Tadiću je potreban dramaturg

Razgovor vodila Vesna Mališić

Otkako je 1996. godine izvedena njena diplomska drama Beogradska trilogija, komadi Biljane Srbljanović, naše najuspešnije i najznačajnije moderne dramske spisateljice, osvojili su svet. Njene drame, prevedene na dvadeset i pet svetskih jezika igraju se danas širom Evrope. I baš kao što su njeni komadi britki, snažni ali i puni emocija – takva je i ona. Njeni nastupi zato uvek izazivaju veliku pažnju javnosti. Uostalom, ona spada među retke intelektualce koji ne kalkulišu i ne računaju da se bilo kome dopadnu. Naročito ne političarima. Izrazita neravnodušnost i aktivan odnos prema životu terali su je u oštre polemike, što je u suprotnosti sa njenom gotovo dečijom stidljivošću i večnom ambivalencijom: „ne volim da me gledaju, a ipak stajem ispred. Ne volim da iko ikad čita to što pišem, a crkla bih kad stvarno ne bi“, rekla je.

Takav, pomalo paradoksalan odnos ima i sa Beogradom. Gde god da je po svetu, prati naše medije na internetu, sluša najpopularnije radio i TV emisije, skida ih na ajpod, pa ide u teretanu da trči i sluša. Jednom prilikom opisala je to ovako: „Što emisija više odmiče to sve brže trčim, udaram nogama po onoj jadnoj mehaničkoj traci, kao da bežim od svega što čujem i što sam mislila da sam ostavila iza sebe. Taj treadmill je baš prava metafora za moj odnos sa Beogradom, trčim kao luda, pretrčah hiljade kilometara, bežim koliko me noge nose, a opet nikud ne stižem, uvek i uvek sam u tom jednom mestu. I nikako da pobegnem od organskog odnosa prema svom gradu“.

Ovih dana, evo je ponovo u Beogradu. Na Velikoj sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, 17. juna, gledaćemo njen najnoviji komad „Nije smrt biciklo pa da ti ga ukradu”. Reč je o drami koja se bavi fenomenom smrti, odnosom čoveka prema njoj kao delu života.

Tema univerzalna, a opet tako lična, intimna…

Uvek mi je bilo strahovito teško da govorim o svojim dramama, i pišem ih tako – teško i mučno, veoma iskreno i veoma lično. Kada komad jednom završim, nikada ga više ne pročitam, nikada ne otvorim, barem da pogledam. I na predstavljanja komada idem veoma retko. Samo u Beogradu uvek prisustvujem praizvedbi i posle više nikad ne pogledam predstavu, čak i kad mi je veoma draga, i kada se blisko družim sa glumcima koji u njoj igraju, jednostavno, stid me je tih reči, te intime i tog osećanja da stojim gola i bez epiderma, izgrebana do krvi, pred svetom.

Zato ni ne umem da govorim tačno o svojim tekstovima, prosto ih loše predstavljam i čak ne umem ni da ih prepričam. I ovaj je takav – piše u njemu o mom životu i životu ljudi oko mene, i onih koje znam i onih koje nikad nisam srela, to su neke moje opsesivne teme – odnos roditelja i dece u društvu koje posrće, o samrtnom ropcu, koje nekad traje od rođenja, o teretu međusobnog nerazumevanja i velike ljubavi u isti mah, o tome kako se ovde stari i umire, dok su svi zagledani u velike moralne vizije, o tome kako se ljudi vole i kada se naizgled mrze. U stvari, mislim da uvek pišem vođena dečjim pogledom na svet, oličenim u onoj blesavoj rečenici – ko se bije, taj se voli. Predstava tek počinje da dobija oblik, reditelj Slobodan Unkovski je odabrao fantastične glumce, koji stvarno mogu sve. Pa da i od dečje naivnosti naprave veliko delo.

Moja prva asocijacija kad je komad najavljen bila je predavanje, odnosno govor koji ste prošle godine održali u bečkom Burgteatru. Bilo je to, u stvari, posthumno pismo ocu. Da li komad dodiruje taj deo vaše intime?

