Fond za humanitarno pravo je 6. maja 2022. predstavio svoj Godišnji izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Srbiji tokom 2021. U tužilaštvu za ratne zločine već treću godinu zaredom ima više zamenika tužilaca nego podignutih optužnica. Umiru optuženi, svedoci, žrtve. Tužilaštvo i sudovi uskoro neće imati koga da procesuiraju. Govore Mateja Norčič Štamcar, zamenica šefa Delegacije EU u Srbiji, Marina Kljaić, punomoćnica oštećenih i Ivana Žanić iz FHP-a.
Ivana Žanić: Ono što je važno da napomenemo jeste da su naši nalazi već duži niz godina praktično nepromenjeni, odnosno da svedočimo svojevrsnom zastoju u procesuiranju ratnih zločina, iako je to jedan od prioriteta u okviru pristupanja Srbije Evropskoj uniji, odnosno procesuiranje je obuhvaćeno Poglavljem 23, koje se odnosi na vladavinu prava, kao jednom od najvažnijih poglavlja koje mora biti zatvoreno kako bi Srbija pristupila Evropskoj uniji.
Mateja Norčič Štamcar: Procesuiranje ratnih zločina je važno pitanje za Evropsku uniju, jer je za nas ključni stub vladavine prava, međunarodnog krivičnog prava i međunarodnog humanitarnog prava. Uprkos sukobima koji su okončani pre više od 3 decenije, to nije pitanje koje želimo da zaboravimo, posebno u pogledu žrtava, njihovih porodica i onih koji su još uvek nestali. Pričali smo o Poglavlju 23, to je takozvani deo vladavine prava, gde imamo takozvane prelazne mere. I od tih 20 prelaznih mera koje imamo za reformu pravosuđa, 6 se odnosi na ratne zločine. To znači skoro 30% standarda neophodnih u toj oblasti treba da se ispuni kroz procesuiranje ratnih zločina, podršku žrtvama, kao i pronalaženje posmrtnih ostataka nestalih, kako bi Srbija mogla da se približi zatvaranju tog Poglavlja 23.
I uprkos usvajanju dve nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina u poslednjih 6 godina, i takođe povećanju broja zamenika u Tužilaštvu za ratne zločine, Srbija je nažalost izuzetno spora u procesuiranju ovih predmeta. Kao što se navodi u najnovijoj Nacionalnoj strategiji, postoji još 1.731 nerešenih predmeta u predistražnoj fazi, i poštovanje i praćenje Mehanizma za krivične sudove tek treba da usledi, a primetili smo i konstantan porast veličanja osuđenih ratnih zločinaca. Štaviše, u Srbiji je još uvek prisutno i negiranje genocida u Srebrenici. Nažalost, današnji izveštaj ne menja zabrinjavajuće viđenje napretka u ovoj oblasti. Fond je primetio opadanje broja optužnica koje se podižu protiv sve manjeg broja osumnjičenih.
Takođe, veći je broj procesuiranih predmeta koji se prenose iz Bosne i Hercegovine, a manji je broj predmeta pokrenut od strane domaćih organa. Kako razumemo, samo tri takve optužnice su podignute u 2020-21. godini, i ovo je stvarno zabrinjavajuć i loš trend za koji se nadamo da će se ove godine promeniti. I za nas su sva pitanja koja se danas postavljaju deo šireg ključnog pitanja prevazilaženja nasleđa prošlosti, u okviru napora za regionalno pomirenje, kom već dugo težimo.
Ivana Žanić: Srbija jeste u obavezi da intenzivira procesuiranje ratnih zločina, međutim, čini mi se da često zaboravljamo da podsetimo koji su zapravo rezultati od 2003. godine, kada je osnovano Tužilaštvo za ratne zločine. Dakle, od 2003. do danas Tužilaštvo je podiglo ukupno 90 optužnica za ratne zločine protiv 212 lica. Od tih 212 lica, pravosnažno je osuđeno 88, a pravosnažno je oslobođeno 54. U predmetima koji su okončani osuđujućom pravosnažnom presudom, zadovoljenje pravde je dobilo samo 748 žrtava, i to samo onih koji su stradali, odnosno onih koji su ubijeni. Statistika možda jeste suvoparna, ali je neumoljiva, i ne može da se tumači ni na jedan drugi način osim tog da su rezultati rada Tužilaštva za ratne zločine poprilično skromni, odnosno da je za 19 godina podignuto samo 90 optužnica za ratne zločine.
