Ukoliko se vozi samoubilačkom brzinom, libijski grad Bengazi udaljen je šesnaest sati, od egipatske prestonice Kaira. Ova dva severnoafrička grada povezana su putnom trakom, ali isto tako i time što su ih nedavno „oslobodili“ anti-vladini demonstranti. Na mom putu u Libiju, u subotu, sa egipatske strane granice sve je bilo u redu. Tačnije rečeno, tamo sam naišao na pograničnu policiju i emigracione službenike koji su, u hodnicima u kojima su se tiskale stotine izbeglica koje su bežale iz Libije – u najvećem broju radnici iz Vijetnama i Bangladeša – udarili pečat u moj pasoš i mahnuli rukom meni i mojim saputnicima da nastavimo dalje. Tu se „uobičajeno“ završilo, jer je prelazak u Libiju podrazumevao pešačenje kroz više od kilometar ničije zemlje do granične postaje posle koje se, kada je jednom prođete, nalazite prepušteni sami sebi u „novoj Libiji“.

Dočekala nas je grupa entuzijastičnih mladih ljudi koji su imali ulogu čuvara i koji su nas ponudili toplim, slatkim čajem. Pokazali su nam svoju zastavu – staru crveno-zeleno-crnu kraljevsku zastavu Libije, a ne zastavu iz Gadafijeve ere (jednostavno parče zelene tkanine) – koju su istakli na najviše mesto. Želeli su da ih slikamo ispred te zastave, kao da ćemo time na neki način potvrditi promenu u njihovoj zemlji, koja još uvek izgleda tako krhka. Zgrade koje su ih okruživale bile su napuštene, sa zidovima iscrtanim grafitima, a iza njih se prostirala pustinja.

Libijska imaginarna sloboda izgledala je kao fatamorgana dok smo se vozili šest sati kroz predele skoro nenastanjene ljudima, kroz pejzaž u kome su se smenjivale pustinja i plodni zeleni pašnjaci, i dok nismo stigli u stari feničanski grad Bengazi, sa njegovim zapuštenim zgradama iz italijanskog kolonijalnog perioda. Baš ovde se, prošle nedelje, u trošnoj zgradi suda pored obale mora, odigrala revolucija, koja je posle nekoliko dana žestokih sukoba, dovela „narod“ na čelo istočne Libije.

Dva sata pošto smo stigli, našao sam se u zgradi suda, koja je sada sedište revolucionarnog Bengazija, dok se napolju komešala masa od više stotina ljudi. Tri karikature Gadafija visile su sa jednog stuba, dok je sa druge strane ulice stizao moćni huk mora. Gomila je počela da skandira– njihovi glasovi su odjekivali moćno, ritmički, poput neke muzike. Stajao sam u sobi na spratu, gledajući ovaj prizor zajedno sa jednom od dobrovoljaca, novih gradskih vođa, Iman Bugaigis, ženom četrdesetih godina, profesorkom stomatološkog fakulteta na lokalnom univerzitetu. Zapitao sam je šta to skandiraju ovi ljudi. Dok mi je objašnjavala, savladale su je iznenadne i neočekivane emocije, i počela je da plače: prizivaju Gadafijevu smrt, rekla mi je. Kada je shvatila da ne može da mi objasni igru reči između muškaraca i žena okupljenih ispred sudnice, koji su stajali u odvojenim grupama, međusobno razmenjujući reči u formi pitanja i odgovora, ona mi je rekla: „Ono što pokušavaju da kažu je sve ono što nisu smeli da kažu tokom četrdeset i dve godine. Ono što govore je da više nisu spremni da žive sa sramotom.“ „Šta je za njih sramota?“ upitao sam. „Gadafi,“ rekla je ona. „Gadafi je naša sramota.“

 

Jon Lee Anderson, The New Yorker, 27.02.2011.

Prevela Bojana Obradović

Peščanik.net, 02.03.2011.