Radio emisija 11.06.2010, govore: Dubravka Stojanović, Végel László i Miloš Ćirić.

Svetlana Lukić: Dobar dan. Evo, stiglo je i leto, a sa njim i komarci, kapanje po glavi vode iz erkondišna i naravno, početak Svetskog prvenstva u fudbalu. I Beograd će se kao i svi srpski gradovi širom sveta pretvoriti u veliku letnju baštu u kojoj će se kolektivno gledati utakmice. Dakle, od Terazija do Banjaluke i Kosovske Mitrovice spremni su i plazma televizori i pivo, ali i oružje raznog kalibra kojim će braća proslaviti svaki gol srpske reprezentacije, ako ga bude.

Očekuje se da će srpske orlove patriotskim pesmama u Južnoj Africi bodriti i Srbi koji žive u toj i okolnim zemljama. Pevaće patriotske pesme zemlji iz koje su pobegli glavom bez obzira, jer im je Južna Afrika pružila više nego što je nudila otadžbina. Ostaje nepoznanica da li ih je mejlom pozvao da viču „Srbija“ ili ono „pomozi, Bože“ ministar za dijasporu, izvesni Srećković. Poslednja akcija njegovog Ministarstva je bila poziv Srbima ma gde bili da SMS porukama na Evroviziji glasaju za našeg predstavnika. Srećković je poslao hiljade mejlova, istrošio se emocionalno i finansijski, pa nije našao za shodno da kaže na primer šta misli o tužbi koju Komisija za zaštitu konkurencije sprema ili je podnela već protiv kompanije Western Union zbog monopola na brzi transfer novca koji najviše pogađa naravno naše iseljenike, gastarbajtere, emigrante, odnosno sve one koji žive u rasejanju.

U svakom slučaju, matematički je i naučno dokazano da ćemo ući u finale Svetskog prvenstva. Ozbiljne novine srpske prenose da je neki britanski matematičar razvio teoriju kojom je predvideo da ćemo u finalu igrati sa Brazilom i izgubiti. Ali nema veze, ako Brazil pobedi to je kao da smo mi pobedili, igraju najlepši fudbal na svetu, umetnici su takoreći, ponekad umiru u lepoti, a i snimili su reklamu za apostolke na kojima piše „Serbia“. A i njihov predsednik kao i mi mrzi Amerikance, a imaju i najlepše žene na svetu kao i mi i znaju, brate, da uživaju u životu kao i mi.

Uskoro treba da počne rekonstrukcija čuvene Gazele, pročitala sam negde da se razmatra ideja da se zbog gužvi uvedu naplatne rampe na ulasku u centar Beograda. Tako da, ko hoće u krug dvojke mora da plati drumarinu, a najveću drumarinu bi plaćali oni koji se voze sami u kolima. Tako je to u svetu, čekam da kaže gradonačelnik Đilas. Predlažem gradonačelniku da zbog gužvi na putevima i trotoarima uvede za građane par – nepar, tako da svako od nas dobije broj i tačno zna kada sme da dođe u krug dvojke. I tako ćemo sve dok Đilas ne napravi onaj metro koji je obećao. Ceo državni, vojni, crkveni, intelektualni vrh bio je na prijemu u ruskoj ambasadi. Rusi su obeležavali neki svoj praznik i svi su se slikali sa Konuzinom, od fotogeničnog Koštunice do Tadića i Nikolića. Međutim, problem je što Rusi ne daju, pa ne daju onih 800 miliona dolara koje su nam obećali za popravku železnice. A zašto ne daju to je zanimljivo, zato što nismo uradili projektnu dokumentaciju. I onda neki smešni čovek iz Saobraćajnog instituta CIP je rekao – mi smo im lepo predložili da dođu i da krenu da rade deonicu Valjevo – Loznica, pa dok oni to poprave u to ćemo mi stići da uradimo projektnu dokumentaciju. Ali oni neće, kaže, traže da sve bude urađeno, tako se žalio naš stručnjak. Eto, došlo je vreme da ruski neimari s pravom drže lekcije čuvenim srpskim građevinskim firmama, projektantima koji su nekada pravili čuda po svetu. Sada nismo u stanju da uradimo projektnu dokumentaciju za bladi železnicu kojom već jako dugo samo najizdržljiviji i najhrabriji mogu da se voze. Ako budu otezali sa ovom dokumentacijom trule i raspadnute Železnice Srbije bi mogle da počnu da prodaju kartu u jednom pravcu.

Ali zato o razvoju nauke, obrazovanja i kulture misli Dragan Marković Palma, koji je prvi konkurisao kod Ministarstva nauke za novac kojim želi da izgradi naučno-obrazovni centar u kome bi bili izloženi i skeleti dinosaurusa. Koštao bi oko 5 miliona evra i ministar nauke Božidar Đelić je rekao da će svakako pomoći ovaj vredan projekat.

Škundrić hoće da uzme kredit od Kineza i uloži u izgradnju bugarske nuklearne centrale Belane, koja nije ni počela da se radi. Bajatović je ličnim zalaganjem zaposlio bez konkursa članove porodice haških optuženika Stanišića i Frenkija, kaže, želeo je da njegovim nekadašnjim saborcima zatvorski dani prođu lakše kad znaju da im je familija zbrinuta. Po Beogradu su se jurili i pucali jedni na druge obezbeđenje Čumeta i Peconija. Najbolji ministar policije od Berije na ovamo nedavno se žalio kako se u Srbiji privatnim obezbeđenjem bavi armija od oko 30.000 ljudi. I niko ne zna, pa ni on, ko su ti ljudi, naoružani naravno. Ali on, ministar policije, je rekao da će aktivno raditi u izradi zakona o privatno-tehničkom obezbeđenju, kad ga bude jednog dana. I biće verovatno kao ovaj koji omogućava čuvenoj BIA da nas prisluškuje i čita mejlove bez odluke suda. Na taj zakon su se žalili jedino Šabić i ombudsman Janković, međutim, odbrusila im je ova nesrećna predsednica poslaničkog kluba vladajuće koalicije, izvesna gospođa Kolundžija, koja je rekla da su to uradili na loš način, da je procedura bila loša.

Htela da zaustim nešto o Tadiću i ne ide mi, o tome će vam pričati naš prvi sagovornik. Samo da vam kažem da su funkcioneri podneli imovinsku kartu. Mrkonjić nema ništa, ranije je negde imao polovinu stana, pa ga je negde zagubio. Bez stana je i Tomislav Nikolić, zagubio je kuću koju je nekada prijavio u Kragujevcu. Dinkić ima 73 m2, garažu od 16,22 m2, šoljice za kafu nije pominjao. Predsednik Tadić nema ništa, ni nekretnine, nema ni auto, ima samo deset svojih prstiju kao drug Tito nekada. Predsednik je prva tema našeg prvog sagovornika Miloša Ćirića, koji je pre neki dan, i ovom prilikom mu čestitamo, napunio 25 godina.

Miloš Ćirić: Ne znam šta je gore. To što i dalje slušam šta predsednik Tadić izjavljuje i što se trudim da to nekako shvatim ili to što on izjavljuje, to što izjavljuje. Nedavno je počeo da govori kako on odlično razume svoje građane. I on to baš tako i kaže. Kaže, mi razumemo naše građane. Odmah taj prizvuk, to nešto naše, kao da smo mi nekakav njegov lični puk ili kao da postoje neki drugi građani, neki koji nisu baš ti njegovi, nego ima i neki drugi koje on ne razume i koje ne želi da razume. Ne, i ne treba on mene da razume, ne treba mi ni rame za plakanje, ne treba mi ništa od toga, meni treba da on radi svoj posao. On ima i tu rečenicu gde kaže, ja se uživljavam u probleme svojih građana. Kako to izgleda? Šta radi? Pada u trans pa se uživljava. Treba da ide u hipnozu da bi shvatio kako ljudi, u zemlji kojom on predsedava, žive. Kaže, ja kritiku poštujem i onda saseče, ali oni nisu u pravu. Nikada ne locira tu kritiku. Nikada ne kaže ko ga je tačno i za šta kritikovao, pa onda posle toga da kaže, e pa čekajte, sada niste u pravu zbog toga, toga i toga. To je monodrama. Tu nikakve diskusije nema.

Sledeća stvar koja me do srži nervira, kada je reč o Borisu Tadiću, je to što je ponovo počeo da se gađa nekim teškim rečima, čije značenje očigledno ne razume. On stvarno počinje sve više da podseća na one ljude što nose naočare bez dioptrije, da bi izgledali pametniji. Pa tako sada drepne neku tešku reč, nešto što ni sam ne razume i onda, eto tako, on je ispao neki predsednik koji zna šta priča. Evo, pre neki dan je, kada je predstavljao taj neki prostorni plan za narednu deceniju, rekao da je eri improvizacija u državničkim poslovima došao kraj. Kaže predsednik, gotovo je sa ludiranjima, kraj je improvizacijama, mi imamo plan. I sada ja gledam, tu sedi, ne znam, desetine nekih novinara i nekih ljudi i tako anestezirani slušaju šta on tu priča i niko da ustane i da ga pita – koliko godina u vladi imate ministre iz sopstvene stranke koji ne rade ništa? Kada ste tačno shvatili da je, ustvari, sve ovo bila jedna velika improvizacija? Posle toga kreće gađanje tim teškim rečima. Predsednik kaže, ne znam na koga je mislio, ali pretpostavljam da je mislio na nas, na ljude koji su autori i saradnici Peščanika, bilo na radiju, bilo na internetu, verovatno je mislio i na ove Koštuničine proroke-analitičare po desničarskim medijima, na mafijaške medije, na sve redom, zbog toga što je to njemu sve jedna ista kritička javnost. I sada on kaže, preduslov za ostvarivanje ambicioznih razumnih planova je stvaranje novog optimizma, jer bez vere u bolju budućnost, ona i ne može biti bolja. Nema ništa lakše nego biti ciničan i pesimista i, kako kaže predsednik, sedeti u prikrajku, kritikovati i ometati. To nije politika i kultura, to je antikultura. Mislim stvarno da ti bude blago muka. Novi optimizam, antikultura. Prvo, on kaže, da bez vere u bolju budućnost ona i ne može biti bolja. Kako da vam kažem, meni je to onako previše crkveno. Meni je to malo kao, veruj da nisi bolestan i ozdravićeš. To mi je onako, čak i priglupo. E sada, sa druge strane, ja bih pitao, da li biste predsedniče Tadiću mogli tačno da mi navedete razloge, na osnovu kojih bih ja sutra mogao da postanem optimista. Na osnovu čega tačno da verujem u bolje sutra, kao takozvani građanin Srbije. Ova druga stvar, koja me takođe tako uzbudila, je taj njegov izraz, antikultura. Ne mogu ni da nazrem šta on pod time misli, ako uopšte išta misli pod time, ali on tu ustvari krsti sve nas koji na bilo koji način nešto kažemo. I on tu kaže ključnu stvar, ovi koji kritikuju, ometaju me. Kritika i ometanje, njemu su to sinonimi. Konstruktivna javnost, po Borisu Tadiću, se ogleda u tome da on mirno uzurpira sve poluge vlasti, da ima svu moć u zemlji, da sa time radi šta god hoće, a da mi grcamo u veri u novi optimizam i u bolje sutra. Ja ne mogu na drugačiji način to da shvatim do ovako.