Komad je jednim delom baziran na tom mom tekstu iz Burgteatra, u kojem sam govorila o, tada, nedavnoj smrti svog oca. Komad je, naravno, mnogo šira slika društva i mnogo kompleksiji od jedne intimističke ispovesti, barem sam ja pokušala da ga takvim napravim. Ali jedno bazično osećanje koje imamo svi, kada se rastajemo od najbližih, jedna potreba za svođenjem računa, pokušaj da se razume – pa kako to, i zašto, to je u osnovi i ovog komada. Moj otac nije umro ni mlad, barem ne za ove naše uslove, ni zdrav, ni nevin. Nije umro nepotrošen i bezgrešan. Ipak je za mene to bilo prebrzo i nepripremljeno. I, čitav svoj život, svoju najraniju mladost, svoje formativne godine, svoju prvu zrelost, provela sam u velikim i večnim sukobima sa njim, na sve i svaku temu. A bili smo veoma vezani, posebno u tim sukobima i raspravama. Mislim da sam se tako i formirala, sve svoje stavove, sve poglede na svet, svoje ideje vodilje, formulisala sam u buntu. Takav je bio i tatin karakter, iako su nam viđenja sveta bila često potpuno suprotna. Ali nije to samo lično, on je bio pravi predstavnik čitave jedne generacije, jedan tipičan jugoslovenski Evrimen. Tako da su moji sukobi u stvari rasprave sa tim pogledom na svet i tim načinom življenja. Oduvek sam imala potrebu da o tome pišem, a znala sam da ću moći tek kada njega više ne bude. To je jedan mali običan komad o odrastanju, ljubavi, mržnji i umiranju.

Tema smrti, nažalost, prati nas i na kolektivnom planu, a da iz nje još uvek ne možemo da izađemo na civilizovan način. Ovde se još licitira brojevima žrtava. Koliko odnos prema smrti u stvari govori o odnosu prema životu?

Mislim da imamo nekakav nezdrav odnos prema smrti, jer pre svega ne cenimo dovoljno život. Smrt u našoj sredini sa sobom nosi i običaje od kojih je meni neprijatno, čak i sam proces sahranjivanja ili tog „poslednjeg ispraćaja”, kao da pokojnik leži u kušetu, a ne u sanduku, za mene je neshvatljivo surov i odbojan. Na svaku novinsku vest o smrti neke poznatije ličnosti, komentari čitalaca su lavina patetičnih, slinavih reči, još ako je smrt zatekla nekog mlađeg, ili taman posla dete, ljudima se prosto pomrači um, dozivaju se nebeske daljine, anđeli i sveci, a niko ne pita kako je do te smrti uopšte i došlo? Kako to da deca ginu na magistralnim putevima, kao da su minska polja, kako je moguće da je nasilje u porodici do te mere tolerisano da je jedina logična posledica – baš i upravo smrt deteta ili žene, kako to da smo tako surovi i nezainteresovani, da pristajemo da živimo u društvu u kojem je zdravstveni sistem na izdisaju, a posle se tučemo u grudi i zavijamo iz petnih žila. Mene je od tih stvari uvek sramota, jednostavno mi je neprijatno da uopšte govorim o smrti, kada je život zapravo taj koji nema cenu.

Jednom ste rekli da vas grozno grize savest kad vidite da neko drugi, hrabriji i izdržljiviji, vodi bitke koje bi trebalo da su i vaše. Ko danas vodi vaše bitke? Dok ste pisali blogove na B92 gotovo je padao softver od haosa i reakcija. Da li ste se umorili od te vrste angažmana?

