Ko nije čuo i osetio tu tišinu, tome je džaba pričati. Pozni je avgust 1991, narandžasti autobus Niš-ekspresa jezdi autoputem od Beograda ka zapadu, levo i desno su sremska kukuruzišta, na radiju javljaju da je neki opskurni maršal Jazov, ili tako nekakav, sa klikom sovjetskih šapkaša izvršio puč u Kremlju; prolazimo pored Rume i Mitrovice, pa skretanje za Šid, motel kod Batrovaca, Spomen-područje Sremski front, čuj, sremski front, eno ti pravog i aktuelnog fronta, dobrano sremskog, na samo desetak kilometara odavde. I granica je baš tu negde, tada još neslužbena, ali teška na onaj strašan način na koji može biti teško nešto što se ne vidi i ne čuje, a ipak je sveprisutno. U početku dosta raspričani putnikluk raznolikih ekavskih i ijekavskih tonaliteta svakim je novim kilometrom sve tiši, i dok stignemo do pogranične zone zamreće svaki zvuk, čak će majstor i radio ugasiti, samo će trideset-četrdeset zgrčenih individua tupo gledati preda se, povremeno izvijajući vratove, ne bi pogledom predusreli ne-zna-se-tačno-šta tamo negde iza sledeće okuke, a što bi moglo biti nekako preteće, što bi nekako moglo ugroziti prijatnu iluziju sigurnosti limeno-staklene drumske lađe, zaglavljene među svetovima.

Zaustavlja nas srpska policija, osiona i užurbana, iz autobusa izvode nekolicinu Albanaca, čak i jednog čiču među njima, izdiru se na njih da odmah priznaju da su krenuli da ratuju u „zengama“, Albanci ostaju, a mi pičimo dalje, bez suvišnog osvrtanja, valjda srećni što nismo Albanci, šta li. Četiri meseca docnije, pretposlednjeg dana te dične godine, tako će isto hrvatska policija kod Slavonskog Šamca mog oca i mene izvesti iz autobusa, a za nama se niko neće ni osvrnuti – jer zašto pa i da se osvrćeš, ako tu dvojicu skidaju sa autobusa mora da su nešto već skrivili, ili bi mogli skriviti, a ako se interesuješ za njih biće da si i ti nešto kriv sa njima. I tako će autobus pun Presrećnih Makovih Zrna bezbrižno odbrundati dalje, stupiće preko mosta na bosansku stranu rasterećen za nas dvojicu. A nama, šta već Bog da.

Leta 2008, kao i bar pet-šest prethodnih, vozovi od Beograda do Zagreba lepi su i čisti, solidno snabdeveni razgovorljivim putnicima. Putnički vagoni su hrvatski i slovenački, jer naši su u tako jadnom stanju da i nisu za ljude, i nikuda ih i ne puštaju. Samo je vagon-restoran poslovični doprinos srpskih železnica zajedničkom prevozničkom poduhvatu, sve sa lutajućim konobarom koji s vremena na vreme prošeta kroz voz nudeći „kafu“ u Srbiji, a „kavicu“ u Hrvatskoj. Zašto ne „kavu“, Boga pitaj, mada se onim infantilnim deminutivčićem koristi tek deo Zagrepčana i uglavnom niko drugi u celoj Hrvatskoj, no tako im je valjda reklo da govore, pak oni tako i govore. Tokom celog putovanja slobodan si plaćati u obema lokalnim valutama ili u evrima, kafa i kavica su jedan evro, osam kuna ili osamdeset dinara, i nema nikakvog problema da kafu platiš u kunama, negde kod Stare Pazove, a kavicu u dinarima, sve klizeći kroz Kutinu. I nema nigde one tišine na granici, putnici su umereno opušteni, jedni i drugi carinici više i ne kriju svoju umerenu suvišnost, jedni i drugi policajci su barem umereno ljubazni, a oni koji to nisu samo su umereno mrki i ćutljivi, no za njih te je briga koliko i za lanjske mećave slabog do umerenog intenziteta.