I više to pozivanje na bolje sutra, pa dokle više to sutra. Da li bi neko mogao da mi odgovori koliko vam je vremena potrebno za reformu bilo čega u ovoj državi? Jer čega god da se dotaknete, dobijete odgovor da se radi punom parom, pa vidite da ne stajemo, radimo reformu, reforma je u toku, reforma je u toku. I tako 10 godina. Mi 10 godina slušamo kako je reforma u toku. Pa mislim, nešto ozbiljno nije uredu. I sada, evo pre neki dan, na sve to, Boris Tadić ima da kaže, da su neki ljudi u ovoj zemlji nepristojno bogati. Opet imamo problem u komunikaciji. Nas dvojica, on i ja. Ja opet ne mogu nikako da razumem šta on pod time misli. Prvo, šta znači biti nepristojno bogat? Koji su kriterijumi za određivanje nepristojnog bogatstva? I čiji su to kriterijumi? Da li su to njegovi kriterijumi? Da li su to Šaperovi kriterijumi? Da li su Đilasovi kriterijumi, da li su to Krstićevi kriterijumi? Čiji su tačno kriterijumi kojima Boris Tadić određuje da je neko nepristojno ili pristojno bogat. Mislim, pazite, za mene može da bude nepristojno bogat čovek koji u ovom trenutku ima svoj stan, svoj automobil i 5 hiljada evra na dispoziciji da ih čuva. Zato što ih ja nemam. Ali to ne znači da je on nepristojno bogat zato što je sposobniji od mene. U nekom normalnom i uređenom svetu znamo kako funkcioniše kapitalizam. Imate otvoreno tržište, pa nas dvoje kada izađemo, pa ako ste vi genije, ja nisam, ja ne mogu da kažem da ste nepristojno bogati zbog toga što ste uspeli. Jednostavno, to ne ide tako. E sada svi, naravno skaču, pa kažu, nije predsednik mislio na te ljude. Predsednik je mislio na tajkune. Pa dobro, okej. Neka je mislio na tajkune, samo neka kaže. Sa druge strane, da ga pitam, koliko je, da se tako izrazim, finansijski težak predsednikov kabinet? Koliko nepristojno ili pristojno bogatih ljudi sedi na Andrićevom vencu? I opet sede neki ljudi na tom Glavnom odboru gde je govorio o nepristojno bogatima, pa kako se niko nije setio da ustane i da kaže molim vas, hoćete da sklonite taj kažiprst sa mene i da ga uperite na čoveka pored vas, na čoveka ispred vas i na čoveka iza vas. To je to koketiranje, kao ono Putin što je radio sa Deripaskom. Pozvao sada tu sve novinare, sve to kao super, dođe Deripaska, kaže ne, ne, ne, ne, neću, onda mu ovaj kaže dođi ovde ti batice da potpišeš ovo i onda Deripaska, onako kao posramljen dođe i ovaj ga ponizio. I verovatno je sebi digao rejting. Tako sada hoće i Tadić. Ja ne znam šta on hoće. Da li hoće to? Ali mislim, ključna razlika u tome što Tadić želi svoje Deripaske, pa da ih tako ponizi, je u tome što on zavisi od svojih tajkuna. Pa čekaj malo, pa stani, a ko će kampanju sutra da ti finansira? I nametnulo se ustvari mišljenje da je nekako dosadno uopšte razmišljati o tome šta Tadić priča. Ima čak i ta škola mišljenja, koja kaže kako jednostavno on i ne zna šta priča. Neko njemu to napiše, on to izdeklamuje, gotovo, prođe za jedan dan, niko se na to ne obazire. Ja mislim da tu leži jedan od naših glavnih problema, to što smo ga pustili da radi i priča šta hoće. Da apsolutno niko neće da digne ruku i da ga pita, čekaj bre malo, stani, mislim, daj, e alo. Ne znam sada da li ste videli kada je bio ovaj sastanak u Sarajevu i sve to. I onda on, posle svega toga, pored svega što je rekao, izađe i kaže, ja pozivam sve susede i države iz bivše Jugoslavije da navijaju za Srbiju na Svetskom prvenstvu u fudbalu. Još kaže, pored toga, ja sam svestan da će ova moja izjava da izazove brojne kontraverze. Ali on, tih dana, takođe kaže i nešto što prosto ne sme da se izgovori. A to je, da su za rat na prostoru bivše Jugoslavije, krivi svi. Ne mogu za rat da budu krivi svi. Postoji nešto što se zove krivica, postoji nešto što se zove odgovornost. Ali pošto predsednik Tadić očigledno nije čitao ni Hanu Arent, ni Jaspersa, ni Nenada Dimitrijevića, to su prvi ljudi koji mi padaju na pamet, on onda to ne zna. I nervira me što ne čita. Mislim, daj pročitaj nešto pre nego što tako nešto kažeš. Ali on je svestan toga da njemu tu niko neće da postavlja dodatna pitanja. On može da kaže šta hoće, sutra će da zameni nečim novim i mirna Bačka.

Kada god pričam o ovako nečemu, uvek mi na pamet pada to, da je ovde toliko nesposobnih ljudi na vlasti. Odmah mi pada na pamet taj primer, kada su u februaru ove godine bile one poplave u Srbiji. Izginuše oni ljudi, kuće potopljene, njive potopljene, niko nema da kaže, e znate šta, moja je krivica, ja ne mogu noću da spavam. Ne znam da li ste tada videli šta je bilo objašnjenje u medijima zašto su se poplave dogodile. Za poplave je krivo, citiram, neočekivano brzo otapanje snega. Šta treba tačno još da se desi, da bismo mi rekli, e znate šta, ovo je stvarno prevršilo svaku meru. Pa daj, nemoj od mene da praviš budalu. Da li mi živimo u XXI veku, da li smo mi iz istog vremena? Ne može opravdanje da ti bude viša sila. Tako je i za Gazelu bilo, sećate se? Pukao onaj nosač – viša sila. Hvala bogu, kaže onaj iz Puteva Srbije, što se most nije srušio. Pa ne, nemam ja ništa protiv vere u boga, da se razumemo, ali nemojte da mi kažete da svako jutro moram da se molim da li ću da preživim ili neću da preživim. To se bukvalno na to svodi i evo, videli ste u Trgovištu šta je bilo. Tadić je i tamo bio i sada on uzme, pa pokazuje rukom, pa pruža kažiprst tamo ka planini, pa kaže, ne, ne, ne, ovo je nedopustivo. Ovo je stvarno nedopustivo, pa kako da nas potapaju reke. Ja ga slušam, prvo ne mogu da verujem šta on uopšte tu radi. Koja je njegova uloga? Zašto je on uopšte došao u Trgovište? Da kaže da je to nedopustivo? I opet niko da ga pita. Samo mi, predsedniče, odgovorite na pitanje da li će neko, zbog toga što je neko poginuo u poplavi, u XXI veku, koja je vrlo ograničena nije to cunami, da se razumemo. Dakle, da li će neko da dobije otkaz? Ne. On kaže sledeće: ovde bedem nije dovoljno jak i dobar, moramo da sagradimo novi. Pa čekaj čoveče, a ko će da ga sagradi? Onaj isti koji je bio prošli put u Trgovištu i gradio bedem, kada su isto izginuli neki ljudi? On će da pošalje tog istog, da se navežba da postavlja bedem. Pored te nesposobnosti koja je endemska i koju vidite na svakom koraku, ima i to neko neuviđanje da mi ustvari ne živimo večno. Oni ne uviđaju, ili se prave da ne uviđaju, da vreme prolazi. Život nema reprizu. Ne možete da se vratite sada 5 dana unazad, pa da popravite bedem, pa da spasite nekome život.

Ja nemam vremena dok vi navežbate da vodite državu, kao što Jeremić sada vežba da je Kosovo Srbija, pa ne znam, na svakoj tački zemaljske kugle je morao da provežba malo, da vidi gde se bolje čuje da je Kosovo Srbija, a što kažu oni malo konzervativniji roditelji, a kao, moj hleb jedeš, a ja te plaćam da ideš i da vežbaš. I kad sam već kod njega, samo ću to da pomenem, zato što to je stvarno postala neka kao pošalica, to što on ide po svetu i troši naše pare. Kao, jesi čuo gde je bio Jeremić juče. Kao eno ga na Maliju. To nije za zezanje. Ima valjda 123 zemlje koje nisu priznale Kosovo. On će da ode u svaku. Koliko nas godišnje košta to što Jeremić ide da vežba po svetu da je Kosovo Srbija? I sada eto, da njega nije bilo, ja ne bih po atlasu tražio da vidim gde je ono beše Gabon. Pored tih gluposti koje je on tamo rekao, tipa da će od sada Srbija stajati uz Gabon kao što Gabon stoji uz Srbiju po pitanju Kosova, njegov razredni starešina, a naš predsednik države kaže, veliko je to prijateljstvo između Srbije i Gabona, to je višedecenijska saradnja. Ima prostora da se to još i poboljša. I opet niko da ga pita, šta smo mi to sa Gabonom uradili? To možda ne treba da zanima sve ljude koji žive u ovoj zemlji, ali neke bi moralo da zanima. Neki ljudi bi trebalo da se bave time kuda ova zemlja, u spoljnopolitičkom smislu, ide. Videli ste ovo sa Iranom. Ta vest koja je ovih dana bila poprilično cenzurisana kod nas u medijima, je ova izjava Ahmadinedžada, o saradnji sa Srbijom. Kaže on, Iran i Srbija mogu imati konstruktivnu i korisnu saradnju u uspostavljanju novog svetskog poretka na temeljima pravde i humanosti. Svet ulazi u novu eru. Svi svetski režimi iz prethodnih 60 godina, praktično su propali, zbog lažnog viđenja čoveka i sveta, kao i zbog njihove nepravednosti. Tom istom zgodom, tu se našao i neki čovek, koji se zove Aleksandar Tasić i koji je naš ambasador u Teheranu. I on to isto kaže. Stvarno, kaže ambasador, Srbija je spremna da poboljša svoje veze sa Iranom na svim poljima. Ja ne znam da li nekome treba da objašnjavam ko je ludi Mahmud Ahmadinedžad. Ja ne znam da li nekoga treba da podsećam na njegovu izjavu, od pre svega nekoliko dana, koja je bila u vezi sa godišnjicom demonstracija u Teheranu od prošle godine. Ahmadinedžad kaže, svako ko stane ispred moje demokratije i protiv moje demokratije, neće preživeti. Pa stanite malo, kakav Iran? Kojim to putem mi idemo? Preko Teherana u Brisel? Kvaka je u tome što nećemo ni tamo ni ovamo, kao što je i uvek stvar kod tih lažnih dilema koje se ovde neprestano fabrikuju. Kosovo ili Evropa. Iran ili Amerika. NATO ili nesvrstani. Na kraju će ispasti, kako to obično ispada, ništa od navedenog. Skoro sam bio u Centru za kulturnu dekontaminaciju, gde je na jednoj predstavi izgovorena jedna rečenica koja meni odlično oslikava upravo tu sublimaciju izbora koji postoje u našem svakodnevnom životu, a koji su posledica toga i što Jeremić ide u Gabon i što Tadić ne zna šta priča i što sve ovo ide dođavola. A ta rečenica glasi – ili stranka ili crkva ili brak. Nema četvrto.

