Radio emisija 06.05.2005, govore: Jovo Bakić, Jovan Byford, Bogdan Ivanišević i Petar Luković.
Svetlana Lukić: Najzad smo dobili, a bolje da nismo, zvanično objašnjenje zbog čega vlada nije proglasila stanje elementarne nepogode u Banatu. Ne zbog toga što su slavili praznike 14 dana, ne zbog toga što bi se na taj način zakonski obavezali da saniraju posledice poplava, nego zato što, neka nam je bog u pomoći, to ne dozvoljava zakon. Tačnije, zato što je Zakon o zaštiti od elementarnih nepogoda zastareo i ne može da se primeni. Znači, ljudi mogu da pocrkaju, ali ova vlada nikad neće uraditi ništa mimo zakona. U slučaju poplava, to sumanuto i licemerno obožavanje zakona i preziranje ljudi pokazalo se u svoj svojoj veličini. Predsednik vlade bi zaista dopustio da se davimo u živom blatu ukoliko spasioci ne bi imali dozvolu za rad. I još bi ih Dinkić kažnjavao što rade na crno.
Poetičniju sliku odnosa naše vlade preme svojim građanima daje scena iz neke knjige u kojoj se opisuju Bonapartini pohodi na Italiju, kada pešadija gine u dolini, a konjica razmeštena po brdima joj aplaudira. Ti plemići na svojim gizdavim konjima stoje po padinama i kao iz neke lože aplaudiraju odličnoj predstavi, istovremeno se aplauzima opraštajući od onih koji ginu na sceni.
Ovde se oduvek smatralo da je politika laž, prevara, nasilje, pa i zločin. Svi smatraju svojom građanskom dužnoću da kažu – ma politika je prljava. Zanimljivo je međutim da nikad nisam čula da se neko od naših političara buni protiv takvog shvatanja politike. To je zato što se i oni slažu sa tim i kada dođu na vlast ponašaju se tako. Politika je prljava, dakle ja mogu da se valjam po tom blatu kao svinja.
U toku je rat između Zorana Drakulića i Mlađana Dinkića i mi sad tu kao treba da se opredeljujemo: između biznismena koji je pošteno zarađenim parama kupio pola Srbije i sad rešio da nam pomogne da i mi uspemo u životu i između Dinkića koga naravno nije sramota da u času kada je nastavak pregovora sa MMF-om u dramatičnoj fazi, kada su štrajkovi na sve strane, kada dvostruko više građana ove zemlje nego bilo gde u okruženju veruje da će u buduće živeti lošije nego danas, taj genija za vožnju nam baš tad kaže – ja se ponosim uspesima svog ministarstva.
Kada su 12. marta pravljene prigodne emisije, kojima je obeležena dvogodišnjica ubistva Zorana Đinđića, svi učesnici, a bilo ih je raznih, rekli su neku lepu reč o Đinđiću. A Dinkić je imao da kaže samo sledeće – da je živ, Đinđić bi se ponosio uspesima sadašnjeg ministrastva finansija.
Povod za sukob Drakulić – Dinkić je afera sa stipendijom ćerke potpredsednika vlade Labusa, koji se gospodstveno, profesorski, ekspertski drži na visini i ništa ne progovara nego nas upućuje na svoje saradnike i svoju ćerku. Ako ti ljudi stvarno misle da smo mi toliko glupi, onda je krajnje vreme da smislimo uverljiv način da ih razuverimo.
A kad smo kod korupcije i G17 plus, da čujemo Jovu Bakića sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Jovo Bakić: Korupcija je naš stari problem, može se govoriti o endemskoj korupciji u nas. Na primer, ako se pogleda period između dva svetska rata onda je uz neizbežnu nacionalističku druga dominantna tema korupcija. Politički protivnici stalno su jedni druge optuživali za korupciju, a najneslavniji je primer Radeta Pašića, sina Nikole Pašića, koji ne samo što je tokom I svetskog rata uživao u Nici dok su njegovi vršnjaci ginuli na frontu, nego je i bio upleten u nekoliko korupcijskih skandala. Nikola Pašić je umeo da kaže – sahraniće me moj Rada.
Danas smo opet svedoci da su deca političara i političari u velikom sosu zbog korupcije. Slobodan Milošević i njegov sin Marko predstavljaju skandalozan slučaj, koji je potresao celo društvo. Danas imamo jedan nešto drugačiji slučaj potpredsednika vlade, koji kaže – stojim uz svoje dete. Ali ne radi se o tome da on stoji uz svoje dete, nego on mora uz samog sebe da stane, da vidimo da li tu jeste ili nije bilo korupcije. Bilo bi dobro i da nam sa strane kažu na koga tačno misle u srpskoj vladi kada govore o slučaju korupcije, jer ako se to zaista dogodilo, a izgleda da jeste, potpredsednik vlade bi morao da da ostavku. To je nešto što se u civilizovanim društvima podrazumeva.
Što se korupcije tiče, tu postoji još jedan elemenat. Dakle, čim u društvu postoji masovna privatizacija, veliki novci su u pitanju, za velike novce ljudi su spremni da pogaze svoje dostojanstvo i onda imamo slučaj korupcije. Ali druga stvar koja je tu jednako opasna, a primer Eriksona je najbolji, su strane firme, velike multinacionalke koje su bogatije od naše države i spremne da podmite činovnika. Kako onda naši političari da odluče da nema korupcije kod nas, a da s druge strane ne budu pod pritiskom multinacionalki, jer čak i ako oni možda ne bi primili mito, ovi kažu – evo, evo. I sad pazite, ugled zemlje je narušen, imam na umu slučaj Apurne, jedna velika firma ne dolazi kod nas, a s druge strane, ako ta firma dođe, ona je možda došla zato što je podmitila činovnike. Šta tu onda da se radi? Zaista, ta situacija je teška i ukoliko mi jednog dana ne postanemo deo Evropske unije, mi ćemo za jedan dugi period biti zakovani u totalnoj zaostalosti i nerazvijenosti. Ukoliko se, pak, ispostavi da smo spremni u jednom momentu da uđemo u Evropsku uniju, a Evropska unija nas želi, i to je možda i značajnije nego to da li mi želimo da uđemo tamo, onda bi stvari mogle da krenu nabolje.
Što se tiče Saveta za korupciju, njega je osnovala još Vlada Zorana Đinđića i, iako ga je osnovala, nije mu dala dovoljni značaj, a onda je svaka sledeća vlada dodatno umanjivala značaj tog tela. Očigledno su u pitanju veliki interesi. Ta politička elita se u međuvremenu jasno formirala i udarila barijeru prema svima drugima, tako da oni sada nezavisno od stranke koju zastupaju, štite jedni drugima leđa, jer znaju da ako krene klupko da se odmotava, možda ništa od njih neće ostati. Slična stvar se desila u Italiji 1990. kada je kompletan politički sistem pao i onda su se formirale sasvim nove stranke, posle 50 godina. Tako da je ceo politički establišment doživeo slom, ali to je trajalo 50 godina, pa se tek onda slomilo. Oni su čuvali jedni drugima leđa, vlade su padale svakih 6-7 meseci, oni su onda formirali nove koalicije i sve je to tako išlo, međusobno su se štitili, dok na kraju nije puklo. To je ta stvar, kod nas bojim se da imamo nešto slično, da će politička elita da se, bez obzira na stranačku pripadnost, međusobno štiti. Onda tu Savet za korupciju nema pristupa. Oni ljudi mogu nešto da kažu za novine, ali kod nas se već zna – pas laje, karavani prolaze.
Narod je sluđen – kome verovati, šta verovati, međutim u slučaju Labusa stvar dolazi spolja. U ovom slučaju, nas iz Evrope obaveštavaju i upozoravaju da je naš član Vlade primio mito od jedne multinacionalne kompanije. Dakle, to je već osnovana sumnja, jer oni tu nemaju interes da zamagljuju istinu. Onda je ostavka nešto što se nameće po sebi, ako se poredimo sa Evropskom unijom, a bar deo javnosti želi da se poredi i upravo na tu javnost G17 plus ovde računa. Ostavka se sama po sebi nameće. Ja ne vidim šta drugo, to je potpuno u skladu sa standardima ponašanja evropskih političara. Naravno, i tamo nekad ljudi ne daju lako ostavku, pa isto mora pritisak javnosti da bude priličan da bi se čovek povukao sa vlasti.
Vlast je slatka, iako nije ni laka. Ja verujem da tim ljudima nije lako. Ovo što je Vojislav Koštunica izjavio pre možda dvadesetak dana da tek sad shvata kako je bilo Zoranu Đinđiću, ja verujem da je on tek sad shvatio. Eto, i vaša emisija je poznata po opozicionom stavu, tako da se neki inače kulturniji i pristojniji iz Demokratske stranke Srbije žale na vas. Pa hajde da pohvalimo neke ministre koji možda dobro rade. Prvi mi na pamet pada Aleksandar Popović, ministar nauke. Zašto? On je zadržao u Ministarstvu sve ljude iz prethodne Vlade. Zadržao ih je zato što očigledno smatra da oni dobro rade. On zna da oni nisu njegovi politički istomišljenici, ali veruje da oni rade savesno i dobro. Drugi je primer ministra Bubala, koji je takođe zadržao u Ministarstvu ljude iz prethodne Vlade znajući da nisu njegovi politički istomišljenici. Naveo bih tu i ministra Lončara, koji doduše nema baš sjajan medijski nastup i deluje prilično mrtvo kad priča i zato ga javnost baš i ne ljubi preterano, ali videćemo šta će biti sa tim predlogom zakona koji je on podneo. Taj predlog zakona deluje zaista evropski. Dakle, da se ne menja kompletna administracija kad se promeni vlast, ne, menjaju se samo prva dva čelna čoveka, ministar i njegov zamenik, svi drugi ostaju tu, a onda se trudimo da oni zaista profesionalno rade, a ne kao što rade sada.