Mateja je u svom govoru navela da, prema tvrdnji samog Tužilaštva za ratne zločine, oni imaju preko 1700 predmeta u predistražnoj fazi. Ovim tempom, verovatno ni za narednih sto godina ne može da se procesuira ni upola tih predmeta koji se nalaze u predistražnoj fazi. Razlozi Tužilaštva za ratne zločine za njihovo izbegavanje rada, odnosno izbegavanje da rade ono za šta su osnovani, bili su različiti: u prethodnim godinama, pre nego što je Srbija krenula na put ka Evropskoj uniji, taj izgovor je bio da imaju mali broj ljudskih resursa, odnosno da im nedostaje kadar koji bi se bavio ovim temama, i to jeste bilo tačno. Imali su tri ili četiri zamenika tužioca za ratne zločine, i samog tužioca za ratne zločine. Međutim, u poslednje vreme oni imaju tri puta više zamenika nego što su imali u prošlosti.
Konkretno, danas ima 12 zamenika i jedan tužilac za ratne zločine, a oni i dalje imaju vrlo skromne rezultate. Trenutno je izgovor da je vrlo teško doći do žrtava i do svedoka, zato što je prošlo skoro 30 godina od sukoba, da su neki optuženi, odnosno osumnjičeni, preminuli, svedoci, žrtve i tako dalje. I to apsolutno jeste tačno. Ratni zločini ne zastarevaju, ali životni vek je ograničen. Ali ta vrsta opravdanja Tužilaštva za ratne zločine ne stoji, zato što je njihova obaveza da procesuiraju i da istražuju, i tu obavezu su imali svih ovih godina, ali su je izbegavali. Ono što takođe utiče na suđenja za ratne zločine, odnosno na ceo taj proces koji se odnosi na pomirenje i suočavanje sa prošlošću, jesu i određeni društveno-politički događaji, kojima smo mi svedoci, sad već skoro na dnevnom nivou, a to je da su osobe koje su osuđene pred Haškim tribunalom za ozbiljna krivična dela, a nakon toga izdržali svoju kaznu, da su se vratili u Srbiju i da se sada predstavljaju kao vrhunski vojni analitičari, pa sada komentarišu i napad Rusije na Ukrajinu.
Oni takođe pišu knjige čije štampanje često finansira i država, predstavljaju knjige u javnom prostoru, pojavljuju se na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Ranijih godina se to pitanje Srebrenice uglavnom pojavljivalo tokom juna i jula, pre obeležavanja godišnjice srebreničkog genocida, a sada gotovo da ne postoji nijedna emisija gde se Srebrenica ili NATO bombardovanje ne uzima kao primer toga kako svet radi protiv Srba i srpskog naroda. I s tim u vezi su i ovi grafiti, skoro da ne postoji nijedna zgrada, ne samo u Beogradu, već i u drugim gradovima Srbije, gde nema grafita da je Ratko Mladić srpski heroj.
Marina Kljaić: Prvi nalaz Fond za humanitarno pravo koji se odnosi na suđenje je neefikasan rad Tužilaštva za ratne zločine. To je nažalost nalaz koji se ponavlja iz godine u godinu, na koji ne ukazuje samo Fond nego i druge organizacije. Kao što ste već čuli, Tužilaštvo je podiglo ukupno 7 optužnica, od kojih su samo tri rezultat njihovog samostalnog rada. Ostale četiri optužnice su predmeti koji su ustupljeni iz Bosne i Hercegovine. Kada se radi o ustupljenim predmetima, tu Tužilaštvo dobija gotov proizvod. Naime, Tužilaštvo Bosne i Hercegovine provede istragu, podigne optužnicu koja bude potvrđena u Sudu Bosne i Hercegovine. Međutim, pošto im nije dostupan optuženi i ne mogu voditi postupak, oni ustupaju predmet, tako da je naše Tužilaštvo tokom prošle godine sa dvanaest zamenika imalo samo tri samostalne optužnice.