Ne znam da li ste to primetili, ali uvek ima, kada se govori o Evropskoj uniji, evropskim zakonima, bilo čemu što je evropsko, ima ta pokazna zamenica. Ta Evropska unija. Kada ćemo mi u tu Evropsku uniju? Šta hoće od nas ta Evropska unija? Način razmišljanja koji postoji u Evropi, za nas je „taj“, dalek i stran i nedostižan. Kako mi to možemo da razumemo, kada predsednik uzme pa kaže, vi ste pripadnici antikulture, kad mu je glavna fora, navijajte za Srbiju na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi. Šta mi možemo da uradimo? Pa ne možemo ništa da uradimo. Malo me je blam, kada vidim tamo u Sarajevu šta Tadić izgovara, a pazite, to nije neka ekipa. To su zemlje bivše Jugoslavije. Jer sa druge strane vidiš onaj Josipović, on nešto i kaže ili ćuti. Pa što nije uredu da se ćuti, što mora da se trtlja. Zašto mora nešto da se kaže po svaku cenu, a da bi se ispao duhovit, a da bi se ispao šarmantan, a da bi se ispao kul, a da bi mediji rekli, jao što je blesav i šarmantan, kao što pričaju za Berluskonija koji sada citira Musolinija. Mi ćemo doći dotle.

Mislim da se ova priča naslanja na to što postaje bolno očigledno, a to je, da nam se ta građanska scena, to što svi zovu drugom Srbijom, onako poprilično raspala i da tu više kamen na kamenu nije ostao. Tišina druge Srbije je mnogo gora od sve ove kakofonije koju prave nacionalisti, paranacionalisti, šovinisti, fašisti, demokrate, liberali, svi. Mene zanima gde su i šta rade ti umovi, stručnjaci, intelektualci, to što se zove poštena inteligencija. Gde su ti ljudi i šta tačno rade u trenutku kada Ahmadinedžad pozove Srbiju na pravljenje novog svetskog poretka i kada mi na to pristanemo. Gde su oni i šta rade u tom času. Ja sada opet koristim baš taj primer, iz razloga što pretpostavljam da bi to nekako trebalo da im bude kul tema, kako izgleda nikoga ne zanima ni poplava, ni bela kuga, ni siromaštvo, ni ovo ni ono, onda sam pomišljao, pa dobro, evo bar će sada neko nešto reći, ovo bombastično zvuči, pa će na to neko da se zakači. Niko ništa. Da li je neko održao tribinu? Nije. Da li je neko nešto rekao? Da li je neko nešto napisao? Pa pomalo. Evo uzmite ovaj poslednji primer, ovo što je bilo sa predlogom zakona o elektronskim komunikacijama. Po tom zakonu, sada svi znamo, BIA može da nas prisluškuje bez naloga suda. Moje pitanje glasi: koliko je nevladinih organizacija u Srbiji koje u svom nazivu imaju sintagmu „ljudska prava“? A drugo pitanje, koliko se njih, povodom ovoga oglasilo? Na prste jedne ruke možete da nabrojite i pojedince i organizacije koje su nešto o kršenju osnovnog ljudskog prava, a to je pravo na privatnost, imali uopšte nešto da kažu. U filmu Up in the Air ima jedna scena gde jedna mlada devojka sedi sa starijim kolegama, oni su na nekoj pauzi između poslova i ona je nešto tužna, ali njima kaže, hvala vam za sve što ste učinili za moju generaciju. Izvinite, kome ja i na čemu da se zahvalim? Sada će naravno svi da skoče, pa će da pitaju, a ko ti je srušio Miloševića, a ko je držao antiratne demonstracije, a ko je protestovao ’96. na ’97. ma ne, sve je to uredu. Ljudi, to je bilo. Ja pitam za danas. Ima ta jedna pesma koju pevaju dva odlična domaća benda, koja se zove Danas nije juče. Stvarno, danas nije juče. Druga bi stvar bila, da ste vi posle 5. oktobra rekli, e znaš šta, mi smo uradili šta smo mogli, mi više ne možemo, ja bih to potpuno mogao da razumem, ja bih to i poštovao i tada bih rekao – hvala vam za sve što ste uradili za moju generaciju, hajde sada doviđenja, čujemo se, vidimo se, mi odavde preuzimamo. Ali to se nije desilo. Nije došlo do smene generacija. Uzmite bilo koju generaciju u Srbiji, moju i vašu, na primer. Uvek ima taj ground zero. Uvek je to nulta generacija. Ovde se, zapravo, sve vreme smenjuju nulte generacije. Svi se borimo sa nekim prethodnim pitanjima i problemima, koje niko da reši. Ne pomeramo se sa mrtve tačke generacijama unazad. I zato je sve vreme smena tih nultih generacija. Od nas, početak. Kao e, sad ćemo. Pa nećemo.

Mnogo me zanima i šta rade ti takozvani građani Srbije. Ja to zovem takozvani građani jer izvinite, to nije građanstvo. Kakvo je to građanstvo? Ono je građanin, koji je hapsio Tonija Blera, koji je uradio civilno hapšenje. Pa zamislite sada molim vas, da neko to proba da uradi ovde sa Borisom Tadićem. A imao bi puno pravo. Da neki, takozvani građanin, priđe Borisu Tadiću i da kaže, predsedniče Tadiću, ovo je građansko hapšenje, ja sam vrlo zabrinut za naš društveni ugovor, vi ste manipulisali izbornom voljom građana, vi ste uzurpirali svu vlast, ja vas ovoga časa hapsim, kao građanin ove države, jer ste prekoračili svoja Ustavom određena ovlašćenja i u tom smislu narušili ustavni poredak moje zemlje. Mene to brine. Ja vas hapsim. Pa mislim, ako ima neko da je preživeo od smeha posle ove izmišljene scene, da li je to u Srbiji moguće? Pa sve dok ne bude moguće, mi ne treba da se zovemo građanima. Mislim, na pola metra da priđeš Borisu Tadiću, onaj gorila bi ti ruku polomio u sekundi. Gde si pošo građanine? Prvo predsedniku ruku da celivaš, pa onda sve drugo. Kakvo hapšenje, ajde beži tamo. Mi smo puk, kakvi građani. Građani neprestano prate šta se dešava i reaguju, ako to mogu. A ako ne mogu, ima ovih koji su istureniji pa oni reaguju umesto njih. Ali problem je što ni prvi, ni drugi, ni treći, ni peti plan, ne reaguje. Odlična je situacija.

Juče je bila ta čuvena godišnjica Kumanovskog sporazuma. I opet tišina. Čitali ste juče novine, gledali ste televiziju. Nigde, niko, ništa da kaže povodom toga. To je vrlo važan datum u savremenoj srpskoj istoriji. Tog dana je, ustvari, Kosovo dobilo nezavisnost. I da niko nema ništa da kaže. Tražim juče po novinama, to je bukvalno, kao ono, dogodilo se na današnji dan. Tu nema nikakve analize, nema ničega. Zašto se to uopšte dogodilo? I evo još jedno pitanje za Demokratsku stranku i za Borisa Tadića, pošto nisam nigde uspeo da nađem njihov zvaničan stav po pitanju: zašto je Savezna Republika Jugoslavija bombardovana 1999. godine? Ne bi bilo loše da uz Borisa Tadića, na isto pitanje odgovori i Ivica Dačić. Zašto je Savezna Republika Jugoslavija bombardovana ’99. godine? Da li je to zbog toga što je protiv Miloševića skovana svetska zavera ili je to zbog toga, što je taj isti Milošević, sa svim državnim strukturama, etnički čistio Kosovo od Albanaca? Šta je od ta dva? Ako nije ni jedno od ta dva, baš bih voleo da čujem šta je taj treći odgovor. Bilo kakav odgovor. Bilo kakav stav. U tom smislu, ne mogu ni Demokratsku stranku da razumem. Ona je ’99. godine, koliko ja znam, bila neka potpuno druga partija. To je bio neki drugi svet. Kako da vam kažem, to je praistorija. Ovde i dalje trpimo posledice tog bombardovanja. Zgrade po Beogradu su i dalje porušene. Prolazimo pored njih. Premijer ulazi u zgradu koja se nalazi preko puta ruševine i nema ništa da kaže na dan, kada je to prestalo.

