Dok se 2013. bližila kraju, BBC je preneo vest o rezultatima međunarodne ankete WIN/Gallup na pitanje: „Koja zemlja po vašem mišljenju danas predstavlja najveću pretnju svetskom miru?“
Ubedljivi pobednik bile su Sjedinjene Države, osvojivši tri puta više glasova od drugoplasiranog Pakistana.
S druge strane, u američkim akademskim i medijskim krugovima raspravlja se o tome da li se Iran može obuzdati i da li je ogroman nadzorni sistem NSA neophodan za zaštitu bezbednosti SAD.
Imajući u vidu anketu, reklo bi se da postoje važnija pitanja: može li Amerika da se obuzda i mogu li druge države biti bezbedne od pretnje SAD?
U nekim delovima sveta, Sjedinjene Države se rangiraju kao još veća percipirana pretnja svetskom miru, posebno na Bliskom istoku, gde ogromna većina stanovništva smatra Ameriku i njenog bliskog saveznika Izrael glavnim pretnjama, umesto američko-izraelskog favorita Irana.
Među Latinoamerikanacima, retko ko se ne bi složio sa zaključkom kubanskog nacionalističkog junaka Hozea Martija, koji je 1894. napisao: „Što se više bude udaljavao od Sjedinjenih Država, [latino]američki narod će utoliko biti slobodniji i prosperitetniji.“
Martijev zaključak potvrđuje se poslednjih godina, između ostalog i analizom siromaštva Ekonomske komisije UN-a za Latinsku Ameriku i Karibe objavljenom pre mesec dana.
Izveštaj UN-a pokazuje da su duboke reforme drastično smanjile siromaštvo u Brazilu, Urugvaju, Venecueli i ostalim zemljama gde je uticaj SAD neznatan, ali da je siromaštvo i dalje zastrašujuće u drugim zemljama – konkretno u onim pod dugogodišnjom dominacijom SAD, poput Gvatemale i Hondurasa. Čak i u relativno bogatom Meksiku, pod okriljem Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini, siromaštvo je ozbiljan problem, sa milion novih stanovnika upisanih u red siromašnih 2013. godine.
Ponekad se razlozi za zarinutost sveta delimično prepoznaju i u Sjedinjenim Američkim Državama, kao kada je bivši direktor CIA-e Majkl Hejden, govoreći o Obaminoj kampanji ubijanja bespilotnim letelicama, priznao da „trenutno ne postoji nijedna vlada na planeti koja se slaže sa našim pravnim obrazloženjem ovih operacija, osim vlade Avganistana i možda Izraela“.
Normalnu državu bi brinulo kako je vide u svetu. Ovo naročito važi za državu posvećenu „dužnom poštovanju stavova čovečanstva“, da se poslužim rečima osnivača naše zemlje. Ali Amerika je daleko od normalne zemlje. Čitav vek ima najjaču ekonomiju na svetu, i nije imala nijednog ozbiljnog izazivača za status globalnog hegemona od Drugog svetskog rata, uprkos određenom padu, delimično samoizazvanom.
Sjedinjene Države, svesne svoje „meke sile“, vode opsežne kampanje „javne diplomatije“ (drugim rečima, propagandu) za stvaranje povoljnije slike, koje su ponekad praćene dobrodošlim merama. Ali kada se konstatuje uverenje da su Sjedinjene Države daleko najozbiljnija pretnja svetskom miru, američki mediji jedva da to prenesu.
Sposobnost ignorisanja neželjenih činjenica jedno je od ekskluzivnih prava neupitne moći. Sa njom je usko povezano i pravo na radikalnu reviziju istorije.
Aktuelni primer se može videti u naricanju nad eskalacijom sunitsko-šiitskog sukoba koji razdire Bliski istok, posebno u Iraku i Siriji. Dominantna poruka američkih komentatora glasi da je ovaj razdor užasna posledica povlačenja američkih snaga iz regiona – iz čega treba izvući pouku o opasnosti „izolacionizma“.
