Nemačka i kineska vlada, republikanski kongresmeni, liberalni ekonomista Džozef Štiglic i Sara Pejlin ne slažu se oko mnogo stvari. Ipak, svi oni se protive drugoj turi kvantitativnog popuštanja (poznatoj kao QE2) Sistemu federalnih rezervi (FED). Po mišljenju mnogih koji kritikuju FED, QE2 – koji podrazumeva da FED kupi državne menice vredne šest mililjardi dolara tokom sledećih osam meseci – prouzrokovao bi globalni rat valuta, oslabio vrednost dolara, podstakao inflaciju i prouzrokovao naduvavanje cena u prometu određenih kategorija sredstava. I dok trepnete okom, psi i mačke će živeti zajedno.
Velika prašina koja se digla povodom ovog slučaja, može vas navesti na zaključak da je QE2 radikalan zaokret u misiji FED-a. Ali to nije istina. Zadatak FED-a je da upravlja novčanim zalihama zemlje, i on to redovno radi tako što manipuliše visinom kratkoročnih kamata, smanjujući ih kada želi da pogura privredu i podižući ih kada privreda počne da se pregreva i izgleda kao da joj je potrebno hlađenje. Međutim, u ovom trenutku kratkoročne kamate su već blizu nule i nemoguće ih je dalje smanjivati. I zato FED kupuje dugoročne državne menice. Postoji nada da će ovo pomoći da dugoročne kamate ostanu niske, ubrizgati još novca u privredu, i učiniti privlačnijim investicije koje nisu državne menice (u koje investitori sada ulažu svoj novac). FED je koristio ovu alatku tokom najgore faze finansijske krize, i ona je pomogla da se zaustavi naglo propadanje privrede. Danas, FED ponovo koristi ovu alatku jer je privreda, bez obzira na njen oporavak, još uvek slaba – nezaposlenost je skoro deset odsto, a veliki deo proizvodnih kapaciteta stoji neiskorišćen. U ovakvim uslovima, zadatak FED-a je da koristi monetarnu politiku kako bi pokušao da pruži podsticaj potražnji. A kvantitavno popuštanje je način da se ovo uradi u trenutku kada ne postoji mogućnosti da se dalje smanjuje visina kamata.
Čemu onda toliki protesti? Ovo je delimično politički problem. Kini i Nemačkoj se ne sviđa QE2, jer se brinu da on može uticati na smanjenje vrednosti dolara, što bi njihove proizvode učinilo skupljim u Americi, u isto vreme čineći proizvode koje Amerika izvozi jeftinijim širom sveta. Ovo bi bilo dobro za američke kompanije i pomoglo bi stvaranju novih radnih mesta u Americi. Međutim, Nemcima i Kinezima se dopada status quo. Republikanska opozicija kao da ima uslovni refleks neprijateljske reakcije na sve što može pomoći Baraku Obami (na primer, da ekonomija počne da napreduje). Ako je najviši prioritet republikanaca da osiguraju da Obama ne bude ponovo izabran, kao što je to rekao vođa republikanske manjine u Senatu Mič MekKonel, postupci FED-a nisu baš dobrodošli. Teško je zamisliti da bi Sara Pejlin pisala Tweet-ove protiv Bena Bernanka da u Beloj kući sedi republikanski predsednik.
Međutim, nije u pitanju samo politika. Ono što najviše upada u oči kada je reč o napadima na QE2 jeste koliko su oni u stvari histerični. Napadi se ne ograničavaju na sugestije da je politika FED-a – koja je prilično umerena u odnosu na razmere američke privrede – možda neefikasna ili blago inflatorna. Umesto toga, FED se optužuje da „ubrizgava monetarni heroin visoke čistoće“ u sistem, sprovodi politiku koja „uništava“ srednju klasu, i potencijalno stvara „ubilačko zombi tržište“. Ovakva reakcija istovremeno odražava osećanje uznemirenosti zbog situacije u privredi, ali i pri svakom pokušaju da se ova situacija popravi. Protivnici QE2 ubeđeni su da su krah dolara i povećanje cena pred vratima, uprkos činjenici da je bazna inflacija niža nego što je bila u poslednjih pedest godina, dok je vrednost dolara tokom poslednjih par nedelja zapravo porasla. Ova vrsta uznemirenosti podgreva i tvrdnje da QE2 „veštački“ podiže cene deonica i robe širom sveta, jer investitori uzimaju jeftin novac od FED-a i investiraju ga na drugom mestu. (Uticajni bloger Rojtersa, Feliks Salmon, naziva Bernankea „kompresorom za naduvavanje“). Pritom se zanemaruje da su cene deonica bukvalno nepromenjene još od proleća, dok su cene robe čak pale tokom poslednjih par nedelja. Sama činjenica da su cene nekih sredstava porasle od kada se prvi put pomenula mogućnost QE2, tretira se kao prima-facie dokaz da su tržišta u pogubnoj meri izgubila ravnotežu.
Protivnici FED-a nadaju se da će negativne reakcije na QE2 naterati Bernankea da ograniči ili ukine ovaj program. Ali te negativne reakciju pokazuju zašto je QE2 u stvari neophodan. Ako slušate kritičare FED-a, čini vam se da se investitori, kao i oni koji primaju i daju pozajmice, ponovo ponašaju nepromišljeno i plasiraju novca u sumnjive investicije. U stvarnosti, u ekonomiji još uvek dominira oprez. Američke banke imaju trilion dolara u rezervi, koje bi mogli da kanališu u kredite. Potrošači nastavljaju da smanjuju svoje dugove. Privatni investitori slivaju velike količine novca u državne menice, iako je njihova dobit žalosno mala. Iako su cene na berzi razumne, ne može se reći da investitori preteruju sa ulaganjem novca u nove kompanije. I najvažnije od svega, kompanije još uvek oklevaju sa zapošljavanjem novih radnika. U ovim uslovima od FED-a se i očekuje da ubrizga dodatan novac u privredu, kao i da ohrabri ljude da preuzmu malo veći rizik.
Naravno da svako manipulisanje monetarnom politikom nosi određeni rizik. Ali razumni pogled na stvari govori da najveći rizici sa kojima smo suočeni nisu inflacija i nerealan skok cena na berzi. Rizik je zapravo to što će kroz godinu ili dve petnaest miliona ljudi još uvek biti nezaposleno. Protivnici QE2 u stvari kažu da vlada ne treba da pokuša da uradi bilo šta da ovo promeni. To je razumljivo: u vremenu nesigurnosti, nedelanje često izgleda sigurnijim od delanja – posebno ako ste jedan od onih srećnika koji imaju posao. Ipak, u ovom trenutku ne činiti ništa značilo bi činiti veliku štetu.
James Surowiecki, The New Yorker, 06.12.2010.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 02.12.2010.