Sada moje omiljeno pitanje, šta nam radi opozicija – kada vlast radi ovo što radi i kada vlast nema ništa da nam kaže, neka nam kaže nešto ta opozicija. Naravno, ovde mislim na uslovno rečeno, našu opoziciju, LDP naime, za koju sam glasao na prethodnim izborima. Opozicija u principu ne radi ništa, sem što beleži uspehe po Srbiji na ovim lokalnim izborima i sada ne znam da li ste videli, kada su bili izbori u Aranđelovcu, dobili su tih večitih 5,4 odsto, ali ono što možda niste videli, a što su sigurno videli takozvani građani Aranđelovca, to su bilbordi LDP-a. Piše velikim slovima, Aranđelovac da radi, a iza toga stoje neki poređani, pretpostavljam radni ljudi Aranđelovca. Fora je u tome što je taj natpis Aranđelovac da radi i Liberalno demokratska partija napisano ćiriličnim pismom. Da se mi odmah razumemo. Nemam apsolutno ništa protiv ćiriličnog pisma, čak mislim da i više koristim ćirilicu od latinice, to sada nema apsolutno nikakve veze. Stvar je u simbolu. Stvar je u poruci. Stvar je u tome, da ćemo mi u Aranđelovcu da se malo poćiriličimo. Da ćemo mi malo da odstupimo, jer ta ćirilica građanima Aranđelovca znači. Na nivou simbola, ja tu vidim taj sindrom – nećemo mi da se menjamo niti ćemo mi da menjamo bilo koga. Mi ćemo da se adaptiramo. Kakva tvoja promena? O kojoj promeni ti pričaš? Ćuti, samo tiho, pa malo podvali u Aranđelovcu ćirilicu, malo podvali u Beogradu platane, malo podvali na zakonu o informisanju, malo na reformi pravosuđa i eto tebe preko 5,4 posto. Danas 5,4, sutra 5,6, pa 7, pa 8, pa 9. Oni su shvatili. Srbija, ovakva kakva je, naša je šansa. Mi to ne treba ništa da diramo. Eto imate taj primer, Nenad Prokić odgovara na pitanje. Šta vi mislite o ovom novom zakonu o elektronskim komunikacijama? On kaže, nemam pojma, nisam to čitao. Šta sada ti da kažeš? Ne može opozicija, za koju ja glasam, da nema šta da kaže za takav jedan zakon. Znači, mora da mi kaže, pročitao sam sve u slovo, mi ćemo to amandmanima, mi ćemo to ovako, mi ćemo poslanička pitanja… Molim vas, njima su ljudska prava bila ključna. Da li se seća neko toga, život je zakon. Ako je život zakon, onda nikako ne možeš da kažeš, nisam čitao zakon koji krši ljudska prava.

Sve ovo ima vrlo veze sa onim što u astronomiji zovu tačkom bez povratka. Imate crnu rupu a oko nje ima onaj horizont događaja, koji određuje tačku bez povratka. Sve preko te tačke je kraj, tu počinje crna rupa. Svi su otišli preko te tačke. I mediji i organizacije, sve političke stranke, svi oni svesno udebljavaju tu crnu rupu. Gubi se svaka ideja ko bi trebalo da stoji na toj granici. Ko bi tu trebalo da digne rampu i da kaže, ne dam bre dalje. Ne dam dalje, pa svi ćemo da završimo tamo. Malo je pojedinaca koji nisu prešli tu tačku. Pa mislim, to je stvarno, ako hoćete, istorijski sramotno. Ne sme da se dozvoli da se utone u tu neku melanholiju iz devedesetih. Pa baš je dirljivo, kada se setimo, one protesne zime ’96. na ’97. ’Alo ljudi, ponavljam, danas nije juče. Ne možete da mi pričate non stop o zimi ’96. na ’97. Ja vam pričam o 2010. godini. Evo leto kreće. A gde smo mi i šta radimo? I gde ste vi i šta radite? Pa opet treba neki ludak da dođe sa sekirom u ruci i puškom, kao što je bio Milošević, pa da nas on kao pokrene. On da nam bude tačka okupljanja. Šta čekamo mi? Građani ove države su pretrpeli inflaciju od milijardu posto, pretrpeli ratove, pretrpeli redove za hleb i onda nam je došao neko spolja, pa nas je malo bombardovao, pa smo ga onda skinuli. Zamislite samo koliko smo u stanju da trpimo kada je ovako, kao navodno, sve uredu. Ja ne smem na to da mislim, mene to plaši. Mene ta pomisao, koliko smo spremni da trpimo kada je kao sve uredu, kada se ipak pomalo živi, kada se baš ne umire svaki dan. Mene ta pomisao, koliko smo mi sposobni da trpimo kao zajednica, užasava. Kako se to ispituje? To je ono kako se kalio čelik, kakav čelik ovo je ono od čega se prave svemirski brodovi. Ovo može da istrpi pad meteora.

Brine me to što su se svi uspavali. Što niko neće da opiše stvari, a kamo li da se usprotivi. Najgore u svemu je što ovo stanje može da se održava u nedogled. Druga stvar koja me brine, to su rezultati istraživanja koje se sprovodi svake godine na Beogradskom univerzitetu i rezultati su iz aprila meseca. Po tom istraživanju, 66 odsto studenata želi da napusti zemlju istog trenutka kada završi studije i brine me to što se taj broj iz godine u godinu povećava. Iz tog istraživanja sam odabrao još tri samo podatka – skoro polovina tih istih studenata, da se sutra održe izbori na njih uopšte ne bi izašlo. Samo 5 odsto posećuje kulturna dešavanja i samo 13 odsto podržava održavanje gej parade u Beogradu. Sada imate tu paničnu želju mladih ljudi da što pre odu odavde, jako me brine to što tu želju počinjem da prepoznajem i kod sebe. Što vidim i kod sebe i kod dugih kako smo nekako prerano i previše toga doživeli. Nije normalno da mi vodimo ovakav razgovor. Moji vršnjaci u nekom civilizovanom svetu to ne rade. Nije normalno da se ja sada ovoliko trošim na takvu jednu stvar. I to je ono što je rekao Ivo Andrić – ništa ne bi bolje i jasnije govorilo budućim naraštajima o našem vremenu, nego ove mlade, sede glave, kojima je potpuno ili delimično ukradena bezbrižnost i radost mladih godina. Eto, mene brinu te mlade sede glave, od kojih je jedna i moja.

Svetlana Lukić: Ovih dana smo od silnih reformskih zahvata zaboravili da prozborimo koju o godišnjici potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Nije bilo čak, što sam mislila da će biti, makar onog uobičajenog naricanja nad sobom kao žrtvom kakvu svet nije video. Nije bilo ni proklinjanja drogiranih NATO ubica, što je govorio drug Milošević, nije se oglasio čak ni dramski pisac Dušan Kovačević, koji je nedavno obrazlažući zašto potpisuje peticiju protiv ulaska Srbije u NATO rekao da je za njega NATO isto što i Hitlerova vojska i da im nikada neće oprostiti, on, Duško Kovačević, što su mu od njihovih aviona popucali prozori u stanu. Dakle, niko pred nama tog 9. juna nije glasno razmišljao, predsednik na primer, o tom istorijskom datumu, a nije, jer razmišljanje, rasuđivanje ustvari znači da morate da poređate činjenice u stanje toka da biste mogli da otkrijete njihovu genezu. E, geneza njemu ne ide u korist, kud da se pominje taj 9. jun i to u trenutku kada se prilikom izricanja presude na primer na doživotnu robiju zbog genocida cere Beara i Popović, kada samo što nije počelo otkopavanje grobnice kod Raške, a predsednik je shvatio da u eri novog optimizma koji je zacrtao nije pametno podsećati na poraze. A i mogao bi da naljuti Bajatovića koji bi mogao da zaposli i Bearinu i Popovićevu familiju. Tačno je da su neki u ovih 11 godina shvatili da država nije ni horda, ni pleme zasnovano na krvi i tlu i pristali su na pomisao da u Srbiji žive i neki koji nisu naši. I dozvolili su im na primer da pre neki dan izađu na izbore za nacionalne savete. Vlast, tj. Demokratska stranka je probala da i sa savetima uradi ono što je uradila sa nekim drugim nezavisnim institucijama, pokušala je da ih preuzme, kao što je to uradila sa mestom poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Međutim, u Pastoru, u Zukorliću i nekim drugim liderima nacionalnih manjina Tadić je naišao na dostojne protivnike. To je bila prva tema razgovora koji smo pre neki dan obavili u Novom Sadu sa piscem gospodinom Laslom Vegelom.

Végel László: Dobra je ideja da u stvarima identiteta nacionalne manjine imaju kompetenciju. To se već dugo vuče i to su se ove nacionalne elite i srpska politička elita u Beogradu dogovarali pre 7-8 godina, a onda su dogovorili tako da nema neposrednih izbora nego da se saveti biraju po elektorskom sistemu. Tako je najlakše da se dogovaraju dve elite. U osnovi ova dobra ideja pretvorila se u neki dogovor dve političke elite, beogradski baroni su se dogovorili sa manjinskim baronima da bude red i tišina. Zauzvrat manjinski baroni su dobili određene mrvice sa stola i bili su zadovoljni. Tako je bilo sve do nedavno, ali to očito nije uspelo i videlo se da manjinski građani ustvari takvim dogovorom nisu zadovoljni, da ti nacionalni saveti nisu imali nikakav autoritet. To su bila nekakva mesta za političku klijenturu. I sad, ove godine su izvršili neku izmenu da se saveti biraju tajnim, neposrednim izborima, ali to je išlo na jedan čudan način, pa je svaki građanin koji je pripadnik manjine morao da se pojavi u opštinsku službu i prijavi svoj identitet. Onda su manjinski građani mislili da su diskriminisani, ako je to tajni i neposredni izbor onda on ne treba sad posebno da se prijavljuje. Onda je Ministarstvo za manjine donelo jednu tzv. mudru odluku da to može i poštom da se pošalje, da se tako čovek legitimiše i dokaže da je član manjinske grupe. Onda je najjača partija, bar kod Mađara, počela da skuplja te podatke, išla je od kuće do kuće. Tako da je partija ustvari uradila ono što ja mislim da nije u redu, a to je prikupljanje podataka o građanima. Ministarstvo za manjine je smatralo da je to zakonito i regularno da partija ima bazu podataka o građanima, a ne samo o svojim članovima. To je jedinstveno u Evropi, svugde se kažnjava ako neka partija skuplja bazu podataka o građanima, a kod nas Ministarstvo za manjine, i da bude još veći apsurd, za ljudska prava, to dozvoljava. Isto Ministarstvo koje kaže da je to toliko važno nije obezbedilo novac za kampanju za organizacije koje su imale kandidate i potrebne potpise. Civili su morali iz svoga džepa da pokriju izborne troškove, jer to je kao privatna stvar. Vidite koliko apsurda ima u toj priči. Ali u toj kampanji sada, što je interesantno, u Vojvodini kod Mađara koji imaju jednu ipak veću izbornu bazu došlo je do sukoba između Demokratske stranke i Saveza vojvođanskih Mađara. O čemu je reč – po zakonu partija koja nije manjinska ne može da ide na te izbore, ali svaka nevladina organizacija koja se bavi sa manjinskom problematikom može. I tako su demokrati imali svoju manjinsku organizaciju i onda su kandidati Saveza vojvođanskih Mađara su za ove rekli da su janjičari. Tako da su se borili pravi Mađari i janjičari. To je ipak jedan efikasan slogan bio, pa pravi Mađari su dobili 70 i nešto odsto, tako da su janjičari apsolutno poraženi. Naravno, pod uslovima kako se odvijala ta izborna kampanja vidi se da je DS neke svoje članove pripadnike Mađara ustvari žrtvovala, poslala ih u borbu bez ikakvog oružja i bez ikakvih pravila. Tako da se tu vidi da je DS nemilosrdna i prema svojim članovima ako ne spadaju u najuže rukovodstvo i oni su sada doživeli poraz koji se jasno mogao predvideti, bar u ovim stvarima oni ne mogu nikako da dobiju. Tako da smo, evo, prvi put potukli janjičare. Tu je suvereno pobedio Savez vojvođanskih Mađara, ali to će imati za posledicu to da će ubuduće napetost između DS i vojvođanskih Mađara biti još veća. Na ovim izborima desio se jedan obrt, do sada su manjinski glasači bili jako naklonjeni DS, zahvaljujući tome na primer DS ima većinu u Subotici. Mislim da je upravo zbog toga što je DS pravila taj loš Zakon o nacionalnim savetima, ustvari upala u svoju klopku, žrtvovala svoje aktiviste i doživela poraz. I verovatno će se produbiti jaz između DS i SVM, kako će na to reagovati naprednjaci i Nikolić, to je ta treća stranka koja se smeje i čeka novog saveznika. Vidite koliko apsurda ima, to je klopka jedne inače izvanredne ideje.

