallerstein – Strukturna kriza I