Istina je skoro dijametralno suprotna. Koreni sukoba unutar islama brojni su i raznovrsni, ali ne može se ozbiljno negirati da je razdor značajno pogoršan američko-britanskom invazijom na Irak. Ne može se dovoljno puta ponoviti da se agresija definisana na Nirnberškom procesu kao „vrhovni međunarodni zločin“ razlikuje od drugih zločina po tome što obuhvata sve zlo koje iz nje sledi, uključujući i današnje katastrofe.
Zanimljiva ilustracija ove hitre istorijske inverzije jeste američka reakcija na današnja zverstva u Faludži. Dominantna tema je bol o žrtvama, uzaludnim, koje su podneli američki vojnici boreći se i ginući za oslobođenje Faludže. Samo jedan pogled na izveštaje o američkim napadima na Faludžu 2004. otkriva da se radilo o najstrašnijim i najsramnijim ratnim zločinima agresije.
Smrt Nelsona Mandele predstavlja još jednu priliku za razmišljanje o izuzetnom uticaju takozvanog „istorijskog inženjeringa“: prekrajanju istorijskih činjenica tako da posluže potrebama vlasti.
Kada se Mandela na kraju izborio za svoju slobodu, izjavio je: „Svih ovih godina u zatvoru, Kuba mi je bila inspiracija, a Fidel Kastro svetionik snage…. [Kubanske pobede] srušile su mit o nepobedivosti belog tiranina [i] nadahnule borbene mase Južne Afrike… To je bila prekretnica za oslobođenje našeg kontinenta – i mog naroda – od pošasti aparthejda… Nijedna zemlja nije pokazala veću nesebičnost od Kube u odnosu prema Africi.“
Danas su imena Kubanaca poginulih u odbrani Angole od južnoafričke agresije sponzorisane iz SAD, uprkos američkim zahtevima da napuste zemlju, uklesana na „Zidu imena“ u Parku slobode u Pretoriji. Nisu zaboravljene ni hiljade kubanskih humanitarnih radnika koji su održavali Angolu u životu, uglavnom o trošku Kube.
Odobrena američka verzija je potpuno drugačija. Odmah nakon što je Južna Afrika pristala da se povuče iz nelegalno okupirane Namibije 1988, omogućivši ukidanje aparthejda, Wall Street Journal je pozdravio ovaj ishod kao „veličanstveno dostignuće“ američke diplomatije, „jedan od najvažnijih spoljnopolitičkih uspeha Reganove administracije“.
Razlozi zašto Mandela i Južnoafrikanci imaju potpuno drugačije viđenje izloženi su u maestralnom naučnom radu Pjera Glejezesa Visions of Freedom: Havana, Washington, Pretoria, and the Struggle for Southern Africa, 1976-1991.
Kao što Glejezes ubedljivo dokazuje, južnoafričku agresiju i terorizam u Angoli i okupaciju Namibije okončala je „kubanska vojna sila“ praćena „žestokim crnim otporom“ u Južnoj Africi i hrabrošću namibijskih gerilaca. Namibijske oslobodilačke snage s lakoćom su pobedile na regularnim izborima čim se za to ukazala prilika. Slično tome, na izborima u Angoli pobedila je vlada sa kubanskom podrškom – dok su SAD nastavile da podržavaju tamošnje okrutne opozicione teroriste čak i nakon što je Južna Afrika bila primorana da se povuče.
Do samog kraja, reganovci su ostali praktično jedini u pružanju snažne podrške režimu aparthejda i njegovim zločinačkim poduhvatima u susednim zemljama. Iako će ove sramne epizode možda biti izbrisane iz interne istorije SAD, ostali će verovatno shvatiti Mandeline reči.
U ovim i mnogim drugim slučajevima, vrhovna sila pruža zaštitu od stvarnosti – do određene granice.
In These Times, 05.02.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 13.02.2014.