Kod nas očito sve više dobija legitimitet mišljenje da živimo u dva sveta, u jednom imaginarnom sa dobrim zakonima i jednom realnom koji je ustvari jako morbidan. Čujem zaista mnogo pohvala za ministra unutrašnjih poslova i on je zadovoljan svojim radom, tako da čovek stiče dojam da možda mi imamo najveću pravnu, uopšte građansku sigurnost u Evropi. Međutim, baš i u mojoj zgradi, ali i u drugim zgradama se to ponavlja, građani slušaju televiziju i ne veruju ministru i počinju da montiraju nadzorne uređaje u zgradama da bi se sačuvali. Ljudi žive u strahu, osećaju se nesigurno. To su ta dva sveta, na televiziji vidimo taj idealni svet pune sigurnosti i efikasnosti, a u stvarnom životu građani počinju sami da se brinu o sebi, jer znaju da ih niko neće braniti. Nema policije tamo gde treba braniti građanina i onda građani u zgradama montiraju kamere, stanari su se smirili, sad ćemo živeti malo sigurnije, pa i deca mogu slobodno da ulaze, i žene mogu slobodno da uđu u lift. Posle četiri dana, neko je došao jedne noći, pokidao sve te žice i sad ponovo nemamo video osmatranje, a policija je nemoćna. I sad već često čujem da obijaju stanove, ljude istuku, a da ljudi dobiju odgovor od policije da su oni nemoćni i da oni ne mogu tu ništa pomoći. Zašto i kod građana, a i kod tzv. izgrednika, huligana razvija taj osećaj? Pa, ako jedna policija deset godina ne može da pronađe Ratka Mladića to je javno priznanje ovom društvu o nemoći. Javno priznanje da imamo jednu bezbednosnu službu koja ne vrši svoj posao kako treba, a to znači daje podršku i daje hrabrost svim izgrednicima i svima koji se upuštaju u krivično delo, od narkobosova pa do sitnih švercera. Ako u jednoj bitnoj stvari, što je jako važno za ovu zemlju, policija sama priznaje da je nemoćna, to znači da je svuda manje-više nemoćna. Često se bavimo samo velikom politikom, a ne bavimo se ženama koje ne smeju da uđu u lift, ne bavimo se staricama koje više ne smeju da u torbi nose svoju penziju. I to je jako opasno za jedno društvo. Odakle to dolazi? Razrušena su sva pravila, ustvari, sve ovo što se sada dešava, što se valja na ulicama, što se valja u javnom životu, što se valja u ovoj tzv. borbi protiv tajkuna, je ustvari veliki impuls u tom pravcu da se ljudi razočaraju u demokratski sistem. Sada imamo jedan veliki paradoks i na to moramo pripaziti. Obični ljudi koji su nekad sanjali o slobodi sada sanjaju o redu, toliko sanjaju da će jednom poželeti i nekog diktatora.

Na primer, sada je ta borba sa tajkunima. E sad, svi misle da je to dobro, ali ljudi već unapred sumnjaju. Zašto? Zato što i onaj prodavac paradajza zna da su ti nepristojno bogati ljudi svoje tzv. prve milione stekli za vreme Miloševića. I pošto ono vreme nije raščišćeno, ni sama Socijalistička partija nije na kongresu prekinula sa tom prošlošću, i ovi ljudi su stekli to vlasništvo u tom i tom periodu, u devedesetim godinama. Kako se onda može protiv njih boriti ako Socijalistička partija koja nije to kritički prevrednovala i sama nije imenovala svoje grehe, ali jeste u vladi, kako će ona protiv tih tajkuna nešto preduzeti. Tako da sada i onaj prodavac na ulici smatra da je moralan, neće da plati porez, neće da plati dažbinu, neće da plati ovo, neće da plati ono, ali ako vi kažete da bi to bila njegova građanska obaveza on će kao iz topa ispričati sto drugih primera, a on je sitna riba. Bojim se da će na kraju sitne ribe da nastradaju. E, to je sad problem, da tu ima jedna pogrešna percepcija, mnogi ljudi misle da slučaj Mladić pitanje odnosa Haga i Srbije. Ne, to je samo jedan mali segment, možda manje važan segment. Važno je kakav će biti privredni život, kako će se poštovati zakon. Ako vi u prošlosti ne kažete ko, kako i gde je poštovao ili nije poštovao zakon i kakvi su bili zakoni i ko ih je doneo, onda ne možete danas odjednom da tražite nekoga da za jednu noć počinje da sve to poštuje. I to je taj problem suočavanja sa prošlošću, to nije samo neki ratni zločin, to je jedno kompleksno pitanje za jedno društvo. Ekonomska kriza najviše dokazuje da Srbija mora da se suoči sa prošlošću inače će sve više da tone u tu prošlost. Moramo da kažemo da se svaki dan upravo zbog toga udaljavamo od Evrope. Naravno, tu ulogu igra i to da Evropa ima loše iskustvo sa novoprimljenim zemljama i da srednjoistočna Evropa nije dovoljno pripremljena za taj ulazak i zbog toga je i strožija, to je jedna strana. Druga strana, kod nas se zaista nije odigrala ni tzv. baršunasta revolucija, nedostaje jedan jasan rez, nedostaje kad je nestalo nešto što je prošlo i kad počinje nešto što je novo. Ustvari, u našem slučaju današnjica je prošlost koja i dan danas traje, nema jedan rez i taj rez u svim zemljama mora da postoji. U svim zemljama u kojima to nije jasno definisano, naprimer u Rumuniji, postoje veliki privredni problemi. Nije slučajno ni što Grčka ima privredni problem. Grčki privredni problem ima svoje političke korene, jer Grčka pre ulaska u EU neke stvari nije raščistila. U EU je jako bilo važno da jedna zemlja iz tog regiona bude članica i gledali su kroz prste, evo, posle više decenija stvar izlazi na videlo. Sada se vidi koliko su ekonomija i politika izmešane, tako da mogu slobodno reći da i u Srbiji svi ekonomski problemi su u suštini i politički. Mi kažemo neuspela privatizacija, ne, neuspela politika je uradila neuspelu privatizaciju, tako da mi imamo tu neuspelu politiku, a ta neuspela politika je rodila tu neuspelu privatizaciju. To je osnovni problem i socijalni i politički i budžetski, da se moraju finansirati neuspesi tranzicije, ustvari politike. Politika sama finansira svoje neuspehe. Ali kako mi sada da kažemo ko je kriv ako vladajući sloj koji je bio vladajući u devedesetim godinama sada je isto u vladajućoj garnituri, i sad ne možete da kažete da su oni krivi, to bi bilo politički nepristojno i raspala bi se koalicija. Tako da svako je osuđen na ćutnju, svako mora da ćuti zbog grehova drugog. Tu sad imamo balans ćutnje.

Naš centralizam je jako groteskan. Nedavno sam čuo jednu statistiku, skoro da ne verujem, ali izgleda da je tačna, da od 250 poslanika 60 živi u krugu dvojke. Ako tome dodamo dedinjsku frakciju onda je to zaista jedinstveno u Evropi. Prosto ne mogu da shvatim, to je dogovor beogradskog političkog džet seta. Meni je sad žao što više ne znam šta se događa u Nišu, Kragujevcu, sem ako se desi neko ubistvo ili neki veliki skandal. Ako gledam televiziju onda dobijem dojam da je južna Srbija naprimer, mesto skandala‚ to je prosto egzotično, znate ono što nacionalne frekvencije prikazuju, da nema kulture, nema pameti, nema diskusija, nema dijaloga. Ustvari, ta slika najviše dokazuje to da su Vojvođani imali pravo, da su Vojvođani više mogli da razmišljaju o prostorima cele Srbije nego oni političari u krugu dvojke. Ustvari, Vojvođani su bili više državotvorni. Beograd doživljava jednu tragičnu sudbinu. Meni je jako žao, to je bio jako važan grad u sedamdesetim i osamdesetim godinama u srednjoistočnoj Evropi, jako otvoren. Ali onda se raspala Jugoslavija i Beograd je postao glavni grad jedne ipak manje države i od tada je Beograd uvređen, stalno ima jedan strah ili od provincije ili od Vojvodine ili od južne Srbije, sutra od Šumadije. Elita je traumatizirana, za Beograd je nepoznat taj svet izvan kruga dvojke, oni su ljudi koji bi trebalo da imaju široke horizonte bar unutar države, pa da poznaju tu državu, ali ne poznaju je, ne znaju šta se događa u Vojvodini, a kamoli na primer šta se događa u nacionalnim manjinama. Oni misle da je dovoljno da se sastaje jedan politički lider sa Pastorom – mi smo se nešto dogovorili, nešto nismo. Nije tako, svet je mnogo širi, dublji, složeniji i ja mislim da Beograd sada više ne poznaje svoju državu. To je tragično. Ponekad pogledam direktan prenos parlamenta i tamo se vidi da oni žive kao na nekom ostrvu, kao jedna ogromna svađalačka porodica. Ponekad i bacaju cipele itd, to bi čovek i mogao da pogleda kroz prste, neka bacaju ponekad cipele, pa, u redu, ali da znaju šta je stvarnost. To je problem, oni više ne poznaju svoju stvarnost. Znate, nije samo ekonomski patriotizam u pitanju, nego empatija sa jednom državom.