Jesam. Iskreno, jesam se povukla iz svakodnevnog fajta, iz direktnog političkog angažmana, iz te potpune višedecenijske opsednutosti političkim požarima našeg društva. Nije to pitanje moje jasne odluke, niti je išta unapred smišljeno, jednostavno, čak i kad zagrebem u poslednje rezerve sopstvene savesti, ne mogu više da pronađem motivaciju da još nešto promislim i kažem o društvu, u kojem se, na primer, postigne onako sraman, kratkoročnim političkim interesima diktiran, sporazum sa Svetlanom Ražnatović. Šta sad ja na to još imam da kažem? Šta da kažem o zemlji u kojoj je reforma pravosuđa napravljena da bi upravo i baš takve političke pogodbe praktično amnestirale svakog ko ima iole uticaja na istraživanja javnog mnjenja o popularnosti stranaka? Šta sad dodati na celu tu bruku, u kojoj vlast na putu ka Evropi, uz odlučujuću podršku jedine građanske partije, stvori takav sistem u kojem je udovica Ražnatović spektakularno ponizi, praktično pljune u lice čitavoj zemlji? Ima li ikog ovde kome to nije jasno, a da sam nema neku ličnu kalkulaciju, zbog koje ne želi da mu bude jasno? I šta sad ja tu imam da dodam? Da se čudim – kako je to moguće? Pa upravo je baš samo to moguće. Da objašnjavam kako je do toga došlo? Pa svi znamo kako je samo do toga i moglo da dođe. Da ponavljam da je to sramota i poniženje? Pa očigledno nije, čim se sa tim najnormalnije i mirne savesti živi. Tako vidim i gotovo sve druge aktuelne i hronične teme, do te mere banalne i očigledne, da me vređa i samo osvrtanje na njih. Ako je, na kraju mandata evo još jedne demokratske vlade, ministarka pravde primorana da sa četiri telohranitelja sedi na ručku u restoranu porodičnog tipa, da li je to dovoljno jasna slika ovog društva, u kome su sudije velikim delom ili instruisane, ili mete, ili ucenjene ili prosto kukavice, tako da su im i životi svakodnevno u opasnosti? Meni to liči na čuvene obračune italijanske mafije sa sistemom, kada su u vazduh dizani delovi autoputa kojim prolazi nekorumpirani sudija, toliko su retke poštene sudije bile, da italijanska putna mreža te potrese nije ni osetila. Da li čitavo ovo društvo klizi ka tome, vladavini jačeg i moćnijeg, partijski uvezanijeg i koaliciono potencijalnijeg? I kao što lepo kaže narečena Ražnatović – znaš li ti ko stoji iza mene? Znamo, svi znamo i nikom ništa.

Zvučite prilično rezignirano.

Da, verovatno zvučim rezignirano i to verovatno i jesam, nisam ravnodušna, to je jasno, samo se primoravam da ukinem višak emocija koje uz tu zainteresovanost idu. U tome još nisam sasvim uspela, i ne znam da li ću ikada uspeti. Ali se barem svojski trudim.

Da li to znači da više ne biste ponovili izvestan stranački angažman?

Ne bih. Stranački angažman, kao i bilo koja druga vrsta institucionalnog udruživanja, nisu u mojoj prirodi. U životu sam bila član samo jednog književnog udruženja – Foruma pisaca, bila sam jedan od njegovih osnivača, baš zbog toga što smo ga zamislili kao skupinu intelektualaca lišenu svake hijerarhizacije. Nismo imali ni predsednika ni predsedništvo, u stvari ni sam statut, a uspeli smo da, doduše kratko, vrlo dobro funkcionišemo i napravimo nekoliko važnih akcija, izdamo neke dobre knjige, skrenemo pažnju javnosti na političke zatvorenike Miloševićevog režima itd. Za mene je bila presudna ta vrsta udruživanja, u kojoj nije bilo šefa i došefova, nije bilo vlasti i moći, postojao je samo konkretan ličan angažman, pod ličnim imenom i prezimenom. Kada bi postojala i takva politička organizacija, verovatno bih joj pristupila, ali to je sve u domenu teorije i nekog romantičarskog pogleda na svet. Čak i sam taj Forum pisaca, koji se sada obnavlja, mene, iako osnivača, u tu obnovu nije zvao. Verovatno mi je priroda krajnje nepraktična za bilo koju vrstu udruživanja, i to je tako, nema tu ljutnje i jeda.

Kako razumete ovdašnju opsednutost vođom, odnosno šefom partije, do mere da ljudi iz okruženja počinju da liče na svog lidera, gestikuliraju kao on?

