Jesam li vam lepo rekao prošli put da pazite za koga glasate?
Eto vam ga sad.
Sami ste hteli.
Pošto se ovi redovi pišu u nedelju pre podne, dok vi svi masovno koristite svoje biračko pravo, sa sve karanfilima u reveru i u najboljoj odeći (crkveno-mrtvenoj, što kažu seljaci), u razmerama nezapamćenim još od one Slobine izlaznosti od 104 odsto, ja nemam kud nego da se bavim drugim, zanemarenim, pitanjima.
Evo, na primer: ofucana frazetina “iskoristiti svoje biračko pravo” dramatična je ilustracija ubrzanog propadanja srpskog jezika u medijima. Hvatanje za nezgrapne sinonime i slaboumne stereotipe znak je za uzbunu. O rodu, broju, padežu i predlozima i da ne govorimo. Drugovi komunisti su podsećali na glasanje kao “građansku dužnost” i sistem se jako mrštio na slabu izlaznost, iako je ta reč ušla u srpski jezik tek nedavno; naime, oni (komunisti) zapravo se nisu ni brinuli, jer su uvek mogli da falsifikuju broj glasača koji su “izvršili svoju građansku dužnost”. Nije bilo CESID-a.
Jezik tako prirodno živi i raste, on je živ organizam čije zdravlje zavisi od pameti korisnika, da tako kažemo. Konfuzija u rečenici znak je konfuzije u glavi, kako je Krleža odavno upozorio. Korišćenje ofucanih fraza i stereotipa znak je lenjosti duha i slabog obrazovanja. Gramatičke greške takođe, ali ukazuju i na glupost. Pogrešnu upotrebu stranih reči i izvedenica objasnio je još Jovan Sterija Popović u “Pokondirenoj tikvi”: naši nadobudni novinari i javne ličnosti učili su od gospoje Feme.
Tako imamo “protestante” i “akademce”. Ljudi koji se deru po ulici i povremeno se tom prilikom gušaju s policijom srpski se zovu demonstranti. Protestanti su pripadnici reformisanih hrišćanskih zajednica raznih denominacija i u Srbiji veoma retko protestuju javno, na ulici, a sve i kad protestuju, to rade kao demonstranti. Akademac je pitomac policijske, vojne, pomorske ili vazduhoplovne akademije; studente možemo da zovemo i “akademski građani” (mada je ofucano i kao takvo izvan granica dobrog ukusa), ali oni su i dalje civili, to jest studenti, kao što je glasanje – glasanje, a ne “ispunjavanje građanske dužnosti” ili “vršenje biračkog prava”.
A kad smo kod “vršenja”, ovde se “vrši” sve: “vrši” se prodaja ribe, “vrše” se popravke cipela i umetničko štopanje; “vrši” se prevoz. Umesto da se riba prodaje, cipele krpe, a ljudi i roba prevoze; nije dovoljno otmeno. U srpskom jeziku vrše se (i izvršavaju) skoro isključivo dužnost i krivično delo; ako se to poklopi, a događa se, nije kriv jezik nego čovek.
Ono jedno nesrećno slovo “o” nastradalo je najviše. Tako imamo časopise “o” ovome i onome, umesto “za” ovo i ono; komisije “o” ovome i onome, umesto komisije “za” ovo i ono. Uskoro ćemo imati i stanicu policije o kontroli i regulisanju saobraćaja i službu o borbi protiv organizovanog kriminala. Tu se očigledno nešto jako pomešalo u nečijim mislima – ili tim ljudima u stvari nije stalo do toga o čemu govore, jer govore o nečemu što s njihove tačke gledišta nema korelat u stvarnosti, pa im je svejedno kako će ga nazvati, jer ih je baš briga; oni samo puštaju zvuke i mrče papir i ostale medije.
Kako obezoružavajuće bezazleno u odnosu na takve deluju Bogoljub Karić (“Znam si svih pet padeži, al’ si koristim samo tri”) ili Baki Anđelković (“Šesnajs’ iljade”). Ta dvojica staromodnih “masovnih” (danas se to kaže “narodnjačkih”) političara barem imaju šta da kažu, pa i demagoški, ali to ima korelat u stvarnosti, pa im rod, broj i padež slabo ko u stvari zamera.
Gospoja Fema iz “Pokondirene tikve” ima danas toliko svojih učenika i sledbenika među ličnostima javnim i medijskim da se jadan Sterija u grobu prevrće. Tu više nema koristi, nego samo “benefita”; tu se ništa ne primenjuje, nego se sve “implementira”; tu se ne prijavljuje nego se “aplicira”. Obaveze i obećanja se više ne ispunjavaju ili izvršavaju, nego se “ispoštuju”; tako je zemunski gangsterski žargon ušao u javni jezik na velika vrata. Jedina razlika između Legije Ulemeka i naših političara i najviših državnih predstavnika je u tome što je Legija sačuvao ono meko “š”, a ovi ga još nisu naučili, što ne znači da neće. Samo čekam da neka novinarska budala prevede sa engleskog nečiju izjavu da će “ispuniti svoje obaveze prema Srbiji” (to honour our commitments) ovako: “… da ispoštuju Srbiju”; samo čekajte. Sreća te je “ispoštovati” trenutan glagol; zamislite rečenicu “…naše ispoštovavanje obaveza prema Haškom sudu”. Mada ni to ne znači da tu rečenicu nećemo čuti ili pročitati, kako je krenulo.
Reči kao što su “sumlja” i “preključe” uporno se bore za svoje mesto u srpskom jeziku: u romanu koji je izdala jedna pokojna velika izdavačka kuća (a roman je, po njihovom običaju, preveden sa hrvatskog umesto sa španskog) sistematski je pisalo “preključe”; na nekih tridesetak mesta. Mario Vargas Ljosa na svu svoju sreću ne zna naše jezike. A ko sve prevodi filmove i TV emisije… Tako imamo “planinskog lava” (mountain lion) umesto pume, kao da dotični izvršilac krivičnog dela protiv jezika i pameti nikad nije čuo za patike “puma”.
E, sad mi je lakše.
P.S.: Ovih dana mi idu na živce izvesni ambasador jedne prijateljske velike sile, njegov prethodnik i njihovi činovnici iz ambasade. Njegova ekscelencija dopušta sebi da prilično bezobzirno i upadljivo em podržava izvesnu političku stranku, em se ukazuje u njenim prostorijama i pajta se sa njenim funkcionerima, što se opasno približilo granicama diplomatske etikecije i dobrih običaja, ako ih nije i prešlo u nekoliko navrata. Izvesni savetnik Njegove ekscelencije otvoreno tvrdi za sebe da je “najbolji prijatelj” Zamenika Predsednika i Genseka stranke i sedi s njima na javnim nastupima; video sam ga na televiziji. Karakteristično je da ti diplomati to rade otvoreno i namerno, a indikativno je da se ta stranka time ponosi i to koristi u svojoj propagandi, što i jedne i druge čini bezbednosno interesantnim.
Danas, 12.05.2008.
Peščanik.net, 12.05.2008.
