Superevropljani

 
Radio emisija 08.03.2013, govore: Srđa Popović i Damir Dizdarević.

 
Svetlana Lukić: Ušli smo u mart, počelo je da miriše na proleće koje je kao neki limb u kome čekaš rajsko leto. I više nema veze što se preko leta sve češće gušimo od vrućine, makar ne moramo da ostanemo u gradu. Čak i kada nema para da se napusti zemlja, osećaj da možeš da pobegneš je spasonosan. Mart je mesec u kome se ritualno podsećamo 9. marta 1991. i 12. marta 2003. Podsećamo se Vuka Draškovića koji sedi na balkonu Narodnog pozorišta, maše nogicama i poziva na opštenarodni ustanak koji samo što nije srušio Miloševića. A 12. marta mislimo kako smo imali čoveka koji je mogao da od svakoga od nas i od ove zemlje izvuče ostatak životne energije koju bismo iskoristili da najzad napravimo nešto korisno i dobro, za sebe, ali i za ljude oko nas. Već odavno izgleda da te šanse kojih se sećamo ovih dana u stvari nikada nisu ni postojale.

Ima nečeg neobičnog u toj šetnji koja se sprema za 12. mart, koju organizuju LDP i Demokratska stranka. Kako sada izgleda, ove godine će do Đinđićevog groba otići više ljudi nego bilo koje od ovih prethodnih devet godina. Ostaci LDP-a i ostaci DS-a su dovoljno veliki da napune beogradske ulice. Samo je pitanje šta se ovog 12. marta desilo, a nije prethodnih godina, pa će šetnja biti tako masovna. Šta se desilo da se danima raspravlja ko je pozvan u šetnju, ko nije, ko se odazvao pozivu, a ko nije? Kao da je u pitanju neka beogradska žurka, pa sada gradsko društvo raspravlja o tome ko je dobio pozivnicu, a ko nije.

Ovakva predstava za desetogodišnjicu atentata mogla bi da bude opravdana samo pod uslovom da osim svečanog postoji i radni deo. A radni deo bi se sastojao od na primer toga da stranke i pojedinci koji organizuju ovaj performans prvo kažu zašto su prigodno ćutali svih ovih godina dok je trajalo suđenje neposrednim izvršiocima. To se pre svega odnosi na DS i njenog novog lidera. Organizatori šetnje su mogli da udruže snage i da u radnom delu obeležavanja 12. marta pozovu da kažu sve što imaju svi oni akteri suđenja koji su, hvala bogu, još živi. Ustvari, svi su živi osim Đinđića, i Koštunica i Bulatović i Aco Tomić i Biljana Kajganić i Gradimir Nalić i Dragan Jočić i Nebojša Čović, Jovan Prijić i Marko Kljajević i Nata Mesarović. Da ne nabrajam dalje sve te desetine, ako ne i stotine ljudi posle čijeg svedočenja bi sve bilo jasno. Ovako ćemo nastaviti da večno šetamo i gledamo pozorišne predstave o jednom istorijskom događaju koji ne razumemo, o događaju koji nije završen.

Na početku Peščanika slušate Srđu Popovića, pravnog zastupnika porodice Đinđić.

Srđa Popović: Prvo, to je jedna okrugla godišnjica, to uvek iz nekog nepoznatog razloga dobija poseban značaj. Drugo, sve opcije su propale, to se i u društvu oseća, nastaju kao neke nove stranke, ali niko nikakvu nadu na polaže u to jer misli ‘pa to će biti još jedna ista kao što su sve ove’. U takvim vremenima ljudi uvek pokušavaju da se vrate na neka uglavnom umišljena zlatna vremena. Za ovih deset godina Đinđić nažalost nije imao ni mogućnost da ih nešto razočara i pogreši, i pretvorio se u simbol koji je u glavama ljudi dosta ispražnjen od sadržaja, nego je prosto tako neka tačka utehe kojoj se pribegava. Čitam šta ljudi pišu, te epitete koje daju Đinđiću, pa se kaže, ne znam, energičan, pa brz, pa efikasan. I neverovatno mi je da niko od tih političara neće reći ono što je suština – on je bio deset puta pametniji od svakoga od njih i to je cela priča o Đinđiću. Naravno, svako je zadovoljan svojom pameću, tako da nikom ne pada na pamet da kaže ‘on je bio jako inteligentan’. Ne, ne, nego tako, što kažu, trudio se.

Svetlana Lukić: I preskakao dva stepenika.

Srđa Popović: I preskakao dva stepenika… To je malo čudno, on je bio obrazovaniji deset puta od svakog od njih. Bio je prosto zreo čovek koji je dosta znao i umeo da misli pored toga. Tako da je i to sećanje na njega nekako prigodno i površno. E sad, ovo kada se neko javi i kaže kao ovaj Đilas ‘treba mu dići spomenik’ ja to shvatam kao da to pitanje Đinđića treba da se sahrani već jedanput, da se stavi ploča na njega kao u Batajnici, da više to ne pipamo. Mislim da je naročito u DS-u teško podnošljivo da je pravi predsednik, pod znacima navoda, i dalje Đinđić, pa šta sam ja onda… Ne, ne, spomenik ćemo da mu dignemo, a tokom ovih deset godina ništa nismo uradili da saznamo šta se tada stvarno desilo. A može se saznati, ima puno indicija, jako mnogo i za čas bi se to saznalo, ali DS, koja je osam godina bila na vlasti, nije ništa učinila da se to dogodi. Naprotiv, sedeli su pasivno i gledali kako DSS sabotira taj postupak i šta je sve je rečeno, koliko sramnih stvari.

Maja Kovačević, portparol Specijalnog suda, je u emisiji Brankice Stanković 15 minuta opisivala kako ih je sabotirao DSS. O tome DS nije imala ništa da kaže. Pa dobro, nećete da se mešate u proces, ali bar pokušajte da zaštitite sud i tužilaštvo od ovog uplitanja Đinđićevih najvećih neprijatelja u postupak. Ne, oni su ćutali, po toj generalnoj Tadićevoj logici da ne treba ni sa kim ulaziti u sukob od tih stranaka i svakom treba dati ponešto i svakog malo zadovoljiti, pa kada stvorimo tu baruštinu i tu močvaru onda smo na konju. E, pokazalo se da to može da radi neko vreme, ali su to ljudi prepoznali, da je njihova generalna strategija i taktika da ne rade ništa i da po defaultu ostanu jedini na sceni kao naša neka nada. Pa, ne može to da radi večno. To se odrazilo i na ukupnu atmosferu oko Đinđića i ja mislim, odnosno nadam se, da tu ima i malo griže savesti, jer otići i staviti venac pred vladu, pa to radi i Koštunica, pa mislim, lako je to.

I DS i LDP, koji su proglasili monopol nad Đinđićem, nisu svih tih deset godina ništa uradili. Mogu da shvatim, mada je to možda politikantski gest, kada Zoran Živković kaže ‘pa neću s vama da šetam sad’. Lako je njemu, jer on nije bio na vlasti, ne znam šta je on uradio, nije ni mogao mnogo, ali možda je mogao u javnosti da bude malo aktivniji, jer on je bio u toj vladi. On je još četiri meseca trajao i za ta četiri meseca je možda i moglo još nešto da se uradi, bez obzira što su znali da padaju. Sve to ostavlja jedan vrlo loš utisak i u skladu s tom percepcijom da je to kraj jedne epohe, mislim da zajedno sa svim ostalim bagažom treba i taj Đinđić da se konačno upokoji. Otuda taj višak aktivnosti ovog puta, hajde, još ovog puta ćemo, sada na velika vrata, i svi – i onda je valjda gotovo.

