Tri od sto

Svetski dan bezbednosti i zdravlja na radu obeležen je ove godine (jubilarni 20. put) 28. aprila, kod nas ovoga puta u svetlu usvajanja novog Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Ali ovo nije priča o novom zakonu. Ovo je priča o nepoštovanju dosadašnjeg zakona i faktičkoj nekažnjivosti za to. Prema stopi stradalih radnika Srbija je u samom vrhu Evrope. Ako je prosek na nivou Evropske unije 1,3 smrtnih slučajeva na 100.000 radnika godišnje (podatak za 2022), može se reći da je u Srbiji stanje katastrofalno jer je sa 2.342.244 zaposlenih i 56 poginulih (prema godišnjem izveštaju Inspektorata za rad) kod nas prosek iste godine bio 2,39 stradala radnika na 100.000 – dakle, gotovo dvostruko veći od evropskog.

Tri od sto (3%). Toliko odgovornih lica bude kažnjeno u krivičnom postupku kaznom zatvora za smrt radnika. Od preostalih 97, njih 7% se izvuče sa uslovnom osudom, a 4% sa kućnim zatvorom. Kao što možete videti, u slučajevima kada strada radnik samo se u 14% pokrene krivični postupak koji na kraju dovede i do osude lica. Dakle jedna od 7 osoba koje su odgovorne za pogibiju radnika se pojavi pred sudom u krivičnom postupku. Jedna od 33 biva osuđena na kaznu zatvora – i to po pravilu kratkotrajnu, u najvećem broju slučajeva od 6 do 12 meseci.

U okviru izrade monografije „Krivična dela u oblasti rada“ istraživali smo sudsku praksu, kako kroz statistike, tako i kroz studije slučajeva. Bolje da nismo, jer su rezultati poražavajući.

Ako pogledamo statistiku (godišnjake Republičkog zavoda za statistiku „Punoletni počinioci krivičnih dela“ za period 2017-21) možemo se fokusirati na tri krivična dela u oblasti bezbednosti na radu. Ona su nekako poređana po gradaciji, od lakšeg ka najtežim. Krivično delo iz člana 169. Krivičnog zakonika „Nepreduzimanje mera zaštite na radu“ je najlakše i pretpostavlja da poslodavac nije primenio neke mere zaštite na radu, kao i da usled toga potencijalno može nastupiti konkretna opasnost po radnike. Krivično delo iz člana 280. Krivičnog zakonika „Izazivanje opasnosti neobezbeđenjem mera zaštite na radu“ podrazumeva da je takva opasnost nastupila, ali bez značajnijih štetnih posledica (u krivičnom pravu bi se reklo – „u vidu povrede“). Konačno, krivično delo iz člana 288. Krivičnog zakonika („Teška dela protiv opšte sigurnosti“) je izvršeno kada je nastupila teža posledica – smrt radnika, teška telesna povreda ili imovinska šteta velikih razmera. Da bismo pokazali kakav je odnos javnog tužilaštva i suda prema ovim delima, zađimo u njihovu statistiku za period 2017-21: za krivično delo iz člana 169. osuđeno je jedno lice; za krivično delo iz člana 280. osuđeno je 9 lica;¹ za krivično delo iz člana 288. osuđeno je 45 lica.

Istovremeno je u Srbiji u istom periodu (a na osnovu godišnjih izveštaja Inspektorata za rad) nastupilo 4.170 nesreća na radu sa težom telesnom povredom i 263 nesreće na radu sa smrtnim ishodom. Dakle, potencijalno su izvršena 4.433 krivična dela iz člana 288.

Kod dela iz članova 169. i 280. uvek se može reći da je jedan deo konzumiran prekršajnim postupcima – da se vodio prekršajni postupak umesto krivičnog, tako da ne možemo sa sigurnošću tvrditi kakav je odnos broja učinjenih dela i osuda krivaca. Ipak, i ovde je frapantno da gotovo nema pokrenutih postupaka za delo iz člana 169. – ono se praktično izobičajilo u sudskoj praksi, iako je veoma prisutno u svakodnevnom životu (i potencijalnoj smrti) radnika.

Kod izvršenja dela iz člana 288. međutim nema govora da može biti reč o prekršaju, pa je ono pogodno za analizu, koja kao što ste imali prilike da pročitate ukazuje na faktičku nekažnjivost kod smrtnih ishoda, a situacija je svakako još lošija kada je reč o teškim telesnim povredama – iako je nastupilo čak 4.170 teških telesnih povreda u periodu 2017-21, iz dostupnih podataka se može videti da je potencijalno za to osuđeno samo 37 lica, naravno pretežno na uslovnu kaznu zatvora; nastupilo je 256 smrtnih povreda na radu, a osuđeno je 8 lica. To znači da je samo 0,9% odgovornih lica za teško povređivanje radnika zapravo izvedeno pred sud u krivičnom postupku i osuđeno. I naravno, pomenutih 3% onih koji su osuđeni za smrt radnika.

Kako je moguće da smo došli do ovako poražavajuće statistike? Da bismo približili čitaocima koliko je lako skriviti smrt radnika i ne odgovarati za to, evo nekoliko primera iz sudske prakse:

1) U prvom slučaju, u kojem je javni tužilac odbacio krivičnu prijavu, jer po njegovom mišljenju nije bila reč o delu za koje se goni po službenoj dužnosti, teško telesno povređeni radnik kome je na glavu pao neadekvatno obezbeđeni teret je nakratko zbrinut u kancelariji na radnom mestu, a pre no što je prevezen u Urgentni centar rečeno mu je (po kazivanju samog radnika) da se prethodno presvuče (da ne bi otišao u radnoj uniformi) i da ne kaže gde mu se desila povreda glave, te da će zauzvrat dobiti materijalnu pomoć (što se nije desilo). Nije prijavljena povreda od strane lica zaduženog za bezbednost na radu, a u inspekciji rada su povređenog uputili da pokrene sudski spor. Prilikom nadzora od strane inspekcije rada (7 meseci nakon događaja) nisu utvrđene nikakve nepravilnosti, a radnik je, kako je tužilaštvo obavešteno od strane inspektora, pokrenuo sudski spor za zaštitu svojih prava, te je krivična prijava odbačena. Ovde se, pored uobičajene zbunjenosti postupanjem tužilaštva, moramo zapitati i koliko se još povreda na radu desi koje ostanu neprijavljene na ovakav način? Taj podatak bi svakako dalje pogoršao statistiku iz gornjeg dela teksta.

