Radio emisija 25.03.2011: Dejan Ilić, premijera filma u Novom Sadu: Srđa Popović, Dubravka Stojanović, Žarko Korać i Vesna Pešić.

Svetlana Lukić: Vladimir Putin je brzinom misli protrčao kroz Beograd, jurili su ga svi, patrijarh, predsednik, rektor, niški bajkeri, fudbaleri, da mu uruče darove… davao je ko je šta imao: ordenje, monografije, doktorate, dresove, a visoki gost je uzeo šta je u letu uhvatio. Ne znam šta se govorilo iza zatvorenih vrata, ali ovo što nam je bilo dostupno da vidimo bilo je zazorno gledati. Premijer Cvetković, koji se sa aerodroma do palate Srbije dovezao koleginom limuzinom marke zil – 41052, koja može da izdrži manji nuklearni udar, i da umesto točkova pređe na vožnju gusenicama, prepričavao je novinarima kako izgledaju sedišta limuzine, kako su ta kola toliko velika da u njima može da se održi konferencija… Tadić je dragom gostu objašnjavao kako su nam slični jezici, pismo, a naročito trobojke, šefica najveće poslaničke grupe nam je prepričavala kako je Putin, veliki šeret, rekao – eh, da mi u Dumi imamo toliko stranaka, ništa ne bismo uspeli da uradimo… Patrijarh se zahvaljivao Putinu na ljubavi koju gaji prema SPC, a ovaj mu je odgovorio da je za njega vera iznad svega. 20.000 ljudi na stadionu Crvene Zvezde je ovacijama pozdravilo velikog ljubitelja Srbije, pravoslavlja i fudbala, a setni rektor BU je rekao da je pun razumevanja što počasni doktor Putin nije mogao da dođe u rektorat i primi dar, nego je izabrao da ode na Marakanu.

Posebno je tužna priča način na koji su tzv. ozbiljni mediji izveštavali o Putinovoj poseti… rekli su nam sve, i šta je jeo grilovano, a šta pohovano, da je za dezert imao punjenu krušku prelivenu kremom, da je doleteo Iljušinom vrednim 300 miliona dolara, da ga je dočekalo i pozdravilo 152-oje gardista, da je žena vojnik uvežbanim pokretom metlicom sklanjala svaku mrvicu sa crvenog tepiha na koju je trebala da kroči noga dragog gosta… Izveštavali su nas ko je nosio koju značkicu na reveru: crvenu značkicu su nosili članovi pregovaračkog tima, plave – saradnici nižeg ranga, zelene – naoružana lica, koja su nosila revolvere marke glok. Jedini koji nisu morali da nose značke i revolvere, mada bi im lepo stajali, bili su Putin i Tadić… Rečeno nam je da nam je Putin doneo paket vredan 10 milijadi dolara, da na 800 miliona možemo da računamo koliko sutra… Saznali smo i da su ruski novinari, s pravom, iznenađeni ljubavlju kojom je njihov predsednik obasipan iz minuta u minut u srpskoj prestonici. Ni oni nisu znali koliko ga volimo, a volimo ga ne zato što je karatista, alpinista, motociklista, jahač divljih konja i pecaroš, nego zato što je Putin sve ono čemu smo se oduvek divili – opasni KGB-ovac koji je mnoge veštine iz tog perioda svog života preneo i u Kremlj. Divimo mu se iz istih onih razloga zbog kojih smo se divili brutalnosti i bahatosti Slobodana Penezića-Krcuna i Leke Rankovića.

A Putin se ponašao kao da mu je malo dosadno, između fraza o ljubavi između dva naroda, govorio je da ga interesuje samo biznis, da nema ništa protiv ulaska Srbije u EU, ali da to ne sme da poremeti odnose sa Moskvom. A u NATO – nikako ne smemo ako želimo njegovu naklonost.

Malo smo se pred gostom i obrukali, Mrkonjić je, nezgrapan kakvim ga je bog dao, posle potpisivanja nekog od mnogobrojnih a nedefinisanih sporazuma, oborio stolicu koja umalo nije pala na Cvetkovića, neka prokleta drvena vrata se nisu sama otvorila pred Vladimirom Vladimirovičem, ali on se, izveštava nas Politika, nije dao zbuniti nego je sam, lično pogurao velika drvena vrata.

I to nije sve. Neko je na TV Vojvodina ispod slike na kojoj se rukuju naš i ruski šef, napisao: potvrda NEprijateljstva. To je od direktora TV Vojvodine protumačeno kao sabotaža, narušavanje srpsko-ruskog prijateljstva, odmah su pala otpuštanja, suspenzije i izvinjenja.

Ne znam da li je neko otpustio novinara ruske državne televizije koji je pre neku godinu rekao da je Đinđić dobio metak koji je kao marioneta zapada i zaslužio, ne znam da li se neko usudio da pita nekog Rusa, ne mora Putina, zašto je Miri Marković i Marku Miloševiću, za kojima je bratska Srbija raspisala poternicu, Putinova Rusija dala politički azil. Jel to poštovanje i ljubav među braćom…

Kao što znate, DSS i Vojislav Koštunica su pokušali da krivičnu prijavu pripišu isključivo advokatu gospođe Gordane Đinđić i Mile Đinđić, Srđi Popoviću.

Gordana Đinđić-Filipović: U poslednje vreme učestali su pokušaji da se krivična prijava za oružanu pobunu protiv devet osoba, koje smo moja majka Mila Đinđić i ja, Gordana Đinđić-Filipović, podnele specijalnom tužilaštvu, pripiše našem pravnom zastupniku Srđi Popoviću. Takođe su učestale polemike oko toga kome to može politički koristiti ili štetiti. Mi se ne bavimo politikom i ne želimo nikakvu polemiku oko toga. Naš motiv je jedan i sasvim jasan. Da se sazna puna istina o atentatu na Zorana, i da se pronađu i kazne, ponavljam, kazne, svi koji su na bilo koji način doveli do Zoranovog ubistva. Očekivale smo da će to, i bez naše krivične prijave, uraditi nadležne državne institucije. Kada se to nije dogodilo za osam godina, smatrale smo da je naša obaveza da to pitanje pokrenemo i da zahtevamo od nadležnih da urade svoj posao. Ne vidimo nijedan razlog da bilo ko, ko je dobronameran, ne učestvuje u istrazi davanjem izjave, svedočenjem, ukazivanjem na određene činjenice i slično. Mislimo da je to naš dug prema Zoranu, ali i prema hiljadama mladih koji osam godina svakodnevno posećuju Aleju velikana i tamo ostavljaju cveće, poklone i poruke. Možda jedna skorašnja potresna poruka koja glasi „Ustaj čoveče, šta čekaš“, govori o tome koliko nam je Zoran svima značio. Možda se baš zato sporo i teško i dolazi do istine.

