Odnosi između Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), osnovane 1920. godine, i Komunističke partije SSSR (boljševika), nikada nisu bili jednostavni. Moskva je već dvadesetih godina 20. veka bila prinuđena da posegne u unutrašnje razmirice među raznim strujama koje su nastale unutar KPJ, i čak da ukloni njenog generalnog sekretara Simu Markovića. Zbog njegovog neprihvatanja lenjinskog načela o samoopredeljenju naroda, s njim je u polemiku stupio sam Staljin, što je Markovića u vreme velike čistke godina 1936/38 koštalo glave. Ništa bolje nije prošao ni njegov naslednik, Milan Gorkić, koji je zbog nesreće sa ekspedicijom jugoslovenskih dobrovoljaca za Španiju godine 1936, iz Pariza pozvan u Moskvu i nestao u Lubjanki.
S trećim generalnim sekretarom, kojega je Kominterna (IKKI) postavila na čelo KPJ, činilo se da neće biti problema: Josip Broz Tito nije bio intelektualac i po shvatanju nadležnih u kadrovskom Odseku IKKI nije imao ni dovoljno znanja o marksističkoj doktrini. Otuda očekivanje da će savesno ispunjavati uputstva koja dolaze iz centrale „firme“, kako se govorilo u Kominterni. Sve do izbijanja Drugog svetskog rata, izgledalo je da je ta pretpostavka tačna, iako je Tito već 1940. godine u svojoj revolucionarnoj vrućici nameravao da sruši kraljevsku vladu i dograbi vlast, što je Moskva odlučno zabranila.
U trenutku kada su Hitler i Musolini zajedno sa Mađarima i Bugarima 6. aprila 1941. napali i raskomadali Jugoslaviju, došlo je do prvog raskola između Tita i Saljina. Tito je naime želeo da iskoristi priliku za ostvarivanje svojih revolucionarnih planova, dok je Staljin tvrdio – sve dok 22. juna Sovjetski savez nije postao žrtva Hitlerovog napada – da se radi o „domovinskom ratu“ koji sa revolucijom nema nikakve veze. Otud niz razilaženja, koja su uticala na odnose između Moskve i Titovog Vrhovnog štaba sve do 1945. godine, pa su se nastavila i posle pobede.
Sticao se utisak da je Jugoslavija potpuno pristupila sovjetskom taboru i postala čak najpravoverniji satelit Staljinove imperije. U stvari, zakulisna trenja su se nastavljala, kako zbog ideoloških tako i zbog geostrateških neslaganja. Nasuprot Staljinu, koji je bio izuzetno nepoverljiv prema Zapadu, Tito je želeo da širi revoluciju u prostoru Mediterana (u Grčkoj i Italiji), istovremeno nije želeo da se odrekne autonomije, koja je nastala kao posledica činjenice da na tlu Jugoslavije nije dominirala Crvena armija. Tako nastaje raskol koji je počeo da se oblikuje u prvoj polovini 1948, kada je između vrhova KPJ i KPSS došlo do tajne prepiske, u kojoj je bilo postavljeno pitanje da li dogma „demokratskog centralizma“ treba da važi ili ne. Zbog tvrdnje Tita i njegovih saradnika da imaju pravo, pre svega jer su ga sami izborili, na sopstveni put u socijalizam, Staljin ih je izopštio iz Informbiroa – zajednice koja je povezivala sve najvažnije komunističke partije Evrope, u nadi da će ih srušiti, ako uspe da ih izoluje.
Tu se začela povest koja je dala pečat evropskom socijalističkom pokretu u narednoj deceniji. Tito naime nije klonuo, već naprotiv, uz pomoć Zapada, „ostao na površini“, da upotrebimo reči britanskog ministra spoljnih poslova, Ernesta Bevana. I još više: dozvolio je svojim saradnicima Edvardu Kardelju, Borisu Kidriču, Milovanu Đilasu i drugima da nastave sa razvijanjem ideja o samostalnom putu u socijalizam, što je već 1950. godine rezultiralo prvim znacima samoupravnog sistema, koji se oslanjao na Marksovo geslo „Fabrike radnicima“. U polemici sa Staljinovim režimom, koji je ustanovio partijski nomenklaturni nadzor nad društvom i koji se izvrgnuo u „državni kapitalizam“, jugoslovenski ideolozi su počeli da otkrivaju evropske korene socijalizma. Ne samo Marksa, Engelsa i iskustva Pariske komune, već i francuske socijaliste utopiste 19. veka. Bili su toliko drski da su prihvatali čak i ideje katoličkih socijalnih mislilaca, pre svega Andreja Gosara, koji je prvi u Sloveniji još dvadesetih godina prošlog veka razvijao misao o radničkoj samoupravi. Pritom su uspostavili tesne veze sa britanskim laburistima (Anojrin Bevan, Hju Gejtskel, Sam Votson, Dejvid Inals), sa skandinavskim, belgijskim (Maks Buset) i nemačkim socijaldemokratima (Herbert Vener, Vili Brant).
