Danas moj dečko i ja slavimo devet godina naše veze. Posebno sam uzbuđen zbog ove godišnjice jer je poslednja jednocifrena. U svetu u kome je malo lepih vesti, odnos dvoje ljudi čije trajanje prelazi iz jednocifrenog u dvocifreni broj izgleda kao utiskivanje u večnost.

Pored subjektivnog i pomalo lirskog doživljaja nečega što je veoma lično, postoji i velika doza, neopisiva doza radosti zbog činjenice da je to moguće. Pored razočarenja u nešto što se zove država, sistem, zvanična politika i ljudska prava, činjenica da radimo nešto što izgleda nemoguće uliva ogromnu količinu vere u dobro.

Sloboda je za mene uvek bila osvajanje novog prostora, onog koji izgleda neosvojivo i na kome ne znam šta može da me snađe. Sve ostalo su odveć poznata mesta, zone konfora u kojima se osim privida sigurnosti ne dešava ništa. Čuvena spoznaja toga da sam gej pružala mi je samo dve mogućnosti: da prihvatim marginu ili da sebe stavim u centar sveta.

Mog sveta!

Kao da neki drugi pa postoji!?

Osvajanje tog prostora nije bilo jednostavno, trajalo je prilično dugo i podrazumevalo je puno prividnih gubitaka. Ali, najvažnije je kako se izlazi iz velikih bitaka, posebno onih koje nisu važne za istoriju čovečanstva pa se niko ne otima za istinu o njihovoj istini. Važno je i shvatiti da gubitak ne postoji.

Borba je trajala dugo. Najpre sam morao da prihvatim da ja jesam: morao da naučim da volim i poštujem sebe, da steknem osećanje samopoštovanja, da odbacim nametnutu ulogu žrtve (u koju me sistem svakodnevno vraća), da ne postanem nesiguran kada nema sažaljenja, da odbacim osećanje da postojim samo kada mi je loše. To je pravo na život. Da jesam, da jesi, da jesmo sve što želimo da budemo i da se sa tim osećamo dobro.

Tome me niko nikada nije učio.

Druga stvar je bila učenje o bezuslovnoj ljubavi. Morao sam da naučim da volim i sebe i druge. Sve druge, bez obzira na to ko su i kakvi su. Svako ko bi se stavio u ulogu one druge strane, drugi je sam sebi u sopstvenom životu. Svako ko me doživljava kao neprijatelja, neprijatelj je pre svega sebi samom. Svako ko misli da ga svojim postojanjem uništavam, lišava sebe odgovornosti za sopstvenu propast i neuspeh u životu. Sa tim ni ja, niti bilo ko drugi ko je gej nema ništa. Osećanja besa, krivice, ozlojeđenosti, ljutnje, mržnje ponajmanje su prirodna. Niko na ovaj svet ne dolazi kao produkt mržnje, već kao plod nebrojeno puta opevane uzvišene ljubavi. Ja sam to pronašao u sebi. I pronašao sam u Njemu. Dali smo jedan drugom sve vreme ovog sveta, potpuno zaboravili na postojanje granica i prihvatili da ne znamo sve i da ćemo sigurno grešiti. Ni ovo nije bilo lako, ali smo učili: zavoli sebe, zavolećeš druge. Bezuslovno. Posle dugo vremena ne osećam ništa od gore pomenutog: ni bes, ni krivicu, ni ozlojeđenost, ni ljutnju, ni mržnju, čak i prema onima koji me ne vole, koji nas nipodaštavaju, koji eto, napadnu moj stan. Neka ih. Ako su u tom trenutku bili srećni, ta mrvica radosti učiniće da budu bolji ljudi.

Opraštanju nas niko nikad nije učio.

Na kraju, postojanje ljubavi odražava se u osećanju sigurnosti. Ne one spoljašnje, već iznutra. Da znaš da je neko tu, da će učiniti sve da ti bude dobro, da postoji neko čija će te navodna nepravda ili mala grubost naterati da se preispitaš šta zaista želiš od života.

Ni tome nas niko nikad nije učio.

Eto, to sam ja naučio u mojoj devet godina dugoj, društveno neprihvatljivoj, institucionalno ignorisanoj, zakonski neodobrenoj i ustavno neprepoznatoj vezi.

Možda ona nije prirodna, možda puno košta, možda nosi svoje neslavne posledice, ali osećanje osvajanja slobode koje nosi sa sobom sve te stvari pretvara u sitnice kojima se bave neki drugi ljudi.

Život je, definitivno, ono što sami izaberemo.

Ni tome nas niko nije učio.

Peščanik.net, 04.03.2014.

TEMA – PARADA PONOSA +