Svetlana Lukić: Film Atentat – naša privatna stvar prikazali smo u ponedeljak u Novom Sadu. Tamo je bilo nekoliko stotina ljudi, od kojih ga je većina odgledala po drugi put. Prvi put su ga videli na TV B92. A onda smo održali jednu kraću tribinu. Pred Novosađanima su govorili Vesna Pešić, Žarko Korać, Srđa Popović i Dubravka Stojanović.

Žarko Korać: Mi smo do sada imali onu strašnu ćutljivu većinu koja je ispratila Đinđića, i političke ličnosti i vlast u Srbiji koja je u stvari bila potpuno indiferentna. Vi u filmu vidite jednu apsolutnu činjenicu, a to je da je vlada Vojislava Koštunice, preko ministra pravde i na druge načine opstruirala suđenje. Pravo čudo je da je to suđenje uopšte dovedeno do kraja. Iznesene su neke nepobitne činjenice ko je sve smenjivan. Znači, neko nije želeo da se to suđenje dovede do kraja. Ta bi slika bila mnogo potpunija kada bi neko pokazao kako su uobičajeni tabloidi, koji inače imaju dosta velike tiraže, i mediji prikazivali i komentarisali to suđenje. Možda se nešto promenilo sada kada imamo ovu tužbu, koju je konačno advokat Popović podneo u ime majke i sestre. Vrlo je interesantno da njega kao advokata sada napadaju. To je skoro neverovatno za stranku koja se diči velikim brojem pravnika, i Vojislava Koštunicu, koji je i sam doktor pravnih nauka. On napada čoveka koji podnosi tužbu, a ne usuđuje se da nešto kaže majci i sestri koje su, naravno, te koje iza tužbe stoje. Očigledno je da je i za njega bilo previše da to uradi. Javnost je ovaj put više reagovala. I ovaj film je proizvod toga. On je napravljen u relativno kratkom vremenu i vrlo skromno sa strašnom željom da se o tome govori. Potpuno je očigledno da je Vojislav Koštunica, koji je 20 godina aktivan u ovom višepartijskom sistemu, pokazao jednu neuobičajenu aktivnost, koju nikada do sada nije pokazao. Danas je bio gost na televiziji Pink. On inače nikada u životu, koliko ja znam, nije bio na televiziji Pink, što je vrlo interesantno. Ako biste bili jako dobronamerni prema njemu, mogli biste reći da su optužbe koje se pojavljuju u toj privatnoj tužbi tako teške da on mora da odgovara. Ali, to bi se moglo shvatiti i na jedan sasvim drugi način. Povezao bih to sa nečim, što je možda vama u ovom trenutku promaklo, a to je da su dvojica učesnika u atentatu, Simović i Kalinić, koji se trenutno nalaze u Beogradu, po svemu što znam, dosta stvari rekli. Očigledno se neko priprema za trenutak kada te stvari budu postale više javne. A oni su govorili o različitim stvarima. Koliko znam, Simović traži neku zaštitu, neki poseban status, da bi rekao još više nego što je do sada rekao.

E sad, pošto se Koštunica stalno osvrće na tu pobunu JSO, ja bih vas samo podsetio da se JSO prvo pobunila u Kuli. To je bila polulokalna pobuna. Oni su izašli u Kuli i blokirali ulice. Rano izjutra došli su u Beograd. U početku, ni ministar Dušan Mihajlović nije bio u Beogradu, a Zoran Đinđić je došao tek kasnije. Bio sam u ministarstvu kada je on došao. Svedočio sam, ja sam svedok. Postoje četiri živa čoveka koja mogu da potvrde da je tada rečeno da pobuna ne može da se uguši nikakvim policijskim sredstvima. Onda je Zoran Đinđić sazvao sednicu vlade i ovde se sada na jedan užasan način manipuliše nekim delovima sa te sednice. Za početak, kako je samo ta sednica otišla u javnost i ko je taj ko je skraćivao i vešto sekao delove rečenica? To je naravno uradio Koštuničin kabinet, pripremajući se za ovo. Da li neko od nas može da dobije ceo tok te sednice? Da li ja mogu da dobijem tok sednice kada je Koštunica, na primer, rešio da proda Mobtel i kada je izjavio da je Karićev Mobtel državno vlasništvo. Mene interesuju razne sednice. Oni neće da daju ni materijal moje Komisije na uvid javnosti, ali su za svaki slučaj, pre nego što su otišli, ovo izneli u javnost radi manipulacije. Ono što je važnije je da je Zoran Đinđić to uradio zato što je bio svestan da je doživeo poraz, a nijedan političar ne ume da kaže – prijatelji, ja sam poražen, jer to političari ne rade. Tamo je bilo između 15 i 20 ljudi, nisam bio sam. Iako je prošlo skoro deset godina, ljudi će se setiti šta je rekao. Rekao je – stvar je jako ozbiljna, ja moram da odem večeras u Kulu, oni prete, oni traže smenu ministra i tako dalje. Zamislite to licemerje da samo taj deo koji je sniman još i oktroišete, sečete i montirate.

I onda kažete, kao što je danas rekao Koštunica, da je Zoran Đinđić imao isto mišljenje o pobuni beretki. Tako je strašno pozivati se, prvo na mrtvog čoveka, a drugo na ovakav način upotrebljavati ono što se tog dana desilo. Zoran Đinđić je doživeo politički poraz. On jedino nije dozvolio da se smeni Dušan Mihajlović, jer bi to naravno značilo njegov gubitak vlasti. Ako jedna grupa ljudi na ulici smenjuje ministra unutrašnjih poslova, pa izvinite, sledeće je da smeni premijera i bilo koga drugog u državi. Postoji naravno i čuvena Koštuničina izjava, koju već odlično svi u ovoj zemlji znaju, da je to u stvari jedan normalan protest. Ako istraga bude išla kako treba, jednoga dana će se otkriti ko je sve odlazio u Kulu, ko je zvao telefonom, ko je ih je hrabrio da dođu u Beograd i ko im je što šta obećavao. Mislim da je ta pobuna ključna. Mislim da izručenje Miloševića i pobuna 2001. predstavljaju pravu osnovu da jedna grupa kriminalaca, videćemo na kraju sa kim sve u saradnji, reši da ukloni premijera na ovakav način. Ovo se desilo u našim životima, ovo je naše vreme. Kao i obično u životu, nisam imao nikoga nego tu ćutljivu većinu, koja je ćutala na toj sahrani. U njihovo ime sam stalno govorio. Znate, nije mi ni emotivno, ni ljudski lako da stalno govorim o Zoranu Đinđiću. Meni je to dosta teško. Potpuno sam svestan da mi ovde u Srbiji vodimo jednu neravnopravnu bitku. Mi smo još uvek manjina. Ali, ipak nekako verujem da u ljudima postoji dobro. I ne mogu da verujem da čak i ljudi koji se politički nisu slagali sa Đinđićem mogu da puste da oni koji su to u stvari direktno naredili, koji su to ubistvo inspirisali, hodaju slobodno, i da nam se još i smeju i tvrde da je Zoran Đinđić sam kriv za svoje ubistvo.