Postoje pozitivni primeri u ovoj Vladi. To, nažalost, ne znači da je Vlada dobra, zato što ima mnogo drugih ministara koji ne rade svoj posao kako treba. Neki ga rade katastrofalno, doduše najkatastrofalnija je podnela ostavku, verovatno na pritisak šefa stranke, to je ova čuvena koja je želela da protera Darvina iz škole. Gospodin Ilić je takođe čovek koji prilično čudi, a umalo da zaboravim čoveka koji je uvreda pravde, a ministar je pravosuđa. Eto, nadam se da sam dao doprinos malo uravnoteženijem gledanju na Vladu Vojislava Koštunice.
Sa železnicom je to bilo krajem XIX veka, bila je to naša prva železnica, Beograd – Vranje. Nikola Pašić i radikali su bili protiv gradnje železnice. Oni su smatrali da će železnica da naruši idilu seoskog života, kako su govorili. S druge strane, naprednjaci, Naprednjačka stranka, koja je bila konzervativna, ali to su bili u to vreme izuzetno moderni konzervativci, Čedomilj Mijatović je bio ministar saobraćaja i on je uspeo da progura na kraju ceo taj posao. Stojan Novaković je bio šef stranke, naš istoričar, i u tom poslu stvorena je jedna zadruga, tu je bila i jedna francuska velika firma, bio je tu i neki slučaj korupcije, to je sve propalo, ali na kraju je železnica ipak izgrađena i to je bila neka vrsta modernizacijskog zamajca u Srbiji. Posle toga Srbija počinje ubrzano da se modernizuje, naprednjaci su uradili puno na tom planu, a kasnije eto i radikali, doduše podeljeni na Narodnu radikalnu i Samostalnu radikalnu stranku. U Samostalnoj je bio cvet srpske inteligencije, dakle to su oni intelektualci koji su bili razočarani politikom Nikole Pašića i smatrali da je on izneverio ideale, tu je bio i Milan Grol, Jaša Prodanović, filolog Ljubomir Stojanović i još niz drugih intelektualaca.
Treba reći da je 1902. godine Radoje Domanović napisao “Vođu”, gde je upravo ismejao Nikolu Pašića, i ta vrsna satira je zapravo pokazala politički mentalitet našeg čoveka. On sledi i ne razmišlja previše o onome koga sledi, nego prosto veruje u njegovu harizmu. Tako da je to, osim što je satira o vođi, satira i o nama. 1902, odnosno 2002, odnosno 2005. stvari su vrlo slične, ljudi ne razmišljaju svojom glavom o politici, nego se uhvate za jednu ličnost i bespogovorno je slede, a onda kada dođu velika razočaranja, onda su mogući prevrati, ulične borbe i takve stvari.
To su kozmetičke promene koje su se videle kod radikala u proteklom periodu, nego niko više ne sluša i ne gleda ove prenose Skupštine. Povremeno treba to pogledati, tu oni zovu političke protivnike lopužama, izdajnicima. Ponovo se znači koristi ta reč izdajnik koja se u našoj političkoj oslobodilačkoj kulturi vrlo često, nažalost, čuje. Oni su šampioni, naravno, u korišćenju te reči. Ta stranka je i dalje jako autoritarna stranka, ona je do srži ksenofobična. Ne treba zaboraviti da su ti ljudi štampali Protokole sionskih mudraca, to je antisemitska biblija. Ta stranka prema svemu onome što se o njima zna spada u ekstremnu desnicu koja je u skladu sa ekstremnom desnicom evropskom, samo u jednom parametru ona odstupa. Dok je na zapadu normalno da prosečna starost pristalica esktremno desnih stranaka bude oko 20, 25 godina, dotle je prosečna starost pristalica Srpske radikalne stranke 40 godina i to je jedina razlika.
U svemu ostalom ista je stvar, znači nezaposleni čine veliku većinu pristalica, to su stanovnici predgrađa. S druge strane oni poseduju jednu težnju da se transformišu. Mi ćemo videti da li će se to dešavati ili ne, dobro bi bilo da se desi. Ali to može imati i negativne forme. Možemo zamisliti situaciju u kojoj će dve stranke, od kojih je jedna ekstremno desna, radikali, a druga je predvođena polupismenim demagogom, Bogoljubom Karićem, napraviti koaliciju. I u toj situaciji Karić može biti amortizer, on jednostavno može ubediti radikale da oni počnu da se menjaju i da oni to zaista urade, da pred Evropom budu čisti, da izvode reforme, a da istovremeno politički sistem bude na primer sličan ovome u Italiji. I šta ćemo onda imati? Imaćemo jednu katastrofalnu situaciju, gde će se možda čak živeti bolje, gde ove dve stranke mogu dodatno jačati i uz određene promene biti prihvaćene od Evrope, a mi građani Srbije možemo, dakle, živeti vrlo loše u smislu društvenih i političkih sloboda, gde će liberalna misao biti progonjena. I to je jedan vrlo loš scenario koji nije nemoguć.
Utoliko dve demokratske stranke, jedna vođena Vojislavom Koštunicom, druga vođena Borisom Tadićem, treba dobro da razmišljaju o svojim potezima, imajući na umu i takav jedan scenario. Stranka Vojislava Koštunice meni nije preterano simpatična, ali je to stranka koju vode civilizovani ljudi i protivnici Demokratske stranke Srbije treba to da imaju u vidu. Uvek treba imati u vidu da preterano slabljenje jedne od dve demokratske stranke nikada neće ići samo u korist ove druge demokratske stranke, nego da će čak možda pretežnije ići u korist radikala ili Bogoljuba Karića. E sad, ako bi Karić ušao u vlast sa demokratskim strankama, to nije tako strašno, on bi bio slabiji partner, a kao slabiji partner on se može preživeti.
To je deo parohijalno-oslobodilačke političke kulture, dakle ona ima dve sastavnice, jedna je parohijalizam. Dakle, vas ne interesuje šta se dešava u svetu, vi ste sami sebi dovoljni. Što bi nas interesovalo kako se živi recimo u Italiji ili u Francuskoj, u Velikoj Britaniji, ne, mi imamo svoj način života, on se pokazao u prošlosti kao dobar, a dobar je za nas zato što ne znamo ni za šta bolje, prema tome možemo da nastavimo tako do sudnjega dana. I to je ta parohijalnost ili provincijalnost, kako hoćete, koja okiva umove mnogih naših ljudi, čak i obrazovanijih. Onda se često tu razni mitovi potežu, pominju se zlatne viljuške, kašike iz srednjega veka i takve stvari, a uopšte se zapravo ne poznaje civilizacija koja je znatno naprednija od naše.
Naši srednjovekovni manastiri su zaista lepi. I šta mi radimo, poredimo to društvo sa drugim društvima u to vreme. Ali onda to isto treba da uradimo sa našim sadašnjim društvom i drugim savremenim društvima danas. Tako da, sve u svemu ta parohijalnost je nešto čega se mi moramo oslobađati ako želimo da postanemo članica Evropske unije, jer parohijalne nas niko neće hteti. S druge strane, ta oslobodilačka komponenta se odnosi na to što se u ovoj zemlji non-stop ratovalo u poslednjih 200 godina. Prvo, država je ratom izvojevana i dakle ta oslobodilačka politička kultura nekad može da bude i pozitivna. Dakle, prvi smo se mi na Balkanu nekako oslobodili od vrlo moćne strane vlasti. S druge strane, međutim, u domaćim političkim borbama spremni smo političke protivnike da smatramo pravim neprijateljima, da satanizujemo političke protivnike, pa kažemo kako je taj neko izdajnik.
Pazite, nema teže optužbe koja se na račun nekoga može izreći, a ovde se to sa tako nepodnošljivom lakoćom izriče da čovek ostane zbunjen. I ta zbunjenost onda i vodi dotle da se preispitujete otkud to, i jedino logično objašnjenje jeste da je to iz te stalne potrebe za oslobađanjem. Dakle, kroz istoriju smo dosta i robovali, pa smo se dosta i borili protiv ropstva, pa je bilo i onih koji su sarađivali sa zavojevačem stranim, i onda, eto, to zaista jesu izdajnici. Utoliko je čudnije onda kada danas čujete da neko želi da rehabilituje Milana Nedića, dakle, to je bio u neku ruku izdajnik. I kao što Francuzi neće, bar većina Francuza neće maršala Petena slaviti, tako isto i mi Srbi ne bi trebalo da slavimo Milana Nedića, nego da ga istorijski proučavamo i da ukažemo da je on učestvovao u transportovanju ovdašnjeg življa, recimo Jevreja, u logore. To je jedna začuđujuća okolnost, da u narodu u kojem se toliko priča o izdajnicima, gde je svako pod sumnjom da je izdajnik, da baš onaj ko je stvarno izdajnik odjedanput počne da se glorifikuje. Pazite, pre neku godinu on je ušao u sto najznamenitijih Srba, mislim da je Dejan Medaković bio glavni za taj izbor stotinu najznamenitijih Srba u istoriji.
Političke borbe su bile kudikamo gore nekada nego što su sada, ako je to zamislivo uopšte, posebno u tim stranačkim glasilima. Tu se jednostavno divljalo, radikali su prednjačili i tada. I s te strane moglo bi se argumentovati da su današnji radikali zaista, što oni i tvrde, nastavljači ideje Nikole Pašića. Tada su postojale posebne organizacije, bilo je dve-tri četničke organizacije i neke od njih su služile i za obračune. Postojale su fašističke organizacije jugoslovenskih nacionalista, srpska nacionalistička omladina ili hrvatska nacionalna omladina i one su održavale veze sa zvaničnim strankama i istovremeno se tukle po ulicama. Tu je bilo i oružanih obračuna, bilo je mrtvih na svim stranama. Dakle, jedna katastrofalna situacija polugrađanskog rata. Kasnije je to u II svetskom ratu naravno preraslo u pravi rat, 90-e smo ponovo imali tako nešto.
