Pročitah nedavno izvrsnu knjigu Dubravke Stojanović, još izvrsnije nazvanu „Ulje na vodi“. Moram priznati da mi naslov – osim što lepo zvuči – nije bio jasan, a da budem sasvim iskren – nisam ni tražio skriveno značenje dok ga autorka sama nije objasnila u intervju u NIN-u. Ukratko: kapljice ulja na vodi su metafora demokratskih i modernizacijskih tendencija koje od nastanka Srbije kao moderne države „ne uspevaju da se spoje u jednu celinu“.
Odavno nisam naišao na bolju definiciju ovdašnje političke istorije. (Drugih istorija, uostalom, teško i da ima.) Istoričarka po obrazovanju, Dubravka Stojanović svoje teze potkrepljuje neoborivim argumentima dokumenata. Iz tih dokumenata i autorkinih komentara izranja prilično mračna slika novije srpske istorije. Mnogi mitovi – na primer onaj o Kraljevini Srbiji kao uzornoj onovremenoj demokratskoj državi, posle pažljivog iščitavanja „Ulja na vodi“ padaju u istu tu vodu.
Iz pročitanog proizlazi da je od sticanja nezavisnosti naovamo demokratija u Srbiji bila veoma papirnate prirode. I u XIX veku, upravo kao i u XXI, donosili su se velelepni ustavi i pisali odlični zakoni, ali je i onda, kao i sada, ustavnost i zakonitost bila čisto dekorativne prirode. Jer, ruku na srce, čak i ovaj aktuelni, smandrljani i na lopovluk doneti ustav uopšte ne bi bio loš pod uslovom da se primenjuje. Još da je ustavopisac bio dalekovidiji i u konštituciju uneo član po kome svi Srbi treba da žive dvesta pedeset godina, gde bi nam bio kraj. Aktuelni zakoni su da ih na srce priviješ, ali šta da se radi kada ni sudije ne daju pet sitnih para za te zakone. U stvarnosti XIX veka, baš kao i u stvarnosti XXI – zaključićemo posle čitanja ulja na vodi – sve se odvijalo kao i danas. Odluke su donošene mimo institucija, vladale su samovolja i voluntarizam, a ni lopovluku i korupciji nije loše išlo.
Vaistinu, blizu je pameti da se nije baš sve moglo srušiti prekonoć, kao što nam se učinilo posle dolaska Miloševića na vlast. Urušavanje ideje države i vašarska sprdačina sa osnovnim principima demokratije imali su – kako vidimo – dugu predistoriju. Ono što me je istovremeno i nasmejalo i zabrinulo jesu citati onovremenih političara koji se mirne duše mogu staviti u usta Tome Nikolića ili Palikuće, kao što bi se mnoge izjave pomenute gospode mirne duše i po skupe pare mogle izvesti u podaleku prošlost. Odavno ja podozrevam da je potajni cilj srpske mainsteram politike zapravo zaustavljanje vremenskog toka, ali do čitanja „Ulja na vodi“ nisam, što no se kaže, imao dokaze. Sada ih imam, ali mogu da se slikam sa njima. Vodostaj baruštine na kojoj plivaju kapljice demokratskog i modernizacijskog ulja nije opao ni za milimetar. S tim što je voda već sasvim ustajala, usmrdela i puna punoglavaca. Eto, uzgred, još jednog objašnjenja opsednutosti teritorijama: nesposobne da se uhvate u koštac sa izazovima eluzivnog i ograničenog resursa kakvo je vreme, naši samozvani voždovi izlaz priviđaju u teritorijalnom proširivanju kao jedinom mogućem pravcu kretanja. To, u prvo vreme uspešno, proširivanje atara po svaku cenu (da ga nije bilo, danas bi bilo najmanje 30.000.000 Srba) nije imalo za ishod sanjano ujedinjenje svih Srba nego njihovo potapanje u kaljugu istorijske entropije. Došli smo do toga da više nemamo kud ni u prostoru ni u vremenu. Možda je vreme da ulje prekrije vodu. A možda i nije. U svakom slučaju: must read!
Danas, 27.09.2010.
Peščanik.net, 29.09.2010.