Srđa Popović: Ne bih voleo mnogo da govorim večeras jer sam primetio jednu čudnu stvar. I Vojislav Koštunica, i ljudi koji su potpisivali peticiju u njegovo ime, i Dobrica Ćosić kao njihov papa, sada jako vole da polemišu, umesto da sve što imaju kažu specijalnom tužiocu. Sve što bih rekao biće povod za ponovni pokušaj da se prepiru sa mnom. Ja sa njima nemam ni o čemu da se prepirem. To što oni mene ne vole i ono što o meni misle, u ovom trenutku uopšte nije važno. Razumem zašto to rade – zato što ne žele da razgovaraju o onome što je tema. A tema je da li će se Vojislav Koštunica pojaviti u tužilaštvu kada bude dobio poziv, i da li će moći da odgovori na neka vrlo važna pitanja. Ta peticija me je, priznajem, i obradovala kada sam video ko su ljudi koji njega pokušavaju da brane, i kako pokušavaju da pretvore jedan najobičniji poziv za svedočenje u ne znam kakvu represiju. Ne samo prema Vojislavu Koštunici, nego prema celoj njegovoj stranci i, kako oni kažu, prema Srbiji. Tu ste, u tri koraka, od Vojislava Koštunice došli do napada na Srbiju. To nije čudno, zato što je Đinđić i ubijen zbog najvažnije stvari koju je uradio u svojoj političkoj karijeri, a to je da nas je postavio na te šine koje vode u Evropsku uniju. Nije mi onda čudno da tu Koštuničinu priču o njegovom progonu potpisuju Gojko Đogo, Vučelić, Dobrica Ćosić, naravno, Amfilohije, Smilja Avramov, Kosta Čavoški. To su neke aveti iz devedesetih, koje su se odjedanput pojavile sa istom pričom i sa istim stavom koji su zagovarale i za vreme Miloševića. Kazao sam da ne želim da im dajem povoda da polemišu sa mnom. Možemo i to jedanput kad Koštunica bude saslušan, ali u ovom trenutku ne želim da pristanem na tu zamenu teza.

Samo bih još dao Koštunici jedan besplatan pravni savet. Ne slažem se sa onima koji kažu da on mora da odgovara na pitanja specijalnog tužioca. On mora da se odazove pozivu, ali on uopšte ne mora da svedoči. Postoji jedan član u Zakonu o krivičnom postupku, to je član 100, koji kaže da svedok može da uskrati svedočenje ako bi svedočenjem sebe izložio teškoj sramoti i krivičnom progonu. Savetujem mu da ne objašnjava nama zašto neće da svedoči, nego da se odazove pozivu i da kaže tužiocu – izvinite, ja ne mogu da svedočim jer bih sebe izložio krivičnom progonu.

Vesna Pešić: Ja sam političarka, narodni poslanik i moram da kažem da postoje nekakve spinovane teme. Teme koje nama treba da odvlače pažnju. Odjedanput su se sada, posle osam godina, svi bacili na ovu temu. I Malovićka, i Homen u jednoj emisiji, pa onda Bruno Vekarić tako spremno izjavljuju nešto kao – sad smo krenuli. Pitanje je da li je uopšte ozbiljno počeo taj predkrivični postupak. O tome ne mogu da sudim, ali imam neke određene sumnje da je bilo jako mnogo tih spinovanih tema. Ima i drugih pozadina gde se jako mnogo insistiralo da se sazna ko je, recimo, ubio Slavka Ćuruviju. Nisu utvrđeni nalogodavci, i njegov brat traga za političkom pozadinom. Ivan Stambolić, koji je bio državni funkcioner, predsednik Srbije, je ubijen kao pas. To je bilo u avgustu mesecu 2000. godine. Na vlasti su bili Slobodan Milošević i njegova žena. Kakve razloge su Legija i to društvo imali da ubiju Ivana Stambolića? Šta je politička pozadina tog ubistva, ko je dao naređenje? Sada se traži da se stavi tačka na slučaj porodice Milošević, i da se Marko i Mira srećni, živi i zdravi ponovo vrate ovde. Ako vidim taj kontekst, onda ulažem neke sumnje da li će se tu zaista ići do kraja i da li će se ozbiljno istraživati ta pozadina. Mislim da je reakcija tog kruga imena oko Koštunice jedna preventivna stvar. Da se pokaže da postoji nekakva intelektualna javnost koja se protivi istraživanju i suočavanju sa našom prošlošću, uključujući i sve ove političke pozadine, a naročito pozadinu atentata na Zorana Đinđića.

Pre neki dan sam na televiziji Vojvodine u jednom duelu sa Đorđem Vukadinovićem vodila raspravu na ova pitanja. Ne znam da li je on potpisao tu peticiju, ali mogao bi da je potpiše, i on je vrlo dobar primer. Preko njega sam mogla da uočim koja su to sve pitanja koja njih muče u vezi sa tim. Recimo, Vukadinović je mene pitao šta je uopšte ta politička pozadina i rekao je da je to u stvari nekakva atmosfera, nekakav ambijent, nešto potpuno neodređeno. Znači, oni pokušavaju celo to pitanje da zamagle. U tom duelu sam onda morala da kažem – hajde da zaboravimo primer atentata na premijera Đinđića, hajde da uzmemo neki drugi slučaj gde je očigledno da može da postoji neko ko je izvršio ubistvo, ali da postoje i oni koji su dali nalog ili neka šira zavera. Onda je on meni rekao kako mnogi nisu ništa otkrili. Što sad mi u Srbiji da otkrijemo ubicu Zorana Đinđića kad evo, kaže, Amerikanci, onolika Amerika, FBI, onolike službe nikad nisu otkrili ko je ubio Kenedija. Pa što sad mi Srbi moramo da nađemo ubicu, kad Amerikanci nisu našli ubice. A pritom su, kaže on, napisali tomove knjiga, filmova, istrage, Vorenova komisija. Rekla sam mu – pa da, to i ja kažem, hajde i mi da istražujemo. Ovde je problem što se to ne istražuje. Problem je u tome što se, i preko tih primera, na neki način to pokušava zamagliti. Postoji jedan način izbegavanja bilo kakve individualne odgovornosti. Kada se kaže da Vojislav Koštunica ili neka druga individua, imenom i prezimenom, treba da svedoči ili treba da bude ispitana, odmah se sakrije iza kolektiva. Ako kažem da je zločinac Slobodan Milošević, osudila sam ceo srpski narod – ceo srpski narod je zločinac. Znači, pojedinac se izjednačava sa državom, pa sa strankom u ovom slučaju, a onda i sa čitavom nacijom. Kako je rekao Srđa, u tri koraka izjednačiće Vojislava Koštunicu, koji sada ima četiri, pet posto, sa celom Srbijom. Odjedanput ta individua nestaje, to je napad režima. Kao da taj režim nije Srbija, nego nešto drugo. Meni se čini da je ovo naša šansa da istražimo pozadinu, da nam prorade institucije, da proradi tužilaštvo, da proradi sud, i da mi postanemo jedna normalna civilizovana zemlja. Videli ste u ovom filmu kako Zoran Đinđić na onom skupu gde ga ljudi veoma pažljivo prate kaže – to što smo mi osvojili demokratiju, to što smo se borili, to što je bio taj 5. oktobar, to što smo mi sada krenuli ka Evropi, to nije ništa gotovo. To je samo jedna divna prilika, jedna šansa za koju moramo svakodnevno da se borimo. Ali, kaže, ta prilika nije gotova stvar, ona može da se prokocka. Isto je i kada je reč o istrazi pozadine atentata na Zorana Đinđića. To je jedna velika šansa, a na nama je da ne dozvolimo da na ovaj način, pretnjama, potezanjem ovakve javnosti, opet prokockamo i ovu priliku.