Mi smo dobili pozitivnu Studiju o izvodljivosti, ali zbog čega smo mi čekali još onih godinu dana od dolaska Vlade Vojislava Koštunice? Zbog toga što su on i njegovi saradnici, možda Zoran Stojković, vodili te razgovore sa ljudima koji su optuženi pred Haškim tribunalom. Dakle, oni su ubeđivani, a znate postoji zakon, pa ako si već legalista, kao što tvrdiš da jesi, poštuj zakon. Znaš gde se čovek nalazi, tvoja je dužnost, neprijatna, da ga uhapsiš i izručiš Haškom tribunalu, to je prosto zakonski tako propisano, a ti si se zalagao da se zakon donese. Tu onda nema ubeđivanja i ne znam – kupiću ti Škodu samo idi i slično. Jednostavno to ne ide. Ovde je zaista godinu dana potrošeno na to.
Na primeru Hrvatske mi vidimo da ne postoji saglasnost između zemalja Evropske unije oko nekih stvari. Da se pitala Nemačka, Hrvatska bi postala jasan kandidat za Evropsku uniju. Velika Britanija je pravila problem. I Velika Britanija će, tu nema nikakve dileme, imati vrlo principijelan stav i prema Hrvatima i prema nama. S druge strane, navešću primer posle II svetskog rata. Četnik Vlado Šipčić se skrivao na Durmitoru od 1945. do 1957, punih 12 godina. Možemo pretpostaviti da Gotovina u zapadnoj Hercegovini ili Ratko Mladić ko zna gde, u istočnoj Bosni ili zapadnoj Srbiji, ne znam, da oni ljudi isto uživaju punu naklonost, a možda ne samo naklonost nego i ljubav tamošnjeg stanovništva. I kad je to tako, vrlo je teško nekome ući u trag i može se lako desiti da to bude nepremostiva prepreka. Mi ćemo videti, ali bez obzira na to, naše je da ispunjavamo standarde i zbog nas, čak i ako ne budemo u Evropskoj uniji. Ako mi ispunjavamo te standarde mi ćemo se približiti civilizovanom životu, a to je, čini mi se, glavni cilj koji ljudi na ovom prostoru treba da imaju.
Svetlana Lukić: U nastavku Peščanika govori Bogdan Ivanišević, istraživač organizacije Human Rights Watch za Bosnu, Srbiju i Hrvatsku.
Bogdan Ivanišević: U odnosu na zločine i na tu neslavnu prošlost iz 90-ih, ima razlika od dela do dela bivše Jugoslavije, s tim da te razlike nisu tako velike i možda se one najlakše mogu pratiti kroz odnos javnosti prema Haškom tribunalu. Rađena su neka istraživanja javnog mnjenja u svim delovima bivše Jugoslavije. Doduše, meni je poznato samo jedno istraživanje koje je rađeno istovremeno u svim delovima od strane istog istraživača za javno mnjenje, reč je o jednoj međunarodnoj agenciji, Idea se zove, i to pre dve ili tri godine. Tada se pokazalo da je nesimpatija u odnosu na Haški tribunal nešto što nije specijalitet samo Srbije, nego i Hrvatske, a takođe i onih delova Bosne i Hercegovine u kojima žive pripadnici te dve etničke grupe, Srbi i Hrvati, dok su naprotiv procenti, da tako kažem pristalica Haškog tribunala među bosanskim muslimanima i među kosovskim Albancima bili izuzetno visoki. Verovatno je zanimljivo pitanje zašto je to tako. Jedna mogućnost, koja mislim da ne bi predstavljala nasilje nad činjenicama, je da je najviše zločina u stvari počinjeno nad kosovskim Albancima i naročito bosanskim muslimanima i da utoliko oni vide onda u Haškom tribunalu to mesto gde će ta činjenica biti ustanovljena i na neki način priznata, gde će ti ljudi moći dobiti zadovoljenje pravde.
To je jedna vrlo gruba slika u koju bi trebalo ubaciti mnoge nijanse. Recimo, iz bilo kog razloga, hrvatski predsednik Stipe Mesić je već gotovo deceniju dosta glasan pristalica Haškog tribunala, odnosno političar koji ne samo iz pragmatičkih nego iz nekih drugih, principijelnih razloga iskazuje podršku Haškom tribunalu. On je svedočio tamo kada je to bilo nepopularno, o učešću Hrvatske u oružanim akcijama u Bosni i Hercegovini. Više puta je davao izjave koje su bile protiv glavne matice u društvu i zanimljivo je primetiti da on uprkos tome nije gubio izbore, naprotiv, dobijao ih je. Verovatno ih nije dobijao zbog njegovog odnosa prema Haškom tribunalu, jer kažem, javnost većinski nije imala pozitivan stav u odnosu na Haški tribunal, ali nije ni gubio izbore uprkos tome, što onda dovodi u pitanje nešto što se ovde smatra apsolutno tačnim i dokazanim, a to je da pozitivan odnos prema Haškom tribunalu znači političko samoubistvo.
Mislim da je to netačno, kao što Mesićev primer pokazuje i da ono o čemu se ovde zaista radi jeste da, ako birači prepoznaju da neki političar zastupa izvestan stav sa ubeđenjem, oni će to ceniti, čak i ako se ne slažu sa tim. Problem sa načinom na koji se političke elite u Srbiji odnose prema Haškom tribunalu je što je taj način uvek bio kalkulantski. Uvek je svako, uslovno rečeno, pozitivno izjašnjavanje o Haškom tribunalu bilo kvalifikovano na sledeći način – ni meni se ne sviđa Haški tribunal, ali eto, moramo. Ili bi se reklo – treba da sarađujemo sa Haškim tribunalom da bismo dobili kredite ili u malo elegantnijoj verziji – da bismo se integrisali u Evropu i u međunarodnu zajednicu. I to je otprilike bilo najdalje dokle je bilo koji političar, koji bi čak spadao u neki blok onih koji se zalažu za saradnju sa Haškim tribunalom, mogao da ide. A onda je to kod javnosti ostavljalo utisak kako, ako i treba da sarađujemo sa Haškim tribunalom, svi mi znamo da je Haški tribunal nešto što nikako ne valja.
Dakle, umesto da rade na, pa mogu upotrebiti i tu reč – vaspitanju političke javnosti po pitanju odnosa prema ratnim zločinima, političari su se u Srbiji, čak i oni, uslovno rečeno, reformski, ulagivali onome što su prepoznavali kao gotovo nepromenjiv stav javnosti u odnosu na ratne zločine. To je jedno moguće objašnjenje, drugo moguće objašnjenje je da su oni prosto privatno indiferentni u odnosu na pitanje ratnih zločina i da je to razlog zašto su tu indiferentnost onda prenosili i na stanovništvo.
Svetlana Lukić: Da li bi mogla da se povuče neka paralela i, bojim se da pitam, u čiju korist, u javnim nastupima predsednika Mesića i predsednika Tadića, kada je u pitanju odnos prema ratnim zločinima?
Bogdan Ivanišević: Što se tiče javnih nastupa predsednika Tadića, teško mi padaju na pamet neki primeri u kojima se on izjašnjavao, možda zato što je tih slučajeva bilo vrlo malo. On je imao jedno izvinjenje u Bosni, s tim da je kvalifikovao opet i to izvinjenje, nešto u smislu – ako baš treba da kažemo i tako dalje. Mislim da je u skorije vreme on dao jednu izjavu, pre nekoliko nedelja, pomenuo je značaj suočavanja sa zločinima kao nešto što je relevantno samo po sebi, a ne kao nešto što treba da vodi ekonomskoj, političkoj ili nekoj trećoj integraciji i boljitku. To, ako ne bi ostalo na nivou izolovane izjave, bi bio pravi put i to bi bio jedan državnički potez. Doduše, nepunih godinu dana nakon što je izabran za predsednika, sa godinama mandata ispred sebe, takvo izjašnjavanje o zločinima nije politički previše riskantno. Prosto, predsednik se nalazi u dosta komotnoj poziciju i bilo bi dobro ako bi nastavio da radi nešto po tom pitanju.
Kad je reč o Mesiću, ne želim da sada dajem veći značaj nego što ga treba dati onome što je on radio, ali u poređenju sa ostalim političarima u Hrvatskoj i u drugim delovima bivše Jugoslavije, jasno je da se radi o čoveku koji se bez mnogo kalkulantstva zalaže za saradnju sa Haškim tribunalom i koji ima principijelan stav u odnosu na ratne zločine. Tako da je recimo on 2002. godine, po izdavanju optužnice Haškog tribunala protiv generala Janka Bobetka, kada su svi drugi političari u ondašnjoj vladi, a i u opoziciji, odmah skočili i panično objašnjavali javnosti u Hrvatskoj kako ta optužnica kriminalizuje domovinski rat, Mesić je rekao da to nije tačno, da se radi o optužnici koja sadrži navode vezane za konkretne zločine počinjene na konkretnim mestima protiv konkretnih ljudi, civila, Srba na području Medačkog Džepa. Drugo, Mesić je, kažem, svedočio u slučaju Blaškić o uključenosti hrvatskih snaga u aktivnosti u Bosni i Hercegovini. Pokušajte da zamislite Koštunicu ili Borisa Tadića kako volontirajući odlaze u Hag i svedoče, primera radi, o uključenosti snaga iz Srbije u ratovima u Bosni ili u Hrvatskoj.