Svetlana Lukić: Kad ste malopre pomenuli Živkovića, hajde da krenemo od njega, volela bih da čujem od njega zbog čega je Sablja obustavljena.

Srđa Popović: Mene to podseća na ono komunističko doba, kad neko padne od tih koji su na vlasti, on više nikad ništa ne priča šta se događalo, zbog čega je on stradao. Ništa vi tu ne možete da saznate.

Svetlana Lukić: Volela bih da znam, ako je to tačno, da li je i ko je vršio na njega pritisak od stranih ambasadora, međunarodne zajednice da se Sablja obustavi i zbog čega.

Srđa Popović: To su objasnili dvoje ljudi od kojih to ne bih očekivao. Jedna je bila Ljiljana Smajlović, a drugi je bio njihov dosta visoki funkcioner, inače advokat, zaboravio sam mu ime, jer se potpuno izgubio, koji su trijumfalno objavili kako je ta glupa ideja o tome da se proširi istraga na Koštunicu, hvala bogu, sprečena intervencijom stranih ambasadora. Sad vidim da se to sigurno tako i dogodilo. Mislim da su se oni tome usprotivili zato što su se bojali da to može da destabilizuje Srbiju. Bilo je neke logike u tome, naročito za ljude koji neće živeti ovde nego gledaju sa strane i kažu ‘pa nemojte da se kockate, evo, imate te izvršioce, sudite njima, a svi ostali će se sakriti u mišje rupe’. Pa oni su se i sakrili u mišje rupe, ali na četiri meseca, pa kad su videli da su bezbedni krenuli su u rušenje te stare Đinđićeve vlade. To je nekako promaklo pažnji, ljudi su dosta bili impresionirani Sabljom i ona je svakako sprečila burnije događaje koji je trebalo da slede.

Nedavno sam povodom ove prijave koju sam pisao za Čovića i Velju Ilića shvatio čitav jedan splet događaja koji su prethodili atentatu, a koji su prošli ispod radara. Našao sam naslove nekih novina gde Vuksanović poziva da sa Koštunicom ruše vladu na mitingu na način kako je organizovan 5. oktobar. I to je bilo čak zakazivano da se dogodi, u doba atentata. Shvatio sam da je istovremeno trebalo ubiti Đinđića, a onda na ulici kao 5. oktobra srušiti vladu i izvikati neku novu vladu. Po meni, iz onoga što sam uspeo da shvatim iz Simovićevog iskaza, koji je procurio iz Tužilaštva ili policije, nisam siguran, videlo se da je tu premijer trebalo da bude Čović. Dakle, obrisi, konture tog prevrata su sad vidljive. Postoje jake indicije kako je to trebalo da izgleda.

Nije sve bilo ubistvo ali njih je Sablja sve iznenadila i nisu više dolazili u obzir nikakvi mitinzi i nikakvi ulični podvizi, jer nije mogla muva da proleti, koliko se sećam te Sablje. Mislim da je Živković bio, oni su svi bili, pod velikim uticajem stranih ambasadora. Ti strani ambasadori su priređivali skupne sastanke, pa pozovu jednog, pa drugog, pa trećeg, znam mnoge ljude koji su odlazili na te brifinge i gde oni tobože traže nečije mišljenje, a u stvari sugerišu put kojim treba da se krene. Inače, oni su svi bili nepoverljivi prema Đinđiću iz dva razloga, jer je on pre svega bio čovek levice, tako je doživljavan, kao bivši marksista, čovek revolucionarnih ideja koji nema ni podršku za to u zemlji i koji je avanturista. On je tako doživljavan. A s druge strane, imate čoveka koji je profesor univerziteta, pravnik, legalista, oprezan, mudar, konzervativac. On je njima naravno bio mnogo bliži, a bilo je i puno ljudi u zemlji, kada je Koštunica u stvari zamenio Miloševića, koji su počeli da ga idealizuju iz samog tog fakta, i imao je ogromnu podršku.

Pored toga, kao predsednik države Koštunica je bio vrhovni komandant vojske, on je njima ulivao poverenje da će stabilizovati zemlju, pa je polako reformisati. On je imao nameru da stabilizuje, ali nije imao nameru ništa da reformiše. On je imao nameru da vaspostavi Miloševićev režim bez Miloševića i da tretira Miloševića s punim poštovanjem kao predsednika najveće opozicione stranke koji se mora uvažavati. I ja mislim da je to bilo uzajamno. I uostalom, on je postao predsednik zato što je najviše ličio na Miloševića. Pa ideja je i u DOS-u bila, ovaj će najlakše proći, može neko ko je glasao za Miloševića sad glasati za Koštunicu, kao to je ista stvar, s tim što Koštunica ima i tu prednost da je antikomunista. Vidim da se još uvek neki bore protiv komunizma, što je prosto neverovatno. Imate puno tih večnih antikomunista koji u stvari pripadaju jednoj deklasiranoj srednjoj klasi, među njima ima i monarhista i ljubitelja Nedića i koji i dan danas još uvek za sve optužuju proklete komunjare.

Neispitane su posledice atentata. Oni su se uplašili, to vanredno stanje je najpametniji potez koji je povučen iz straha. Prema tome, posle atentata glavna ideja je bila pratiti Koštunicu, s njim si sad u kohabitaciji, on je jači. Možeš malo da odstupaš od te glavne linije, ali ne možeš ništa drugo, jer se vidi, poslata je poruka da to ne može da prođe. Kad je Đinđić ubijen, rečeno je da te reforme, ta Evropa, modernizacija, ma to ne može, zaboravite to. Vi sarađujete sa Hagom, vi ste isporučili Miloševića, jeste li vi ludi. I ja mislim da je to bilo raspoloženje u DS, nisu oni bili zaljubljeni u Koštunicu, ali su postali partneri.

Svetlana Lukić: Ako ne možeš da ga pobediš pridruži mu se.

Srđa Popović: Politika je veština mogućeg, tako oni to nama objasne uvek. A šta je moguće oni ne znaju jer su kukavice da bi probali da vide šta je moguće.

Svetlana Lukić: LDP je podržavala reformu pravosuđa, zapravo podržavala Natu Mesarović. LDP nije imala primedbe na Natu Mesarović.

Srđa Popović: Ne, ona je navodno pokazala neku hrabrost što ih je osudila, a u stvari je skupila poene jer je zaštitila inspiratore i nije htela ni da čuje da se o tome raspravlja u sudu. To je nešto što se u teoriji prava zove društveni radijus dela, koji se ispituje svuda, to se i kod provala ispituje, pa vi govorite ‘pa bilo mi je bolesno dete’, pa oni kažu ‘nema to veze’. Pa ima, to su sve okolnosti toga događaja. Kod ovakvog političkog dela kao što je atentat te okolnosti su vrlo široke i vrlo složene i moraju se ispitati da bismo razumeli događaj, jer taj događaj ovde uopšte nije shvaćen, nego su se Legija i Zveki popeli ne neki prozor i pucali. Pa čekaj, to nije suština tog događaja. Suština tog događaja je bila da se jedan politički proces zaustavi i zaustavljen je.

U optužnici koju je pisao Jovan Prijić sugeriše se taj politički ambijent i našao je svog izraza čak i u optuženju Ace Tomića, koji je vrlo dobro obrazložen u optužnici. A onda kada je počeo pritisak na Jovana Prijića, Aca Tomić bez ikakvog objašnjenja nestaje iz optužnice. Ja sam to izvukao iz novina, to čuveno pismo koje Koštunica piše Aci Tomiću, iz kojeg vi vidite da se saučesnici dogovaraju i gde se Aci Tomiću sugeriše da će sve biti dobro, oni se bore za njega, samo ćuti. O čemu da ćuti? A onda ste imali isto tako kako je postala Nata Mesarović predsednik sudskog veća tako što je pre nje Marko Kljajević izašao, napustio sud sa objašnjenjem da ne može da sudi pod pritiskom. To je taj pritisak o kome govori i Maja Kovačević.