Takav rad Tužilaštva je veoma, veoma zabrinjavajući, pogotovo kada imamo u vidu i činjenicu da u protekle tri godine imamo stalno manji broj ukupnih optužnica nego što imamo zamenika. I prošle godine je bilo sedam, 2020. sedam, 2019. tri. Ako pogledamo period koji je obuhvaćen prvom Nacionalnom strategijom, period od početka 2016. pa sve do kraja 2021, to je punih šest godina. Tužilaštvo za ratne zločine je podiglo samo 11 svojih samostalnih optužnica. Koliko je to neefikasno, najbolje se vidi ako pogledamo te podatke, te rezultate, nazovimo ih rezultatima, sa rezultatima koje je u isto vreme postigao Sud koji sudi u prvom stepenu, Odeljenje za ratne zločine Višeg suda. U tom istom periodu su u Odeljenju za ratne zločine donete 23 prvostepene presude.
U tom odeljenju je samo 6 sudija, mnogo manje nego zamenika, doneto je više nego duplo presuda, s tim da moramo imati u vidu da je Tužilaštvu jedini zadatak podizanje optužnica, dok sve sudije iz Odeljenja za ratne zločine pored predmeta ratnih zločina, u isto vreme svi do jednog sude i u postupcima organizovanog kriminala. Takođe, ono što je zabrinjavajuće je da tokom 2021. godine nije bila podignuta nijedna optužnica za zločine koji su izvršeni na Kosovu. I naravno, problem koji je već godinama prisutan prilikom procesuiranja, a to je izostajanje procesuiranja visokorangiranih pripadnika vojske ili policije. Tužilaštvo za ratne zločine će vam reći: Da, mi procesuiramo.
U prošloj godini je samo jedna optužnica podignuta protiv visokorangiranog pripadnika. Radi se o jednoj samostalnoj, dok su ostale bile iz ustupa. Nije da Tužilaštvo za ratne zločine ne može da procesuira, da nema materijala. Ima. Fond za humanitarno pravo je još 2016. godine podneo krivičnu prijavu protiv visokorangiranog pripadnika vojske, bivše JNA, Dušana Lončara. Tek 2021, posle toliko godina, Tužilaštvo je pokrenulo istragu. Fond za humanitarno pravo je protiv Svetozara Andrića, takođe visokorangiranog komandanta Birčanske brigade, podneo krivičnu prijavu 2018. Ništa se ne dešava ni sa tim. Protiv Dušana Lončara Fond za humanitarno pravo 2019. podnosi i drugu krivičnu prijavu. Međutim, ni po njoj se ne dešava ništa. Jedini visokorangirani pripadnik koji je optužen, a da je to neposredna optužnica Tužilaštva za ratne zločine je Milenko Živanović, komandant Drinskog korpusa.
Ostali visokorangirani koji su optuženi, Branko Basara i Aničić Nedeljko, koji su bili visoki oficiri JNA, a koji su bili na pozicijama, jedan je bio komandant TO-a, a drugi komandant brigade Vojske Republike Srpske, kao i Rajko Kušić, komandant Teritorijalne odbrane Rogatice, kao i Drago Samardžija, komandant takođe brigade Vojske Republike Srpske. Jesu visokorangirani, međutim, svi su oni procesuirani u Bosni i Hercegovini, a Republici Srbiji su te optužnice prosleđene. Tako da je procesuiranje tih visokorangiranih pripadnika vojske u stvari rezultat rada Tužilaštva Bosne i Hercegovine, a ne Tužilaštva Republike Srbije. Interesantno je napomenuti da je protiv Milenka Živanovića u decembru 2021. godine Tužilaštvo za ratne zločine podiglo optužnicu za zločine prisilnog preseljavanja stanovništva sa područja zaštićenih zona Žepe i Srebrenice, ali je ubrzo zatim, u januaru ove godine, i Tužilaštvo Bosne i Hercegovine podiglo optužnicu.