Treba napraviti jedan rez i jedini mogući rez je tamo negde krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Novi početak je tamo, mi tačno treba da znamo kad i šta je završeno. Uzalud ti novi zakoni dok je fundament ovakav, dok mi ustvari ne znamo gde je fundament, ne znamo gde je početak tog novog sistema. Naravno, za to je potrebna jedna veoma hrabra, odlučna politička elita. Mislim da ovo društvo to želi, ali ako se to neće ostvariti onda ljudi mogu da i na opasnim mestima traže novi svet. Mnogo manje slobode, mnogo manje ljudskosti, ali će biti više reda. Jedna haotična, anarhična agresivnost na ulici, svako će biti svakom neprijatelj, ovo društvo će se posvađati. Znate, jako je važno da građani veruju državi, a da bi građani verovali državi država mora da drži svoju reč, ako nešto javno kaže jedan državni funkcioner to mora da bude tako. Ako javno kaže da ćemo ispitati tajkune onda mora tako da bude, a to znači da već sutra počinje poimenično da ispituju, ali ne neki sudski procesi koji se rastežu u biblijska vremena. Mi uvek imamo pred sobom 500-600 godina života, nema to niko. Ljudi neće protestovati, ali na izborima će sve više težiti toj partiji koja ognjem i mačem želi da napravi red.

Svetlana Lukić: Jeste, ovo je Peščanik, radijska emisija, međutim, nas dve smo i vlasnice cele korporacije Peščanik koja u vlasništvu ima i sajt pescanik.net. Na tom sajtu možete da nađete tekstove Borisa Dežulovića, Muharema Bazdulja, Ljubomira Živkova, Kristofera Hičensa, Mirka Đorđevića, Marija Kopića i drugih koji redovno pišu za naš sajt. Vlasnice smo i of šor kompanije, neću da kažem gde, ali ono što mogu da vam kažem jeste da korporacija Peščanik ovih dana objavljuje i knjige, četiri komada. Jedna knjiga je upravo Mirka Đorđevića, koga smo vam pomenuli maločas, knjiga se zove Kišobran patrijarha Pavla. Knjigu Svetlane Slapšak Hronospore II, knjigu Srđe Popovića, knjiga se zove One gorke suze posle i knjigu Dubravke Stojanović Ulje na vodi. U današnjem Peščaniku govori autorka knjige Ulje na vodi istoričarka Dubravka Stojanović.

Dubravka Stojanović: Podnaslov ove knjige je Istorija sadašnjosti i sad to možda može da zvuči ili kao neko zezanje ili kao neki paradoks ili šta bi to sad bilo, međutim, treba odmah da se kaže da to naravno nije termin koji sam ja izmislila, taj termin postoji već dugo u struci. U svakom slučaju radi se o tome da znanja koja ima istoričar mogu da pomognu da se objasni sadašnjost. Dakle, da sa našim saznavanjem prošlosti možemo da pomognemo društvima da shvate kako smo došli do ove sadašnjosti, zašto je sadašnjost ispala baš ovakva, da li su postojali načini da ona ne ispadne ovakva. I onda na osnovu takvih nekih znanja da možemo racionalnije da mislimo o sadašnjosti i da izbegavamo greške u budućnosti, naročito one koje vrlo često umemo da ponavljamo. Fuko je u svom bavljenju istorijom sadašnjosti rekao da je istorija sadašnjosti, ako bismo je prebacili na medicinu, ustvari istorija bolesti, anamneza, dakle, da prosto pokušavamo da rekonstruišemo taj put kako smo stigli baš dovde. Odatle onda možemo lakše da nađemo izlaz ako znamo kako smo dotle stigli. Međutim, ono što je u modernoj istoriografiji povezalo prošlost i sadašnjost je pre svega delo francuskog istoričara Fernana Brodela, i on je došao do te jedne teorije o tri vremena u istoriji.

Prvo vreme je, kako on kaže, gotovo nepokretno vreme, to je vreme koje se najčešće naziva geografsko vreme, i to je vreme koje se odnosi na prirodne pojave, pre svega na samu geografiju ili klimu. To su stvari koje se menjaju stotinama ili hiljadama godina, ali koje se ipak menjaju bez obzira što ih vi najčešće u jednoj generaciji uopšte ne vidite i ne možete da uhvatite tu promenu, one se s vremenom ipak menjaju i vrlo bitno utiču na život ljudi. Evo, recimo, sad da dam jedan primer koji može biti najpoznatiji slušaocima, to je primer grada Efesa. Mnogi danas znaju taj grad iz turske turističke ponude i mnogi su ga videli, ali treba reći da je to recimo jedan od tri grada koji su u antičkom svetu imali ulično osvetljenje, uz Rim i Antiohiju. Ili, to je grad koji dan danas ima amfiteatar za 30.000 ljudi, dakle, beogradska arena ima 17.000, a Efes ima 30.000. Kada danas odete u i dalje čarobni Efes, ne može vam biti jasno zašto je on bio tako moćan grad. I možete da se osvrćete oko sebe koliko god hoćete vi taj razlog nećete shvatiti, a nećete ga shvatiti zato što je Efes nekada bio luka i to jako važna luka na putu za Bliski istok, a onda je reka ovim procesima najsporijeg trajanja nanela zemlju i on se danas nalazi na stotinak kilometara od mora i vi nigde ne vidite to more i ne možete da shvatite zašto je on bio glavni. On je nasukani grad i izgubio je potpuno svoj značaj i ostao samo kulturno dobro, ali to su ti procesi koje ne oseća nijedna generacija, koji se talože, ali koji potpuno promene život jednog kraja.

Druga vrsta vremena koju Brodel pominje je vreme brzog ritma, to je ono što mi obično učimo kad učimo istoriju u školi, to su bitke, vlade, carevi, kraljevi, ubijanja itd, to je ono što se brzo smenjuje. I to je zapravo ono što mi danas osećamo na svojoj koži, dakle, ono kad gledate dnevnik, to je ta istorija brzog ritma, to je nešto što se vrlo brzo dešava. Zato kažem da ustvari na neki način tu istoriju nije bitno ni učiti, niti je bitno o našoj svakodnevici razmišljati na osnovu tih događaja. Da bi se sve to razumelo potrebno je da se razume ta treća vrsta Brodelovog vremena, koja je i najvažnije vreme, to je to vreme koje on zove dugo trajanje, gde se radi o sporim ritmovima ili onome što on zove procesima dugog trajanja. To je vreme koje se odnosi na vrlo spore promene društva, običaja, odnosa među polovima, u okviru porodice, sistema vrednosti, društvenih struktura, društvenih grupa, političke kulture itd. Dakle, to je taj središnji deo istorije koji se zapravo sporo menja, kome je za promenu potrebno vek, dva, nekoliko generacija. I to je ono što iz dubine utiče na ono što mi gledamo na dnevniku i to ga zapravo objašnjava. Ako gledate taj dnevnik ili ako učite iz istorije samo taj brzi ritam vi lako možete da budete zbunjeni i da vas potpuno izludi ta bujica događaja, nekih neverovatnih izjava naših političara, da se zaprepastite šta je sad tu sve moguće da se kaže, s kim sve možete da se nađete u koaliciji. Da se u svom sopstvenom životu zaprepastite za koga sve možete da glasate itd, itd. Ustvari, sve te stvari su se postepeno taložile i tek ako posmatrate to u toj dužoj istorijskoj perspektivi vi zapravo razumete značenje tih događaja koji ovako često mogu izgledati potpuno besmisleni, da nemaju nikakvo značenje, da je to prosto hir tog jutra, nekome je pao na pamet, jer ne možete da ga dovedete u vezi ni sa čim. Ali zapravo, ako posmatrate te Brodelovske procese dugog trajanja onda razni događaji dobijaju svoje mesto. Ja sam često u Peščaniku govorila baš iz te perspektive dugog trajanja i evo, prosto da bi slušaoci znali o čemu govorimo, to su one situacije kada ja govorim o kraju 19. veka, a svi se smeju zato što svi prepoznaju to danas. Dakle, to su te situacije koje su identične, kad recimo govorim o Beogradu pa kažem – misle se da li da prvo srede ulice, pa da ih kopaju zbog kanalizacije ili da prvo kopaju pa da srede, i onda o tome razmišljaju 40 godina i na kraju urade najskuplje i najpogrešnije, dakle, kad ja pričam o tome ili kad recimo pričam o srpskom parlamentarizmu s početka 20. veka i kažem kako je ključna ideološka rečenica vladajuće stranke Nikole Pašića bila da vlada ima pravo da krši zakon, opet se svi smeju zato što opet svi to prepoznaju. E sada, kad smo kod tog prepoznavanja, ljudi obično kažu – pa, to znači da se istorija ponavlja. To ne znači da se istorija ponavlja, istorija se nikad ne ponavlja, ona nikada nije ista, ali to znači da postoje procesi dugog trajanja koji čine da ti događaji budu sasvim prepoznatljivi, da ih mi sasvim dobro razumemo iako nas deli čitav vek i to vek krcat upravo ovim događajima brzog ritma, nema šta nam se nije dogodilo. Bili smo mala Srbija, pa velika Jugoslavija, pa opet mala Srbija, bili smo kraljevina, pa smo republika, pa smo imali nekoliko diktatura, nekoliko svetskih ratova, nekoliko lokalnih ratova, nekoliko genocida, sve smo probali, revolucije, sve smo to uradili. A opet, ono što ja ili drugi istoričari govorimo o 19. veku, to je opet sasvim prepoznatljivo. Prema tome, to su ti procesi dugog trajanja, to je to mesto u istoriji koje se vrlo sporo menja.