A onda je tu i Jovan Prijić, koji je pisao odličnu optužnicu, i kasnije je odlično zastupao, mislim da je vrlo profesionalna i vrlo dobra, ali je bio prinuđen da bi uopšte učestvovao u suđenju da odustane od Ace Tomića kada je Koštunica došao na vlast. I onda je njegov pomoćnik uhapšen, koji je takođe u sudnici zastupao optužnicu, pod optužbom da je odao državnu tajnu sopstvenoj ženi. Nešto je kazao što je doživeo na poslu i time je ugrozio neku istragu. Čovek je umro posle godinu dana. Tako da, davati neki kredit Nati Mesarović što je osudila te ljude za koje su postojali stopostotni dokazi i priznanje pucača Zvezdana Jovanovića, puno priznanje snimljenu na videu – pa ona nije mogla da ih ne osudi.

I kad je došla, kako je sama govorila, na čelo treće vlasti, pokazala je svu svoju aroganciju, svo svoje nasilništvo i vrlo nisku pravnu kulturu. Šta je radila na tom savetu sudstva, kako je izvršila tu reformu, tu se onda ona otkrila potpuno. E sada, kad vidim da je smenjuju, ne mogu ni s tim da se složim, jer to je sve iz pogrešnih razloga, to nije iz razloga zbog kojih bi ona trebala da bude razrešena da nikad u životu nikome više ne može da sudi. Oni sada na nekoj tehnikaliji nju ruše i prave od nje sad još i žrtvu neku. A vi vidite koliko je sve u ovoj zemlji postavljeno naglavce.

Stvar koja nailazi na neku podršku danas su pregovori Ivice Dačića. Pa znate, Ivica Dačić je pre šest meseci, u maju tokom izbora, na pravdi boga hapsio onih pet Albanaca koji su bili amnestirani, zato što mu je tako bilo zgodno u kampanji. On je jedini od lidera bilo koje stranke posle proglašenja nezavisnosti tražio da vojska uđe na Kosovo. Ali hajde, zbog tog datuma čuvenog on će da se, eto, žrtvuje, a to čini u trenutku kad zna po ispitivanju javnog mnjenja da 63 odsto ljudi u Srbiji smatra Kosovo izgubljenim i da je nezavisno. I to ne njegovom zaslugom. Vučić i Dačić su se tome opirali i donosili ustave, rezolucije. Tako da nisam time uopšte impresioniran, pogotovo što to dobijanje datuma sem simbolički nema neki naročiti značaj. Nije to ireverzibilni proces u koji vi kad jedanput uđete, e sad nema nazad. Pa kako da nema.

Ako ostane Dačić na vlasti on može svakog trenutka tokom deset godina tog pregovaranja da izmisli sukob, incident i da se uskopisti da na nešto u tim pregovorima ne pristaje. Zato ne verujem u njihovu evropsku orijentaciju, zato što je ona deklarativna, ne obavezuje ih stvarno ni na šta. I kažu, nije važno sada kakvu su oni ulogu imali devedesetih, pa važno je, jer kakva su ta njihova uverenja kad oni mogu takve zaokrete da prave, a da ja ne smem da pomislim, pa možda će da napravi neki drugi zaokret kad im bude zgodno. Pritom, naravno da se sećam i toga, da je Tadić ovo pokušao oni bi ga pojeli, pojeli bi ga. A onda kad su došli na vlast oni sad kažu ‘e sad ćemo mi to’. Tako da ja u to nemam nikakvo poverenje.

Oni u trenutku kada se pokazuju kao superevropljani u zemlji smenjuju sve što je bilo na liniji te politike, a naročito, što ja mislim da je značajno i lukavo, u oblasti kulture koja formira javno mnjenje. Tu su inače ograničena sredstva budžetom, a onda se sada sprovodi patriotska kulturna politika. To znači dovode se ljudi poznati po svome nacionalizmu i svom nepomirljivom stavu prema bilo kakvim razgovorima sa Albancima i vode tu dvostruku politiku gde Dačić ide sa baronesom Ešton da razgovara svaki dan, a u zemlji se trude da stvore otpor prema tome. To čine kroz kulturu, ali ne samo kroz kulturu nego i ovim upodobljavanjem raznih lokalnih vlasti, čak i pokrajinske vlasti onome što su uspeli da postignu na nivou Srbije.

Smatram da oni čak ništa nisu ni postigli, nego da se DS prosto urušila. Zna se, izgubio je Tadić, a da li su oni dobili, u to uopšte nisam siguran. Što se tiče tog novopronađenog Dačićevog realizma, ni u to ne verujem, jer on kad se ovom patrijarhu Irineju pravdao što vodi te pregovore s Tačijem, izgovorio je jednu čudnu rečenicu ‘pa da, ali ako ne uđemo u Evropu neće nam biti vraćeno Kosovo’. Pa je l’ ti to taj realizam? Ti misliš sad kad uđeš u Evropu oni će svi da kažu ‘ono priznanje povlačimo, ne priznajemo Kosovo, to je vaše’. Zato uopšte ne verujem u ceo taj process. On ima vezane ruke i ustavom. Niti iko pominje da se bar briše ta prepreka koju su sami sebi postavili i rezolucijom koju je donela skupština. Nije on slobodni igrač.

Treće, za neki kompromis koji treba da bude postignut u pregovorima, svaka strana mora nešto da dobije. Oni nemaju šta da ponude Albancima. Albanci imaju nezavisnu državu priznatu od svih koji njih uopšte zanimaju. Dobili su čak i onaj spor koji je u Hagu pametni Jeremić pokrenuo kao njegov pokušaj da stvari vrati u pravni okvir, nema veze politika, on će pravno to da dokaže, i tu su pukli. I onda, na šta je prinuđen Dačić? On je prinuđen da im maše stolicom u UN ispred nosa. Pa ne treba njima to, niti ti smeš to, odmah se videlo da to ne dolazi u obzir, da bi ga pojeli, njegovi bi ga pojeli. Dakle, njegov put je jako sužen i svodi se takoreći na fingiranje tih pregovora, i oni to znaju, ova nova vlast to zna. Pa se s vremena na vreme javi Vučić i kaže ‘vesti će biti jako loše’. Pa znamo da će biti jako loše i svejedno je da li ih vodi Dačić ili Vučić ili Đilas. Objektivne okolnosti su takve, ti tu ne možeš da dobiješ ništa.

I sad ovo što rade sa tom zajednicom srpskih opština, to je taj mali tobožnji uspeh koji oni hoće da ostvare, ali stvar je, kada je konkretizujete i operacionalizujete, šuplja. Pa daće im Tači tu zajednicu srpskih opština, neće da im da izvršnu vlast, jer je u tome suština. Tako da taj proces neumitno ide ka jednoj situaciji, što kaže Vučić, gde će vesti biti jako loše. Pa naravno da će biti jako loše, bez obzira što ih vodi genije Dačić, jer koliko god da je genijalan on deluje u nekim objektivnim uslovima, gde ne može da se nada ničemu.

Svetlana Lukić: Oni kao da pokušavaju da izdejstvuju zajednicu opština da to bude kao Republika Srpska, pa makar tako da kočimo tamo.

Srđa Popović: Odmah se javljaju Amerikanci i kažu ‘a, nećemo novu Republiku Srpsku’, shvatili su kuda oni ciljaju. Mislim da su sve to magle i performans.

