Za dve godine, koliko je prošlo od propasti banke Lehman Brothers, Federalne rezerve su sprovele brojne mere za pokretanje ekonomije. Spasene su ogromne finansijske institucije, kamate su smanjene skoro na nulu, odobrene su milijarde dolara kredita američkim kompanijama i otkupljene gomile bezvrednih hartija. Tako je sprečena katastrofa, ali nije pokrenuta privreda, čemu svedoči petnaestak miliona nezaposlenih Amerikanaca. Tako se iznenađujuće veliki broj istaknutih ekonomista, sa levice i desnice, slaže da je došlo vreme da Fed isproba još jednu neobičnu meru: da u ekonomiju ubaci zdravu dozu inflacije.
Koliko god čudno zvučala, ovo nije ludačka ideja. Američka ekonomija trenutno ima dva suštinska i povezana problema. Prvi leži u činjenici da su potrošači, nakon decenijske manije uzimanja kredita, prezaduženi. Drugi problem je sveprisutni oprez – potrošači nerado troše, a firme se teško odlučuju na proširenje, investicije i zapošljavanje novih radnika. Kada bi Fed malo podigao ciljanu inflaciju – koja je sada oko dva procenta – i radio na podizanju cena u predstojećih par godina, to bi moglo da promeni ovu dinamiku. Ako ljudi misle da će cene ubuduće rasti, možda će sada lakše trošiti, jer novac, kada se ne investira, gubi vrednost. A pošto inflacija „jede“ realnu vrednost dugova, dužnička opterećenja će se smanjiti.
Nažalost, kada se ove nedelje održi sastanak Feda, male su šanse da će se razgovarati o prednostima rasta inflacije. Šefovi centralnih banaka su po pravilu opsednuti opasnošću od inflacije, i više vode računa o stabilnosti cena nego o nezaposlenosti. Fed takođe vodi računa o interesima poverilaca, za koje je inflacija uvek loša vest. Ali postoji još jedan važniji razlog: ljudi stvarno, ali stvarno mrze inflaciju. U anketama birači redovno navode visoke cene kao jednu od najvećih briga, čak i kada je inflacija niska. U jednom istraživanju iz 2001. godine, čija je tema bila „makroekonomija sreće“, ustanovljeno je da visoka inflacija ozbiljno ugrožava zadovoljstvo i sreću građana. Odbojnost prema inflaciji je takva da jedan naučni rad iz 1996. (pod prikladnim naslovom „Zašto ljudi ne vole inflaciju?“) ekonomiste Roberta Šilera sa Jejla, beleži da velika većina ljudi, širom sveta, tvrdi da bi više voleli nisku stopu inflacije i visoku stopu nezaposlenosti nego visoku inflaciju i malu nezaposlenosti – makar to značilo da će milioni ljudi ostati bez posla.
Naravno, hiperinflacija vajmarskog tipa je užasna. Ali ljudi mrze inflaciju čak i kad je umerena, i kada dokazano ne šteti. Procenjuje se da čak i inflacija od 10 odsto – što je mnogo više od stope za koju se bilo ko zalaže – smanjuje potrošnju za samo 0,1 do 0,8 procenata. Naravno, postoje i druge posledice: inflacija snižava vrednost ušteđevine, a nesigurnost oko budućih cena loše utiče na efikasnost poslovnih odluka. Postoji i rizik da će se inflacija oteti kontroli. Ali istorijsko iskustvo nas uči da je rizik da se troprocentna inflacija pretvori u hiperinflaciju vrlo mali.
Zašto je onda inflacija nepopularna? Glavni razlog je, kako Šiler otkriva, činjenica da ljudi prosto veruju da im visoke cene snižavaju životni standard i da ih „osiromašuju“. Naravno, to je tačno za ljude koji žive od fiksne plate ili od ušteđevine, ali za sve ostale, kako pokazuju mnoga istraživanja, inflacija uz više cene donosi i viša primanja, i obično nema nikakvog efekta na životni standard. (Imamo posleratnu inflaciju koja traje šezdeset godina, pa smo i pored toga mnogo bogatiji nego pedesetih.) Međutim, opšti utisak je drugačiji: pošto smo kratkovidi, fokusiramo se na to koliko još treba da platimo, a ne koliko zarađujemo. Inflacija proizvodi i paniku. Ona često povećava osećaj neizvesnosti, koji je mnogima neugodan, a pošto se inflacija može opisati i kao „slabljenje“ nacionalne valute, to se odražava i na stanje duha. Šiler je otkrio da ljudi povezuju rast inflacije sa slabljenjem društvene kohezije. Postoji i moralna dimenzija: inflacija nas asocira na nedostatak discipline i nesposobnost da živimo u skladu sa svojim primanjima. Najneobičniji detalj Šilerovog istraživanja jeste da niko od ispitanika nije spomenuo nijedan potencijalni pozitivni efekat inflacije, iako bi ona za Amerikance, koji trenutno ne mogu da se iskobeljaju iz dugova, bila pravi spas.
Možda ovakva intuitivna odbojnost prema inflaciji nije racionalna, ali u normalna vremena je korisna: ona podstiče zdrave navike i štiti od brzopletosti. Ali možda u krizno vreme treba upotrebiti druge mere, kada već one ustaljene ne pomažu. Posle Drugog svetskog rata, kada se Amerika davila u dugovima, porast inflacije je doprineo smanjenju nacionalnog duga na podnošljiv nivo. A u vreme kada se ljudi nerado prihvataju rizika, mala inflacija bi mogla da pomogne. Međutim, inflacija tako pomaže dužnicima i potrošačima, na štetu poverilaca i štediša. Jasno je zašto nam je takva pomisao neugodna. Inflacija kao da nagrađuje one koji su se poneli nesmotreno, a kažnjava ljude koji su poštovali pravila, štedeli novac i živeli umereno. Ali ekonomija, na kraju krajeva, ne služi tome da nagrađuje valjane i kažnjava poročne. Njen zadatak je dobrobit svih, a to trenutno podrazumeva i pomoć nedostojnima i neodgovornima, makar samo zato što ih je toliko mnogo. Podsticanje inflacije nije ispravna mera, ali bi možda sada bila prava mera.
James Surowiecki, The New Yorker, 27.09.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 21.09.2010.