Upravo se sa tim vraćamo na sledeći nalaz, a to je regionalna saradnja. Mi imamo situaciju da su mesta izvršenja zločina, počinioci, žrtve i svedoci sada na teritorijama različitih država, da ni Bosna, ni Hrvatska, ni Srbija ne izručuju svoje državljane, tako da je jedini način da se efikasno stane na put nekažnjivosti ta regionalna saradnja. Ona je izuzetno značajna, a kolika je razmera tog značaja najbolje se vidi kada se pogleda broj optužnica koje je podiglo Tužilaštvo za ratne zločine. U periodu od 2016. do kraja ’21. godine, ukupno je podignuto 38 optužnica. Od tih 38, 11 je rezultat samostalnog rada Tužilaštva za ratne zločine, a ostalih 27 su ustupljeni predmeti, što znači da više od dve trećine predmeta koji su ovde procesuirani su predmeti koji su ustupljeni.
Bez ustupanja iz Bosne i Hercegovine, faktički, naše Tužilaštvo ne znam šta bi imalo i da radi. Evo, prošle godine se prvi put desilo da je Republika Srbija ustupila krivično gonjenje Bosni i Hercegovini za državljanina Bosne i Hercegovine Edina Vranja, koji je tokom prošle godine uhapšen prilikom pokušaja ulaska u Republiku Srbiju na graničnom prelazu Uvac. On je uhapšen po poternici. Protiv njega je podignuta optužnica za zločin protiv ratnih zarobljenika. Naime, on se tereti da je kao islednik u logoru u Goraždu učestvovao u maltretiranju i fizičkom zlostavljanju ratnih zarobljenika pripadnika Vojske Republike Srpske. Sada se vode postupci protiv dvojice državljana Bosne i Hercegovine koji su takođe uhapšeni na graničnim prelazima. To su Husein Mujanović i Osman Osmanović.
Stav Fonda za humanitarno pravo je od momenta hapšenja tih ljudi bio da te postupke upravo u cilju jačanja regionalne saradnje treba ustupiti Bosni i Hercegovini, jer se na taj način stvara i poverenje u pravosuđe Republike Srbije. Naime, problem kod mnogih svedoka iz regiona koji treba da dođu da svedoče u Srbiji, zašto oni izbegavaju ili jednostavno ne žele da dođu, u velikoj meri je i taj što su zbog raznih razloga izgubili i poverenje u pravosuđe Republike Srbije.
Konačno, imamo i, kao treći nalaz, a to je dugo trajanje postupaka. To je problem koji prati suđenja za ratne zločine kod većeg broja predmeta koji su složeniji, sa većim brojem optuženih, većim brojem događaja koji su obuhvaćeni optužnicom. Naravno, svi znamo da oni ne mogu da se okončaju brzo kao predmeti gde imamo jednog optuženog ili jednu, dve žrtve. Međutim, mi imamo situacije da predmeti neopravdano dugo traju. Takav je na primer predmet Štrpci, otmica putnika na stanici Štrpci iz voza, njih 20, koji su kasnije i ubijeni. Optužnica je podignuta 2015. godine.
U isto vreme je i Bosna i Hercegovina procesuirala odgovorne za taj zločin na svojoj teritoriji, međutim, mi smo u Srbiji pune tri godine čekali da se takva optužnica potvrdi. Optužnica je dva puta vraćana Tužilaštvu zbog dopune istrage i nažalost osam puta je vraćana samo da bi se ispunili formalno-procesni nedostaci, odnosno da bi optužnica bila napisana u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Evo, već sedam godina nakon podizanja optužnice, mi se nalazimo u fazi prvostepenog postupka. Još uvek traje glavni pretres. Imamo i drugi veoma značajan i obiman predmet. To je predmet Srebrenica, i tu je optužnica podignuta još davne 2015. godine. Glavni pretres je u toku, prvostepeni postupak traje. U ovom postupku imamo jednog optuženog koji je postao procesno nesposoban. Bilo je odlaganja suđenja iz razloga što je, pre svega, optužnica podignuta u vreme kada Tužilaštvo za ratne zločine nije imalo tužioca, pa je odbrana sa punim pravom prigovarala takvoj optužnici.