Dubravka Stojanović: Zaista ima mnogo stvari koje su se desile u javnosti u poslednjih nedelju dana, ali meni je najupečatljivija ta peticija. U trenutku kada su Dobrica Ćosić i Matija Bećković pozvali na odbranu Vojislava Koštunice i kada je počelo potpisivanje ovih imena, meni se odjednom pojavila tema. Dakle, moja tema će ubuduće da bude ideološka pozadina ubistva Zorana Đinđića. Srđa Popović je zaslužan za ovo što govorimo već osam godina o političkoj pozadini. Naravno i mnogi drugi, ali pre svega je on zaslužan za to da nije stvar mogla da stane na tome da je ubica Zvezdan Jovanović, da je kriminalac ubio premijera jer je shvatio da je to njegova dužnost, kako je to sam objasnio. Dakle, jasno je da se premijer ne ubija zato što se ne sviđa Zvezdanu Jovanoviću, pa čak ni samo zato što je Vojislav Koštunica na njega ljubomoran. Mora da postoji nešto mnogo ozbiljnije iza toga, i to je ono što se zove politička pozadina. Međutim, meni nikad to nije bilo sasvim dovoljno. Uvek ostaje pitanje – pa dobro, zašto su ubili tog Zorana Đinđića? Koje su to ideje koje su dovele do toga da je moguća politička zavera, da bi onda Zvezdan Jovanović pucao. Dakle, koje su to ideje, zašto je on smetao, šta je on to kvario? I sada se, neverovatno, desila ova peticija. Sada su se ti ljudi potpisali i sami dali odgovor na pitanje šta bi sve mogle biti te ideje o kojima mi govorimo osam godina.

Mislim da ništa gore nije moglo da se desi Vojislavu Koštunici, nego da mu ovi prijatelji ovako pomognu. Oni su za njega uradili najgoru stvar zato što su ga doveli u direktnu vezu, ne samo sa političkom, već i sa ideološkom pozadinom. Setite se tih imena, od crkve na čelu sa Amfilohijem Radovićem, pola akademije nauka, Dobrice Ćosića, Matiju Bećkovića podrazumevamo, ogromnog broja profesora univerziteta, ogromnog broja novinara. To su ti ljudi o kojima stalno pričamo u Peščaniku. To je ta elita koju ja povremeno zovem savez elita. To su ti ljudi zbog kojih ja sada, kao učiteljica istorije, moram da se vratim, ne u 2001, ne ni u devedesete, nego u osamdesete godine. Moram da se vratim na jednu knjigu, u kojoj smo Vesna i ja zajedno učestvovale, a koja se zove „Srpska strana rata“. Ona je rađena 1994. godine, i to je bio projekat koji su vodili Latinka Perović i Nebojša Popov. Mi smo tada uzeli ključne institucije ovog društva – akademiju nauka, crkvu, univerzitet, opozicione stranke, udruženje književnika, medije, Crvenu zvezdu, i analizirali smo njihovu ulogu osamdesetih godina. Analizirali smo šta su oni tada govorili i pisali, i utvrdili smo nekoliko stvari koje se nisu promenile do dana današnjeg, nema novih naučnih rezultata u tom smislu. Utvrdili smo, pre svega, da su oni sa tim programom koji se zvao „Svi Srbi u jednoj državi“, ili starinski rečeno „Velika Srbija“ otvoreno izašli u javnost 1985. godine, da je taj program bilo svuda – od romana, Knjige o Milutinu, sa njenih 250 hiljada prodatih primeraka, do sve štampe. Dakle, taj program je 1985. bio u javnosti gotov. To je bilo dve godine pre nego što je Slobodan Milošević došao na vlast.

Ako tako postavimo stvari, onda je Slobodan Milošević izvršilac radova. Onda je ta ideologija stvorena pre njega i to baš od ovih koji su ovu peticiju sada potpisali. Sada sam ponovo uzela „Srpsku stranu rata“ i pogledala sam indeks imena koje tu citiramo i analiziramo. To su ti isti ljudi. To je taj ideološki zatvoren krug iz kojeg su proizašli rušenje Jugoslavije i rat, iz kojeg su, normalno i logično, proizašli zločini, iz kojeg je proizašao 5. oktobar kao puč, iz kojeg je proizašla pobuna Crvenih beretki. I zbog toga je ubijen Zoran Đinđić. To je taj ideološki kontekst. To je kontekst koji radi na tome da Srbija ne uđe u Evropu i da neprekidno vrti taj prastari program zbog kojeg je i dalje jednom nogom u Bosni, jednom nogom u Crnoj Gori, želi sa dve noge da bude na Kosovu, mada nije ni sa jednom, ali stalno nešto pokušava. Zbog tog programa je Srbija i sa Evropom i sa Rusijom, zbog tog programa ona ne može da krene dalje. I to je cilj tih ljudi. Njihov cilj je da Srbija ne krene dalje, jer ako krene, oni više nemaju nikakvog smisla. Svako u svojoj profesiji onda ne znači ništa. Ako Srbija uđe u Evropu, oni tu konkurenciju ne mogu da izdrže, i meni je strašno drago što se ovo sada dešava. Oni se očigledno jako nerviraju, ali mislim da za sve nas, koje muči ovaj problem, nije moglo da se desi ništa bolje od ove peticije u kojoj su sami napravili kontekst. Oni su povezali onaj metak o kome govori izvanredan tekst Svetlane Vuković koji je govorila Mirjana Karanović, a na koji ona neće da se potpiše. Ja joj se zahvaljujem na tom izvanrednom tekstu. Ova peticija je, dakle, povezala metak koji je ispaljen u Vukovaru, i čiji je Svetlana put preko Straduna sprovela do tela Zorana Đinđića.