Tako to nekako danas izgleda, utihnuo je sremski front, a ni drugi se bogme ne čuju, i da nema kojekakvih ministara i ministranata, diplomata i diplomanata, pomislio bi neko slabije verziran da se Šid i Tovarnik nalaze na švedsko-danskoj ili tako nekoj postmodernoj granici, daleko od razuzdane gomile i od „smjese ljepljivih upitnika“ kojima je do uvoštenosti impregniran taj večiti, dosadni, opasni, deprimantni „srpsko-hrvatski kompleks“. Piju se podjednako gorki vreli napitci sa „f“ i sa „v“, vade se iz torbi kole i fante, rose i jane, čitaju se Jutarnji i Blic, i sam Bog zna ko je tu ko i šta je tu čije, ili pak se možda to baš najbolje zna: zna se da ništa više nije ni Naše ni Njihovo, nego smo i jedni i drugi u vlasništvu Trećih Lica iz Još Trećijih Zemalja.

Ono iz devedeset i prve i potonjih godina bila je krvava farsa; ovo sada, to je tek užasna, diletantska opereta, sa mnogo glumatanja i prenemaganja, vriskanja i kreštanja. A tema ovog grozomornog teatra koji je kič jer je laž, i koji je laž jer je kič, jeste ona krvava farsa od onomad, iz vremena kada je sve bilo tako prokleto ozbiljno, kada je mrak bio nezajažljivog apetita, pa je znao neretko progutati i celog čoveka, i to tako ga skrckavši da ništa od njega ne izroni na svetlo više nikada. Ko se nad taj mrak nadvirivao pa preživeo, taj zna da uveliko već troši svoj drugi život, pa mu je sve ovo pomalo i smešno, mada zapravo tu ničega smešnog nema, niti tu ičega uopšte ikako ima, osim jada i bede „političkog“ na ovim panonsko-dinarsko-jadranskim stranama. Eto, to je „politika“ danas i ovde, pa još „proevropska i demokratska“, te je u skladu s tim i normalno da je opaskurni likovi poput Jeremića Vuka najbolje oličavaju, da su njena dika i ponos.

Neka u Hrvatskoj isteruju svoje demone, ima ih tamo dovoljno koji se ovim korisnim i zdravim egzorcizmom sjajno bave; mene zanima šta je uopšte ovo po čemu mi ovde bezglavo plutamo mesecima, kako se zove, šta predstavlja i čemu teži politika koja radi malo šta drugo osim što „čuva Kosovo“, i usput osvežava i produbljuje razdor između Srbije i njenog okruženja, šta od nas hoće taj naporni netalentovani odlikaš Jeremić koji kao da je – kao gotov proizvod s ugrađenom greškom – baš izašao iz borda neke proklete Marketinške Agencije, i šta hoće od nas njegov gazda i stvoritelj, Tadić Boris, predsednik ovo malo zemlje, kojem je sticajem srećnih, nesrećnih ili ravnodušnih okolnosti imalo biti povereno da našim životima sačuva ono malo digniteta što do sada nekim čudom nije srgano i spaljeno. I dokle ćemo još imati volje da trpeljivo trpimo taj cilikavi trandebal sa Hrvatskom, Bosnom, Crnom Gorom, Makedonijom, a o Evropskoj uniji i da ne govorimo?

Kako god bilo, sačuvajmo svoje kafe i kavice, globalističke šećerne vodice i lokalne izvorske vodurine, svoje male, dragocene rituale iznova pronađene vozovlačne normalnosti. Godina 1991 & co. bile su brutalna okupacija stvarnosti, izvedena od invazionih trupa ludila; sada je vreme da se uzvrati udarac: mi smo jedino stvarni, jeremići i jeremićima slični, gde god ih se nađe, plod su perverzne mašte nekog sitnog, zlobnog demijurga.

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 22.11.2008.


The following two tabs change content below.
Teofil Pančić
Rođen u Skoplju 1965. Novinar, kolumnista, kritičar, urednik kulture u nedeljniku Vreme iz Beograda. Komentator Radija Slobodna Evropa. Objavio 21 knjigu eseja, kolumni, kritika, priča. Pisao za sve relevantnije medije u regionu, između ostalih za Feral Tribune, Peščanik, Našu borbu, Autonomiju, BH Dane, ljubljanski Dnevnik, Globus, Jutarnji list. Živi u Novom Sadu.