Fotografije čitateljki, Lazara Marinković, Ruševine Beograda

Fotografije čitateljki, Lazara Marinković, Ruševine Beograda

Posle tehnološki revolucionarnog iskaza Nikolića o permanentnoj zauzetosti telefona na društvenim mrežama, valja ga ostaviti da i dalje pokušava ono što ne može: da uspostavi „mobilnu komunikaciju“ sa mrežama koje ima u vidu.

Da on nešto hoće u odnosu na Tužilaštvo za ratne zločine – hoće, ne treba dokazivati. Važno bi bilo videti šta stvarno može u svem tom htenju. (Ko ga inspiriše na „definisanje“ zavisnosti nadležnog tužioca, verujem da je izvesno.)[1]

Zato bih najpre da objasnim šta znači ustavni i zakonski epitet koji svakog javnog tužioca označava kao samostalnog, dok je, za razliku od označavanja sudije, izostao epitet nezavisnosti.[2] Pravni (ali ne i pravi) odgovor nije teško dati. Budući, dakle, da javni tužilac jeste samo samostalan, ali ne i nezavisan, valja utvrditi u odnosu na koga ta zavisnost postoji, kao i u čemu se sastoji.

Prvo, dakle, kome je to javni tužilac podređen (upravo ovu reč koristi Zakon o javnom tužilaštvu)? Svaki javni tužilac je podređen neposredno višem javnom tužiocu.[3] Tužilac za ratne zločine podređen je Republičkom javnom tužiocu, jer samo je on/ona viši u rangu. Izvesno je da pravno, tj. u svetu normi, Tužilac za ratne zločine nije podređen predsedniku Republike niti je od ovog zavisan: „Zabranjen je svaki uticaj na rad javnog tužilaštva i na postupanje u predmetima od strane izvršne i zakonodavne vlasti, korišćenjem javnog položaja, sredstava javnog informisanja ili na bilo koji drugi način kojim može da se ugrozi samostalnost u radu javnog tužilaštva“.[4] Pa sad neka vidi Nikolić u sadejstvu (saizvršilaštvu?) sa svojim savetnikom u koju granu vlasti bi sebe kvalifikovao i da li se njegovo realno ponašanje može dovesti u sklad sa normativnim. Uostalom, odstupanje realnog ponašanja većine vladajućih naših političkih mislilaca od normativnog je ono na šta se pučanstvo/podaništvo naše već naviklo, tako da tek „zauzetost broja društvenih mreža“ izaziva koliko-toliko masovnu reakciju.

Drugo, na koji način je jedan javni tužilac podređen drugom, u odnosu na njega, višem? Tako što viši javni tužilac ima pravo da preduzme sve radnje iz nadležnosti nižeg, uz davanje obrazloženja (devolucija),[5] tako što viši javni tužilac može ovlastiti jednog od nižih javnih tužilaca da preduzima radnje iz nadležnosti drugog njemu takođe podređenog tužioca (supstitucija)[6] i tako što može izdati nižem javnom tužiocu obavezno uputstvo za postupanje u pojedinim predmetima kada postoji sumnja u efikasnost i zakonitost postupanja datog nižeg tužioca.[7] Ima toga još u normativnom svetu što (treba da) služi zaštiti nižeg javnog tužioca od samovolje višeg. U našem slučaju se pitanje normativne podređenosti Tužioca za ratne zločine Republičkom javnom tužiocu nije postavilo, izuzev ako se ne uzme da se predsednik Republike toliko zaneo i uživeo u ulogu najvišeg mogućeg tužioca, uprkos svemu – naročito uprkos tome što ne ispunjava obrazovne uslove za to svojstvo i uprkos istrajnom javnom ćutanju aktuelne Republičke javne tužiteljke.

Da li se to Nikolić pravi da ne zna ili odista ne zna gde mu je mesto u ovoj maloj pseudo-tužilačkoj aferi? Teško je ovde povući granicu između biti i hteti – biti Toma i praviti se Toša. Kao radnu pretpostavku uzimam da se radi tek o pravljenju atmosfere za ono što Tomislav Nikolić može. A može, na osnovu Zakona o pomilovanju (potiče iz vremena nekadašnje SRJ) i Krivičnog zakonika, osloboditi pojedinog okrivljenog daljeg krivičnog gonjenja ili krivično osuđenog daljeg izdržavanja kazne.[8] Time se predsednički birane reči „Šta to kopaš po Srbiji, Vukčeviću!“ mogu pročitati – a na osnovu dobrohotne i samilosne prirode[9] dotičnog predsednika i adornovske potuljenosti njegovog savetnika[10] – kao nova pravno-politička misao: „Samo ti kopaj, ionako ću ga, sve mojom rukom dekorisanog i osveštanog, ja pomilovati!“ Proizvođenje abolicionističke atmosfere valja dopuniti stručno formulisanim predlogom profesora Vojislava Šešelja: „Lider SRS Vojislav Šešelj tvrdi da se sa Tomislavom Nikolićem i DSS dogovorio uoči mitinga zbog Kosova u februaru 2008. da se ’kamenuju’ ambasade SAD i Nemačke i traži da aktuelni predsednik Srbije abolira od svake odgovornosti policijske generale koji se sumnjiče da nisu sprečili te napade“ (Vesti on line 5.3.2015). Da li će predsednik podleći novo-abolicionističkom pokretu zavisi od njegovog razumevanja nadležnosti Tužioca za ratne zločine, kao i podsećanja na pomenuti Zakon o amnestiji, kojim su izrično od amnestije bili izuzeti osuđeni za ratne zločine. A možda bi se mogao prisetiti svojih naprednjačkih reči, izrečenih doduše iz sedeće pozicije radikalskog beta-mužjaka (jer zna se ko je alfa): „Ja klečim i tražim pomilovanje za Srbiju zbog zločina koji je izvršen u Srebrenici. Izvinjavam se za zločine koje je u ime naše države i našeg naroda učinio bilo koji pojedinac“ (Blic on line 25.4.2013).