Ja svakako neću biti prvi koji će primetiti da prilikom ovih učestalih odlazaka haških optuženika, kao rezultat navodno dobrovoljnih predaja, vrlo malo se u medijima može čuti ili pročitati o onome za šta su ti ljudi optuženi. Dakle, to ćutanje o zločinima je jedan deo te spontane strategije odbijanja da se ovde otvori pitanje ratnih zločina na ozbiljan način. Sad, postoje i drugi načini koji su i drastičniji nego što je to ćutanje, kada se govori o tim zločinima na način koji često izobličava ono što je izrečeno u sudnici Haškog tribunala. Ako pročitate deset novinskih tekstova u roku od nedelju dana i to u relativno ozbiljnijim medijima, dakle ne govorim sada o žutoj štampi, sva je prilika da ćete u 8 ili 9 naći bitne netačnosti ili poluistine. Ono što im je zajedničko je da čitalac ili slušalac ili gledalac treba da zaključi kako ono što je rađeno u Bosni ili u Hrvatskoj ili na Kosovu nije u stvari tako strašno sa stanovišta neke na određeni način shvaćene srpske stvari. I često se ovo o čemu govorim odnosi na neka od najdramatičnijih mesta iz naše bliže prošlosti, kao što su Sarajevo ili Srebrenica.
Do sada je doneto nekoliko presuda vezanih za opsadu Sarajeva, jedna protiv generala Galića, takođe presuda u vezi Srebrenice vezana za generala Krstića. U medijskoj obradi tih presuda u prvi plan su isticane stvari koje je trebalo da umanje odgovornost odgovornih za tamo počinjene ratne zločine. Tako da je u vezi sa Sarajevom fokus u medijima bio na izdvojenom mišljenju jednog kolumbijskog sudije. U tom slučaju general Galić je proglašen krivim za ubijanje civila artiljerijskom i snajperskom vatrom i taj sudija je bio za to da se on kazni sa 10 godina zatvora i ostao je u manjini. Druga dvojica su bila za to da se kazni sa 20 godina, to je i konačna odluka, 20 godina . Akcenat u medijima u Beogradu bio je na mišljenju tog sudije koji je ostao u manjini i pri tome je čak i pogrešno prikazivano ono što je on zaista zaključio. Ispalo je da je taj sudija zaključio kako Galić u stvari ni za šta nije ni kriv, što kolumbijski sudija nije zaključio, naprotiv. On je rekao da Galić jeste kriv, zbog toga je uostalom bio za kaznu od 10 godina zatvora za zločine protiv čovečnosti.
Kada je reč o Srebrenici, onda su povodom presude Krstiću neki mediji prikazali tu presudu kao da general Krstić i Drinski korpus kojim je on komandovao, praktično ništa nisu učinili, da on nije uprljao ruke. To nije sasvim izričito rečeno, ali je bio jedini logičan zaključak nakon čitanja takvih tekstova. Naročito je NIN prednjačio u tome i to ponovljeno, ne samo jednom, da nije jasno zašto je on u stvari osuđen. Mada presuda vrlo jasno kaže da su pripadnici Drinskog korpusa kojim je on komandovao učestvovali u logističkim radovima vezanim za egzekuciju hiljada Bošnjaka u okolini Srebrenice, pri čemu su u nekim slučajevima i direktno učestvovali, dakle kao egzekutori. To ne može jasnije pisati nego što piše u toj presudi, međutim, čitanje ovdašnjih prikaza te presude bi dovelo do suprotnog zaključka, pošto se i elite ovde oslanjaju na izveštaje nekoliko novinara koji pokrivaju taj Haški tribunal i u tom smislu su se nametnuli kao autoriteti, sa ili bez znaka navoda, za pitanje Haga. Onda se takva izobličavanja prakse Haškog tribunala u nekim koncentričnim krugovima šire i utiču na to kako javnost doživljava ne samo delovanje i presude Haškog tribunala, nego i događaje iz 90-ih, o kojima te presude govore.
Deo tog spontanog nastojanja da se neprijatne istine iz 90-ih sakriju od svih nas, predstavlja i skorije nastojanje da se fokus sa nedvosmisleno počinjenih ratnih zločina, u Bosni konkretno, protiv većine žrtava, a to su bosanski muslimani, premesti na zločine počinjene u Sarajevu u odnosu na sarajevske Srbe. Tema zločina protiv sarajevskih Srba je naravno apsolutno legitimna i mnogi zločini su počinjeni, to nije sporno. Međutim, svedoci smo tog nastojanja da se napravi neka paralela između Srebrenice i Sarajeva, da se otprilike pokaže kako je zločin koji je počinjen u Srebrenici ne mnogo strašniji, ako je uopšte, od onoga što je učinjeno u Sarajevu u odnosu na sarajevske Srbe, što prema svemu onome što znamo naprosto ni na koji način ne može da stoji i utoliko predstavlja ružno nastojanje da se opet proizvede neka nova, odnosno stara stvarnost iz 90-ih. MUP Republike Srpske je objavio listu od više od 2.000 sarajevskih Srba koji su ubijeni ili nestali tokom 90-ih godina. Nekoliko nedelja ranije je jedna asocijacija pod nazivom, čini mi se, Istina, objavila u jednim novinama Republike Srpske listu sa gotovo istim brojem ubijenih i nestalih Srba. Međutim, ono što je zanimljivo je da je po prvi put jedno službeno telo, dakle policija Republike Srpske, izradila tu listu koja se nalazi na njihovom web site-u, i ako to pogledate videćete da tu nema nikakvih informacija, osim imena i prezimena i u nekim slučajevima imena oca. Dakle, nema informacija o tome kada je određeno lice rođeno i, ono što je možda najvažnije, kada je ubijeno i gde je ubijeno, odnosno, kada je i gde nestalo. Tako da je vrlo teško krenuti tragom tih navoda i onda reći – da, zaista, ovde se radi o ubistvu i nestanku ili ne, ovo je isfabrikovan podatak. Prethodni spisak koji sam naveo, koje je izradilo to udruženje građana Istina, ima nešto više informacija utoliko što su navedena vremena i mesta kada je došlo do ubistva, odnosno nestanka.
Ja sam sticajem okolnosti pre neki dan u razgovoru sa predstavnikom Komisije za nestala lica Federacije Bosne i Hercegovine, imao priliku da prođem kroz neke od navoda iz liste te nevladine organizacije, udruženja Istina, a koja je evidentno gotovo identična listi MUP-a Republike Srpske i zvaničnici komisije su mi pokazali niz dokumenata koja, osim ako se ne radi o falsifikatima, ukazuju na to da su mnogi navodno nestali ili ubijeni u Sarajevu u stvari izgubili život, odnosno nestali u drugim delovima Bosne i Hercegovine, da uopšte nisu ni živeli u Sarajevu, svakako ne za vreme rata. Takođe ima dosta slučajeva preklapanja, da je ista osoba navedena pod brojem recimo 556, a onda opet pod brojem 686.
Ima ozbiljnih indicija da se nažalost ne radi o iskrenom nastojanju da se dođe do istine šta se desilo sa mnogim osobama koje su tragično stradale kao predstavnici srpskog naroda u Sarajevu, nego da se radi o veštačkom uspostavljanju neke jednakosti u patnji i u žrtvama za vreme rata, što je zaista besmislen poduhvat, jer u krajnjoj liniji nije toliko ni važno da li je stradalo više pripadnika ovog ili onog naroda u odnosu na sve one koji su stradali. Važno je da se utvrdi istina i da se odgovorni za ta stradanja privedu pravdi. E, na ovom poslednjem, na ustanovljavanju odgovornosti za krivično odgovorne se radi vrlo malo. U tom smislu zaista je možda najveća vrednost Haškog tribunala što, uz donošenje pravde za žrtve u konkretnim zločinima, verovatno sužava prostor za manipulacije istinom, jer toliko je dokaza izneto u suđenjima pred Haškim tribunalom da je time umanjena mogućnost nesumnjivo brojnim revizionistima u svim delovima bivše Jugoslavije da tu prošlost oblikuju na onaj način na koji bi oni voleli da je prošlost izgledala.
Možda dobra ilustracija za to je ono što se desilo u Republici Srpskoj u odnosu na zločin u Srebrenici. Pre tri godine je Vlada Republike Srpske izašla sa jednim izveštajem u kojem je svela broj nezakonito ubijenih Bošnjaka na 200, ako se ne varam, da bi onda dve godine kasnije, 2004, u dobroj meri kao rezultat postupaka koji su u međuvremenu vođeni pred Haškim tribunalom, a vezanih za Srebrenicu, Komisija Vlade Republike Srpske izašla sa novim izveštajem, koji je ovoga put odustao od tog nastojanja da na jedan brutalan način krivotvori tu blisku prošlost.
To je zaista dodatna nesreća onih koji su već bili žrtve u onom najdoslovnijem ili u malo širem smislu, da često nema nikog da kredibilno ispriča njihovu priču, da se založi za njihovu stvar. Veoma često oni koji to navodno čine, evidentno imaju neke druge interese, a ne stvarnu brigu za te ljude. Ja bih tu napravio paralelu sa jednom drugom temom, kojom se Human Rights Watch dosta bavio, a to je pitanje izbeglica i povratka izbeglica, što u velikoj meri znači povratak srpskih izbeglica u one delove bivše Jugoslavije odakle su oni izbegli. Ako se setimo u kojoj meri su krajem 80-ih ili u prvoj polovini 90-ih hrvatski Srbi bili tema u Srbiji, setićemo se da je javni život u Srbiji bio u znaku brige, sa ili bez znaka navoda, za sudbinu Srba u Hrvatskoj. Danas se vrlo retko može nešto pročitati ili čuti o Srbima u Hrvatskoj, uprkos tome što su ljudi koji su tamo ostali ili koji su se vratili realno suočeni sa nizom problema. Malo je toga kroz šta bi se moglo prepoznati da postoji kod navodnih patriota u Srbiji interes za te ljude.