Taj mimetizam jeste u ljudskoj prirodi, ali kada se do te mere identifikuju s nekim, da počinju da govore, dišu, sunčaju se kao on, to postaje groteskno, a ponekad i opasno. Ono što je problem je i što te vođe to oberučke prihvataju, vole, nagrađuju i traže. To nije samo pitanje partijskog uređenja, i nije samo po sebi oznaka da je vaš idol loš, odlično se sećam kako su neki meni veoma bliski ljudi, govorili, češljali se, oblačili kao Đinđić, ali – mada za to nemam nikakva znanja, jer nisam pripadala svetu oko ubijenog premijera i nisam ga poznavala, osim vrlo, vrlo površno, duboko sam uverena, ruku u vatru stavljam, da je on na to gledao sa podsmehom i prezirom. Svakom čoveku, kao i svakom društvu, potreban je korektiv. On je važniji od pohvale i pezenja, važniji od nošenja tašne i zanošenja kaputa na krivini. Ko to ne razume, osuđen je na propast, što samo po sebi takođe nije važno, ali je tužno i tragično, kada tako u propast ode i neka dobra i velika ideja.

Predsednik Tadić je očigledan primer vođe kome je sada više nego ikad potreban korektiv. U stvari mu je potreban baš neki dramaturg, u onoj svojoj funkciji koju u pozorištu zovemo Widersprecher. Jer kada, na primer, sa toliko samouverenosti dopušta sebi da glasno razmišlja o postavljanju kula, pa makar i u slavu Tesle, normalno je da se ljudi pitaju – pa čekaj, je l` se ovako i pišu zakoni, radi reforma sudstva, vodi ekonomija zemlje i projekat naše kandidature? Šta je vođi palo na pamet, šta mu se javilo u trenutku nadahnuća ili dokolice, bez ikakvog poznavanja materije, ovde udariti kulu, tamo institut nagodbe, pa to sve onako ljudski i diletantski, a bez svesti o posledicama. Uvek se u tim slučajevima setim priče o čuvenom hotelu Moskva, na Crvenom trgu, kada je Aleksej Susev ponudio dva arhitektonska plana za buduću zgradu, iscrtana na paus papiru, a Staljin preklopio jedan preko drugog i jednostavno potpisao – oba projekta. Hotel je onda morao biti izgrađen tako, groteskna mešavina dva projekta, bez logike i upotrebne vrednosti. Boravila sam jednom u njemu, krajem devedesetih i mnogo sam u tim lavirintima saznala o psihologiji slepog poštovanja vođe. Sad je, inače, srušen, čeka da bude iz temelja obnovljen i postane Ritz ili Four Seasons, opet neka rugoba, ali sada po meri novih bogataša.

Tu dolazimo do političke kulture, a onda i odgovornosti elite za konfuziju i razvijanje podaničkog mentaliteta. Kako ocenjujete angažman intelektualaca, da li su partije ponovo zarobile sve duše, a bunt ostao u retkim oazama ili pojedinačnim protivljenjima.

„Elita” je postala ružna reč, gotovo uvreda, dobrim delom zahvaljujući socijalnom populizmu narodnjačkih političkih uverenja, ali najviše svojom sopstvenom krivicom. Srbija je, kao društvo, rastrzana između dva velika zla – ratobornog nacionalizma i metastazirane korupcije, a elita je i te kako uzela učešća i u jednom i u drugom.

Ipak, mislim da je, i u tom „intelektualnom svetu”, došlo do velikog okretanja leđa partijama, što nije dobro ni za partije, ni za društvo u celini, posebno što je udaljavanje uzajamno. Veliki, narodnjački pokreti logično nisu ni imali potrebu za intelektualnim promišljanjem, oni se ne obraćaju ni toj emociji, ni toj potrebi u ljudima, oni imaju svoj populizam i time sasvim zadovoljavaju osnovne potrebe svojih birača. Potcenjivati ih i govoriti o njima kao o ljudima koji ne umeju ni da se popnu uz pokretne stepenice, simplifikovano je, maliciozno, ali nije potpuno netačno, mada to nikako ne umanjuje njihovu snagu i značaj. S druge strane, prodemokratske partije poslednjih godina imaju potrebu za angažovanjem slavnih, ali ne nužno intelektualaca. Uz Demokratsku stranku su uvek stajali pre svega „poznati”, koji su poznati eto zato što su poznati, a samo su onda i neki od njih tu jer promišljaju stvari, ima ih, zaista ih ima, ali premalo. LDP je bila stranka okrenuta intelektualcima, zanemarenoj kategoriji društva, ali je ipak pokušala da se nametne kao, na neki način, važnija, kao „teža” od tih pojedinaca ili čak od čitave scene.