Svetlana Lukić: Onog trenutka kada dobiju datum i početak pregovora i počnu da se otvaraju nova poglavlja, od njih se očekuje da sami sebe urušavaju i oduzimaju sebi ingerencije od kojih žive i zahvaljujući kojima zapravo i vladaju ovom zemljom.

Srđa Popović: Ovaj primer sa aflatoksinom u mleku je indikativan. Oni su doneli zakon za koji ništa nisu učinili da mogu ga primene, i sad kažu ‘mi to ne možemo da primenimo’. A je l’ tako? Pa hajde da se vratimo onda nazad na onaj procenat od 0,5%, onda će se naša praksa usaglasiti sa zakonom. Ovi na zapadu kažu ‘jeste vi ludi’. Pregovori će se tako odvijati i na kraju, tu je nešto što je teško kvalifikovati precizno, a to je da je stanje društva katastrofalno. Je l’ ovo liči ikome na evropsko društvo ili na društvo koje može za deset godina postati evropsko društvo? Pa ne, zato što svi odnosi, svi životni procesi, sve vrednosti, stanje svesti, obrazovanja, pravosuđa je takvo da je jasno da je ovo društvo daleko od nekih evropskih standarda. Mislim da je politika prema EU stalno takva da mi nekako izmuvamo ovo uverenje sa dva svedoka i da uđemo u tu EU, da ih prevarimo, a onda ćemo da radimo isto ono što i sada radimo, niko nam ništa onda više ne može, ne mogu da nas izbace iz EU. Sad imamo tu diplomu i sad smo na konju, a što je iza diplome sve beskrajno šuplje, to je samo nagrada za naše lukavstvo.

EU je svesna ovoga o čemu vi i ja pričamo, ali nekako misli, nešto će tamo ipak morati da se pomera, pa daj da im damo i ono što im ne pripada. To je veliko kockanje sa njihove strane. Od početka krize, kad je Evropa u pitanju, gledam kakva je to ogromna razlika između evropskog i američkog stava prema krizi. Prvo, Amerika je, jasna stvar, prouzrokovala krizu i ona se širila po svetu posle toga, jer je uprošćeno rečeno štampan lažni novac, to su radili. Jednog trenutka se pokazalo da iza toga ne stoje nikakva dobra, ništa realno, da su to sve finansijski, računovodstveni, knjigovodstveni fantomi koje su oni stvorili. Ali od prvog dana krize, jer ja to pratim, jedino u Americi se stvarno govori o tome kako da se iz nje izađe i govori se stalno i celo društvo je uključeno u taj dijalog i diskusiju o tome. Zato su oni prvi izašli iz krize.

A u Evropi ne mogu ni oko čega da se dogovore, nikakve realistične planove nemaju, gase se požari, ali na nivou društva ne postoji javna diskusija o eventualnim idejama koje bi se mogle primeniti. Jer, oni su jedno konzervativno i umorno društvo, mislim na evropsko društvo, ako takvo nešto postoji. Postoji i jedna politička tradicija ‘uvek nam je dobro išlo, pa valjda će opet dobro da nam ide, ovo mora da prođe’. U Americi vlada mišljenje da oni nisu ni svesni dubine krize u kojoj su se našli, niti stvarno tragaju za nekim rešenjima. I to će se naravno reflektovati na nas, jer mi u tu firmu hoćemo da uđemo.

Svetlana Lukić: Kako vam izgledaju ovi Đilasovi prvi pokušaji, šta god da pokušava, ja više nisam u stanju to ni da vidim.

Srđa Popović: Mislim da on samo hini neke pokušaje, što kažu Hrvati, i da je cela DS sada u leru. Motor radi, a nema prenosa na akciju, na bilo kakvo kretanje, oni su u čistom leru i putnici naravno iskaču, bezbedno je, jer oni stoje. Mislim da će strašno proći na sledećim izborima.

Svetlana Lukić: Kao što su naprednjaci čekali svojih pet minuta, sad će oni da čekaju nekoliko godina da ovi istrule, da im u krilo padne jabuka, da prođe i ovo Vučićevo. Imate godine koje prolaze i propadanje ljudi koje više nema ko da registruje, propadanje društvenih slojeva, porodica.

Srđa Popović: Tu je nada Živkovićeva, tome se on nada, da će se urušiti ceo politički sistem i da je bilo ko nov dobrodošao, jer nismo ga još proverili. Nisam siguran da je i ta logika dobra, jer kad ste jedanput na toj nizbrdici samodestrukcije, mislim da po inerciji možete da trulite mnogo više nego što mislite. Nama je jedina nada taj spoljni svet, on nam je nada, ali on nam je nada od 2000. Godine. Pa i Đinđić se samo tome nadao. Nije to neka naročita nada, naročito kad imate u vidu kako izgledaju mlađe generacije, kako izgleda to obrazovanje. Dižemo jednu disfunkcionalnu generaciju, ne jednu, one se jedna za drugom ređaju, a niko se u državi time ne bavi.

Nisam čuo nekog političara da je pomenuo reč ‘omladina’, a to jeste jedan segment populacije koji je specifičan. Tu se pravi jedna subkultura, ne znam da li oni uopšte znaju kako ta generacija izgleda, jer to su sve tobož kao neki incidenti. Pa, ne, nije, to je postala prevladavajuća atmosfera u toj generaciji. Oni su stvorili svoju subkulturu koja je vrlo cinična, nasilna. Neću da upotrebim tu kvalifikaciju ‘fašistička’, ali jeste fašistoidna i koja je, što je najgore, prilično isprepletana sa crkvom i njenim uticajem, što je paradoksalno. Imamo super religiozne fašiste. Pa, kako to? To ni crkvu ne zabrinjava, jer ona oseća da je to njena generacija.

Svetlana Lukić: Mlađi ljudi su skloni tome, to je normalno, da imaju heroje. Pa mogli su da se potrude, od Čede Jovanovića do Đilasa, da tim mlađim ljudima naprave Đinđića, čak i da nije postojao.

Srđa Popović: Znam, ali oni koji su to bili u stanju da urade, oni su im poturali Mladića i Legiju, a to ne ide samo, to ide sa mnogim drugim idejama i stavovima. Ali su im poturili i Novaka.

Svetlana Lukić: Da, to je u stvari zamena za Mladića.

Srđa Popović: Naravno.

• Antony & The Johnsons – Knockin’ on heaven’s door

Svetlana Lukić: U nastavku Peščanika govoriće prvi put Sarajlija Damir Dizdarević, koga već poznaju čitaoci našeg sajta, na kojem je objavio nekoliko veoma čitanih tekstova. Damir je po struci matematičar, informatičar i veoma uspešan predavač na raznim Majkrosoftovim kursevima, koji se organizuju za ljude koji sa kompjuterima i ostalim sokoćalima rade stvari koje mi nismo u stanju da izgovorimo. Damir neće danas govoriti o tome, što ionako ne bismo razumeli, nego o političkoj situaciji u Bosni i Hercegovini, mada je i to teško razumeti, čak i u ovakvim razvaljenim državama kao što je Srbija. Deo problema je svakako politika koja se vodi iz Beograda, odnosno podrška i ljubav prema Miloradu Dodiku i Republici Srpskoj, koja se eto na neki način vratila kao bumerang preko Kosova. Navodno, Amerikanci i Evropljani neće da čuju da eventualna zajednica srpskih opština na severu Kosova dobije izvršnu i zakonodavnu vlast, upravo zbog iskustva sa Republikom Srpskom i njenom destruktivnom politikom prema Bosni. I tako ispade da je glavni argument protiv kosovske republike srpske bosanska Republika Srpska. Govori Damir Dizdarević.