Dosta hrvatskih Srba mi je na pitanje da li je ta briga za njih bila briga za žive ljude reklo da je blisko pameti da je to mnogo češće bio interes za teritorije. Danas, kada je pitanje teritorija manje-više rešeno, odjednom je prestao i interes za te ljude. Jednom kada prestanu da budu politički upotrebljive, žrtve nestaju sa naslovnih strana ili čak i sa desete strane novina, tako da generacije koje dolaze nemaju mnogo prilike da o tome nešto čuju.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Bogdan Ivanišević iz Human Rights Watch-a. 4. i 3. maja smo slavili dva sveca, 4-og su se okupili ljubitelji druga Tita, a 3-eg maja je bilo crveno slovo u crkvenom kalendaru, slavili smo svetog Nikolaja srbskog. U manastiru Soko u podnožju spomenika Nikolaju održan je crkveno-državni skup sa liturgijom i prigodnom priredbom. Tamo su bile vladike, generali, visoki predstavnici Vlade, prestolonaslednik. Svi su se sabrali, kao i onda kada su donošene Nikolajeve mošti u Srbiju, 91-e godine. Dva meseca posle 9. marta, u Leliću su se tada bez ikakvih problema sakupili predstavnici i režima i opozicije ujedinjeni Nikolajem Velimirovićem. Jovan Bajford, socijalni psiholog iz Notingema već nekoliko godina bavi se našim poslednjim svecem. Danas će nam govoriti zašto je nemoguće doći do relevantnih podataka iz Nikolajeve biografije i koliko su u stvarnosti utemeljene priče o Nikolaju na kojim insistira naša crkva.
Jovan Bajford: Glavni promoteri Nikolaja Velimirovića bili su ljudi šabačko-valjevske eparhije, čak su neki i u rodbinskim odnosima bili sa Velimirovićem, to je zapravo bio njegov sinovac Jovan Velimirović koji je krajem 80-ih bio vladika šabačko-valjevski, zatim Artemije Radosavljević je takođe iz tog istog kraja. A drugo, tu su bili Amfilohije Radović, Atanasije Jeftić, ljudi koji su redovno posećivali i bili na neki način učenici Justina Popovića, koji je svake godine u manastiru gde je provodio svoju starost držao opelo Nikolaju. I upravo je on bio taj koji je započinjao te ideje, ako čitate te recimo njegove govore, koji su kasnije objavljeni od strane Srpske pravoslavne crkve, videćete da sve te ideje o Nikolaju kao najvećem mučeniku i tako dalje, počinju tada.
I onda kada je došlo do konstrukcije tih mitova krajem 80-ih, to je rađeno iz prostog razloga što je u to vreme bila ta kampanja koja je želela da iz sećanja potisne one komunističke interpretacije Nikolajevog života i da ga vrati u Srbiju. I oni su Nikolaja promovisali zapravo u nekoga na čijem se delu može bazirati nekakav postkomunistički srpski nacionalni program i mislim da se oni toga nikad nisu odrekli. Mislim da i dan-danas taj njegov antikomunistički, antievropski stav i uopšte pojam o srpskom narodu oni smatraju još uvek relevantnim. Znači, jedna interesantna stvar za Nikolaja Velimirovića je to da iako se on smatra najvećim filozofom, najvećim pesnikom, najvećim duhovnikom, najvećim svim u savremenoj srpskoj pravoslavnoj kulturi, mi zapravo o njegovom životu znamo vrlo malo.
Jedinu relevantnu knjigu o Nikolaju napisao je Artemije Radosavljević još 86. godine i to je izdao najpre Atanasije Jeftić, a danas se isto prodaje pod nešto drugačijim nazivom. Prvi naziv je bio “Novi zlatousti”. I to je jedna biografija od nekih stotinak strana i iz nje je kasnije izvedena i hagiografija oficijelna koja je izdata povodom kanonizacije. To je na neki način oficijelno žitije Nikolaja Velimirovića. Ima različitih uzroka zbog čega nemamo danas jednu pravu biografiju Nikolaja Velimirovića. Mislim da crkva ne želi takvu biografiju iz prostog razloga što oni žele da kultivišu kult Nikolaja Velimirovića, gde ćemo se mi sećati njega onakvog kakvog crkva želi da ga se mi sećamo.
Kada je 90. godine prvi put u tom nekom postkomunističkom periodu bio podnet zahtev od strane Lavrentija Trifunovića da se Velimirović kanonizuje, patrijarh je rekao da je još suviše rano za to, da još uvek nije stvorena slika Nikolaja kakva treba da bude za jednog svetitelja i kako je on to tada rekao – da treba da se sačeka da “kao što sunce rastura izmaglicu ujutru”, tako treba sačekati da se Nikolaj zapravo uzdigne na neki status sveca u srpskom društvu, koji je neophodan za kanonizaciju. Znači, oni su jednostavno želeli da stvaraju određenu biografiju koja bi bila pročišćena od raznih kontraverzi koje su započele zapravo u komunističko vreme. Tek sredinom 80-ih je došlo do toga da su ljudi po šabačko-valjevskom kraju, gde je njegov kult bio najprisutniji tokom komunističkog vremena, seli i počeli da zapisuju stvari koje su se prepričavale 40 godina. A stvarima koje se prepričavaju obično se dešava neka distorzija, u smislu da se određeni elementi njegovog života potenciraju, dok se drugi marginalizuju i tako dalje i mi sada nemamo neki hronološki određeni život Nikolaja, nego imamo neke epizode koje se s vremena na vreme navode i koje predstavljaju Nikolaja kao pozitivan lik.
Ponekad ćemo u istom tekstu saznati stvari koje se dešavaju u isto vreme i međusobno se potiskuju. Recimo kad se govori o njegovom životu za vreme okupacije, često se govori o tome da je Nikolaj uhapšen maltene prvog dana okupacije, to je bila prva stvar koju su Nemci uradili kada su ušli u Srbiju, a opet u isto vreme saznajemo da on za to vreme kada je bio po nemačkim zatvorima, spasao jednu jevrejsku porodicu, da je osnovao sirotište i tako dalje. Jednostavno nema te hronološke konzistencije, nego imamo te neke pričice koje se stalno spominju. Znači, ne može se nikako, kad se govori o Nikolajevoj rehabilitaciji, govoriti o nekom istorijskom revizionizmu. Ta istorija nikad nije ni postojala, radi se jednostavno o nametanju određenog kolektivnog sećanja na Nikolaja, koji je baziran na tim glasinama koje su se širile u to vreme.
Ono što je interesantno za te mitove, to je da oni uvek u sebi sadrže neku čak i nesvesnu motivaciju. Vrlo često govore o tome da je Nikolaj školovan u inostranstvu i da je doktorirao u Bernu na katoličkom univerzitetu, ali se tu vrlo često spominje i Oksford. I vrlo često se govori da je on doktorirao na Oksfordu. Međutim, to jednostavno nije tačno, činjenica je da je Nikolaj bio u Engleskoj, neke podatke koliko je baš tamo proveo ne znam, međutim, ja sam proveravao u arhivi oksfordskog univerziteta, on nije tamo bio registrovan kao student, pa sigurno nije mogao da ima doktorat. Osim toga, doktorat nije postojao kao kvalifikacija u Oksfordu do 1917. godine. Znači, ne kažem ja da je tu tendenciozno plasirana laž, ali to je kao kad neko kaže – Nikolaj je bio u Engleskoj, pa neko nekome prenese – Nikolaj je bio u Engleskoj na univerzitetu, onda treća osoba kaže – Nikolaj je bio u Oksfordu i peta osoba kaže – on je tamo dobio doktorat. To se jednostavno prenosilo verbalno od osobe do osobe dok se nije formiralo u neku priču. A ako je Nikolaj najveći filozof, njemu jedan doktorat ne može biti dovoljan, znači stvarali su se ti mitovi o Nikolaju kao o nekomo ko maltene ima tuce doktorata sa svih najboljih univerziteta na svetu. To pokazuje kako ta istorija ne postoji, postoje samo te priče. Mene je recimo kontaktirao pre neku nedelju jedan teolog iz Amerike koji se zainteresovao za Nikolajevu misao u ranom periodu i pitao me da li ja imam njegov doktorat iz Oksforda.
Isto važi za jedan drugi mit, koji je važan zbog svoje političke konotacije i ukazuje na to koliko formiranje tih mitova, njihovo plasiranje ima funkciju da potiskuje određene elemente njegove biografije, a to je ideja o Velimirovićevom mučeništvu za vreme II svetskog rata. Ako čitate literaturu koja se bavi Nikolajevim životom iz tog perioda, vrlo često ćete saznati da je naredba za Nikolajevo hapšenje stigla direktno od Hitlera i da je prva stvar koju su Nemci uradili kad su došli u Srbiju bilo da traže Nikolaja da ga uhapse. Znači da se okupacija Srbije, Velimirovićevo hapšenje i tako dalje konstruiše maltene kao lična vendeta Hitlera protiv Velimirovića.
Opet imamo ono – dobar momak, loš momak. Nikolaj je tu pozitivan, antifašistički nastrojeni srpski pravoslavni sveštenik i tu je Hitler koji želi da ga uništi. I cela ta priča ima svoju funkciju, a to je da potisne iz sećanja činjenicu da je pet godina ranije Nikolaj primio orden od tog istog Hitlera, u nemačkom poslanstvu u Beogradu u prisustvu patrijarha Varnave, da je godinu dana kasnije rekao nešto pozitivno o Hitleru. Ja ne mislim da je Nikolaj bio nešto prohitlerovski raspoložen, verujem da je to što je rekao da Hitler želi da formira nemačku nacionalnu crkvu Nikolaj rekao zato što je o Hitleru malo znao, ne zato što je o njemu znao mnogo. Ali pošto je to kasnije iskrslo kao nešto što je vrlo kontraverzno, mit o Hitleru kao protivniku Nikolaja koji želi da ga uništi i tako dalje, potiskuje iz sećanja tu epizodu od šest godina ranije koja je kontraverzna i koja je zapravo trn u oku u stvaranju kulta o Nikolaju Velimiroviću.