Žarko Korać: Mi ovde imamo gotovo neshvatljiv trud da se pokaže da jedan čovek ne može da bude obuhvaćen nikakvom optužnicom. Moram da kažem da ja tog gospodina ne gledam tako blagonaklono. A znate zašto? Zato što sam bio član vlade koja je 28. juna isporučila Slobodana Miloševića. Možda je to mnogima promaklo, ali to je bila jedina odluka vlade koju su potpisali svi njeni članovi, minus tri ministra DSS-a. Mi smo svi potpisali da bi istorija znala ko je to uradio i zašto. Vojislav Koštunica se pravio da ne zna da smo mi upotrebili jednu odredbu ustava Srbije. Izašao je na televiziju i rekao da smo napravili državni udar. Taj gospodin je i ranije imao prilike da koristi teške pravničke reči kada diskvalifikuje druge. A kada je on došao u situaciju da za nešto odgovara, onda je kao ordinarna kukavica pozvao veliki deo javnosti da stane iza njega. Iza mene nikada niko nije stajao, nego ja sam.

Pitanje iz publike: Može li neko od vas da mi prokomentariše vest koju sam večeras čuo, da je i Tomislav Nikolić potpisao peticiju?

Dubravka Stojanović: Mislim da je sve u redu, nedostajao mi je ovih dana.

Pitanje iz publike: Jasno mi je što je ovaj bal vampira potpisao peticiju, ali mi nije jasno kako DS sada reaguje na sve ovo, nešto kao talasaju?

Srđa Popović: Naravno da je bila dobra vest kada smo čuli da će uopšte da se vodi ovakav predkrivični postupak, i da će neko da se saslušava. Ono što mene zanima je kako će država da se postavi sada, pošto je Vojislav Koštunica zapretio državi. Ovo je pretnja. Nije mi se dopalo to što je odluka o tome da se pokrene postupak, javnosti saopštena 11. marta. To znači uoči 12. marta, kada se očekivao pojačani pritisak javnosti. Pa joj je bačena, govorim cinično i možda nisam u pravu, ta koska – evo, nešto će biti, mi ćemo ovog puta nekoga da saslušamo. Uplašilo me je i to što je specijalni tužilac pre mesec dana izjavio da su oni pri kraju tog predkrivičnog postupka. Tri nedelje kasnije javlja se Dačić i kaže – nismo još nikog saslušali. Ako nismo baš potpuno naivni, postoji jedna velika opasnost da rezultat celog postupka bude da se ovo pitanje, bar u pravnom smislu, konačno zaledi na ovoj nuli na kojoj se do sad nalazilo. Da se postupak sprovede, da se kaže – mi ne vidimo nikakvu političku pozadinu, evo ispitali smo i tu prijavu majke i sestre, nema tu ničega. Onda je time ta stvar zakucana. I to je jako opasno. Slušam te izjave Homena, samog specijalnog tužioca, udovice Zorana Đinđića, ministarke pravde, sve to šalje neke dobre signale. Ali sada kada vidim na šta se odlučio Vojislav Koštunica, on se odlučio na pobunu, ona nije oružana pobuna, ali je pobuna, i stvarno se pitam da li će sadašnja vlast i institucije ove zemlje imati snage da uprkos toj pretnji sprovedu ovaj postupak. To politički nije lako. I mislim da tu ne treba da se zavaravamo. To je politički jako teška odluka, a bojim se da će ona biti politička. I ne znam kakva će biti.

Svetlana Lukić: U prvom delu Peščanika slušali ste gospođu Gordanu Đinđić – Filipović, Vesnu Pešić, Žarka Koraća, Dubravku Stojanović i gospodina Srđu Popovića. Srđa Popović je u najnovijem broju NIN-a na neki način odgovorio Dobrici Ćosiću. Naslov je „Sa rasistima nemam šta da razgovaram“.

On kaže: „Nezadovoljan što sam ga u intervjuu datom vašem listu nazvao nacionalistom, gospodin Dobrica Ćosić je u poslednjem broju NIN-a objavio tekst u kome ovu kvalifikaciju osporava, a meni “postavlja neka pitanja”. Pretpostavljam da mi se gospodin Ćosić, u stvari, obraća iritiran činjenicom što sam protiv Ulemeka, Ace Tomića i njegovog političkog prijatelja Vojislava Koštunice podneo krivičnu prijavu za učešće u oružanoj pobuni novembra 2001. godine, pa da ovim tekstom samo pokušava da pitanje eventualne odgovornosti Vojislava Koštunice lukavo prenese na teren nečega što on zamišlja kao lični obračun sa mnom. Odlika je primitivne misli da svaki problem personalizuje. Na taj nivo polemike o jednom važnom pitanju kao što je politička pozadina atentata na premijera Đinđića – ne pristajem. Odnosno – ne nasedam. Spreman sam jedino da ideološku kvalifikaciju gospodina Ćosića kao nacionaliste, koja njemu smeta – povučem. Gospodin Ćosić je, naime, rasista. Mislim da imam osnova da ga tako nazovem na osnovu njegove sledeće kvalifikacije albanskog naroda: „Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda“. Ali to je samo još jedan razlog više zbog kog se ne bih upuštao u polemiku sa gospodinom Ćosićem, na bilo koju temu – sa rasistima nemam šta da razgovaram.”

U drugom delu Peščanika, govori Dejan Ilić, urednik Fabrike knjiga.

Dejan Ilić: Kada je krenulo potpisivanje te peticije, onda je taj čovek, Vojislav Koštunica, izašao na glavni odbor Demokratske stranke Srbije i održao potpuno neverovatan govor. On kaže ovako – režim kidiše na njega, na Demokratsku stranku Srbije, taj režim ugrožava našu istoriju, kulturu, veru, pismo, crkvu, tradiciju. I nacionalno odgovorna inteligencija štiti DSS, Vojislava Koštunicu i, dakle, istoriju, kulturu, veru, pismo, crkvu, tradiciju. Sada pogledaš ko su ti ljudi koji potpisuju tu peticiju. Izbrojao sam, možda sam pogrešio gore-dole, ima ih 156 za sada. 20 je akademika i 29 profesora na univerzitetu. Dakle, 30 posto ljudi direktno dobija novac od te države, od tog režima. To su državni službenici. Šta je uloga tih državnih službenika? Gde oni rade? Rade na univerzitetu i oni su srpska akademija nauka i umetnosti. Rade u ustanovama koje, po svojoj definiciji, čuvaju istoriju, kulturu, pismo, tradiciju, pa možda čak i veru i crkvu, kako ih oni naopako shvataju. Dakle, taj režim plaća ljude da obave posao za koji Vojislav Koštunica optužuje taj režim da ga ne radi. Naprotiv, da ga ugrožava. Kako se sad to dogodilo? Ti ljudi su plaćeni od strane države, oni su ti nekakvi temelji države, a zapravo podrivaju same temelje. Jer oni kažu – sudski postupak ne važi, pravo ne važi, pred sud će izlaziti oni koga mi smatramo da sud treba da pozove, dakle – država, to smo mi.