Damir Dizdarević: Kada je Hrvatska dobila zeleno svetlo za EU, napravila je vrlo jasnu distancu od BiH i uopšte od petljanja u unutrašnja pitanja BiH. Hrvatima u BiH, posebno onima koje monopolizira HDZ, to nije prijatno, podrška s te strane bi im bila dobrodošla, ali Hrvatska je verovatno procjenila da se to ne isplati i da to nije nešto čime treba da se bavi na putu kojim oni idu. Što se tiče Srbije, tu postoje vrlo pomješane poruke, nejasne, ne vidim konkretne postupke koji bi išli u korist BiH. Možda je najbolje, ako već niko ne može da nam pomogne, da nas niko i ne dira, pa da pokušamo sami da riješimo neke stvari.

Jer ovako kakvo je trenutno stanje, da se vratimo opet na tu priču Dejtonskog sporazuma i tih 17 godina prije, prosto je nemoguće da se za 17 godina nisu našla tri čoveka pametnija od Miloševića, Tuđmana i Alije Izetbegovića, pa da smisle nešto što bi ovu državu zaista poguralo napred. Hrvatska i Srbija jesu garanti Dejtonskog sporazuma, ali nije ni to normalna situacija da vi imate dvije susjedne zemlje, sada strane zemlje, koje garantuju mir unutar treće zemlje i uopšte obstojnost te zemlje. To nije normalna situacija, na to konačno treba da se stavi tačka i da se kaže – okej, kao što te zemlje idu svojim putem, tako i BiH ide svojim putem. Možemo da sarađujemo, da budemo dobre komšije (nadam se i da hoćemo), da nemate više tu nekog odnosa pokroviteljskog, u smislu toga da i Hrvatska i Srbija su tu eto kao da paze da se u BiH nešto ne desi. Nije to normalno. BiH ima s jedne strane Srbiju, s druge strane Hrvatsku i visokog predstavnika, koji su tu zaduženi da garantuju da se ništa neće desiti i da ta zemlja neće da se raspadne ili da ponovo zarati, non stop ste u atmosferi devedesetih godina na takav način.

Svetlana Lukić: Kad sam devedesetih bila tamo na ratištu, pitam ‘šta radite’, oni kažu ‘držimo ih pod pretnjom vatre’, tako su mi govorili. Imam utisak da to za Bosnu, u odnosu na ostale bivše jugoslovenske republike, važi više nego za bilo koga, da tu postoji blokada koja je permanentna.

Damir Dizdarević: Jeste, i to poređenje ‘držanje pod pretnjom vatre’ je apsolutno tačno, već od samog kraja rata postoji ta blokada, držanje pod pretnjom vatre odnosno pretnjom od drugih koji kao ugrožavaju ove treće. Sad se to malo promjenilo jer nema više Harisa Silajdžića na političkoj sceni. Možda si mogla da primetiš da je u RS sad počelo da se traga za tim unutrašnje-vanjskim neprijateljima koji kuju urote protiv RS, jer iz Federacije više ne dolaze tako jasne poruke za ukidanje RS-a, pa onda mora sad nešto novo da se proizvede. Međutim, zašto ih nema? Nema ih zato što je trenutno u Federaciji najveća politička kriza od nastanka, od poslednjih izbora 2010. godine, kada je oformljena koalicija koja se sastojala od Socijaldemokratske partije (SDP), SDA i par hrvatskih stranaka, koja je funkcionisala nekih godinu i po dana. Nakon toga je došlo do prekomponovanja te koalicije, došlo je praktično do blokade vlasti, obzirom da administrativni mehanizam koji postoji unutar Federacije, i koji je izrazito komplikovan, ne dozvoljava tako laku promenu u samoj vladi, a parlamentarna većina koja je nova ne odgovara sastavu vlade.

U poslednjih nekoliko meseci se radi na tome da se i vlada promjeni, međutim zbog tih vrlo kompleksnih administrativnih procedura to ne ide, i samim tim što je predsednik Federacije iz jedne od tih stranaka koje sad treba da izađu iz vlade. Kao jedan od ljudi koji treba da pokrene mehanizam i naravno da to prođe preko njega, nije mu to u interesu da uradi, i to jednostavno tako stoji već mjesecima. I naravno da se ta blokada vlasti odražava i na život građana i na ono što federalna vlast treba da radi, barem za područje Federacije. Ja sam, pripremajući se za ovo, pročitao izveštaje jedne vrlo korisne nevladine organizacije koja kod nas radi, koja se zove Centar civilnih inicijativa, koja radi monitoring rezultata svih administrativnih struktura koje postoje u BiH. Za te dvije godine, od izbora pa do kraja 2012, 6 odsto više je nezaposlenih samo u Federaciji, što ni neke najcrnje prognoze nisu mogle da predvide tada kad se radilo neko prognoziranje.

Osim toga, ono što je vrlo indikativno je da je i ono što se radilo za ove dvije godine, čak 26 odsto realizovanih aktivnosti unutar vlade federacije, odnosilo se na kadrovska pitanja, praktično se vlast bavila sama sobom. Što se tiče generalne realizacije plana, ona je samo 13 odsto od planiranog za godinu dana, tako ako se gleda, njima bi trebalo skoro pa osam godina ovim tempom da realizuju ono što je neki normalni jednogodišnji plan. Ako se pogleda po ministarstvima, recimo, najneuspešnije rezultate ima ministarstvo kulture, obrazovanja i ministarstvo trgovine. Taj ministar trgovine, koji je u izveštaju označen kao jedan od najneuspešnijih, je postao poznat po komentaru koji je dao nakon što su ga novinari pitali kako treba građani da se nose sa posledicama globalne ekonomske krize, koja je inače opravdanje za sve. On je rekao ‘nemojte jesti’.

Ono što se trenutno dešava je pokušaj prekomponovanja vlasti na nivou federalne vlade i to u cilju da makar nešto profunkcioniše, nažalost to se još uvek nije desilo jer je predsednik Federacije našao za shodno usred te parlamentarne krize da ode na deset dana u Južnu Koreju o trošku poreskih obveznika, da tamo primi počasni doktorat iz oblasti administracije i upravljanja. To je takođe jedan apsolutno neshvatljiv paradoks, da neko ako nije najodgovorniji, onda je sasvim sigurno jedan od najodgovornijih ljudi za sve ovo, prima počasni doktorat u Južnoj Koreji za vreme najveće parlamentarne i administrativne krize koja trenutno postoji u Federaciji.

Još jedan detalj koji je tu prilično indikativan je da stranka koja treba da ode iz vlasti, to je u ovom slučaju Stranka demokratske akcije, mada je sasvim nebitno o kome se zapravo i radi, je najavila pokretanje pitanja zaštite vitalnog nacionalnog interesa Bošnjaka, u slučaju da oni budu izbačeni iz vlasti Federacije. To je apsurdno, zato što je ta mogućnost postavljanja pitanja zaštite vitalnog nacionalnog interesa predviđena jednom od uredbi visokog predstavnika samo u slučajevima kada se zaista radi o nečemu što suštinski ugrožava vitalni nacionalni interes bilo kojeg konstitutivnog naroda. Ne smatram da izlazak jedne od 180 stranaka koje postoje u BiH, predstavlja povredu vitalnog nacionalnog interesa jednog od naroda, to samo praktično pokazuje koliko je i to pitanje vitalnog i nacionalnog interesa i uopšte predstavljanje naroda monopolizovano i svedeno zapravo na vitalni stranački interes.