Bilo bi dobro, zbog svega, da se predsednik odrekne reči koje glasno, ali prazno zveče a njemu ionako ništa ne znače, jer rizikuje da zapadne u nemoguću misiju zazivanja društvenih mreža telefonom. Nego da lepo da’ne dušom, uzme u ruke svoj mobilov, zazove one koje mu se javljaju, sedne u svoj Mercedov[11] i ma’ne rukom ka „stotinj žurnalistov“[12] koji su mu, iz duga vremena stalno za petama, ali bez reči. Sasvim kao na Coraxovim karikaturama, na kojima ostavlja bolji utisak nego kad počne da… govori.

Peščanik.net, 10.03.2015.

Srodni link: Dejan Ilić – Duh zločina

———–    

  1. Ima on svog savetnika, Olivera Antića. Od novijih tekstova o ličnosti i delu, preporučujem Todor Kuljić „Ekonomija srpske krvi“, Politika, 1. mart, ali još i više tekst samog dramskog subjekta, tj. O. A., u istom listu od 6. marta, pod „kreativnim“ naslovom „Kuku, Todore“.
  2. V. čl. 156. st. 1. u vezi sa čl. 149. Ustava Srbije.
  3. Čl. 16. st. 1. Zakona o javnom tužilaštvu.
  4. Čl. 5. st. 2. Zakona o javnom tužilaštvu.
  5. Čl. 19. st. 1. Zakona o javnom tužilaštvu.
  6. Čl. 20. st. 1. Zakona o javnom tužilaštvu.
  7. Čl. 18. st. 1. Zakona o javnom tužilaštvu.
  8. Čl. 110 Krivičnog zakonika u vezi sa čl. 1. Zakona o pomilovanju.
  9. Ne treba zaboraviti da je početak Nikolićeve vladavine spektakularno obeležen ne vatrometom već Zakonom o amnestiji, donesenim u oktobru 2012. godine, lakim potezom vladajuće skupštinske većine na osnovu olakog predloga Vlade. Kao i sam motiv za donošenje ovog zakona (prenatrpanost zatvora), tako i njegovi ishodi (ponavljanje krivičnih dela od strane nekih amnestiranih) ne mogu se dobro oceniti.
  10. Savetnik se u svom već spomenutom tekstu “Kuku, Todore”, Politika, 6.3.2015, u maniru Adornovog bicikliste – gazi onog ispod, a to su u konkretnom slučaju profesori Todor Kuljić i Jovica Trkulja, a sagni glavu među ramena što niže i podređeno pred onim ko je viši – obrušio pravedničkim gnevom na puko podsećanje o njegovom autoritarno-biciklističkom profilu. Ostalo je pomalo zamagljeno ko je taj viši. Poznajući personu dramatis, tj. Olivera Antića dugo, nisam pala u zamku da pomislim da kao višeg od sebe smatra predsednika Republike. Ne, on jasno pokazuje kome se ulizuje, kao antipodu onog po kome gazi. Taj predmet njegove adoracije uprkos svemu o čemu piše jeste – kako ga on označava – Broz, samo se u ovoj prilici zove Vojislav Šešelj. Tekst uopšte ne treba pročitati zbog slike bicikliste – ona je nesporna. Nego najpre zato što neko, prebacujući prof. T. Kuljiću nepoznavanje prava, a time i nerazumevanje duboke potrebe za rehabilitacijom Dragoslava Mihailovića, dozvoljava sebi neverovatne frojdovske omaške i apsurdne tvrdnje. Predočavam čitaocu samo jednu. Persona Antić hvali sebe: „Taj deo je nastavak napada na moju malenkost, koji su pojačani upravo kada sam se posvetio i maksimalno angažovao na planu povratka srpskim vrednostima“ (npr. vraćanje svih preminulih članova dinastije Karađorđević na Oplenac). “Da li je čak i na tom planu odista „srpska vrednost“ – ekshumacija preminulih članova ma kako poznate porodice, štaviše i dinastije i njihovo zakopavanje na drugom mestu? Kako ta „srpska vrednost“ izgleda u ključu iskopavanja članova nepoznatih albanskih porodica i njihovog zakopavanja na drugom mestu – ne radi vraćanja u postojbinu predaka, već radi skrivanja zločina? Da li je ova persona dramatis odista vrhovni sudija na planu „srpskih vrednosti“? Ili samo razuzdano varira jednu od najstrašnijih narodnih kletvi (primila se dobro među svim narodima i narodnostima bivše Jugoslavije): „Dabogda im zemlja kosti izbacila“. Zato je važno da savetnik ostane tu gde jeste i gde mu je mesto. Samo u fusnoti.
  11. Mobilov i Mercedov su nezamenjivi gedžeti jednog od junaka Vladimira Sorokina (“Dan opričnika”).
  12. Kao što nedavno reče Tomislav Mobilovič Nikolič Vladimiru Vladimiroviču Putinu.
The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.