Ima vazdan komentatora koji se žale kako „opsesivno“ pišem o Ćosiću i Koštunici i kako ih neodustajno „napadam“. Odavno se već nosim mišlju da cenjenom publikumu objasnim razloge svoje „opsesivnosti“, ali uvek ili iskrsne nešto ili zaboravim. U svakom slučaju – nije zgoreg razjasniti stvari. Elem, ja sa objektima moje „opsesivnosti“ nikada nisam imao nikakav lični sukob niti su ti ljudi meni učinili išta nažao. Sad će pravednici da graknu: „Pa, da! Govorili smo mi. Rđa! Rezili ljude na pravdi Boga.“ Antonić, legenda, štaviše misli da je sve to zbog toga što me Ćosić u mojoj dvadeset osmoj godini nije primio u Akademiju. Drugi, pak, smatraju da sam kivan na Koštunicu zato što me je isterao iz stranke. I sve tako nešto.
Ko hoće da se saglasi sa napred pomenutim autoritetima i grupama, njegova stvar. Idemo dalje. Da sve bude zamršenije, ja načelno nemam ništa niti protiv ideologije niti protiv skupa vrednosti koje Ć. i K. dele. Turboevropejci u toj stvari nisu pravu. Svukuda po Evropi ima i Ćosića i Koštunica. I mnogi su i u parlamentima i na vlasti. Takođe se pogrešno smatra da su ova dvojica ekstremisti i pokrovitelji ekstremista. Jok, more. Potpomažu, istina, ekstremiste, ali u pitanju su ljubitelji osrednjosti, prosečnosti i inercije.
Pa šta im, onda, koji Crven Ban zameram i bajagi im ne dam mira? E, tu dolazimo u središte stvari. Drug Ćosić i gospodin Koštunica, naime, čvrsto veruju (i to neprestano telale) da je njihova smušena ideologija jedina ispravna, jedina sveta, jedina srpska i da su sva ostala mišljena, ideologije, etike i poetike izdajničke, da su uvezene sa zapada. I da za njih u Srbijici NE SME biti mesta. (Podsetio bih, međutim, da je njihova svetinja – nacionalizam – uvezen u XIX veku direktno iz Evrope i da je pre toga u pravoslavnim zemljama bio nepoznata pojava.) Rekosmo već: obojica imaju ustavno pravo da se političkim sredstvima bore za realizaciju svojih ideja. Ali obojica, Ćosić naročito, preferiraju druge, podzemne metode. Nema ovde mesta da zalazim u detalje, pa idemo dalje.
Drug i gospodin su po mojoj proceni autoritarne ličnosti sklone totalitarizmu. Nekada su klicali „Živeo drug Tito“, sada kliču „Živela Srbija“ i u zavetrini „borbe za veliku ideju“ gotovo neometano muljaju, rovare, spletkare i mrsomude. Vremenom je – sasvim svojstveno osobama bez identiteta – kod obojice došlo do apsolutnog poistovećenja njihovih ličnosti sa Srbijom i srpskim interesima. Što smo lepo videli onomad kada je mister K. najavljeni sudski poziv protumačio kao udar na srpsku „duhovnost, pismo i tradiciju“. Delovanje ovih ambicioznih mediokriteta, paradoksalno, najveću štetu nanosi Srbiji, deleći je na „prave“ i, valjda „falsifikovane“ Srbe. Odakle proizilaze mnoge druge podele. Pa kad su već drug i gospodin privatizovali Srbiju, ja takođe koristim ustavom garantovano pravo da njihove i marifetluke njihovih posluga, razobličim personalizujući problem. I to ću, gospodo, sa velikim zadovoljstvom činiti i ubuduće.
Danas, 30.03.2011.
Peščanik.net, 31.03.2011.