Tokom tri decenije, pre svega su sa Skandinavcima razvili živu debatu o perspektivi socijalizma u Evropi i svetu. Radilo se o razmeni mišljenja koje je bilo sudbonosno za Milovana Đilasa, koji je u svojoj privrženosti britanskim levičarima išao tako daleko da je krajem 1953. postavio pitanje političkog pluralizma u Jugoslaviji, što Tito nije bio spreman da prihvati. Đilas je zbog toga izgubio sve partijske funkcije i sledećih godina dospeo u zatvor, jer je postao neskriveni protivnik sistema. Njegov oprezniiji kolega i istomišljenik, Edvard Kardelj, ostao je na vlasti da bi i dalje neumorno tragao za socijalizmom „sa ljudskim likom“, u čemu se jako oslanjao na skandinavske sagovornike švedskog premijera Tage Erlandera, vođu norveške radničke partije, i premijera Einara Gerhardsena, danskog ministra spoljnih poslova Hansa Kristijana Hansena, i osnivača Socijalističke narodne stranke, Aksela Larsena, koji je Tita i Kardelja poznavao još iz vremena zajedničkog boravka u Moskvi.
To je za sovjete bila anatema, jer su u tome videli opasnu kritiku svog režima, iako su posle Staljinove smrti odnosi Moskve i Beograda, pre svega na insistiranje Hruščova, počeli da se normalizuju. Već oktobra 1954. vodeći sovjetski idelog M. A. Suslov je izuzetno ošto komentarisao govor Kardelja u Oslu pod naslovom „Socijalistička demokratija u jugoslovenskoj praksi“. U oceni tog govora Suslov je napisao da Kardelj „u svim svojim političkim pogledima … nije niti komunist niti marksist-lenjinist, već socijaldemokrata“. Tako je započeta ideološka borba koja je trajala sve do Kardeljeve smrti, kao što je vidljivo iz njegovog dosijea koji se čuva u Moskvi.
U Skandinaviji je Kardelj sa velikim interesovanjem opažao razvoj političko-administrativnog uređenja opštinskih uprava, dok je Skandinavce veoma privlačio jugoslovenski eksperiment samouprave u fabrikama i preduzećima. „If you succeed“, rekao je Tage Erlander na kraju posete Jugoslaviji 1957, „it will be great thing“. Treba još upozoriti da se nije radilo samo o ideološkim nego i političkim diskusijama. Jugoslovene je pre svega interesovala švedska „aktivna neutralnost“, kao i namera skandinavskih država da svoje područje očuvaju bez atomskog oružja (atom free zone). Kardelj je baš na osnovu razgovora sa skandinavskim političarima razvio tezu o odgovornosti malih država u međunarodnoj politici, odnosno da se sudbina čovečanstva ne može prepustiti samo velikim silama članicama „atomskog kluba“. Istovremeno, došao je do saznanja da razvoj socijalizma nije isključivo u domenu država u kojima se posle rata našao na vlasti, već da u tom procesu učestvuju i države sa pluralističkom političkom tradicijom i kapitalističkim privrednim uređenjem. To saznanje organski je najbolje izložio u programu Saveza komunista Jugoslavije, koji je prihvatio Sedmi kongres, s proleća 1958. godine u Ljubljani. Program je u Moskvi ocenjen kao revizionistički i opasan, pa je narednih godina opet zametnuta ideološka polemika, u kojoj su se veoma angažovali Kinezi i Albanci (dok su Poljaci na čelu sa Vladislavom Gomulkom pokušali bezuspešno da posreduju).
Kada je Kardelj 1960. godine u trenutku dramatičnog zaoštravanja odnosa između blokova napisao svoju raspravu „Socijalizam i rat“, Pravda je, pre nego što je knjiga stigla do javnosti, objavila negirajući članak. U njemu je Azumarijan Korionov žigosao Kardeljevu tvrdnju da su velike sile podjednako odgovorne za očuvanje mira u svetu, kao „teoretsku manipulaciju, čiji je rezultat činjenica da od marksističko-lenjinističke argumentacije datog pitanja ne ostaje ništa“ (Pravda 2.9.1960).