Razrada mita o Nikolajevom tamnovanju je takođe interesantna iz prostog razloga što iako je Nikolaj proveo skoro četiri godine u manastirima, ali nije bio pod nekakvom torturom, to se sad predstavlja kao to da je on stradao po nemačkim zatvorima četiri godine i čak se nekad govori da je on čak u Dahau proveo sve četiri godine, što jednostavno nije tačno. I često se govori o tome da je Nikolaj u Dahau doživljavao razna mučenja i da je, kad je izašao iz Dahaua, imao stravične povrede na svom telu koje su otkrili tek kada su telo pripremali za sahranu 56. godine. Međutim, to jednostavno nije tačno, Nikolaj jeste patio od artritisa i više puta je pre rata bio na bolovanju iz tog razloga, ali nipošto se ne može govoriti o tome da su njega tamo mučili ili da su mu kao što je Irinej Dobrijević nedavno rekao gasili cigarete po tabanima i tako dalje.
Kako je Nikolaj izašao iz Dahaua je isto relevantno ovde zbog toga što se vrlo često kaže da je Nikolaja iz Dahaua oslobodila 36. američka pešadijska jedinica 6. maja 1945. godine. I ta ideja o tome da je Nikolaj oslobođen iz koncentracionog logora u maju 45. potiskuje iz sećanja činjenicu da je on mesec dana ranije bio u Sloveniji na Ljotićevoj sahrani i da je tom prilikom rekao to što je rekao. Znači, čitava ta konstrukcija Velimirovićevog mučenja je konstruisana na taj način da se njenom promocijom iz kolektivnog sećanja izbrišu detalji iz Velimirovićeve istorije koji su se u periodu posle II svetskog rata pokazali kao kontraverzni, a to je znači činjenica da je on pohvalio Hitlera 35. godine, da je dok je bio u Dahau napisao svoje najkontraverznije delo, odnosno “Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor” i treće, činjenicu da je govorio na Ljotićevoj sahrani. Znači, mit je konstruisan tako da se potiskuje iz sećanja ovo što je kontraverzno.
Svetlana Lukić: 6. maj je, danas je Đurđevdan i što je mnogo važnije, danas obeležavamo dan neke vojne obaveštajne agencije i danas obeležavamo dan kada u Peščaniku govori Petar Luković.
Petar Luković: Imam dovoljno godina da sam doživeo dovoljno poplava, da sam ih video ne samo kod nas, video sam ih u svetu, video sam kako se to radi. Kad se desi poplava, onda država stane u odbranu, čini sve što je u njenoj moći da to reši brzo, efikasno, što pre uz svu moguću pomoć. Kod nas je problem oko tri sela, nije se izlila Sava ili Dunav, pa sad ne znam, imamo hiljadu žrtava, mrtvih, međutim, ovo vidim da je potpuna jedna katastrofa, jedan haos. Evo, juče saznamo konačno da čak nije proglašena elementarna nepogoda. Zašto? Vlada nije shvatala šta se dešava 14 dana, jer je imala neki prinudni odmor ili ne znam šta. Za vreme tog odmora su i premijer i ministri dolazili u to selo, video sam Koštunicu u odelu kako puni džakove i obećava građanima da će im se vratiti sreća i zadovoljstvo. Mislim, odakle mu opšte ideja pre svega pod a) da su tim ljudima potrebni uopšte sreća i zadovoljstvo. Mislim, zar nije logično da kaže da će učiniti sve da se poplava povuče, ovako je ispalo bizarno i perverzno.
A drugo, sva ta obećanja ministara da će sve kuće izgraditi odmah, biće to novo, super, to je bilo onako fenomenalno. Evo, stvarno, ja sečem sve na sebi ako se to za dve godine izgradi, da stvarno svako dobije svoju kuću, da sve bude super i da budu svi srećni i zadovoljni. Pa to nema šanse, pa to se nikad u životu u ovoj zemlji nije desilo. Pa kad oni nisu u prvih 15 dana proglasili to stanje elementarne nepogode, pa šta onda da očekujem, znači na samom početku nemaju para. Mi smo sad u situaciji da preko raznih televizija, sad neću da imenujem razne televizije, gledamo tu sad neke ovako pojedinačne televizijske akcije. Svaka televizija maltene pravi neke svoje akcije. Sad ljudi kupuju, nose, svi pomažu. Izvini samo, gde je država? Jel’ ima neki Crveni krst, jel’ ima nekakav štab za zaštitu od elementarnih nepogoda, krizni štab, kako se to već zove u ovoj zemlji? Što bih ja sad morao da idem na Novi Beograd da nosim televiziji, nije važno kojoj, 5 kg praška, kad to mogu da uradim na Zvezdari, ne razumem uopšte. Ja ne znam uopšte, kad bih hteo da pomognem na Zvezdari negde, gde bih to mogao da uradim, nemam gde.
Dakle, to je postalo pitanje ili marketinško ili političko, pošto vidim Karićevi to rade kroz svoju partiju, svaki dan vidim gore one njihove, Simića, ovu bivšu nesuđenu gradonačelnicu, kao Bogoljub je odmah ukapirao o čemu se radi. To nije samo upotreba nesreće, ono najvulgarnije, nego upotreba poplava, onako na jedan najbrutalniji način. Pa, jebem mu mater, postoji valjda država negde, pa neka kaže država – bila poplavljena tri sela, pa strašno, jeste, tri sela, hajde da pomognemo, cela zemlja. Pa, tri sela su, ljudi, aman, pa nije šest gradova. Zamisli Novi Sad da bude pod vodom ili Beograd da bude pod vodom. Mislim, to su one stvari koje čoveka onako izluđuju svaki dan kad gleda i to celi dan su onako reportaže o tome kako, ne znam, fale im čizme, fali im voda, fali im seno, vidim. Pa, mislim, jesu to problemi koje ova zemlja ne može da reši? Jel’ u ovoj zemlji nema sena? Pa meni se čini da ja, ovako koji nemam pojma ni sa čim, ja bih našao sad 25 tona sena. Pa jel’ seno problem stvarno?
Gledam one nesrećnike tamo kose pored one reke, kose travu daju nekim životinjama da jedu. Pa to stvarno onako izgleda suludo. Kaže nemaju vode – ovolike fabrike kiselih voda i običnih voda, pa punite pa dajte, pa čemu služi država. Pa nije država samo taj kabinet koji se ne sastaje, valjda država nešto ozbiljno brine o tom narodu gore. Zamisli, daleko bilo, da u zemlji bude katastrofa nekih većih razmera, pa ja mislim da bi ovde poumiralo sve što je bilo lakše povređeno, poumiralo odmah, na licu mesta bi poumiralo. Ovde ne bi došli ni zavoji ni flasteri. Ako ne možeš da im dobaciš vodu, konzerve, čizme, kažu nemaju čizme, pa ne razumem, stvarno ne razumem. I to svaki dan, to su ozbiljne priče, to su ozbiljne drame njihove i onda objašnjenja da se sve čini, da država sve čini.
A onda čujemo naravno od pomahnitalog Velje Ilića, kome je to izletelo, da se oni nisu sastali, 14 dana su bili na odmoru negde. Pa Uskrs, Prvi maj, šta god da je, sad i Đurđevdan, uvek ima neki nezgodni praznik, falim te Bože, evo kod nas cela godina religiozna. Pazi, Vlada ne radi 14 dana, izvini, ali ja to nisam čuo nikad u životu, nigde nisam to čuo u životu. Mislim, kojim povodom, ima li neki povod, je li to leto pa idu svi na odmor? Šta je sad ovo, zimski odmor, proleće, šta je, đurđevdanski, ne razumem uopšte. Da Vlada ne radi 14 dana, pazi, u vreme poplava koje su, evo, baš su strašne, jesu, nisu ogromne, nisu čudovišne, nisu poplave koje su uništile jednu zemlju, jesu grozne za taj narod, stvarno je strašno.
Pa, jebote, šta bi radio Bangladeš, da se ubije. Zamisli našu vladu u Bangladešu, svi bi se podavili pod našom vladom u Bangladešu, u Indiji, kompletno. Tamo su kiše, non-stop poplave, ja ne znam, to bi bilo milion žrtava dnevno pod ovom vladom. Pazi, čujem neki dan da je kiša problem, jer onda raste nivo, je li to problem? Neki dan čujem, visoka voda, velika temperatura. Šta je sad, majku ti jebem, visoka temperatura. Kaže, visoka temperatura, pa se lešine suše i smrde i to. Pa, vadite lešine, nemam drugo šta da ti kažem. Jel’ postoji neka temperatura koja odgovara našim poplavama ili našoj Vladi? Je li 14, je li 29, 18, da znam temperaturu koja odgovara našim poplavama. Ne postoji nijedna, od 1 do 100 stepeni ništa nam ne odgovara, ne odgovara nam ni kiša, ni oblačno, ni kišovito, ni poluoblačno, ni monsunske kiše, ništa ne odgovara.
Stvarno mislim, jel’ mi živimo u nekom ludilu, u nekoj paralelnoj ravni ovde? Mislim, poplava je, kiše, pa pomognite. Mislim, zašto pomažemo svi, pomaže ko god stigne ovde, samo očekujem kod mene u kraju da neko organizuje šator da pomažemo. Pa, neću tako da pomažem, nije moja dužnost u principu, to je moja dobra volja, ali nije moja dužnost, za šta postoji država. Država treba da brine o svojim građanima, jebo ga bog, pa pomogni im. Ne, oni 14 dana zuje, jebe se njima, došli, obećali i otišli.
