Navršava se dvadeset godina od čuvenog Studentskog protesta. Osećam potrebu da nešto kažem o tome, međutim imam blokadu. Pisanjem se ne bavim, niti me je ikada zanimalo tako nešto. Ja sam dizajner, crtač, vizuelac. Od mene se očekuje nešto “sherijabilno”, taman da se provrti slika po netu, najviše jedan dan, i ćao. Mada, čuči u toj blokadi još nešto, a to je publika i pitanje kome se obraćam, koga to uopšte zanima još i tamo neki umetnik, nema inspiraciju, pazi boga ti. Ljudi ne čitaju ni Nadeždu Milenković, a sad će tamo nekog anonimusa, koji još to i ne ume da radi.
Ali, ima u ovoj želji da vam se obratim zapravo jedna jako važna stvar – ja te proteste smatram vrlo bitnim. Učestvujući u njima znao sam da živim deo istorije. Nema lepšeg osećaja od toga kada se u mladom čoveku pojavi ta iskonska energija za opštim dobrom, a da su još oko njega svi okupljeni sa tom misijom. Neprocenjivo.
I sad, kome se ja obraćam? Onima koji su te proteste iskusili, pa sad ja nastupam sa nekim romantizmom, atmosferom, duhom itd, a mnogi saborci se podsmehuju, nazivajući me budalom i kako smo svi budale i ovaj svet je pun budala i to je to. Okej, jeste to ukratko bio “luzerski protest”, i biće po netu par tekstova na tu temu, ne bih ja to mnogo duboko – brate, hteli smo da srušimo Slobu. To tad nije bilo zabranjeno da pomisliš, nego nisi o tome razmišljao jer je to bilo ne-mo-gu-će.
Neka moja procena je da nas sad ima oko 70% rasutih po svetu, bar mi moja FB statistika tako pokazuje. U svakom slučaju, jedna bezidejna generacija trenutno. Kada smo kod bezidejnih generacija, evo da pređem na drugu ciljnu grupu ovog teksta, a to su današnji studenti. Šta njima reći i kako im predstaviti atmosferu tog doba? Kako ta dva doba povezati? Oni gotovo da uopšte i ne znaju za te događaje, pa još imaju i veterane koji nerado o tome govore, a i ako govore, onda je to uglavnom negativno i ironično. Najčešći komentari su da su se neki ljudi obogatili ili na neki način avanzovali od tih iskrenih slobodarskih demonstracija. Ta ogorčenost dovodi do toga da sada neprijatelja ne vide u stvarnom neprijatelju koji je pobio neke ljude, koga je svet na kraju morao da bombarduje i isključi iz UN-a, već u vođama protesta. Oni su svi linkovani sa ovim “žutima”, pa se 2012. ukazala prilika da mnogi od nas te lidere kazne i da im vrate za sve od 1996. Iako je cena za to prevelika, osveta je slađa. Tako smo dozvolili da pobede isti ti koji su “žarili i palili” devedesetih.
Za mladu generaciju je to lako da shvati, jer su glumci u oba slučaja potpuno isti. Fali doduše jedan, i to glavni, Dr Zoran Đinđić, superheroj. Njega su ubili oni koji su žarili i palili, još u prvoj epizodi. Ali, i kod ovakvog događaja, i kad je jubilej, umesto da se malo nazdravi, priseti, okupi – mi Srbi stalno neki hejt. A Studentski protest je bio sve samo ne hejt. Humor, kreativnost su oružje koje režim nije imao. Sve je to nastalo spontano i iskreno. Tad nije postojao FB da vidim kako ljudi razmišljaju, ali sam bio u epicentru protesta, u učionici 106 na Filozofskom fakultetu. Na vratima i na mojoj propusnici je pisalo PROPAGANDA. U 106 su odlagani transparenti onih koji su došli recimo sa Vidikovca, pa da ne nose kući transparent autobusom kad su već sutra nove šetnje i nove rute.
Nisu se tu samo odlagali transparenti da prenoće, već su se tu stvarali transparenti. Moje kaligrafsko umeće je dovelo do toga da sam bio glavnozaduženi za kreiranje mnogih ideja i poruka koje su navirale sa svih strana. Bio sam fasciniran koliko ljudi mogu biti kreativni, a da ih životni put vodi sasvim drugim pravcem. Kako bih to inače saznao da nije bilo Studentskih protesta 96/97? Podsećam da je to vreme bilo bez digitalne štampe, pa se sve radilo ručno i to je imalo neku draž, jer su mnogi radovi nastajali u timu. Kreativnost tih poruka je bio identitet protesta, nijedan pre a ni posle nije imao takvu ekspresiju. Delovalo je kao nadmetanje, ko će biti kreativniji i duhovitiji. PROPAGANDA je takođe izdavala i “Strip Protest”, mnoge letke u milionskim tiražima. Deo sačuvane arhive poseduje Miloš Miljatović, šef PROPAGANDE, tadašnji student Istorije umetnosti. Sve što vas zanima do najmanjeg detalja, Miloš je pasionirano sačuvao. Na temu Protesta je nastao i naučni rad Dr Nele Milić, koji se interaktivno nalazi ovde: http://www.kulturklammer.org/nm/.
Hteo bih ovom prilikom da pozdravim ekipu iz PROPAGANDE – eto, ne okupismo se da nazdravimo, te je ovaj tekst da se ipak, koliko-toliko, nekako obeleži ova istorijska prekretnica. Došla su takva vremena. Mada ja svoj angažman dizajnera u Peščaniku smatram kao nastavak Studentskog protesta, ja sam još uvek u njemu.
Vidimo se za neki sledeći jubilej.
Slaviša Savić
Peščanik.net, 18.11.2016.