2) Poslodavac koji nije na odgovarajući način osigurao platformu koja se naglo srušila na radnika i usmrtila ga, osuđen je uslovno na 8 meseci zatvorske kazne, sa vremenom proveravanja od dve godine. To znači da će ići u zatvor samo ako u periodu od dve godine od pravnosnažnosti presude bude učinio novo delo, na primer bude odgovoran za smrt još nekog radnika (isto važi i za ostale primere u kojima se pominje uslovna osuda).

3) Poslodavac je usmeno izdao nalog zaposlenom, inače magacioneru, da popravi krov sa spoljne strane magacina, što nije bilo u opisu njegovog radnog mesta. Krovna konstrukcija je popustila, radnik je pao na beton i preminuo. Epilog je bila uslovna osuda na 8 meseci zatvora i vremenom proveravanja od 3 godine.

4) Direktor strane građevinske firme (koji je u postupku priznao izvršenje krivičnog dela) oglašen je krivim što nije stavio u dejstvo zaštitne uređaj i time doveo u opasnost život i telo ljudi, usled čega je nastupila smrt jednog radnika (nisu bili fiksirani točkovi na platformi, radnik je izgubio ravnotežu, pao i preminuo). Učinilac je bio strani državljanin (kao i radnik), izrazio je kajanje zbog događaja, izjavio da je zaposlio kćerku poginulog i platio troškove sahrane. Osuđen je uslovno na godinu dana zatvora sa vremenom proveravanja od 4 godine, a kraće vreme je bio i u pritvoru. U vezi sa istim događajem osuđen je i šef gradilišta, a uslovna osuda sadrži istu kaznu i isto vreme proveravanja.

5) Vlasnik samostalne građevinske radnje i istovremeno lice odgovorno za izvođenje gradnje nije postavio zaštitnu ogradu na mestu rada gde postoji opasnost od pada sa visine, te je radnik koji je stajao na drvenim merdevinama čiji je donji deo bio na platformi, a drugi naslonjen na zid, pri čemu nije imao sigurnosni pojas a platforma nije imala zaštitnu ogradu, izgubio ravnotežu i propao kroz nezaštićeni otvor sa 5. sprata na ploču 1. sprata objekta i zadobio teške telesne povrede od kojih je preminuo na licu mesta. Učiniocu je izrečena uslovna osuda od 6 meseci zatvora, sa vremenom proveravanja od dve godine.

Osim u četvrtom primeru, gde je učinilac dela bio jedno vreme u pritvoru (zato što je strani državljanin, pa je postojala opasnost od bekstva), nijedno od ovih lica odgovornih za smrt druge osobe nije videlo zatvor ni na jedan dan. Uslovne osude koje se izriču, po pravilu na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela, pokazuju koliko je javno tužilaštvo nezainteresovano da goni odgovorne za smrt radnika, kao i koliko je sud spreman da po kratkom postupku takvu kaznenu politiku prigrli. Postavlja se pitanje koga je onda u sistemu krivičnopravne zaštite briga za život radnika?

Ovo su sami neki od primera na koje smo naišli pri istraživanju. Ima ih još. U nekima se ističu javni tužioci kojima je najlakše da kažu da nešto nije krivično delo (iako bi sasvim lako moglo da se protumači da jeste). U nekim drugim se javni tužioci iz sve snage upinju da pokažu sudu kako je izvršeno krivično delo sa teškim posledicama, ali su rezultati njihovih iskrenih napora poražavajući. U svim primerima na koje smo naišli zajedničko je to da su ova krivična dela zapostavljena od strane zakonodavca, koji kao da nije ni želeo da ih uredi na odgovarajući način, već je jednostavno nabacao neke opšte definicije koje su polu-upotrebljive u krivičnom postupku.

Ako vozite auto trezni, u ograničenju brzine, u skladu sa svim propisima i u tehnički ispravnom automobilu, i usmrtite neodgovornog pešaka koji prelazi ulicu van prelaza, odgovaraćete ipak za to što ste ugasili jedan ljudski život. Ali ukoliko pod vašim nadzorom i zahvaljujući vašim propustima radnik strada na radu, izuzetno je mala šansa da ćete krivično odgovarati. Ako do toga i dođe, veća verovatnoća je da ćete dobiti blažu kaznu od vozača iz prvog primera. Da li to znači da radnici uopšte nisu ljudi? Da li to znači da je život radnika najjeftiniji u Srbiji? Ko je kriv za to i kako smo došli do takvog zakonodavstva, prakse i ravnodušnosti prema životima radnika? I ko će za to da odgovara?

Peščanik.net, 11.05.2023.

1. U statistici koju pruža Republički zavod za statistiku nalazi se ukupan broj osuda za dela iz članova 280. i 288. i taj broj je 54. Ako je međutim bilo ukupno 45 osuda za krivično delo iz člana 288 (za koje smo statistiku dobili odvojeno u posebnom upitu RZS-u) logično je da je broj osuđenih lica za krivično delo iz člana 280 – devet.