Ne znam kakav to narod može da bude a da ne postavi kao svoj vitalni i nacionalni interes to da živi u normalnoj sredini. Kad se vozite dolinom reke Bosne, svaki put kad dolazim ovamo jednostavno ne mogu da gledam u te gomile smeća koje vise na drveću koje se nalazi oko reke Bosne. Takvih je primera koliko god hoćete, od ovoga da federalno ministarstvo obrazovanja ne uspjeva godinama da reši pitanje tog jednog, slobodno mogu da kažem, fašističkog koncepta dviju škola pod jednim krovom, gde imate škole u kojima se djeca razvrstavaju po nacionalnoj osnovi, to i dan danas funkcioniše u BiH. To je apsolutno strašno, to je i najveći poraz i Federacije i federalnog ministarstva obrazovanja da vi na takvom nivou djecu u osnovnoj školi razvrstavate na nacionalnoj osnovi jer niste u stanju da napravite obrazovni program koji će biti prihvatljiv za sve.

U BiH imate praktično jedne iste ratne strukture koje smatraju da imaju monopol na predstavljanje jednog naroda i paralelno sa tim proglašavanju neautentičnim predstavnike tog istog naroda koji pripadaju nekim drugim strankama. Evo, to je upravo taj primer, SDA izlazi iz federalne vlade i oni smatraju da je time ugrožen vitalni nacionalni interes Bošnjaka, bez obzira što će na njihovo mesto da dođe neka druga stranka koja će takođe da ima Bošnjake, međutim oni ne smatraju da su to autentični predstavnici. Takav sličan primer je bio sa izborom Željka Komšića, kao hrvatskog člana predsedništva, jer HDZ je smatrao da on nije autentičan predstavnik hrvatskog naroda. Imate primere iz Republike Srpske, da svako ko je imao neke bolje odnose sa Sarajevom nije autentični predstavnik srpskog naroda. To je apsolutno neverovatno kako se stvari postavljaju, da ne govorim o tome da ovi koji nisu konstitutivni, evo poput mene, koji pripadaju tim ostalima, apsolutno niti iko predstavlja niti uzima u obzir da uopšte postoje.

BiH je još uvijek u postratnom periodu i zato što se sve apsolutno sa tim opterećuje. Ono što je zaista veliki problem je što 17 godina iza rata još uvek živimo u postratnom stanju. Maltene od svakog događaja tamo možete u tri koraka da dođete do Srebrenice, ali tako ne možete da krenete napred, to je na kraju krajeva i zloupotreba tih žrtava i ljudi koji su ostali živi pa otišli odatle. Ako stalno to provlačite, ako stalno to uzimate kao razlog, kao alibi zašto nešto hoćete ili nećete nešto da uradite, nikad nećete ništa napredno napraviti.

Svetlana Lukić: Rekli ste ‘sporazum je alfa i omega, to je tačka iz koje se polazi i tačka u koju se vraća’. Sad je bila godišnjica, je l’ tako?

Damir Dizdarević: U decembru je bilo 17 godina, ove godine će Dejtonski sporazum postati punoljetan, i postalo je potpuno besmisleno da se to i dalje uzima kao osnov za građenje neke prosperitetne države. Mislim, da bi se to razumjelo na pravi način, onda se treba samo malo ipak prisetiti u kojim uslovima je zapravo nastao Dejtonski sporazum. To je bilo vrijeme jesen 1995. godine, kada je bila hrvatska Oluja, kada je bio taj strašni zločin u Srebrenici, kada su bile masovne ratne operacije u BiH, kada ste imali i prodor hrvatske vojske gore kod Banja Luke, maltene je moglo da se desi da se pokrene opet novi val izbeglica, bio je onaj masakr u Sarajevu na pijaci Markale isto u avgustu 1995. godine.

I definitivno, uslovi u kojima je tada nastao Dejtonski sporazum zaista su bili takvi da je cilj bio da se zaustavi rat. 1995. godine ne verujem da je iko razmišljao o tome kako će BiH funkcionisati 2013. godine, da ne kažem da su ljudi koji su kreirali Dejtonski sporazum, Franjo Tuđman, Slobodan Milošević, Alija Izetbegović, pa oni su mrtvi ljudi, njihove politike su prevaziđene, i što je najveći paradoks, u njihovim državama, u Hrvatskoj možda i najviše, napravljen je jedan otklon od politike devedesetih godina, od HDZ-a, pa evo i ovde se SPS makar deklarativno donekle transformisao i krenuo u nekom drugom pravcu. U tim državama te politike više nisu dobre, a mi i dalje moramo da živimo po onome što su ti ljudi kreirali, i razlozi u kojima je nastao taj Dejtonski sporazum nisu više nešto što može da izgradi bilo kakvu prosperitetnu državu.

Ali kad spomenete izmenu Dejtonskog sporazuma, to se interpretira samo na ove načine – ili da se ukine Republika Srpska ili da se formira treći entitet ili da se razbije cela BiH. Nijedno od toga ne mora da se desi, ideja o izmeni, modifikaciji Dejtonskog sporazuma uvek se na taj način interpretira i to odmah zakuca čitavu priču. Toliko ima stvari koje mogu da se riješe, toliko zajedničkih problema ima i u jednom i u drugom entitetu, samo to da riješite treba vam narednih deset godina.

U BiH danas imate potpuno nefunkcionalnu vlast, koja je jedan ogroman parazit. Imamo 180 ministara ili bolje da kažem 180 ministarstava, koja su većinom smeštena u Federaciji, budući da je Federacija složena iz deset kantona, pa svaki kanton onda ima kantonalnu vlast, pa svaka ta vlast ima svoju vladu sa ministarstvima, premijerima itd. Postoji onda vlada Federacije, pa postoji vlada u Republici Srpskoj, pa imate vladu na nivou BiH. Tu nisu problem entiteti, tu je problem administrativna struktura, koja je kada je uspostavljena vjerovatno predstavljala rješenje da tog momenta budu svi zadovoljni, i verujem da tada kad se to uspostavljalo, to je opet urađeno u Dejtonu, da niko nije naslućivao da li to uopšte može da funkcioniše.

A da ne govorim da čak i da imate sposobne ljude u tim vladama, bilo kantonalnim, federalnim, državnim, kako hoćete, ni ne znam kako bi sposobni ljudi mogli da od toga naprave išta korisno, a kamoli ovako kako je to danas. Nemate bolji primer od toga da svaki kanton recimo u Federaciji ima vlastiti ustav i vlastite zakone. Maltene, kad se odmaknete 50 kilometara od Sarajeva, pređete u drugi kanton, ne znate da li tamo imate isti zakon koji vlada, od onih saobraćajnih propisa do drugih. Imate federalnu vladu koja nikada ne može da kaže da upravlja čitavom Federacijom. Mislim, kako uopšte išta možete pametno da napravite, do ikakve ideje da dođete, ako za pola BiH morate da sazovete deset premijera iz deset kantonalnih vlada i da onda tražite to neko riješenje? I sad, ako vam oni ne odražavaju trenutno strukturu kakva je u vlasti Federacije, što je vrlo moguće, načelno imate blokadu.

Svetlana Lukić: A šta tu može da uradi i da li nešto radi tzv. međunarodna zajednica?

Damir Dizdarević: Potpuno je razumljivo da je nakon 17 godina, plus one četiri godine rata, tokom kojih se svijet bavio nama, došlo do zasićenja, polako dižu ruke i oni od svega toga. Non-stop dobijamo poruke iz EU ‘evo, samo još ovo, makar ovo uradite, pa eto dobićete nešto, makar ćete ući…’, međutim ništa da se desi. Imate presudu Suda za ljudska prava ‘Sejdić i Finci’, verovatno je to i do vas došlo. Radi se o tome da je u jednom potpuno prirodnom zahtevu, da osim što pripadnici konstitutivnih naroda, a to su Srbi, Hrvati i Bošnjaci u BiH, na političke funkcije u BiH možete da birate i ljude koji pripadaju ostalima, i ta presuda se zove po toj dvojici ljudi koji su podigli tužbu, a to je jedan Jevrej i jedan Rom, koji su dobili da to mora da se realizuje, međutim nikad se nije realizovalo.

