Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Ministar finansija Dušan Vujović se već više puta proslavio svojim neukusnim izjavama. Jedan takav „biser“ je odvalio objašnjavajući da penzije treba smanjiti više nego plate, jer penzioneri ne troše na odeću. Sada se žali kako njegove mere nisu dobro primljene u javnosti. Kada je obavljao veoma uspešnu finansijsku konsolidaciju na Tajlandu 1983. godine, rodila mu se ćerka. Sada kada mu se rodio sin, on eto radi na ozdravljenju javnih finansija Srbije. I umesto da dobije aplauz, kao što na košarkaškoj utakmici efektan koš publika isprati aplauzom – kad ministar Vujović postigne „efektan koš na fiskalnom terenu, publika viče uaaa“. Smeta mu publika, smetaju mu i mediji. Medijske „sudije“ su često u pravu, ali ponekad, u važnim trenucima, kaže ministar, svoje slobodno sudijsko uverenje bez ikakvog razloga okreću protiv nas.

To se dešava zato što građane veoma zanimaju ministrove obmane. On, Vučić i cela vlada skrivali su od „publike“ da će struja 1. aprila poskupeti 15 posto. Građani su to morali da čuju od MMF-a. Ministar kaže da su skrivali poskupljenje struje da bi umanjili psihološki efekat, pogotovo u teškim ekonomskim uslovima. Prikrivali su svoj dogovor sa MMF-om, jer neće da psihološki opterećuju narod. Eh, da je samo to. Krili su to i radi medijskog efekta u svoju korist. Da su odmah objavili tu negativnu vest, ona bi odvukla pažnju građana sa najvažnije pozitivne stvari: da smo dobili podršku MMF-a i sklopili sporazum. Nisu nas štedeli zato da ne dobijemo lupanje srca, nego da njima ne propadne marketing.

Na podsećanje novinarke da poskupljenje po zakonu mora da se objavi mesec dana ranije, on je mirno objasnio još jednu podvalu rekavši da će se datum iz Memoranduma sa MMF-om uzeti kao datum obaveštavanja javnosti, iako se to nije desilo. I u čemu je problem sa tom strujom? Narod će imati staru cenu do kraja grejne sezone; ušteda za državu će biti relativno mala, jer čim prođe grejna sezona računi za struju drastično padaju. Ministar je zaboravio da će zima opet doći; valjda se zemlja još uvek oko sunca okreće! Jeste, zemlja se okreće oko sunca, ali cena struje nije tržišna, nego najniža u regionu. Pa da, ali su i plate najniže u regionu, i pre smanjenja.

Ministar je uhvaćen i u obmani da je država negirala otpuštanja kao deo dogovora sa MMF-om, čak i kada je Memorandum već bio objavljen. O toj muvanciji se naveliko pisalo i govorilo na Peščaniku.[1] Ali on mrtav hladan kaže kako nije prikrivao otpuštanja i da to i nije važno, jer cilj programa nisu otpuštanja, već efikasna država i bolje usluge. Reč je o racionalizaciji, da se ne bi pominjala otpuštanja. Narod više neće plaćati birokrate koji ništa ne rade, a i onima koji budu otpušteni biće mnogo bolje. U stvari, kad shvate da im je bolje u privatnom sektoru, sami će da odu! Neće više navaljivati na državu, a takve navale nema nigde kao kod nas. Sad će morati da navale kod privatnika. Kad je premijer izvalio genijalnu ideju kako će državne službenike i one iz javnog sektora (profesore, lekare itd) prebaciti u privatni sektor, svi smo čuli očajnički vapaj privatnika: nemojte se tome nadati, i mi planiramo otpuštanja. Naravno, razlog nelogičnosti da svi hoće u državnu službu potiče otuda što je privatni sektor, to jest realna privreda, na samrti.

