Slučaj Kovačević malo duže nego ostale naše bizarnosti drži srpsku političku elitu u stanju pojačane borbene gotovosti.

Kao u romanu reci paralelno teku dva toka – političke i krivičnoprave (ne)svesti.

Iako je teško hronološki definisati oba toka, najnoviji krivičnopravni razvoj otpočinje službenom izjavom Republičkog javnog tužilaštva da će sprovesti radnje radi utvrđivanja ko je otkrio državnu tajnu Vlade o pregovorima vrednim milion dolara, sa demagoški intoniranim upozorenjem da će biti saslušani svi ministri, bez pardona.  Krivično pravo kazuje da se istražne radnje preduzimaju ako postoje osnovi sumnji da je izvršeno krivično delo. Koje krivično delo tužilaštvo ovde isleđuje? Rekoše da je to odavanje državne tajne. Prethodno bi se, ipak, organi gonjenja morali zapitati da li je bilo uslova da se pregovori od milion dolara  proglase državnom tajnom, jer je u medijima bilo ne malo indicija da ova tajna možda služi prikrivanju izvršenja nekog drugog krivičnog dela. A, ako se pokaže da je protivpravno državnom tajnom proglašeno nešto što tajna ne sme biti, onda  ne može biti ni osnova za sumnju da je neko iz Vlade ili oko nje izvršio krivično delo odavanja državne tajne. Čemu bi tada imao da služi posao saslušavanja tridesetak ministara, pored zapisničara, činovnika, kafe–kuvarica i ostalih koji su mogli biti u prilici da čuju državnu tajnu? Samo gubljenju slobodnog vremena koje javni tužioci danas i ovde uopšte ne bi smeli da imaju.

Dakle, prvo je potrebno utvrditi da li ima osnova sumnji za ikakvo krivično delo. Da bi se to utvrdilo, javni tužilac bi najpre morao da ispita da li ima razloga da veruje da je neko iz Ministarstva inostranih poslova, naložio izdavanje duplikata pasoša MK, ili je za to znao,  ili je za to morao znati. Tek kad bi se utvrdila sumnja da, pored konzula i vicekonzula, ima razloga da se sumnja da je neko i u Ministarstvu u Beogradu sudelovao (aktivno ili pasivno) u izdavanju pasoša za MK, saznalo bi se i da li je bilo uslova da se odluka Vlade o milion dolara proglasi tajnom. Dakle, redosled postupanja javnog tužilaštva bi morao biti radikalno drukčiji od objavljenog: prvo, istražne radnje u Ministarstvu inostranih poslova, pa tek u zavisnosti od njihovog ishoda, istraga radi (eventualnog) odavanja državne tajne među članovima Vlade. (Procedere = ići napred, postupati – podrazumeva bar formalno-logičan redosled radnji.)

Međutim, iako se tužilaštvo verbalno odlučilo da se umeša u rad Vlade, nije se (čak ni tako) odvažilo da ispita rad Ministarstva inostranih poslova. Umesto krivičnih (pretkrivičnih) istražnih radnji, dobijamo najpre izjavu šefa kabineta Borka Stefanovića, a potom i ministra samog da je „interna istraga u Ministarstvu inostranih poslova pokazala da niko iz Ministarstva nije učestvovao u izdavanju putne isprave, već su za to odgovorni isključivo konzul i vicekonzul u Njujorku“. Ko je izvršio internu istragu ne kaže se, ali je izvesno da to nisu učinili jedini koji bi bili nadležni – policija i javno tužilaštvo (inače ne bi bila interna, već eksterna). Jer tainterna istraga se odnosi na moguće krivično delo pomaganja učiniocu da posle izvršenog krivičnog dela  pobegne iz zemlje u kojoj je delo izvršio. A za krivičnu istragu nije nadležan ni ministar spoljnih poslova, ni šef njegovog kabineta, ma kako o sebi visoko mislili, ma kako njihove funkcije važno zvučale. Zna se dobro ko  je u Srbiji (a i šire), nadležan da isleđuje sumnje u izvršenje krivičnih dela.

Kad je tako uspešno (zahvaljujući zajedničkom poduhvatu tužilaštva i Ministarstva inostranih poslova) zatvoren tok krivičnopravne svesti, pristupilo se pokušaju zatvaranja i političkog. Polazeći od suverene krivičnopravne ocene nenadležnog organa (Ministarstva inostranih poslova, oličenog u ministru i šefu kabineta) da su samo konzul i vicekonzul odgovorni za pasoš od milion dolara, Ministar i šef – ali ne kabineta, nego države – lično obaveštavaju javnost da te nevoljne konzule-vicekonzule nisu postavili oni, već da se radi o ostacima ranijeg, valjda nenarodnog režima, a ovaj (narodni),ni kriv ni dužan snosi posledice tih nesmotrenih postavljenja. No, kao u telenoveli, pojavljuje se raniji vicekonzul Stevanović (nota bene: sin književnika Vidosava Stevanovića) tvrdeći uBorbi (od 4. marta 2009) da je smenjen u julu 2007. godine kada su i šef države i ministar inostrani bili na tadašnjim/sadašnjim funkcijama, sa dodatnom tvrdnjom da je vicekonzula – izdavaoca pasoša za MK – postavio upravo Vuk Jeremić (u tinejdžerskim krugovima poznat i kao Iznogud). Kakve mere za zatvaranje političkog toka svesti će biti dalje preduzete – jedva čekamo da čujemo i vidimo.

A onda, sasvim iznenada, drugim povodom (povodima) Predsednik Republike, odlučuje da spoji tokove krivičnopravne i političke svesti, izjavljujući kako je neophodno da se “razvrgne veza između kriminala, politike, privrede i pravosuđa” (B92, 3. mart 2009), da bi Srbija imala šansu za bolju budućnost. Ako odista namerava da ovaj iskaz ne doživi sudbinu verba volant, neka odmah podstakne javno tižilaštvo da krene, na primer, od Ministarstva inostranih poslova kao jedne od karika u vezi između „kriminala, politike, privrede i pravosuđa“.

Inače, nastaviće se.

Peščanik.net, 05.03.2009.

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.
Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić (Svi tekstovi)