Da li je, upravo, to razlog odlaska jednog broja istaknutih članova LDP-a?

Nema mnogo „istaknutih” članova koji su napustili LDP, to je pogrešna slika, ne znam zapravo nijednog istaknutog člana koji je poslednjih godina istupio iz stranke. Vesna Pešić je istaknuta sama po sebi, nju jednostavno ne mogu da gledam kroz stranku, ona je kategorija za sebe, veća od svake stranke kojoj je pripadala. Ja sam bila članica pet minuta. I to sam postala nakon što je Lečić, još jedan od „istaknutih članova”, odavno već bio istupio, a ostale čak i ne poznajem. Potpuno je pogrešna slika koja se u medijima uporno ponavlja, kad nam onako naređaju slike, naređaju imena ljudi koji politički malo toga dele, ili se mahom i ne poznaju, kao neki organizovani talas napuštanja LDP-a. S druge strane, postoji nešto mnogo važnije, i u tome leži suština raskola na toj „drugosrbijanskoj sceni”. Nema tu posebno drugačijih viđenja ideologije ili politike, ima razlika u ideji kako ih sprovoditi i u metodologiji same kritike. Partija je, pragmatički gledano, pomislila da je politički kontraproduktivna svaka vrsta kritike koja dopire sa „iste strane”, da se i intelektualci negde moraju povinovati partijskoj disciplini, hijerarhiji i interesima i prećutati ono što misle, ako to podrazumeva javnu kritiku partije. To je na neki način i tačno, ako se podrazumeva navijački mentalitet srpskog glasačkog tela, ovde se na izborima izvikuju vođe, a ne poverava odgovornost, pa samim tim se na tu odgovornost niko ni ne može pozivati. S druge strane, ljudima koji slobodno misle, ne može se nametnuti brnjica, ma kojim povodom da im se ta ideja protura. Ima ko hoće da ćuti, ima ko neće. Ipak, mislim da je i taj sukob koristan, da on može samo iskristalisati stvar, pojasniti probleme i poticati na promišljanje. Sve je bolje od prećutkivanja.

Navijački mentalitet koji pominjete definitivno preovlađuje u svemu. Čak i u odnosu prema Evropi ili, recimo, Rusiji nema mnogo racionalnog. Za ili protiv. Da li mi volimo samo svoje predstave?

Čini mi se da je i naklonost Rusiji zapravo jedno veliko i prazno koketiranje, a da mi malo toga uopšte znamo o tom ruskom društvu i o tome – čemu se mi zapravo divimo? Nedavno je London Review of books objavio odličnu studiju stanja medija u Putinovoj Rusiji, posebno kroz sliku popularne, masovne kulture. Ruska televizija je, kao i naša, odlučila da se modernizuje tako što će bukvalno primeniti model programa koji su popularni na Zapadu. Preneli su u savremeni ruski kontekst popularne rijaliti formate ili komične serije i na osnovu popularnosti jasno se vidi u kakvom je stanju to društvo. Na primer, kada su u Rusiji pokušali da naprave njihovu verziju šou-programa „Šegrt” – to je ono kad Donald Tramp „podučava” kako se postaje uspešan biznismen u liberal-kapitalističkom svetu – rijaliti je već prve sezone propao. Jednostavno, osobine zapadnog biznismena – biti preduzimljiv, vredan, ne prezati ni od jednog posla, biti spreman da radiš više i duže od drugih, čak i one poslove koje niko neće – sve je to potpuno protivrečno osobinama uspešnog ruskog tajkuna, koji je veliki samo ako ništa ne radi, samo ako drugi za njega rade, samo ako se bez truda može domoći moći, novca i položaja. Posao se ne dobija na konkursu i osobine kao što su otvorenost i spremnost na rad nisu na visokoj ceni. Naprotiv, program „Survival Russia” je doživeo nezapamćeni uspeh, jer je to model koji se prepoznaje: uzmeš grupu ljudi, pa ih izoluješ, ponižavaš i maltretiraš, to je ono što su ruski gledaoci prepoznali kao svoje, kao predominantni model koji je još uvek na snazi u tom društvu. U tome sasvim ličimo na njih, taj model je i kod nas na snazi, ali nisam sasvim sigurna da tome treba da se radujemo. Ta naklonost Rusiji je udvaranje jednom sentimentu gotovo čitavog društva, da je „Zapad” prema nama bio nepravedan, i da mi ipak zavređujemo podršku i razumevanje velikog i moćnog „prijatelja”, uz nos i u inat svima koji su „protiv nas”. Taj osećaj, iako nezreo, nije sasvim bez utemeljenja, naši tradicionalni saveznici jesu pokazali visok stepen nerazumevanja razmere krize i rizika koje je ona sa sobom nosila.