Politička kultura je jedan od tipičnih primera procesa dugog trajanja, dakle, svašta može da se desi na ovom površnom nivou istorije, ali to razumevanje politike, gde se politika razume kao rat, to razumevanje onog drugog u politici da je on nužno samo neprijatelj, to razumevanje vaših međusobnih odnosa, gde jedini odnos može biti da ga uništite, izgazite i potpuno ponizite su stvari koje se menjaju veoma sporo bez obzira u kom smo režimu, da li je to sad kraljeva diktatura, da li je komunizam, da li je Tadić, to je zapravo potpuno nevažno. Bitno je da se to suštinsko razumevanje politike sporo menja ili se ne menja uopšte. Dakle, taj prvi deo knjige se i zove Dugo trajanje i on okuplja tri teksta u kojima sam pokušavala upravo da na osnovu jedne analize poslednjih 200 godina srpske istorije analiziram kako smo mi sada tu došli. Knjiga se zove Ulje na vodi i ona je dobila naslov po prvom tekstu i ta metafora ustvari znači jedan dosta bolan zaključak do kojeg sam došla iz tih analiza poslednjih 200 godina. Ljudi i ovde i u inostranstvu pogotovo često umeju da kažu – ma, tu nema ničeg demokratskog, ma, nema tu ništa, to je autoritarno društvo, to se sve vrti, ničeg tu nikad nije ni bilo. Te analize pokazuju da to uopšte nije tačno, ali da je zaključak zapravo još porazniji. Tu je uvek svega toga bilo, dakle, bilo je pojedinaca koji su vrlo dobro razumeli sve te moderne zapadne političke koncepte i koji su zaista bili i liberali i demokrate. Bilo je grupa, bilo je, što bi se reklo NGO, bilo je raznih organizacija, uvek je bilo vrhunske štampe, uvek je bilo čak i političkih stranaka, ali te grupe nikad nisu uspele da pretegnu. I to je to ulje na vodi, dakle, gde sam ja iskoristila tu metaforu pokazujući da su te demokratske tačke uvek ostale izolovane kao što ulje ostaje izolovano od vode, da one nikad nisu mogle da prekriju celinu, da one nikada nisu međusobno mogle da se povežu, jer su prosto tačke i one nisu to društvo mogle da povuku. Dakle, nije tačno da nikad ničeg nije bilo, gore je, uvek je toga bilo, ali to nikad nije moglo da pređe onaj rubikon, da pređe onu granicu posle koje bi Srbija postala zaista jedna drukčija zemlja, drukčijih vrednosti, drukčijeg odnosa, drukčijeg razumevanja politike. I to je nešto iz čega mislim da do danas nismo izašli.

Drugi deo knjige posvećen je analizi udžbenika istorije, o čemu sam takođe vrlo često govorila na Peščaniku. Za mene su udžbenici istorije jedna vrsta indikatora, pogotovo u Srbiji zbog toga što mislim da je ovo poslednja zemlja u regionu koja ima samo jedan udžbenik istorije. Dakle, sad je usvojen neki zakon koji bi omogućio više alternativnih udžbenika, ali videćemo kako će on da funkcioniše. Do sada je postojao jedan udžbenik, taj udžbenik je izdavao zavod za udžbenike i odobravalo ga je ministarstvo. Dakle, to je jedna vrsta istine o prošlosti na koju ministarstvo stavlja svoj pečat i zbog toga je to za mene indikator, jer je to za mene uvek značilo samo jedno, tj. to je ono što ministarstvo, tj. vlada želi da njeni građani misle da je njihova prošlost, pa samim tim i njihova sadašnjost. Dakle, to ne govori o prošlosti, jer tu ničeg o prošlosti nema, to govori o sadašnjosti, dakle, šta mi hoćemo da naša prošlost bude, kako mi hoćemo da izmesimo tu prošlost da bi ona nekako tu našu sadašnjost demfovala, da bi nekako naša sadašnjost bolje legla. Ti udžbenici su menjani dva puta u poslednjih 20 godina, dakle, prvo smo imali one udžbenike socijalističke Jugoslavije. Oni su promenjeni ’93. godine da bi se rat koji je tada bio u toku, rat u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj smestio u potreban politički istorijski kontekst. I bilo je potrebno hitno izmeniti istoriju, izbaciti sva bratstva i jedinstva, izbaciti sve primere zajedništva, saradnje, pa čak i zajedničke puteve i trgovinu i jezik i pismo, izbaciti sve što je zajedničko, napraviti jednu sliku o konfliktnoj prošlosti. Utvrditi da je ona takva, piše tamo i godina, kažu od 1525, ne znam, ja nigde tu godinu nisam našla, ali eto, za udžbenik se nađe i godina. Dakle, tad su počeli pokolji između Srba i Hrvata i otprilike sugeriše se, logično je da se oni i sada biju, jer oni ne bi znali šta drugo da rade, ti Srbi i Hrvati. Tako vam predstave istoriju da vam taj rat iz ’92. i ’93. godine izgleda kao apsolutno jedino moguće i ne vidite šta je iz te prošlosti moglo drukčije da izađe. Dakle, to je bilo tada zanimljivo i to je bila jedna vrsta, da kažem, eksperimenta in vivo sa istorijom. To se ponovilo posle političkih promena 2000. godine, izašli su novi udžbenici i sada su oni dobili jedan novi zadatak. Njihov novi zadatak je bio da se nađe antikomunistički predak, dakle, ovi Miloševićevi nisu bili sigurni u tom svom odnosu prema komunizmu, nacionalizmu, oni su držali i sedeli na obe stolice. E, sada ova nova vlast je htela sebe da predstavi kao potpuno jednu novu, demokratsku, takoreći evropsku snagu koja je pre svega antikomunistička. Tada je krenula jedna hitna potraga po istoriji da se nađe jedan odgovarajući predak i da mi kažemo – e, ovo sada, to je sada naša prava prošlost. I pošto se to kod nas sve uvek radi na brzinu, a uvek postoji i određeni koterijski interes, da tako kažem, taj predak je vrlo brzo tokom jednog leta proizveden, nađen u šumi i iz nje je izvađen Draža Mihailović. Prema tome, poenta promene udžbenika je bila da se promeni Drugi svetski rat i da se zamene te dve strane, da partizani postanu bad guys, oni koji su kolaborirali, oni koji su činili ratne zločine, oni koji su otprilike sve vreme sarađivali s Nemcima, dok je četnicima sada potpuno oprana biografija. To je nešto što pasionirano istražujem zato što je to najbolji indikator onoga šta smo mi danas. E, sad je problem što se ti udžbenici ipak ne mogu brzo menjati, to sad zavisi od programa i od planova i velika je ta školska populacija, ne možeš sad iz meseca u mesec da menjaš istoriju. A ona se s druge strane u našoj javnosti menja iz meseca u mesec, pa sada imate udžbenik gde su četnici zapravo ta glavna oslobodilačka strana, doduše, malo je nejasno zašto je ta strana onda izgubila Drugi svetski rat, to je zabašureno. Ali onda imamo ono što smo pričali u Peščaniku, onda dolazi Medvedev 20. oktobra prošle godine i mi na brzinu promenimo istoriju i opet uvedemo u priču i Ruse i partizane, onda opet menjamo nazive ulica i obećamo i Konuzinu i svima, sve ćemo mi to da uradimo i opet ćemo da promenimo istoriju. Ili sada pre neki dan zbog koalicionih razloga imamo grandioznu proslavu Bate Živojinovića i sada ponovo ceo državni vrh sedi, gleda Valtera, svi smo mi Valter itd. Dakle, mi sad imamo ponovo tu identifikaciju s partizanskim filmom koja je u potpunoj suprotnosti sa onim što đaci uče u školi. I sad, šta oni jadni da misle? Dakle, kreću im na televiziji ciklusi partizanskih filmova, Boris Tadić je u Sava Centru sa Valterom, Medvedev je ili bar njegov duh takođe tamo, a udžbenik je u potpunoj suprotnosti sa tom realnošću. I sad to je ono mesto gde istorija sadašnjosti ima jednu posebnost, gde zapravo ta istorija treba da deluje na sadašnjost. Dakle, gde ti naši rukovodioci misle da ako promene istoriju da će onda i ta sadašnjost nekako da bude drukčija. To je dodatni pokazatelj potpuno rastrojenog društva, opasno je to što je ono rastrojeno baš na pitanju fašizma i antifašizma koji su izuzetno opasni, pogotovo posle ratova za etničke granice koji su doveli do genocida. Dakle, kada se tu igramo sa prošlošću onda zaista ne možemo govoriti o bilo kakvoj izvesnoj budućnosti.

Treći deo knjige posvećen je današnjim političkim strankama u Srbiji. Tu se nalaze dva moja teksta, jedan je iz sad već zaista davne 1994. godine, to je tekst iz poznate knjige Srpska strana rata, i prosto uvek koristim priliku da podsetim na tu knjigu. Tu je knjigu uredio Nebojša Popov, cilj te knjige bio je između ostalog da utvrdi ulogu svih ključnih nacionalnih institucija u Srbiji u proizvodnji ratne ideologije. I tu su razni autori analizirali Udruženje književnika, Srpsku akademija nauka i umetnosti, Univerzitet, crkvu, Crvenu zvezdu. Dakle, ključne institucije našeg društva i ulogu njihovih vodećih ličnosti u proizvodnji onih ideja koje su Srbiju na kraju odvele u rat. Ja sam tada dobila domaći zadatak da uradim političke stranke, s tim što je naravno bilo neophodno poći od ranih osamdesetih godina i analizirati ličnosti koje će kasnije, ’90. godine osnovati prve opozicione stranke. I ono što je za mene bio fascinantan zaključak još dok smo radili na tom zajedničkom projektu bila je činjenica da ma s koje od ovih tačaka se proučava to pitanje, dakle, bez obzira da li se gleda sa stanovišta crkve, univerziteta, stranaka, književnika ili bilo koga drugog, svi smo nekako došli do godine 1985. kao presudne. Pokazalo se da su te godine prvi put javno počele da se iznose ideje o tome da Jugoslaviju treba reorganizovati, da granice nisu pravedne, da je srpski narod potlačen. Počelo je pravljenje žrtve, što bi rekao Matija Bećković – ostatka zaklanog naroda, što je jedna vrsta davanja indulgencije za sve ono što će se kasnije desiti, jer žrtva ne može ništa loše učiniti itd, itd. To se prvo pojavilo u štampi koja pripada crkvi, onda se širilo na književne časopise, u prvom redu Književne novine. I onda se postepeno širilo preko žute štampe, Duge, Intervjua itd. Ono što je važno u svemu tome je činjenica da Slobodan Milošević dolazi na VIII sednicu krajem ’87. godine, a da su te ideje već potpuno opčinile srpsku javnost najmanje dve godine pre nego što je on došao na vlast. To je za mene ključan zaključak i tu recimo istoričari mogu da pomognu u razmišljanju o dubini naše krize, jer onda vi sasvim drukčije vidite stvari i onda se Slobodan Milošević pokazuje zapravo kao jedan izvođač radova. On izgleda kao čovek koji je taj program zapravo pokušao da primeni, jer taj program naravno nije primenjiv, ali eto, on se trudio deset godina da te granice promeni, da te narode raseli i da dobije državu kako se zvanično zvala – u kome će živeti ceo srpski narod. To je vrlo važno da se razume zato što onda vidimo dubinu krize u kojoj se nalazimo, onda vidimo da je taj program davno napravljen, da je srpska elita postigla konsenzus oko tog projekta, da su najveći njeni delovi od crkve i svih važnih institucija u njemu učestvovali i njega stvorili. I samim tim vidimo zašto s padom Slobodana Miloševića ništa nije moglo da se reši. On je zaista tu bio neko ko je postavljen ili nije postavljen, ko je došao da to primeni, pa nije uspeo, ali taj program je bio tu pre njega i ostao je posle njega. I zato taj program nije doveden u pitanje jer se stalno govori o Slobodanu Miloševiću, dakle, to je skretanje pažnje, to je tzv. zamena teza. Mi moramo da govorimo o tom programu i mi se zbog toga i dalje vrtimo u tom krugu.