O tim prigovorima je odlučivao Apelacioni sud. Zbog neodgovornosti Apelacionog suda dva puta smo bili u situaciji da na suđenje dolaze članovi porodica žrtava iz Bosne i Hercegovine, i da predsednica sudskog veća mora da saopšti ljudima da se glavni pretres ne može održati zato što ona fizički u rukama nema predmet, jer Apelacioni sud uopšte nije vodio računa o terminima kada su ti glavni pretresi zakazani. Pitanje je koliko će se još vremena čekati da se predmet pravosnažno okonča i da porodice žrtava konačno dočekaju pravdu. I konačno, reč je o još jednom predmetu, predmetu Ćuška, koji je nažalost neslavni rekorder po svom dugom trajanju. Ovaj postupak traje već 11 godina.
Tu je bila doneta jedna prvostepena presuda koja je ukinuta, i predmet je vraćen na ponovni postupak. Mi smo sada u fazi glavnog pretresa pred prvostepenim sudom. Karakteristika ovog predmeta je da su se u ponovljenom postupku suđenja masovno odlagala zbog nedolaska svedoka sa Kosova. Međutim, strašno je što u protekle dve godine, ni 2021. ni 2020. godine, u ovom postupku nije održan nijedan zakazani glavni pretres. Znači, imamo dve godine kada se u ovom postupku ne dešava apsolutno ništa. Jedan od apsurda i razloga za odlaganje glavnog pretresa tokom 2021. godine bila je i situacija kada je svedok iz inostranstva trebalo da bude ispitan putem video konferencijske veze, međutim, zbog inkompatibilnosti tehničke opreme, ta veza nije mogla da se uspostavi. Naime, oprema koju poseduje naš sud je isuviše zastarela.
Kako pokazuju statistički podaci, nama umiru optuženi, postaju procesno nesposobni. Identična situacija je i sa žrtvama i svedocima i bojimo se da će ovakvim tempom, ako ne dođe do neke drastične promene, Republika Srbija biti u situaciji, pod broj jedan, da nema kome da sudi, i da nema svedoka koji su u predmetima ratnih zločina često jedino dokazno sredstvo.
Davor Lukač: Ja sam Davor Lukač iz agencije Fonet: pitanje za gospođu Žanić: pomenuli ste problem što osuđeni za ratne zločine nastupaju po televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Da li postoji neki domaći zakon ili međunarodni, ili pravilo Haškog tribunala, da im je to zabranjeno, i da li to znači da ćete im zabraniti da se voze u gradskom prevozu, jer recimo ja srećem često jednog od osuđenih koji se vozi autobusom gradskog prevoza. Dokle tu se poštuje pravo i da li se krše njihova ljudska prava?
Ivana Žanić: Mislim da je ovo vezano za gradski prevoz ipak preterana konstatacija, a što se tiče toga, ne postoji zakon koji zabranjuje nekome ko je izdržao kaznu zatvora da gostuje po televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Naravno da oni imaju pravo na povratak u društvo, naročito kada se kazna izdrži, ali je upitno da neko ko je osuđen za zločine protiv čovečnosti i proterivanje civila na Kosovu, može da predaje na Vojnoj akademiji pitomcima Strategije ratovanja. Mislim da je to vrlo neumesno, i da je takođe neumesno da se o trošku građana ove države štampaju knjige ljudi koji su osuđeni za najteže zločine, da se njihove knjige predstavljaju, a da se na neki volšeban način izostavi to da oni ne predstavljaju svoju knjigu zato što se nalaze na izdržavanju kazne zatvora na koju su osuđeni zbog počinjenih ratnih zločina.
Peščanik.net, 07.05.2022.