Koga tu još imamo? Potpisao je Emir Kusturica. Ta ista država je Emiru Kusturici poklonila brdo. Ta ista država svake godine plaća festival koji taj čovek pravi zarad vlastite promocije. To je, inače, zatvoreni festival. Tamo ne može da dođe svaki građanin iz Srbije, iako svaki građanin Srbije plaća porez od koga se taj festival finansira. I sad taj čovek potpisuje peticiju u kojoj se tvrdi da država kidiše na kulturu. Naravno da kidiše onog trenutka kad mu je platila taj festival. I naravno da je ugrozila kulturu kad mu je dala to brdo. Ali ne može on potpisivati peticiju i reći kako ta država ne valja. To je čovek koji je dobio od Republike Srpske 25 miliona konvertibilnih maraka da sagradi Kamengrad u Višegradu. Zaposliće tri hiljade radnika. Hej čoveče, kao u starom Egiptu kada grade piramide. Grade Kamengrad, snimaju „Na Drini ćuprija“. I on sad ima problem sa državom i štiti Koštunicu. Hajdemo dalje. Sećaš se one novinarke Marine Savić-Rajević, što je vodila ono „Dok anđeli spavaju“. Ona je potpisala peticiju. Sabrana dela „Dok anđeli spavaju“, sve emisije koje su snimljene je objavio Službeni glasnik. Čija izdavačka kuća je Službeni glasnik? Državna. Znaš koja bi ti država to objavila.

I naravno, povrh svega, Dobrica Ćosić. Ne znam čoveka koji toliko prožima državu kao što on to radi. Kad bi iz njega izvukao končić, ta država bi se rasparala. Gde on objavljuje svoje knjige? U istom tom Službenom glasniku. Sa kim on ide na promocije? Sa ocem našeg predsednika. Ali možda predsednik nije režim, možda Koštunica nije mislio na njega. Ovi ljudi su mi prosto zapali za oko kada sam čitao taj spisak. Garantujem da bih za sve ostale mogao da navedem gde su sve njihove veze sa državom, i kako oni zapravo uživaju povlašćeni status u ovoj državi. I zamisli, njima je sad problem jer, zaboga, ta država i neki organ te države hoće da radi svoj posao, a njima to ne odgovara. I sad im ne valja cela država. Šta vam ne valja? Hoćete još? Hoćete dva Kamengrada? Dirljiva je ta razmena nežnosti, kako Dobrica Ćosić štiti Koštunicu i kako se u tom svom govoru Koštunica obraća Ćosiću. Ali je pogubno za sve nas ostale. Neka se oni vole, ali ne moramo mi da trpimo posledice njihove ljubavi. I onda nam Dobrica Ćosić objasni šta je u stvari taj režim i na koga oni misle. I ti shvatiš, režim je Srđa Popović. Je l’ Srđa Popović akademik? Da li predaje na univerzitetu? Koliko ja znam, čovek ima privatnu praksu. Kakve on veze ima sa režimom i državom? Ali u njihovim izopačenim mozgovima, on je postao oličenje režima jer je, zaboga, tražio bombardovanje Srbije.

Iz njihove perspektive, to izgleda ovako – ti ljudi tamo i taj NATO nisu znali šta da rade. Bilo im je dosadno i došao je Srđa Popović i rekao – a što vi ne biste bombardovali Srbiju. I oni su rekli – bogati, kako se toga ranije nismo setili. To otprilike tako izgleda. Ništa se nije događalo, nisu bili ratovi, nije bilo 1992, 1995, Bosne, nije pre toga bilo bombardovanja Dubrovnika, nije postojao Vukovar. Kao da je bombardovanje plod nečije zle volje, a ne niz događaja koji su doveli do toga da neko uopšte pomisli da više ne zna kako da sa ljudima ovde razgovara i da kaže – pa znate šta, sa vama ne može da se razgovara, dajte da vas prisilimo da budete razumni. Kada njih slušam, nikad ne znam o čemu oni u stvari pričaju. Kako ti je u jednom trenutku to režim, pa onda posle tri pasusa Srđa Popović? Znači oni uspaničeno traže – gde smo mi žrtve, gde smo mi žrtve. Kad nađu gde su žrtve, to je njihova pozicija i onda kreću da napadaju, pljuju, prete. Koštuničin govor se završava – mi se više nećemo povlačiti, nećemo ćutati, mi ćemo odgovoriti.

I sad sam se ja pitao, a kada ste vi to sve ćutali? Je l’ ste ćutali kad ste palili ambasade? Da li ste ćutali 10. oktobra kad ste se tukli sa policijom i palili sedište Demokratske stranke? Da li je to ćutanje? Kakva crna paljenja, oni bi, da imaju oružje, pucali na ambasade. Kaže čovek – ustala je nacionalno odgovorna inteligencija i mi ćemo da krenemo da odgovaramo. Sada kad čitam tekstove iz 1989, 1990, to je poziv na rat i nema druge. To ne može drugačije da se shvati. To je zastrašujuće. Imamo dve opcije. Ili taj neko zaista nema više nikakvu vezu sa realnošću, a onda to nije taj neko, nego svi oni koji su se tu potpisali. Onda je to opasno jer su to državni službenici. Oni moraju da čuvaju to racionalno jezgro države. Zato su oni plaćeni, zato su oni akademici, zato su profesori na fakultetu, da čuvaju taj razum. Ali ako vidiš ovo, ti shvataš da to sa razumom nema blage veze. Sada je samo pitanje da li tu postoji neka realna moć ili su oni potpuno poblesavili i sad pričaju svašta, ali to više nikoga nije briga. Recimo da kažemo da 99 posto ljudi u Srbiji to nije briga. Ali, imaš ove male nesrećnike, po ovim desničarskim grupama koji će to da pročitaju i da kažu – o, nema više ćutanja, do sad smo ćutali – a videli smo kako su ćutali – e, sad ćemo da bijemo. I ko je onda kriv? Onda će Koštunica da kaže – ne, ne, nisam ja. Kao što ne stoji ni iza atentata, tako ne stoji ni iza ovoga. Pa kako ne stojiš? Pa stojiš. Evo sad stojiš. Ovaj govor je dovoljan da te neko, ako se desi bilo koji incident, pozove na odgovornost i da kaže – hej izvini, na šta si ti mislio kad si to rekao? Ovo je direktno ugrožavanje i direktna pretnja svima koji se sa tobom ne slažu. To on eksplicitno i kaže – ko god ismeva, ko god dirne, ko god kalja srpsku istoriju…