Evo, isto imate primer, pre 15-20 dana kanton Sarajevo je donio odluku da priznaju da postoje i ostali, da su dobili jednaka prava i pripadnici ostalih na nivou kantona Sarajevo. Sad, zamislite koji je to civilizacijski apsurd, koji korak unazad u stvari, iako je to u medijima predstavljeno kao nešto revolucionarno. 2013. godine priznajete da osim Bošnjaka, Srba i Hrvata tu postoje još neki ljudi. Ja kao pripadnik tih ostalih sam pre neki dan dobio potvrdu da i ja imam jednaka prava kao i ostali. Pazite sad, to nije na nivou BiH, to je urađeno u kantonu Sarajevo i van kantona Sarajevo to ne važi, to treba da se donese na nivou države. Kad se to desilo neki dan, meni je baš palo na pamet, bilo je to nedavno u Peščaniku, Biljana Srbljanović kad je rekla ‘ulica po ulica’, a kod nas bi moglo da se kaže ‘ajmo sad kanton po kanton da primamo u EU ili da samo kanton Sarajevo dobije neko zeleno svjetlo, a ovi ostali kako budu’, što je potpuni apsurd i ponižavajuće naravno. Živim u Sarajevu 36 godina, čitav rat sam proveo u Sarajevu sa kompletnom porodicom, eto i ja sam sada dobio neku potvrdu da imam prava kao svi ovi ostali, što je zaista poražavajuće i ponižavajuće na kraju krajeva.

U medijima u Srbiji povremeno može da se čuje krilatica koja se povremeno pojavi da je Sarajevo muslimanski grad. Ja se uvek pitam ‘dobro, šta to znači na prvom mestu?’ Ako polazimo od strukture stanovništva, dobro, jeste, tako nije bilo pre rata, sad je tako, ali je isto tako interesantno da se pogleda kako je do toga došlo. Jedna tačka je bila sam rat. Kad je rat počeo, pogotovo tokom prve dvije godine, zaista je došlo do odliva na prvom mestu srpskog stanovništva iz Sarajeva jer je bilo pritisaka od strane paravojski koje su tada hodale Sarajevom, na obično stanovništvo, ja sam sam vidio par puta takve scene i zaista se desilo. Posle toga iz Sarajeva je odlazio svako ko god je mogao da ode i više tu nije bilo razlike, kao što nije bilo razlike ni kada izađete iz kuće, ko god da ste bili, mogli ste da stradate od granata u svakom momentu. Međutim, ono što se desilo posle toga, u Dejtonu je prvo propuštena jedna šansa, a to je da Sarajevo bude proglašeno distriktom, Brčko je, kao što znate, proglašeno distriktom, ali Sarajevo nije.

Sarajevo je prepušteno, odnosno ostavljeno u sklopu Federacije, kao što piše u ovoj knjizi Ričarda Holbruka u vrlo kratkim pregovorima između Slobodana Miloševića i Harisa Silajdžića. Mislim da su se oni, barem tako piše u knjizi, za pet minuta dogovorili da će Sarajevo da bude u sklopu Federacije. Znatno bi bilo bolje da je napravljen i od toga distrikt, da je to izvučeno iz entiteta BiH, jer bi danas taj grad priznavale kao glavni grad verovatno i Republika Srpska i Federacija, na kraju krajeva i Vašington je kao glavni grad SAD izvučen iz države Kolumbija upravo zato da bi bio nezavistan u tom smislu, da ga sve države priznaju kao distrikt.

Time što se desilo u Dejtonu, dobar dio Sarajeva koji je tada bio pod kontrolom srpske vojske, na kojem je živelo većinom srpsko stanovništvo, je vraćen da bude jedan grad kao što je bio i prije, sad u sastavu Federacije, i tu se desila druga velika promena u strukturi stanovništva Sarajeva. Tadašnja vlast koja je bila SDS-ova, Radovana Karadžića, Momčila Krajišnika, njih dvojica su najviše na to uticali, je vršila ogroman pritisak na stanovništvo da se iseli sa tih područja. I tu su bile stvarno strašne scene, neki od njih su uspeli da prodaju imovinu, neki od njih su palili vlastitu imovinu, neki su iskopavali vlastite mrtve iz zemlje da ih nose, i zaista većina tog stanovništva je tada otišla odatle, jedan veći deo novog djela grada je praktično ostao prazan. Tokom rata su se dešavale migracije stanovništva, što prisilne, što voljne, naselilo se većinom muslimansko stanovništvo, i to je tako danas, te je činjenica da po strukturi stanovništva jeste muslimanski grad.

Ne mogu da kažem, kako se hoće reći, da je to Teheran ili Afganistan i nešto slično, nije apsolutno, i svako ko dođe u Sarajevo može da vidi da to nije grad koji baštini takve norme života, ali je činjenica da je većinom prilagođen bošnjačkom, muslimanskom stanovništvu, ali ne bih rekao ni da je to najveći problem. Sarajevo je propustilo da samo sebe održi u nekoj formi, moglo je da dokaže na kraju krajeva da nije to što se stalno spočitava, ali nije realizovalo šanse i tu su se nedavno desile vrlo ružne stvari, koje nažalost mediji uglavnom ne proprate dovoljno zato što im verovatno nisu interesantne. Mislim na primer na zatvaranje državne Umetničke galerije, koje se desilo prošle godine, i zatvaranje Zemaljskog muzeja, koji bi prije nekoliko dana proslavio 125 godina, to su velike civilizacijske sramote koje ni sa čim ne možete da opravdate.

Nama je Zemaljski muzej ostao kao nasledstvo iz Austrougarske, 125 godina je institucija, koja je čak i u ratu radila, sad je zakovana, simbolično su njeni zaposlenici zakucali daske na vrata, to stoji i dan danas zatvoreno. Prije toga se desilo ono zatvaranje Umetničke galerije, koje sad kad posmatram kao da je bio neki test, pustili su da se to desi, videli su da nema bog zna kakve reakcije, pa onda može i ovo, može da se zatvori muzej, ne znam šta će da bude sledeće, ali to su stvari koje ne možete da razumjete. Sarajevska Hagada, koja je jedinstven primerak u svijetu, stoji zaključana u nekom sefu, niko ne može da je vidi, ne možete ni da je pokažete, niti možete da iskoristite to što imate. I to je ono što je, po meni, trenutno veći problem Sarajeva nego da vi sad dokazujete je li to ili nije to muslimanski grad, problem je što se unutar Sarajeva ništa ne radi da se taj grad učini evropskim gradom, nije bitno ko živi u njemu. I ako ćete usred Evrope da dozvolite da vam se zatvori Umetnička galerija, da se zatvori Zemaljski muzej, šta drugo onda možete da očekujete dalje da se desi?

Svetlana Lukić: Da, ovo je paradigmatična priča sa sarajevskom Hagadom, to sam malo pratila. Na kraju se ispostavilo da je Metropoliten hteo da preuzme sarajevsku Hagadu da bi mogla da bude izložena, prosto da je ljudi vide. Da li je tačno da se na kraju ispostavilo da nema ko da je preda? Ne zna se ko od tih 180 ministara ima pravo da Metropolitenu pošalje Hagadu.