Mislite na vreme s kraja osamdesetih, pred raspad Jugoslavije?

Pa da, bivša Jugoslavija se očigledno nije dovoljno ozbiljno tretirala kao rizična zona, u trenutku kada je čitav bivši istočni svet okretao novu stranicu istorije, napuštao poluvekovnu zabludu da se represija kao politički sistem može održati u Evropi. Iako se o jugoslovenskom sistemu mekog komunizma govorilo gotovo sa simpatijama, ipak je u njemu bilo svih elemenata ili barem osnovnih naznaka onoga što će potresati region i čitav svet, punih deset godina. Kada pogledate događaje iz druge polovine osamdesetih, čitav svet ide ka padu Berlinskog zida, a u Jugoslaviji se predano radi na utemeljenju surovog nacionalističkog totalitarnog sistema, koji je zvanična uvertira ratova, jednostavno je neshvatljivo kako su nas saveznici „pustili da padnemo”. I samo bombardovanje je bio kratkovid politički potez, čije posledice osećamo i danas, društvo nije sposobno da konačno objavi tačan i zvaničan broj postradalih, ali se zato, izbegavajući svaku ličnu odgovornost, zaklanja iza nepravde bombardovanja. Rusija je tu samo kao neka druga vrsta zaklona, to je ono naivno takmičenje politički nezrelog društva, sa ostatkom velikog sveta. Ne možeš mi ništa, jer je moj tata najjači na svetu. A to što ti tata uopšte nije tata, što za tebe nema odgovornost, s tobom ne živi, ne hrani te, a po potrebi te se i odriče preko novina, to je drugi par rukava. Rusko-srpsko savezništvo je nezreli mit, od kojeg nema ništa. Nikad nije ni bilo i to na našu neobičnu sreću.

A zašto je odnos prema Evropi tako konfuzan i pun predrasuda?

Odnos Srbije prema Evropi jeste konfuzan, iako je naizgled došlo do konsenzusa u društvu oko potrebe da se pristupi Evropskoj uniji. Ipak mi se čini da je naša jedina šansa na tom putu upravo to evropsko „vađenje fleka” za ono što su jednom dopustili da im se dogodi, u srcu Starog kontinenta. Čini mi se da je Evropi više stalo da nas priključi, da jednostavno neutrališe rizik, da ne ostavi tu crnu rupu na mapi i da se zaista i iz petnih žila, a mnogo više nego mi sami, trudi da nas sebi privede. Mi smo na tom putu deklarativno „za”, praktično gotovo sistemski „protiv”, kao neki ponavljači, koji nikako da se prihvate posla, za svoje probleme i dalje krivimo učiteljicu, zlehudu sudbinu, neshvaćenu dušu, munje i gromove, osim nas samih.

Živite na relaciji Pariz, Baku, Beograd. U Beogradu i dalje držite klasu, spremate premijere. Kao da ste stalno tu.