Da li si ti propisao šta je srpska istorija? Gde si to propisao? Šta ti znaš šta je srpska istorija, tamo neki pravnik, a ni to ne zna. I sad on će da mi kaže, nemoj ti da diraš srpsku istoriju. To nije normalno. Taj govor je bio 19-og, posle toga ljudi i dalje potpisuju. Potpisiju neki akademici, neki profesori, neki scenaristi serija koje se emituju na televiziji Srbije. Siniša Pavić, čovek koji je smislio „Srećne ljude“. Čekaj malo, ti si obesmislio politički život u Srbiji. Institucije u Srbiji si izvrgao ruglu. I kao, konačno su došli sebi i skupili to malo hrabrosti koliko im je preostalo i rešili da dignu svoj glas. I šta su odlučili? Da naprave jedan simbolički gest i da najvećem osloboditelju na ovom svetu, Vladimiru Putinu, dodele počasni doktorat. Ti isti ljudi, ti akademici i profesori. Je l’ to gest oslobodilaca? To je iz moje perspektive apsolutni podanički gest. On čovek tamo jaše konje, vozi formule 1, avione, helikoptere i baš mu treba počasni doktorat. Bolje da su mu dali da vozi nešto ovde po Beogradu. Svi bismo se bolje zabavili. Ali ne, oni nemaju šta drugo da mu daju, i to je najdalje dokle oni mogu da dobace. Nisam video da ima peticije da se Putinu ne dodeli počasni doktorat. Ali zato se neko dosetio da onom nesrećniku Majklu Volceru potpisuje peticiju – e, ne damo ti doktorat jer si ti, zaboga, bio za bombardovanje Srbije. A Putin se ubio sprečavajući bombardovanje Srbije. Pri tom taj Majkl Volcer smatra da je grupni identitet važniji od pojedinačnog identiteta, dakle, sve ono što i oni smatraju. On je idealna osoba da mu se dodeli počasni doktorat beogradskog univerziteta. Ali ne, njemu ne može. Ti zapravo shvatiš da njih to za šta su plaćeni i što bi trebali da rade uopšte ne zanima. Hej bre ljudi, da li ste nekad seli i rekli – hajde da vidimo kako mi radimo ovaj naš posao. Šta znaju ova deca što izlaze iz škole?

Tebi se dogodilo da je beogradski univerzitet izbrisan sa spiska pristojnih univerziteta celog sveta. Imaš 500 najboljih univerziteta na svetu i beogradski univerzitet više nije na toj listi. Ljudi, gde vam je peticija, da li ste se organizovali? Da li ste rešili da nešto preduzmete? To je vaš posao, za to primate platu. Vi ste ti koji ugrožavate ovu državu jer ne radite svoj posao i bavite se stvarima u kojima činite pogubne stvari. A ono gde biste trebali nešto da radite, ono zbog čega vas neko plaća, zbog čega vas, na kraju krajeva, ljudi poštuju i zbog čega i uživate taj ugled koji imate u ovom društvu, to uopšte ne radite i to vas uopšte ne zanima.

Najopasnija stvar u celoj ovoj priči je to što sa jedne strane imaš vladu koja je ideološki potpuno neosvešćena i apsolutno nezainteresovana, ni do čega njima nije stalo. Njima je stalo da nameštaju jedni drugima poslove i da im bude ugodno u životu. To je otprilike ideološki profil naše vlade. I onda ti se kao alternativa nude ovi, koji zapravo isto ne rešavaju nijedan problem koji mi imamo. I onda će ti se dogoditi da zbog nezadovoljstva ovom vladom, koje je sasvim opravdano, jedan broj ljudi pređe na tu stranu i tu traži rešenje, uopšte se ne pitajući šta oni to nude. Kad ne dobiju tu rešenje, postaće apsolutni očajnici. A kad postanu apsolutni očajnici, mi onda više ne znamo šta možemo da očekujemo, jer sa apsolutnim očajnicima ne možeš da planiraš. Ne možeš da organizuješ društvo sa apsolutnim očajnicima. Ova vlast nije zločinačka u onom smislu u kome je to bio režim Slobodana Miloševića. Ona nije ništa više lopovska od vlasti na čijem je čelu bio Vojislav Koštunica. Ali naprosto, ona očigledno nije u stanju da organizuje ovo društvo. I onda, umesto da dobiješ nekakvu alternativu gde će ti neko reći – ako uradimo to i to biće bolje, ti dobiješ nekoga ko ti nastupa u ime Kosova, tradicije, crkve, vere i pisma. Evo, sad ja pitam ljude – da li vas stvarno najviše u ovoj državi sekiraju istorija, tradicija, kultura, crkva, vera i pismo? Da li je to jedini problem kada ustanete ujutru? Da li je to jedini problem sa kojim se suočavate? Ti akademici i profesori – da li vam je zaista to jedini problem? Njima jeste, jer im je dobro. Oni su plaćeni da ovom društvu nude vizije i alternative, da analiziraju, da nude rešenje. Njima je super. I oni zapravo mogu samo da se igraju vlasti, države, nametanja svoje volje. Kao što se i igraju. Drugo, otkud mu uopšte ideja da se istorija, kultura i tradicija štite pretnjama i da ti ne smeš ništa da kažeš. Kako ne smeš, čoveče božiji? Pa cela istorija čovečanstva se sastoji od najrazličitijih parodiranja, ismevanja i ruganja upravo tim stvarima. To je put koji se prošao do kakve-takve slobode, do ovoga što mi danas nazivamo građanskim slobodama. Ali on kaže – a ne, nazad u srednji vek, zato što oni sebe tako i doživljavaju. Da su oni ta elita, da su oni taj stalež koji mora biti na vrhu, kao u tom nekom kvazikastinskom društvu. I to je njima sada ugroženo. Zato su se oni i postrojili ovako. Oni zapravo shvataju da je đavo odneo šalu. Ova država zaista ne liči ni na ništa, naravno, najviše zahvaljujući njima. A sad su videli da se to izmiče i da sledeće godine možda neće biti da im se plate plate. Možda neće biti novca za Kamengrad.