Iako su se posle 1961. godine odnosi Moskve i Beograda na političkom nivou popravili, pored ostaloga i zbog zajedničkog stava prema kineskoj „kulturnoj revoluciji“, ne bi se moglo reći da je na ideološkom nivou došlo do pomirenja. Crna ovca za moskovske ideologe ostao je Edvard Kardelj, koji je još u toku rata govorio da će politička struktura socijalističke Jugoslavije biti drugačija od sovjetske, jer će u njoj pored postojanja komunističke partije biti ustavno organizovan narodnooslobodilački front. Kada se to kasnije i dogodilo sa ustanovljavanjem Narodnog fronta, to je postala centralna tačka sovjetske kritike, kao: partiju ste utopili u seljaštvo. Naslednik Narodnog fronta, Socijalistički savez radnog naroda, pri čijem se organizovanju Kardelj veoma angažovao, služio je od 1953. godine pa na dalje kao povezujući instrument sa socijalistima u svetu, koji su nerado stupali u kontakt s komunističkom partijom. Ako tome još dodamo činjenicu da je Kardelj, po sovjetskim tvrdnjama, još u toku narodno oslobodilačkog rata bio protiv tesne veze Jugoslavije i SSSR, u uverenju da je za Jugoslaviju dobro da očuva dobre odnose kako sa Istokom tako i sa Zapadom, lakše je razumeti to što u Moskvi na njega nije gledano sa velikim simpatijama.
Taj odnos se dodatno pokvario kada je Kardelj zauzeo kritičan stav prema obećanju, koje je proglašeno u novom programu KPSS 1961, da će već sadašnja generacija sovjetskih državljana živeti u komunizmu. Kako je pisao Najdan Pašić, jedan od bliskih saradnika na komentaru pomenutog programa, Marks i Engels su još pre sto godina pokopali mit o „narodnoj“ besklasnoj državi. Po njemu, radilo se o naučno praznom i politički štetnom ideološkom fetišu, jer marksizam jeste predvideo odumiranje države u socijalizmu, ali kao posledicu demokratizacije privrednog i socijalnog života. Staljin se toj tezi suprotstavio tako što je proglasio zakon o jačanju države u fazi koja prethodi komunizmu. Ona bi imala funkcije ne samo da se bori protiv klasnog neprijatelja, nego i da razvija funkcije (privredne, organizacijske, kulturne i obrazovne), što je imalo za posledicu da su njen monopol i autoritet nad društvom dodatno ojačani (Socijalizam, br. 5-6, 1961).
Protiv takvog poimanja komunizma, koje je po Kardeljevom mišljenju bilo suštinski pogrešno, jer stvara uslove za birokratsku vlast partije nad društvom, slovenački ideolog se borio celog života. Kriza koja je nastala 1968. godine zbog nasilnog gušenja Praškog proleća, još više je ubedila Kardelja da u Sovjetskom savezu staljinizam nikada nije u klici zatrt, već je ostao impuls za dalje razrađivanje sopstvene utopije. U tom se smislu sedamdesetih godina razvio zanimljiv dijalog sa italijanskim, francuskim i španskim „evrokomunistima“ (što je Moskva očito budno pratila i komentarisala), ali bez namere da se Jugoslavija tome pridruži. Kardelj je već bio ubeđen da politički pluralizam nije garancija ostvarivanja prave demokratije.
Ova istraživanja imala su za cilj da prikažu kompleksnu ideološku debatu koja se razvila nakon razlaza Tita i Staljina, ne samo na bilateralnoj ravni između Beograda i Moskve, već na multilateralnoj, jer je zaokupila i evropske socijaliste i socijaldemokrate, Skandinavce u prvom redu, a kasnije i „evrokomuniste“ (Enriko Berlinguer, Žorž Marše, Santijago Kastiljo). Radi se o poglavlju evropske političke misli u drugoj polovini XX veka, koje još nije dovoljno obrađeno i koje nudi interesantan zaključak: pored “nesvrstane“ spoljne politike u Aziji, Africi i Latinskoj Americi, Jugosloveni su do Titove smrti vodili i paralelnu ideološku politiku, koja je imala za cilj da obuzdava Moskvu u evropskom političkom prostoru i spreči uspostavljanje njene političke hegemonije.
Pritom valja upozoriti da se radilo o politici koja je, uprkos svojoj naizgled raznolikosti, imala kao bog Janus dva lica: Zbog partizanskog otpora fašizmu i nacizmu, kao i zbog otpora Staljinu, Jugosloveni su imali moralno pravo da povežu borbu za nacionalnu slobodu i socijalni preobražaj u jedan ideološki narativ, da ih postave kao dve varijante iste težinje ka oslobođenju čoveka. To usmerenje i takav stav Moskvi su bili nadasve neprijatni, što je za posledicu imalo tridesetogodišnji sukob jugoslovenskog Davida i sovjetskog Golijata, kao jedinstven primer u evropskom istorijskom iskustvu.
Uvodno izlaganje sa simpozijuma o ex Jugoslaviji (“Titova Jugoslavija kao diplomatski izazov 20. stoleća“), u organizaciji Primorskog univerziteta u Kopru, 29.11.2012.
Peščanik.net, 03.12.2012.