Cela poenta ove zemlje je to što možeš da kažeš bilo šta, ali bilo šta možeš da kažeš. To traje upravo onoliko koliko traju te reči. Dakle, Velja Ilić može da kaže – mi ćemo poslednju kuću izgraditi kao što je bila, ja obećavam, sve će to biti i to ko se seti kroz šest meseci seti se, ko se ne seti, ne seti se, jer će u međuvremenu imati 50 novih afera, nove poplave, ne znam sad, nekakve dizenterije, nemam pojma šta će da naleti, ne znam, neke kuge i ko će sad o ovome da misli. Mislim da mi sad živimo u jednom vremenu u kome to osećanje za tuđu nesreću, to ne postoji više. Mislim, poplavljene im kuće, jeste strašno, ali u principu kažu ljudi, mislim, ko ih jebe, otprilike oni su krivi što žive baš na tom mestu i što je sad brana pukla. Poenta je u tome da kad se tako nešto desi, država pokazuje da postoji ili ne postoji. U našem slučaju evidentno je da ne postoji uopšte, ne da je nema, nego je nema nigde.
Izvini, moram sad da se vratim na ovu stvar koja je slična. Pazi, onaj autobus što je pao u reku, taj autobus su tražili sedam dana da ga izvuku odozdo. Pa, ja ne znam, da je svemirski brod, jebote, da je ne znam šta pa bi ga izvukli za sedam dana. Nije bitno što smo svi znali da tu više niko nije živ, to su druge stvari, ali mislim, izvuci ga. Ako ne možeš ti sam, pa traži pomoć, pa zovi, pa izvuci ga u roku od 2-3 dana, četiri. Ne, sedam dana se to izvlači od ujutru do uveče, pa jake struje, sve razumem, ali izvuci to, pokaži da imaš neku želju. Tačno sam imao jedan filing da oni misle onako – pa niko tu nije preživeo, šta da ga izvlačimo. Tačno su ga na kraju izvukli pod pritiskom onih nesrećnih rođaka, inače bi ga ostavili dole kao otprilike – ma, koji će nam, šta ste sad zapeli da vadimo taj autobus. Kad vidiš to, kad vidiš ovu poplavu, vidiš reportere, pa se kao brinu, pa razgovaraju, kao – jaoj, baš vam je strašno.
Mislim da ima 20-30 godina da smo mi to izgubili potpuno, taj osećaj za tuđu nesreću, to uopšte ne postoji, ma kakvi, bre. Neću da kažem da je to generalno kod nas, ali naprosto smo postali sebični. Jedna sebična zemlja sa sebičnim ljudima, koja gleda samo neke svoje male interese, da preživimo, što opet mogu da razumem – samo da preživim i šta me bole dupe za drugog. Nema ovde solidarnosti, kakva solidarnost. Zamisli miting opozicije, sad to izgleda kao naučna fantastika, kakav miting opozicije, mislim ko bi ti došao uopšte, povodom čega, šta, kako. Svako bi ti rekao – ne, ne postoji nijedna stvar oko koje se možemo okupiti, poplava najmanje. To izgleda onako tužno, grozno.
14 dana nikom nije palo na pamet da kaže – hej, ljudi, stanite, pa 14 dana je prošlo, hajde bre da pomognemo te ljude, neke pare da damo, nešto da im damo, te čizme makar, pesak da im damo, seno, konzerve. Pa, mislim, to je stvarno strašno. I onda čuješ Vuka Draškovića, traži međunarodnu pomoć. Pa, stani, međunarodna pomoć za tri sela, jesmo mi toliko nesposobni. Ako vi ne možete da rešite to, mislim, ko vas jebe, hajde crknite bre svi. Kod Rumuna je dva puta gore, pa nisu tražili međunarodnu pomoć, rešavaju problem kako znaju i umeju, a mi sad tražimo međunarodnu pomoć. I to od od organizacija koje rade u međuvremenu. Nešto baš sumnjam da je Evropska unija imala 14 dana pauze tokom maja, baš nisam obavešten o tome.
Kako taj post ili šta već, taj odmor nije važio za Brankovića? Tu ja više ne znam ko nije sedeo danima pa telefonirao, te Koštunica telefonira kolegi u Bugarskoj, te Tadić piše pisma onom prestolonasledniku, kako se zove, čudno ime, onda im ministar ne znam koji piše razna pisma, frka u novinama, pa ovaj okovan, pa ružna slika na televiziji, pa naš narod to ne može da gleda u vreme Uskrsa. Stani, bre, stani, polako. Jel’ neko negde objavio i pitao zašto je taj čovek, ima dva pitanja, prvo otkud on u delegaciji državnoj Srbije i Crne Gore, otkud lice sa poternice tamo, i pod b) jel’ neko rekao, objasnio za šta je taj čovek optužen. Mislim, ja sam čuo da je optužen za nekakve zločine u Novskoj, a da čujem šta, konkretno šta je tamo radio. Sad čitamo tužne priče, on ima ženu, pa dvoje dece, familijaran čovek, pa on to ne bi uradio. I sad je to jedna tužna priča, on nosi bukagije. Šta to mene interesuje uopšte, njegova cela ta priča me uopšte ne interesuje, mene interesuje to kako je nekom palo na pamet da tog čoveka ne proveravajući stavi u delegaciju. Pa, izvini, pa sutra bi mogli da stave Ratka Mladića ili Karadžića u delegaciju državnu i da ih povedu u Bosnu, daju im diplomatski imunitet i šta im mogu onda. Pa valjda neko nešto tamo gleda, posmatra, zna li ko su ti ljudi uopšte. To je jedno osećanje da bog te pita ko tamo radi po vojsci, otkud znam, vojni ataše, šta je on, nemam pojma. Ko su ti ljudi uopšte? Gde su oni sve bili, šta su oni sve radili? Za ovog smo saznali slučajno, otkud znam ko tamo sedi, ko je sve ubijao.
Odakle je taj čovek? Vrlo pomno sam čitao o tome, ništa ne znam sem da ima dvoje dece, da je dobar otac, da sadi cveće, da mu je žena brižno ali i mučno brinula ova dva dana. Pa brinula je i žena Mladićeva, pa šta sad. Pa uključenje reportera, jebo te, izvini, šta me bole dupe šta će on da kaže kad dođe u zemlju, pa jel’ to zahteva specijalnu ekipu da ode na granicu. Šta može da kaže – hvala Tadiću, hvala Koštunici, hvala ne znam kome. Je li stvarno to vest dana? I sad odjednom preko Uskrsa on je zvezda, jebeš poplave, čuj, Branković je zvezda. Zašto, zbog čega, niko ne ume da kaže. To je tipični, tradicionalni srpski način, da ne pominjemo optužnice nikad, da nikad ne kažemo šta je tu bilo, da insistiramo na tome da je to jedan dobar čovek, jedan fini čovek, jedan predivan čovek, evo, kao Lazarević ima finu familiju, pa da mu damo kola i tako. Da je on časni oficir koji je radio svoju dužnost, da nije bio častan ne bi došao na to mesto ne kome je, ili da nije častan ne bi otišao u Bugarsku, ne bi imao diplomatski pasoš.
Misliš li ti stvarno da Tadić ili Koštunica znaju o čemu je ovde reč. Ma ne, njih to ne interesuje. Stani, bre, polako, možda je taj čovek zločinac, možda je ubijao nekog, možda i nije, otkud znam, ali zovi Hrvate pa vidi za šta je optužen, pa vidi zašto ga traže, jebote, pa ne traže ga sigurno da ga vode tamo na izbor Mis Univerzuma, što traže njega, a ne traže druge? I sad ništa, sad je on došao ovde i dakle, on će tu živeti normalno, super, kao da se ništa nije desilo, gotovo, završena priča i šta sad? Pazi, strašno je to bilo Tadiću, što je našem građanstvu bilo užasno da vidi čoveka u lancima. Što meni nisu stavili bukagije u Sofiji ili bilo gde da odem? To je njegov problem, čoveče, to je problem tog Brankovića, uopšte sa mnom nema nikakve veze, ima sa državom koja ga je postavila tu da bude. Pa, valjda ima nekakva komisija, neka kontrola ima pa kažu – gde si ti bio, šta si radio, da nisi ti slučajno na poternici Interpola, jesi ti nekog klao. Ne, nego je on kazao verovatno – ja nisam nikog, ja sam bio super. Kažu – super si bio, tako je rekao i otišao u Bugarsku. Hoćeš u Bugarsku? Hoću.
Ja imam tu nesreću iz nekog svog bivšeg života da jako dobro znam šefa, nekadašnjeg predsednika Srbije, Predraga Markovića, iz vremena kad se on nije bavio politikom. 96-97. godine, teoretski sam ja imao veće šanse da budem predsednik Srbije nego on, iz prostog razloga što se on nikad nije bavio politikom. On tada nije čuo da Milošević uopšte postoji, nije čuo uopšte za bilo šta sem svojih knjiga i svog posla koji je radio i svojih para koje je pravio u to vreme. I sama činjenica da je takav čovek, dakle posle jedno 6 godina postao v.d. predsednika Srbije, mene je potpuno izbezumila, bacila me je u nesvest. Cela ta ekipa nekih književnika, Svetlana Velmar Janković i Dušan Kovačević, ne znam ko je tu sve bio, sve neki kilavi, neki polunacionalisti, neki umorni, neki patetični, neki jadni.
Moram da kažem da je Labus jedno od mojih ličnih najvećih razočarenja. Ne mogu da kažem da sam bio prijatelj sa njim, ali sam ga znao, i imao sam utisak da je reč o jednom racionalnom, inteligentnom, staloženom i vrlo normalnom čoveku, koji je bio vrlo pristojan. Ali ako se sećaš onih svih ekrančića i Ksenije Milivojević koja je sa onim štapićem pokazivala ko je gde sedeo, pa gde je ko išao, pa ko je ko, pa kako je ko glasao, pa Kolesar, pa Janjušević, pa pare, pa sve. Super, hajde, o.k. Dve godine kasnije, Labus i afera Erikson, 13.000 dolara, ćerka Milica bla-bla-bla – sad gospodin izjavljuje u novinama da on čvrsto stoji iza ćerke Milice. Stani, bre, polako, pa mislim, kako ti stojiš iza ćerke? Pa, nije ćerka otišla da pregovara za te pare, nego si ti išao da pregovaraš u njeno ime. Stvarno, na šta to liči. Ta vrsta nedostojanstva i ta vrsta kukavičluka, kaži – primio sam pare, u redu je.