Ako se išta dobro dogodilo, to je da ih sad sve imamo na jednom mestu. Malo smo mi već i ostarili, i ne znamo koliko ćemo još vremena moći da čitamo, pišemo, radimo i objašnjavamo šta je to što se dogodilo. Ali ako se ova neka deca, koju iz nekog razloga to zanima, budu pitala kako je to Srbija ušla u rat, i ako se budu pitala koji su ljudi pravili tu matricu koja je opravdavala taj rat i te zločine, samo neka uzmu ovu peticiju i lepo neka krenu po spisku. Neka izučavaju život i delo svakog od tih ljudi ponaosob i sve će im biti jasno. Nikada ih nismo imali na jednom mestu na ovakav način. Nikada nismo mogli da čujemo Koštunicu da tako eksplicitno izgovara da je Pečat mesto slobode u Srbiji. Da je Pečat ta buktinja koja čuva slobodnu misao u Srbiji. Sad je to izgovorio. Mislim da je dobro što je to izgovorio i mislim da je to važno. Jedan problem sa lustracijom bio je taj što ne znamo po kom kriterijumu da odredimo ko je taj ko više neće imati pravo da na neki period učestvuje u javnom životu. Moj je savet za prvog sledećeg ko bi hteo da se bavi lustracijom – uzmite taj spisak i nađite šta je zajedničko tim ljudima. I to su vam kriterijumi za lustraciju. Nije loše što su se oni na taj način postrojili.

Sa druge strane, to zabrinjava jer su to sve kukavice. Oni nikada ovako javno nisu izašli. Oni nikada nisu stali iza zločina. Sad su prvi put izašli. Mene malo brine kako njihovog kukavičluka više nema, i kako su se sad svi tako solidarno zbili i rekli – evo, mi postavljamo ovakav zahtev. Kad je demonstrirala Jedinica na Gazeli, bilo je – pa oni eto nisu lekari, šta će jadni. Ovo nije to. Ovo je mnogo eksplicitnije i otvorenije. I svi su tu. Ili je ovde sve toliko otišlo do đavola da je sve apsurdno pa se događaju takve stvari, i onda opet upućujem ljude da čitaju Basarin roman jer je to ta slika Srbije, ili se zaista prostor za te ljude suzio i oni sad vide da su prvi put ugroženi. Ali, ne znam kako je Kusturica ugrožen. Meni nije jasno kako ljudi koji upravljaju budžetom, recimo Božidar Đelić, koji je do nedavno bio ministar nauke, ali kako ne uzmu taj spisak i ne kažu – čekaj malo, mi smo ove ljude platili da nešto rade, a ovi ljudi ovom peticijom ruše državu. Da li ima smisla da ih plaćamo? Pa onda da kaže – čekaj malo, ovi ljudi narušavaju poredak, protive se sudu, onemogućavaju sudski ili neki predistražni postupak, ne znam kako se to zove. Ej bre, to su naši ljudi. To su ljudi koje mi plaćamo. Daj da razgovaramo, da vidimo šta da radimo sa tim. To bi bila reakcija odgovorne države. Znamo da se to neće dogoditi, ali je zanimljivo i idealno su se namestili. Taj spisak je fantastičan.

Nije loše da se izbegavaju frontalni sukobi jer oni vode do nekakvog nasilja, a nasilje nam ne treba ni u kakvom obliku. Sada ću govoriti pomalo grubo. Kada se ide u kolektivni zločin, kolektivni zločin podrazumeva neki period pripreme. Pokušaću da parafraziram novu knjigu Nenada Dimitrijevića, koja je nedavno izašla na engleskom, u kojoj on kaže otprilike ovako – taj period pripreme se sastoji od toga što ugledni članovi grupe, a to su akademici, profesori, književnici, filmski reditelji, ko god ima taj simbolički status unutar grupe, iznova tumače identitet grupe, osnovne vrednosti grupe, osnovne ciljeve grupe. Tumače ih tako da ih zapravo potpuno izopače, izokrenu, da bi bili upotrebljivi kada dođe vreme da se pravda zločin. Svi ovi ljudi, ili većina ovih ljudi koji su na tom spisku su učestvovali u tome. Oni zaista jesu u jednom trenutku dali sebi za pravo, a onda im je to pravo i priznato, da tumače ko su Srbi, šta su Srbi. Šta je to srpska tradicija, šta je to srpska istorija, koji su to ciljevi Srbije. Sve ovo što je Koštunica rekao u svom govoru, oni su radili u tom periodu sedamdesetih i osamdesetih godina. Sve što mi sad pokušavamo da uradimo je da iznova protumačimo ko smo to mi Srbi, koja je to naša istorija, i koja je to naša tradicija. Koji su to naši ciljevi i koje bi to vrednosti trebale da budu. I to što Koštunica kaže da je ugroženo je ta matrica sa kojom je Srbija otišla u rat. Naš odgovor na to treba da bude – pa da, jeste ugrožena i treba da bude ugrožena. A vi, koji ste se tu poređali, treba prosto da se sklonite i da više nikada ne uzmete sebi za pravo da tumačite bilo šta, jer ste vi dosta zla i dosta nesreće napravili. Mnogo ljudi ste koštali života, a svoje živote ste učinili apsolutno prijatnim i udobnim. I još zahtevate dan-danas poštovanje, ugled i dalje privilegije.

Svetlana Lukić: I dobijate ga.

Dejan Ilić: I dobijate sve to, i niste zadovoljni. Mislim da su oni osetili da je ta matrica možda konačno razdrmana, razlabavljena i da je možda konačno zaista ugrožena. To je dobra vest. I sad prosto samo svako treba da nastavi svoje. Oni neka se brane, mi ćemo to da nagrizamo i da nudimo nešto drugo, neko treći će da radi nešto treće, a država, kao i do sad, neće da radi ništa. Ali ona je ionako prepustila sve drugima. Nema veze. Neka se oni igraju svojih, neka se ovi igraju svojih, mi ćemo da se igramo svojih i videćemo dokle će to da stigne.

Svetlana Lukić: Ne znamo ništa, nećemo verovatno ni saznati šta su se u stvari dogovarali naš predsednik i ruski premijer. Međutim, ono što znam, to je da sa Putinom nema šale. Setila sam se nedavno da se loše proveo ko god je pokušao da ga prevari. Kao što je na primer kirgijski predsednik Bakijev obećao Putinu da će za dve milijarde dolara da istera Amerikance iz vojne baze sa svoje teritorije. Onda je uzeo pare od Rusa i ostavio Amerikance, a onda su se ubrzo, na volšeban način, naoružali lokalni banditi i ušli u glavni grad Kirgizije i, naravno, režim je pao. Ne znamo ni o čemu ništa, ne analiziramo ništa, ne razgovaramo ni o čemu ozbiljno. Kada se to desi, prestane proizvodnja nekih novih i svežih ideja, a onda automatski počinje obnova starih. Evo, ovaj spisak o kome se govorilo dosta u ovoj emisiji je upravo to – pokušaj obnove starih ideja i prošlosti. Što bi neko rekao, prošlost je odjednom počela da pliva u bolesnom oreolu i prolepšala se na neprirodan način. Bio je ovo Peščanik, hvala vam što ste i danas bili sa nama. Doviđenja.

Emisija Peščanik, 25.03.2011.

Peščanik.net, 25.03.2011.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija