Kažu doktori da „jet lag“ (mlaznjački zaostatak) traje onoliko dana koliko sati je vremenska razlika, plus još dva sata. Ta je hipoteza nedovoljno dokazana, hoću reći ima suviše izuzetaka. Nije isto letite li na istok ili na zapad; nije isto letite li sporijim ili bržim avionom (najbolje je parobrodom: onda ništa ne primetite). I nije isto kuda ste krenuli.
Na primer: kad sam sleteo u Njujork nisam imao nikakav problem sa džet legom, iako je razlika bila šest sati; otkad sam sleteo u Surčin ne znam ko mi glavu nosi evo većsedmi dan. Odbijam se od zidova, spavam po dvanaest sati, lebdim i imam izvesnu distancu od stvarnosti koju nikako probiti. Pri tom odlazim na spavanje kao i uvek, kad i treba, dakle oko ponoći po lokalnom vremenu; nisam, dakle, pomerio biološki sat, kako tvrde doktori. Biće da je o nečemu drugome reč.
Mogući – i najverovatniji – odgovor našao sam kod mog omiljenog pisca Viljema Gibsona u jednoj novijoj i sjajnoj knjizi („Pattern Recognition“). Gibson, naime, tvrdi da telo putuje brže od duše i da je sve to od toga. Može se zamisliti kako duša ostaje tamo negde, sve dalje od aviona, na zamišljenoj tankoj niti i onda se svojom konstantnom, nepromenljivom brzinom približava telu. Moderni putnički avioni sve su brži: Airbus 330 leteo je od Njujorka do Minhena prosečnom brzinom od preko hiljadu kilometara na sat, još malo pa transsonično, pa možete misliti kako je bilo mojoj dušici. Prepuštam kolegi Bubnjeviću iz „Vremena“ da izračuna maksimalnu brzinu putovanja duše; to je teorijski moguće na osnovu Gibsonove pretpostavke i doktorskih procena, a što se praktične strane tiče, on to ume. Štogod mistici mislili, duša je prilično spora, kako mi se čini.
Ovakve setne misli dovele su me do još jednog, „nacionalno neodgovornog“ i moralno-politički sumnjivog zaključka koji će naravno biti ocenjen kao „nepatriotski“ po nadležnim instancama. Mojoj grešnoj dušici bilo je nekako lakše da stigne u Njujork nego da se vrati u Beograd, mada je kilometraža ista. To se jasno vidi iz činjenice da u Njujorku nisam imao problem sa džet legom, a u Beogradu ga imam. Neki kažu da bi to moglo biti i zbog toga što se leteći na istok ide protiv smera okretanja zemljine kugle, pa je relativna brzina navodno veća, ali mi se to čini nepouzdanim (Bubnjeviću, obrati pažnju! Zemlja je, uzgred, ravna ploča koja počiva na leđima četiri slona, kao što se zna).
Ima tu još jedno moguće i – plašim se – uverljivije tumačenje: mojoj duši nije se baš vraćalo u Beograd. Tako kažu neumoljiva logika i naučni metod. Odakle onda depresija i melanholija po povratku, a nisu me spopadale u odlasku? Nisam nikada bio neki „amerikanoslinavac“, da parafraziram onog mrakobjesnog popa; štaviše, imam niz primedbi na taj čuveni „način života“ (American Way of Life). Video sam svojim očima kako se ispunjavaju najstrašnije negativne utopije Šezdesetih i konspirološki snovi (crni helikopteri bez oznaka, sveopšta kontrola i vlast Iluminata), kao i u vreme frikova, rekao bi pesnik.
Ali, ali: kad se čovek vrati ovde i bezdušno (duša je još na putu) pogleda zatečeno stanje stvari, kako da se odbrani od depresije? Kao prvo, stanje je isto kao i ono ostavljeno pre dve nedelje, što je dovoljno. Nema ničeg novog, jer su sve novosti samo puko odvijanje loše beskonačnosti. Nije da sam sad nešto očekivao prijatna iznenađenja; nisam. Ali mi od toga nije nimalo lakše. To što se Putin smilovao da odvrne slavinu sve mi se više čini kao uspeh šibicarske podvale koju su on i ona Julija sa kikicama izveli sa svima nama: kao fol, posvađali se, pa zavrnuli slavinu. Ma nemojte. Ovi ovde zuje kao muve ispod čaše: Mlađa Dinkić, još hiperaktivniji (ako je to ikako moguće), obećava sve svima; Vuk Jeremićizvodi svoju japi-magiju (sad ga vidiš, sad ga ne vidiš, ispod koje je kutije?); Boris Tadićsmatra i ukazuje. Glavna je vest da su natražnjaci doveli u Narodnu skupštinu Miladina Kovačevića. Koga? Pa onoga iz Kule što se potukao u kafani. Pa šta? Od krivično-pravnog predmeta najbanalnije vrste (barem jedan mesečno na opštinskim sudovima), učešće u tuči gde je bilo povređenih, napravljena je politička senzacija koju su mediji progutali kao som: mamac, udicu, olovo. Umesto da kažu „Pa šta onda?“ i tu vest bace u koš (delete), oni šešeljevcima daju besplatnu reklamu na osnovu lažljive propagande da će Kovačevića „žuto preduzeće“ izručiti Amerikancima. Pretpostavka je savršeno besmislena; valjda zato i uspeva.
I sad pitam ja vas: kako bi trebalo da se osećam kad se vratim iz Njujorka? Pomislim ponekad da je dobro što moja duša još nije stigla. Bilo bi mi još teže.
Uostalom, koji me je đavo i terao da putujem čak tamo? Tako mi i treba.
Danas, 25.01.2009.
Peščanik.net, 04.02.2009.