Šta sad mi možemo da uradimo s tom prošlošću? Možemo da kažemo da se ona nama uopšte ne sviđa, da nam je ona nikakva ili možemo da kažemo da su neki njeni delovi nikakvi, što obično naša politička elita uradi, pa izbriše te delove, frk, frk, brzo mi malter pobacamo po onome što nam se ne sviđa. Međutim, tako nećemo nikada raščistiti s tim kuda treba da idemo. Nedavno sam u knjizi Srđe Popovića, koja takođe treba da izađe uskoro u izdanju Peščanika, čitajući taj rukopis našla jednu vrlo važnu rečenicu – da je zapravo ta prošlost čuvar vitalnih resursa za obnovu sadašnjosti. Dakle, to je taj prostor iz kojeg moramo da nađemo, iscedimo svoj sistem vrednosti, iz kojeg moramo da nađemo te ličnosti koje će zaista simbolizovati te vrednosti, ako naše društvo naravno hoće bilo gde da ode. Dakle, prošlost i suočavanje s tom prošlošću, ali ne kad kažu suočavanje s prošlošću samo suočavanje sa zločinima, ne, zločini su posledica, nego suočavanje sa svim tim veoma različitim procesima. To suočavanje može biti jedna, da tako brutalno kažem, kopča sa razumom, dakle, bez te kopče sa razumom mi zaista kao guske u magli ne znamo gde idemo. Drugo, ono što može da se zaključi iz tih procesa dugog trajanja jeste nešto što mislim da je stvarno važno i zbog toga mi na Peščaniku uopšte govorimo o istoriji, zašto bismo se time inače bavili, jer meni građani kad pričamo o toj istoriji oni obično kažu – jao, pa svaki put kad vi pričate mi padnemo u depresiju, pa ne možemo to više da slušamo, pa, dokle to više tako, nema nikakve nade ako je bilo 200 godina i biće još 200 godina, to je začarano, iz toga ne može da se izađe. Međutim, procesi dugog trajanja su tu baš da bismo shvatili da nije tako, da istorija nije taj fatalni krug, da ona nije nikakva sudbina, metafizika, astrofizika, astrologija. Ti procesi dugog trajanja govore o tome šta je sve bilo potrebno da se vuče dugo kroz istoriju da bi u jednom prelomnom trenutku stvari krenule baš u pravcu u kome su krenule. Dakle, upravo da shvatimo da je u svakoj istorijskoj situaciji uvek bilo alternativa. To ljudi lako zaborave, a to je velika mudrost i veliko znanje, da u svakoj situaciji, pa čak i ako ona izgleda i izuzetno teško i sa malim manevarskim prostorom, uvek imate bar još jedno drugo rešenje, jer je istorija prosto procesima dugog trajanja uvek pripremila mnoštvo izlaza iz jedne situacije.

Nama uvek sve izgleda bezizlazno, zaboravljamo da su pripremljeni izlazi, ali ih ne vidimo upravo zato što vidimo samo ono kratko trajanje, onaj brzi ritam koji nas potpuno porazi. Često mislim na ono što je Žarko Korać govorio sećajući se Zorana Đinđića o tome kako je Đinđić donosio odluke. Žarko Korać je pričao kako on zaspe Đinđića raznim podacima, a Đinđić kaže – čekaj, Žarko, nemoj da te odvuku detalji, izađi odatle i gledaj u viziju. I ta vizija uvek postoji samo što je mi ne vidimo od tog brzog ritma. Ta istorija sadašnjosti može da nam pomogne da shvatimo uzroke i da se nekako, kako bih rekla, raščaramo kao uspavana lepotica, da se nekako iz toga probudimo i kažemo – aha, čekaj, pa jasno je ustvari zašto smo mi dovde došli. To nije posledica ludila, to nije posledica onoga što ti proizvođači ludila vole da kažu – sazidali smo kuću nasred puta, pa sad, kao šta drugo da radimo nego da budemo ludi. Pa, nije, mnoge su nas stvari dovde dovele i mi zapravo analizirajući te procese tek tada možemo da shvatimo šta ustvari treba da se menja.

Ako se vratim na medicinsku terminologiju s kojom sam počela, istorija sadašnjosti je slična homeopatiji, ona zapravo leči uzrok, a ne simptom. Dakle, ona onda neće lečiti ova dnevna ludila, ove najneverovatnije prevrate, preokrete, izjave koje vi ne možete da razumete, ona će lečiti onaj uzrok koji je doveo do toga da taj politički život vama izgleda potpuno iracionalan i neshvatljiv. On naravno nije iracionalan i neshvatljiv, on ima svoje razloge i naš zadatak, moj zadatak, tako ga razumem, jeste da stalno iznova tumačimo te uzroke i da udaramo na njih, a ne na ono kako nam to dnevno izgleda.

Dilema je da li je to genijalna politika koja onda obezbeđuje i levi i desni spektar i centar i Kosovo i Evropu, da li je to jedan genijalan način koji zapravo povezuje sve ili je to nešto drugo, čega se ja sad zaista sve više bojim, da je to sasvim iskreno. Dakle, prvo sam mislila – to je cinično, i kako možeš to da govoriš i kako možeš da kažeš – i Kosovo i Evropa, kad znamo da su to različiti sistemi vrednosti, ne sad što će tebe Evropa da tera da priznaš Kosovo, to je drugo i dnevnopolitičko pitanje. Nego ti moraš da se odlučiš u kom ćeš svetu da živiš i da li ćeš da kažeš da su na Kosovu počinjeni zločini koji su dali međunarodno pravo Kosovu na otcepljenje, ili ćeš da pričaš da nema prava na samoopredeljenje. Dakle, to je pitanje. E, sad, lako je reći – to je populizam i demagogija, i sad oni prave te građane blesavim i kao, onima koji hoće da čuvaju Kosovo, daju Kosovo, onima koji hoće Evropu, obećavaju Evropu. Sad sve više mislim da je to jedna pojednostavljena politička analiza. Verujem da ti ljudi stvarno to misle, jer to pogledajte na bilo kom polju, pogledajte koji ćemo most da gradimo u Beogradu, hoćemo prvo da sazidamo ovaj preko Ade, pa da popravljamo Gazelu ili ćemo prvo da popravimo Gazelu, pa da zidamo Adu, ili ćemo, pak, da zidamo onaj kineski. Ili ustvari nećemo ništa nego ćemo metro. Čekaj, bre, mislim, nisu to laka pitanja, ali ima neki red. To je isto sa Kosovom i sa Evropom, to je isto sa svim ovim pitanjima koja su, što ti kažeš, razroka. Ja verujem da u tim glavama nekako nema te sređenosti ili još gore da pomislim da oni nešto ustvari misle u svom konceptu vrednosti i ideja, a znaju da to nije u redu, pa onda hoće jadni da nauče ono što bi trebalo da misle. I onda, oni su u stalnom tom raskoraku između onoga što bi trebalo da misle kao neki Evropljani, kao neke demokrate, oni nauče tu lekciju, ali je zapravo ne usvoje.

Za to se u toj teoriji znanja obično kaže da je to nešto što je osvojeno, ali nije usvojeno znanje. Dakle, naučili su oni i šta je Evropa i koji bi most trebalo izgraditi, koji bi zakon trebalo doneti, ali to je kao funkcionalna nepismenost. To je tako, oni znaju slova i test bi položili, ali kad treba da kažu šta su pročitali oni ne znaju. E, na taj način sve više počinjem da vidim tu razrokost kao zapravo jedan mnogo dublji problem zamajavanja naroda nego što je populizam. I populizam je užasan problem, jer smo izgubili deset godina, ali ovo je suviše ozbiljno. Mislim, nismo mi izgubili samo deset godina, mi smo izgubili 200 godina i onda moramo da se pitamo šta su sve uzroci. Mi i dalje tragamo za svim tim uzrocima kako jedan narod, jedno društvo mogu da se dovedu do takvog poraza kao što je to uspelo našem društvu, to je zaista krucijalno pitanje.

Svetlana Lukić: Ako je u pravu Dubravka Stojanović, onda za ovu malodušnost, slabost i smrvljenost razlog ne može biti to što postoji neka sudbonosna prepreka koja nas stalno nešto sprečava, onda je ova malodušnost proizvod osećaja nesposobnosti da ostvarimo svoje potencijale. A neki od nas to makar znaju, neki ne znaju. Ovo je bio Peščanik. Uskoro nam se približava kraj sezone, mi se svakako čujemo sledećeg petka. Hvala vam što ste bili sa nama, a Novosađane obaveštavamo da smo u ponedeljak u 19 sati na promociji u Novom Sadu. Govoriće upravo Dubravka Stojanović i Mirko Đorđević. Za Beograđane spremamo promociju 28. juna, na Vidovdan.

Emisija Peščanik, 11.06.2010.

Peščanik.net, 11.06.2010.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija