Od kako je počela studentska pobuna, profesor M. L. vodi gotovo opsesivnu kampanju protiv nezavisnih medija. Njih, da budem precizan, u Srbiji nema mnogo, svega nekoliko redakcija koje još pokušavaju da sačuvaju elementarnu uređivačku autonomiju. Među njima posebno mesto u profesorskoj galeriji unutrašnjih neprijatelja zauzima Peščanik. Uz Danas, Peščanik zauzima počasno mesto na listi dežurnih krivaca za nacionalne nedaće. U toj interpretaciji, teško je proceniti da li više ugrožava državu, naciju, zdrav razum ili studentski pokret, ali je sasvim izvesno da profesor M. L. u gotovo svakom gostovanju uspe da mu pripiše barem deo odgovornosti za sve navedeno. Ponekad se čovek zapita da li se u imaginaciji tvorca „duha samoporicanja“ negde između Danasa i Peščanika nalazi centralni komitet odgovoran za sve nacionalne poraze, zablude i frustracije poslednjih decenija. U suprotnom, teško je objasniti zašto nekoliko novinara, urednika i autora zauzimaju toliko važno mesto u njegovoj interpretaciji aktuelne, da budem jezički korektan – srpske stvarnosti.
Ta disproporcija između stvarnog uticaja i količine proizvedene uznemirenosti odavno poprima obrise političke fiksacije. Mada, kada je reč o čeljadi formiranoj u ideološkoj kuhinji prve memorandumske generacije, teško da to može biti veliko iznenađenje. Navikli su da iza svakog društvenog problema traže unutrašnjeg neprijatelja, pa im nekoliko kolumnista i danas deluje opasnije od stvarnosti koja ih svakodnevno demantuje. Nije slučajno nastala ona stara Peščanikova maksima: „Ako vam je dobro, onda ništa.“ Upravo zato su Danas i Peščanik toliko iritantni za nacionalističku javnost, ne zato što su posebno moćni, niti zato što imaju presudan uticaj na političke procese, već zato što uporno podsećaju na jednu neprijatnu činjenicu, da stanje u kojem se danas nalazimo nije nastalo slučajno, već je proizvod konkretnih politika, ideja i ljudi.
A ti ljudi nisu došli niotkuda. Nacionalizam koji je krajem osamdesetih i početkom devedesetih razorio Jugoslaviju nije stigao iz nekog spoljnog sveta. Nisu ga doneli stranci, niti je pao s neba, ili došao iz Sahare. Oblikovali su ga, podsticali i legitimisali ljudi koji su decenijama živeli, radili i napredovali upravo u socijalističkoj Jugoslaviji. Mnogi od najglasnijih preprodavaca istorijske frustracije bili su do juče ugledni članovi sistema koji danas predstavljaju kao izvor svih nesreća. Zato je posebno zanimljivo kada se danas sva odgovornost za ratove, mržnju, razaranja i raspad države pokušava prebaciti na jugoslovenstvo, komunizam ili nekakve večite unutrašnje neprijatelje. Takva interpretacija nije nikakvo istorijsko objašnjenje, već pokušaj političkog oslobađanja od odgovornosti, zato što je mnogo lakše optužiti mrtvu državu nego se suočiti sa činjenicom da su ključni protagonisti nacionalističke epohe iznikli upravo iz sistema koji danas najviše preziru.
Kada nacionalisti danas govore o jugoslovenstvu, boljševizmu ili titoizmu, oni zapravo vode rat sa vrednostima koje su nadživele njen raspad. Zato se pod udarom ne nalazi samo Jugoslavija, već se osporava ideja društva zasnovanog na građanskoj jednakosti, sekularizmu, javnom obrazovanju, kulturnoj otvorenosti i uverenju da razum može imati prednost nad mitom. I upravo tu dolazimo do Peščanika koji decenijama predstavlja jedan od retkih javnih prostora u kojem se uporno preispituju politike, ideje i odluke koje su oblikovale sudbinu našeg društva. To je mesto na kojem se govori o raspadu države, ratovima, Srebrenici, Vukovaru, Sarajevu, političkim ubistvima, destrukciji institucija, kohabitacijama, propuštenim šansama i odgovornosti, stvari se nastoje nazvati njihovim pravim imenom, bez obzira na političku cenu takvog imenovanja i ljudi koji su odbijali da učestvuju u nacionalnom samozavaravanju, organizovanom zaboravu i proizvodnji poželjnih istina.
Peščanik se danas ne kritikuje zato što podržava ili osporava studentsku pobunu. Stavovi autora koji tamo pišu uglavnom su jasni i javno poznati. Kritikuje se zato što preispituje i što pojedini njegovi autori odbijaju da prihvate da se pod plaštom autentične studentske energije i legitimne društvene pobune, u javni prostor vraćaju stari nacionalni narativi, memorandumske teme i politički refleksi za koje se verovalo da pripadaju nekom drugom vremenu. Problem nastaje onog trenutka kada neko postavi pitanje. Zašto baš Kosovo? Zašto baš sada? Zašto se od generacije koja nije živela devedesete očekuje da sa tolikom strašću govori o Kosovu, a da istovremeno ćuti o Srebrenici, Sarajevu, logorima, etničkim čišćenjima i svim drugim traumama koje su oblikovale prostor na kojem živi? Zašto je jedno poželjna tema, a drugo provokacija? Zašto je jedno patriotizam, a drugo samoporicanje? Da budem sasvim jasan, studentskom pokretu mnogo više štete nanosi lomparovski politički i kulturni diskurs nego bilo koji tekst objavljen u Peščaniku ili Danasu. Iza njegovih složenih kulturnih kodova, književnih analiza i istorijskih lekcija uporno odzvanja isti politički ton, to je onaj eho memorandumskog pogleda na svet koji društvo posmatra kroz podele, unutrašnje neprijatelje, nacionalne ugroženosti i večite ideološke zavere.
Peščanik je jedna od retkih preostalih institucija javnog razuma u Srbiji i upravo zato toliko smeta. Zato je godinama izložen pokušajima delegitimizacije, diskreditacije i političke kontaminacije. Mnogi bi najradije voleli da takvi prostori uopšte ne postoje, ne zato što predstavljaju opasnost za društvo, već zato što predstavljaju opasnost za njihove predstave o društvu, narodu, istoriji i politici.
Peščanik.net, 16.06.2026.
MILO LOMPARSLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