Damir Dizdarević: Upravo tako, jednako kao što nisu mogli da se dogovore ko će da bude odgovoran za finansiranje Zemaljskog muzeja, tako sad niko nema proceduralne ovlasti da to uradi. Jer za 17 godina otkako je uspostavljena Bosna i Hercegovina ovakva kakva jeste nije niko smatrao za potrebno da konačno definiše ko je onaj ko je odgovoran za rad kulturnih institucija. Pa one nisu nigde samofinansirajuće, to je poznato, njih treba država da finansira. I za 17 godina to gurate pod tepih i kažete ‘pa dobro, nema to veze, neka se oni snalaze kako znaju’. I onda naravno, ne možete u goru situaciju da dođete, zatvorite nešto. Mene je kao građanina Sarajeva sramota, veoma često imam i goste iz inostranstva, gde moram da ih provezem glavnom ulicom gde stoje daske zakovane na muzeju. To je zaista jako ponižavajuće.

To isto možete videti iz ovog primera, i vi ste to imali ovde, pretnje za ponovnim uvođenjem viza. Niko se oko toga nije posebno, što bi rekli, počešao, zato što imam dojam da bi ljudima koji su trenutno na vlasti bilo u interesu da se vize ponovo uvedu zato što onda ne možete da putujete. Ako ne možete da putujete ne možete ni da vidite kako zemlje mogu da funkcionišu, kako u nekim normalnim zemljama život može da izgleda i najbolje je da ste tu tako zatvoreni. Oni svakako mogu, pošto imaju diplomatske pasoše, njima ne trebaju vize. I eto, mi smo sad kao sretni što nam nisu ponovo uveli vize zato što evropski parlament nije mogao da se dogovori da li će to da uradi ili neće. Ali ta tema će ponovo doći na tapet. Tako je i sa kulturom, to jednostavno njima nije potrebno.

Bosna i Hercegovina je jedna od retkih zemalja u svjetu koja nije imala popis. Ove godine bi kao trebao da se desi, međutim, popis je sveden samo na jedno pitanje – koliko kojih ima. Čitava predpopisna kampanja je formulisana oko toga da se dobije podatak o nacionalnoj strukturi. Uz to ste imali paralelnu kampanju, da se ljudima vrlo eksplicitno, ja bih rekao agresivno, sugeriše kako treba da se izjašnjavaju. Tu je bila jedna suluda situacija koja i dan danas traje i po čemu smo, vjerujem, jedina zemlja u svjetu, da postoji negativna kampanja protiv izjašnjavanja da ste Bosanac. Jedino u svojoj zemlji ne mogu da budem Bosanac, gdje god izađem izvan granica svoje zemlje ja sam normalno Bosanac. Pa i vi me vjerojatno doživljavate kao Bosanca i gdje god da odem ja ću reći da sam Bosanac, ali u svojoj zemlji ne smem, ne bi trebalo da se izjasnim kao Bosanac.

I to je jedna šizofrena situacija gdje pokušavate čak i na takav način da zatrete tu ideju da može postojati neko ko hoće da pripada toj zemlji kao zemlji, a ne nekoj nacionalnoj skupini. Tu imate mešanje, preklapanja da ni samim ljudima više nije jasno, konkretno na primjeru šta znači da je Bošnjak, šta znači da je musliman, šta znači da je Bosanac. Jer, to su termini koji su paralelno upotrebljavani i vi ne znate tačno šta čemu pripada. Vremenom se iskristalisalo makar, eto, to da je taj termin Bošnjak vezan za nekoga ko je islamske vjeroispovjesti. Ali imate ljudi koji se jednostavno nisu primili na to, koji se izjašnjavaju kao muslimani. Možete li da imate rezultate popisa koji su takvi da imate veći broj ostalih nego ovih konstitutivnih naroda? Mislim da je to pokazao probni popis, koji se dešavao na jednom, ja se nadam, reprezentativnom uzorku, rezultati se naravno nisu javno objavili, ali se po ponašanju i političkih i vjerskih zajednica nakon toga, koji su vjerojatno dobili te podatke, moglo zaključiti da se njima ti podaci nisu svidjeli. I da sad treba dodatno da se radi, pa je sad trebao da se desi popis na proljeće, onda će se desiti u jesen. Sad treba vjerojatno dodatno da se radi na tom osvještavanju naroda da bi se dobili rezultati kakvi odgovaraju.

A to vam je kao da radite besplatno istraživanje tržišta za političke stranke, pa vi ćete tačno tu da pokažete gdje koji treba da djeluje. Njima date mapu toga, ostali podaci nikoga uopšte ne interesuju, vjerojatno neće ni da ih objave. I normalno je, govorim normalno iz perspektive ovih koji hoće da takvu situaciju stvore, da se nalazite na nekoj prekretnici na koju stranu da idete. Ako forsirate termin Bosanac dobićete vrlo polovične rezultate, znači jedni će da se izjasne kao Bošnjaci, jedni kao Bosanci, treći kao muslimani. I imate jednu disperziju koja je za njih vrlo nepovoljna. Normalno je da se ide u tom smjeru da se diskvalifikuje ta odrednica Bosanac, da se insistira na odrednici koja određuje vjersku pripadnost. Kakva budućnost stoji pred ljudima koji ne mogu da se stave u te odrednice? Ja lično ne mogu da se stavim u odrednicu konstitutivnog naroda. Nemate četvrtog, možete da kažete da ste Ostali i vi ste onda Ostali. Ne mogu da kažem da to meni uskraćuje neka životna prava, ali civilizacijski vi ne postojite.

Ja sam u rat ušao sa nekih 16 godina, nisam ga razumio tada, nisam ni mogao, nisam imao mentalnih kapaciteta da razumjem šta se u stvari tu dešava izuzev da je to zaista nešto strašno. Dosta vremena mi je trebalo iza rata da prođem kroz razne faze da bih mogao to sebi da objasnim na pravi način. Danas pokušavam da kažem da na taj period života jednostavno treba da se stavi tačka i da treba da se krene dalje. Sve to što je bilo je užasno, moja porodica je jako stradala u ratu, i sve to što se izdešavalo svim narodima u Bosni i Hercegovini mora jednom da se ostavi u prošlosti, da se okrenemo sami sebi, da identifikujemo zajedničke probleme koje imamo, elementarne, životne probleme koje treba da rješimo da bi krenuli dalje, da bi našoj djeci omogućili da žive u nekoj koliko toliko normalnoj zemlji.

A da se dešavanja koja su bila u ratu smjeste u istoriju i naravno, ne da se zaborave, ali da se o njima govori sa aspekta nečega što je bilo, a ne nečega što je stalno prisutno i dan danas. I to je ono što je najveća zasluga medija. Meni je dovoljna informacija da je neki od ratnihi žločinaca u Hagu i onog momenta ako ga osude da imate tu kratku informaciju, a ne svaki dan da imate izvještaje kome su tog dana ročišta i uvijek ponovite sve za šta je on osuđen. To su riječi ‘silovanja, ubijanja, zlostavljanja, protjerivanja’. Kad svaki dan počnete jutro takvim rječima to ostaje negdje u glavi i vi stalno živite u tome, u tom vremenu. Na kraju krajeva, ne želim stalno da budem obilježen kao žrtva. Da, bio sam žrtva bez vlastite odgovornosti tih devedesetih godina u ratu, žrtva sam i dan danas tih postratnih dješavanja i ovakve Bosne i Hercegovine kakva jeste, ali ja ne želim da budem žrtva. Želim da budem normalan građanin Evrope i da ne budem posmatran non stop kao neko ko je izašao iz ratnog Sarajeva, koji je žrtva. Zato želim da to ostavim iza sebe.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Slušali ste Srđu Popovića i Damira Dizdarevića, a vas pozdravljaju Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

 
Radio emisija, 08.03.2013.

Peščanik.net, 12.03.2013.