Boravim u Beogradu veliki deo školske godine, putujem na posao iz centralne Azije, što je dosta komplikovano i naporno, pripremam diplomce na katedri za dramaturgiju, sada predajem i u Beču na Akademiji primenjenih, prve dve godine našeg boravka u Azerbejdžanu, imala sam studente i na milanskoj umetničkoj školi, uz sve svoje druge pozorišne projekte i obaveze. To me dosta troši fizički, ta stalna prelaženja iz jednog u drugi svet, u gotovo različita agregatna stanja, jer sam s jedne strane žena francuskog diplomate, sa gomilom tih meni prilično stranih obaveza, a sa druge neko ko je navikao da živi i radi sam i sam preuzima rizike za sve svoje odluke, misli ili rizike. Ipak, čini mi se da je to moj pravi balans, da imam u životu sve što mi je važno, ma kako kontradiktorno delovalo. Ja sam sva u kontradiktornostima. Sva u nekom stalnom raskoraku, u nekoj dijalektici sa samom sobom.

Pogled sa Kavkaza

Već dve godine živite u Azerbejdžanu, u Bakuu. Kakva je to zemlja? Kako svet izgleda sa Kavkaza?

Na ovo pitanje mogu da odgovorim kao žena diplomate, a ne kao pisac. A ta izuzetna zemlja i naš pogled na nju zaslužuju mnogo više od suvoparnog diplomatskog odgovora. Nadam se da ću uspeti da nešto pametno napišem i o tom svom iskustvu, kada jednom prođe. Ipak, ono što najviše volim je mogućnost da otkrijem sasvim novi svet, da putujem po predelima u koje verovatno nikada ne bih imala priliku da odem. Nedavno smo boravili u Iranu, što mi je u dobroj meri promenilo život, toliko sam ostala zabezeknuta, fascinirana, očarana i zgrožena u isti mah jednom fantastičnom zemljom, u svem svom strahovitom rascepu i krizi. U Iran sam stigla spremna „na naučnoj osnovi”, kako mi se svi podsmevaju, kad god pripremam svoja ozbiljnija putovanja. Prvo pročitam hiljade stranica istorijske, političke i lepe literature, pripremim se temeljno, kao za doktorat i tek onda mogu da krenem.

I da li ta slika iz knjiga opstane ili se sruši?

Naravno, obično se prvo odustajanje od onog pripremljenog uverenja dogodi već pri prvom kontaktu sa novom zemljom, ali ovog puta je iznenađenje za mene bilo toliko da u jednom trenutku nisam više ni htela da se vratim, nisam htela da otputujem iz Teherana! Jer ta strahovita sila mladih, pametnih, obrazovanih i lepih ljudi (sedamdeset posto stanovništva Irana ima manje od trideset godina) nešto je prosto toliko opipljivo da ne može da vas potpuno ne obuzme, to su horde nasmejanih i bistrih klinaca koji hodaju ulicama svakog iranskog grada. Njihova kultura, umetnost i tradicija je nešto meni potpuno fascinantno, u jednom trenutku sam se samoproklamovala u iranskog Handkea, pisca koji upada u zamku da ne vidi strahote jednog od najsurovijih režima na svetu, zaslepljen lepotom zemlje i njenih ljudi. Ipak, Iran je država sa najvećim brojem političkih zatvorenika na svetu, sa najvećim brojem egzekucija – većim i od Kine, od kojih su mnoge javne i izvode se na tako brutalan način da vam prosto zauvek zastane dah. To je zemlja u kojoj se slobode stalno testiraju i za par milimetara osvajaju, devojke guraju marame ka potiljku, a moralna policija ih zaustavlja i vuče ka napred, i tako se igra mačke i miša, sve dok, svako malo, ta ista policija i revolucionarna garda, ne uzme da puca u iste te vesele mlade ljude, jednostavno samo željne slobode.

Dakle, tu ste se sreli ponovo sa temom iz vašeg novog komada.

U Iranu sam naučila šta zapravo pitanje slobode konkretno znači, to je bukvalno i samo pitanje života i smrti. Neslobodan čovek nije živ. A biti hrabar da se za slobodu izbori, to nije lako, ni svakome dato. Ipak je i nelogično: čemu živeti u toj kliničkoj smrti, bolje je i ništa nego privid nečega. Tako mi se čini, tako strašno duboko osećam. Ali i u tome, verovatno, kao i u svemu ostalom – grešim.

NIN, 26.05.2011.

Peščanik.net, 27.05.2011.