Ali da tebe brani Čedomir Antić, tvoj portparol koji kaže da „naš predsednik stranke neće da komentariše ceo slučaj, jer bi time dao povoda novinama da pišu o tome.” Šta je bre, neko je lud u ovoj zemlji, je li poplava kod Labusa u glavi, jel’ ova poplava iz Rumunije kod njega došla? Mislim, kako nećeš da kažeš ništa? Kao ako on bude ćutao, to će da prođe. Pa neće da prođe. I to nije naravno prva stvar, da ne pominjem ponovo Knjaza Miloša, o tome smo govorili, nisam zaboravio. Prema tome, vidi se da nije reč o izuzetku, pa nije čovek sad obio trafiku prvi put, kod njega je izgleda ovo manir. A druga je stvar kod Dinkića, ti njemu kažeš – ovaj je korumpiran, on kaže – ti si uvezao bakar. Pa stani, polako, on tebi kaže da si korumpiran. Pod b) ako je uvezao bakar, ako to već znaš, a znaš jel’ to kažeš, što to nisi rekao kad si znao, nego danas kažeš ovde? Dakle, da te Drakulić nije pomenuo, ti nama ne bi rekao za taj bakar. By the way, od tog bakra ništa nema, 40% bi poumirali, bila bi veća katastrofa nego u Jaši Tomiću, ali kroz celu priču stoji jedna čuvena rečenica – ako ne bude onako kako mi kažemo, mi izlazimo iz Vlade. Rekli su to 15-16 hiljada puta, kao uvređena deca na igralištu – hej, ako mi ne daš loptu, ja ću da izađem sa igrališta.
G17, to je jedna stranka užasno uvređena, ne smeš njima ništa da kažeš, to su ljuti u pizdu materinu, to sve ljuto, jebo te. Pazi, stranka koja ima portparola koji se zove Albijanić, koji se slikao u Evropi, nije sa zvezdicama i nije go, nije sa mačem kao onaj ludak iz DSS-a, slikao se sa šubarom i u nekim zvezdicama, jesi to videla? Nisi, sa šubarom, okolo su evropske zvezde, zastava evropska, i koji govori ono što govori. Mislim, ta stranka po defaultu političkom ne da mora da propadne, ta stranka mora biti uništena. U svojim najgorim noćnim morama zamižljam da sam ja predsednik stranke i da mi je Albijanić portparol. Pa, ja bih njega posle 18 minuta ubio, pa ubio bih ga, neka radi šta god hoće, može da bude koristan za fizičke radove, super je, ali ne može on da bude taj glas koji predstavlja stranku u Parlamentu, hej, Albijanić.
Jesi ti gledala njega u nekim emisijama, pa njegove pošalice, pa njegove folklorne doskočice, pa gde taj čovek živi, gde su ga našli? Meni se samo čini da je onaj Goran Paunović, koga sam imao čast nažalost da upoznam, mislio sam da je to stvarno dno dna. Mislim, Paunović kad se vrati sve mu je oprošteno. I to je jedna priča o jednoj fantomskoj, finansijskoj organizaciji, stalno sam govorio daq nije slučajno da su oni G17 plus, plus šta – plus mito, plus korupcija, plus šta, plus čega, ona se sastoji od takvih ljudi. Meni je možda najteže to da ustvari oni na najdirektniji način odlučuju o životu: o cenama benzina i o privatizaciji i o inflaciji i o parama i bilo čemu.
Moja keva kaže da sam ja fanatik, jer odbijam da primam račune i ja se svađam svuda u radnjama, neću da primim račun koji mi je naredio Dinkić, da uteruje strah ljudima koji mi guraju račune. Ja tražim paklu cigareta, oni kucaju 20 minuta da mi daju cigare. Pa, mislim, jebo te račun, daj mi cigare, daj mi novine. Nigde u svetu, u civilizovanim zemljama novine se ne plaćaju na račun. Daš pare, uzmeš novine. Ne, kod nas dam pare, pa ova kuca, pa greši, mislim, ja obijam kioske, uzimam novine, dajem pare, oni viču – račun, jebo vas račun, neću račun. Fiskalne kase na pijaci, pa mislim, stani, treba da se zaustavimo negde, jel’ ima kraja negde. Da ne govorim o onih 500 dinara, onih bednih, jebo te, 500 dinara.
Najbolje je bilo kad smo saznali, kad se on hvalio naravno, da mnogi od tih građana koji su dobili tih 500 dinara zahtevaju da lično budu tamo kad dođu inspektori. Pa, jebo te, polovina od njih bi pristala da pali te radnje, da ubije lično te prodavce. Pa, što koristiš ovo ludilo koje postoji kod nas, ovo ratno bure baruta, pa hajde da pretimo da ćemo da ubijemo čoveka. I šta, to je super što imamo takve ljude?
Jedan od boljih načina da Srbija preživi i da prezdravi je to da bude poražena. Bez poraza i bez nekakve vrste katarze u porazu ne postoji šansa za oporavak. Mi nismo poraženi, nismo ni pobedili. Pa, nismo poraženi, govorim o pravoj vrsti poraza, prosto da cela zemlja bude pod nekom vrstom protektorata, da cela zemlja mora da bude dirigovana. Mi smo se i posle poraza 99. godine ponašali kao da smo mi šampioni u svemu, nas čak ni takozvana revolucija ili šta god, prevrat ili dogovor iz oktobra 2000. godine nije osvestio. Nemamo nijednu vrstu poraza, da priznamo da smo poraženi.
Mi nismo do kraja uradili ono što je trebalo, to smo pogrešili ili je Milošević pogrešio što nije završio rat kao što je trebalo. Dakle, nikad nismo postali krivi za rat 99. godine, da smo ga mi inicirali, da smo krivi za događaje u Bosni, u Hrvatskoj, na Kosovu, to nikada nije rečeno i nikada nije postojala doktrina, društvena, javno prihvatljiva doktrina. Ta doktrina je prihvaćena u Peščaniku i još od nekolicine nas ovde, ali bez tog javnog priznanja poraza i javnog priznanja da smo krivi, da smo krivi za neke stvari i da smo spremni da učimo iz te krivice, iz tog poraza i da budemo bolji, da se tako oslobodimo toga. Dakle, nas svet još uvek shvata kao neko deseto dete kome kaže – hajde da im damo još jednu šansu. Nama stalno daju još neku šansu i mi stalno čekamo još neku šansu i kažemo – pa ne moramo baš sve da ispunimo. Jel’ primećuješ, stalno se ponavlja izjava čuvena Zorana Stojkovića – nema zadnjeg datuma, pa ne moramo baš sve da ispunimo. On je šampion u tome, on je simbol toga – ne moramo baš sve to da uradimo do kraja da bi nas svet prihvatio.
Dakle, mi nemamo tu vrstu osećanja da smo mi poraženi, ne kažem da imamo osećanje da smo pobedili, to ne, ali smo tu negde, od prilike do prilike. Ti sad imaš te bolne krike nacionalne za Kosovom, kako ćemo da ga spasemo, da ga uzmemo – više od autonomije, manje od nezavisnosti. Ta doktrina je do te mere glupa da je nepostojeća, ja bih voleo da mi je neko obrazloži na konkretnom nivou. Mi se zamajavamo takvim glupim pričama, mada savršeno znamo da od toga nema ništa, nema, apsolutno Kosovo ne postoji. Zar nam predsednik nije bio na Kosovu i kako je tamo otišao? U oklopnom transporteru sa 20.000 kejforovaca i sad tim ljudima tamo govoriti iz transportera – više od autonomije, manje od nezavisnosti.
Stvarno neko nekog zajebava u ovoj zemlji. I ne samo to, nego što po nekim ispitivanjima sve je manje iz godine u godinu, iz meseca u mesec, sve je manji broj građana obavešten, ne seća se šta je bilo u Sarajevu. Danas se manje sećamo šta je bilo u Sarajevu nego što smo se sećali pre godinu dana, kroz dva meseca reći će – nemam pojma, Bošnjaci su gađali Srbe u gradu dole, takva će biti priča. Mislim, ništa me ne bi iznenadilo.
Kod nas je to jedna užasno ružna i strašna priča, priča koja će možda preživeti putem usmenih predanja, kroz neka fono dokumenta, kroz neke knjige, tekstove. Bićemo kao neka vrsta Indijanaca koji su, ne znam, ubijeni, koji su u grupama i u ćelijama nastavili da pričaju o tome šta je bilo nekada. Tako ja vidim sudbinu antiratne generacije u Srbiji. Sve nas je manje i manje, gomila ljudi je umrla, gomila ljudi je umorna, gomili ljudi se naprosto smučilo da priča o tome i sve je to ljudski i razumljivo. Teško je očekivati da bude baš puno manijaka kao što smo mi, koji ćemo 18-19 godina da radimo istu stvar ovako, to je malo dosadno u životu.
Sad su svi okrenuti nekoj budućnosti, tu je Evropa maltene na korak. Jedan taksista koji me poneki put vozi, koji me sluša u Peščaniku i koji mi stalno kaže – pa, dobro, nešto moram da vas pitam. Kažem, pitaj me. Pa, dobro, jel’ vam nije dosadno stalno, godinama pričate tako isto? Ja sam to razumeo, kaže, ali drugi nisu, pa jel’ niste umorni? Kažem – nisam umoran. E, kaže, blago vama, ja sam se umorio slušajući.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, govorili su Jovo Bakić, Jovan Bajford, Bogdan Ivanišević i Petar Luković. Prijatno.
Emisija Peščanik, 13.05.2005.
Peščanik.net, 13.05.2005.