Najmučnije je ipak to što se ministar onako uzgred pohvalio kako će „sređivanje javnog sektora ukinuti mogućnost zapošljavanja partijskih kadrova, rođaka, prijatelja“. Kako će se ta mogućnost ukinuti otpuštanjem nije jasno, jer se novi ljudi neprekidno zapošljavaju u državnoj službi, iako je zabrana na snazi. Možda je ministar mislio da će na udaru otpuštanja biti partijski kadrovi. Da je svrha otpuštanja da se izbace nesposobni partijski drugovi, ne bi se cela operacija skrivala kao „zmija noge“. Ako pođemo od idealne pretpostavke da će zaista biti otpušteni partijski ljudi, njih ima toliko da ne mogu stati u 5 posto, odnosno 1,7 i 1,9 posto, koliko će biti direktnih otpuštanja kad se oduzme prirodni odliv. Da nas ne bi traumatizovao, a i da bi održao rejting, umanjene cifre direktnog otpuštanja od 1,7 do 1,9 posto izneo je premijer Vučić, za koga je poznato da mu je laž draža od istine. Čak i kad bi bilo tako, u taj procenat ne mogu se ugurati esenesovske trupe koje su nemilice zaposele državu.

Da bih to pokazala, uzeću primer Narodne skupštine Srbije. Čim su naprednjaci došli na vlast, ugurali su u Skupštinu oko 125 svojih ljudi koji nisu radili bukvalno ništa. Ako premijerove cifre za direktno otpuštanje zaokružim na 2 posto i zamislim da se one odnose samo na ove novozaposlene, iz Skupštine bi bila otpuštena svega dva i po nova partijska drugara, dok bi 5 posto bilo 6 drugara i jedan frtalj. Čak i ako bi se otpuštali tri godine uzastopno po 5 posto godišnje, stotinak bi ih još uvek ostalo u Skupštini. Njih ima toliko da ih se javni sektor može osloboditi samo ciljanim i transparentnim otpuštanjem. A to se neće desiti, niti je ministar Vujović išta slično tome rekao.

Zato se lojalno bacio kamenom na prošlost, to jest rekao da će njegove mere rešiti probleme iz prošlosti. Bilo bi pristojno da kaže da su to problemi sadašnjosti, koja je multiplikovala probleme iz prošlosti. Vlada u kojoj se nalazi ima najlošiji rejting u novijoj istoriji Srbije. To je zato što nije raskinula sa greškama iz prošlosti, nego ih je uvećala: privilegovani su dobili šansu da uživaju u novim benefitima. Vučić je izbore dobio na borbi protiv tajkuna (tome je kao maketa poslužio Mišković), ali je ispalo da sada baš najviše voli one koji su vodili famozne 24 sporne privatizacije. Njihovo rešavanje je trebalo da stavi tačku na ključni izvor sistemske korupcije: vezu politike i (prljavog) kapitala. Od toga nije bilo ništa. Narod je glasao za njega, a on se spajtao sa glavnim tipovima koji su sprovodili štetne i korumpirane privatizacije. I sami su postali tajkuni, imaju svoje firme i vrše brojne funkcije na sve strane. Brutalnije rečeno, Vučić je danas glavni pokrovitelj političke kaste koja vlada Srbijom, takoreći stub srpskog oligarhijskog sistema i veliki prijatelj čistog i nečistog kapitala, domaćeg i stranog.

A sve to je prikriveno besomučnom propagandom, satiranjem opozicije, kontrolom medija i negiranjem zakona i institucija. Kada se ovakva vladavina spoji sa Vučićevim merama štednje i siromašenja građana, sve što demokratski i opoziciono diše u Srbiji – dobija na ceni.

Peščanik.net, 09.03.2015.

Srodni linkovi:

Mario Reljanović: Početak racionalizacije – neplanski i partokratski

Sofija Mandić: Slučaj – javni sektor

Mario Reljanović – A gde su kriterijumi?

Mario Reljanović – Još jednom o racionalizaciji

Dejan Ilić – Srbija između dva modela, skandinavskog i makedonskog

VIDEO – 6,5 posto

AUDIO – 6,5 posto + transkript

Vesna Pešić – Još jednom spaljena zemlja

Tatjana Paunović – Javni sektor, tajne politike

Vesna Pešić – Džeziranje na istu temu

Dejan Ilić – Lakoća odgovora

Dejan Ilić – Šest i po odsto

Mario Reljanović – Racionalizacija

———–    

  1. Mario Reljanović: Racionalizacija, Dejan Ilić: Šest i po odsto, Dejan Ilić: Lakoća odgovora, Vesna Pešić: Džeziranje na istu temu, Tatjana Paunović: Javni sektor, tajne politike, Vesna Pešić: Još jednom spaljena zemlja, VIDEO, AUDIO.
The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).