Dizajn korica Ivan Mesner
Dizajn korica Ivan Mesner

Poglavlje iz knjige „Pola veka XX veka“ urednice Dubravke Stojanović. Pred 13. međunarodni sajam Biblioteke XX vek 28. oktobra u CZKD-u.

Istina je: svaki put kada bih se našla između Kolež de Frans i Sorbone koja je sa druge strane ulice i gde je ulaz u EPHE (Praktična škola za više studije), dakle u samom srcu dela Latinskog kvarta koji se zove „Velike škole“, pomislila bih na Ivana Čolovića i Biblioteku XX vek. Razlog je jednostavan – Ivan Čolović je u Beogradu i šire najbolje znao da objasni šta je strukturalizam, i izdao je mnoga ključna dela savremene humanistike u prevodu i u obliku zgodnom da se stavi u zadnji džep farmerki, bezoblične vojne jakne i torbe preko ramena. Neka duhovita Muza mislila je na to kad je zbunila službenika Le Monda i navela ih da fotografiju Ivana Čolovića objave umesto fotografije Žaka Deride, kad je ovaj umro. I čini mi se da bi se ovaj drugi tome obradovao.

Kako je Ivan Čolović uspeo da sačuva, odbrani i izdaje biblioteku dugu pola veka, najbolje pokazuje izvrsna studija iz mikro-istorije Dubravke Stojanović, Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011. Akademski i naučni doprinos ove biblioteke nikada nije bio dovoljno nahvaljen.

Iz nekada očiglednih, danas savršeno nerazumljivih razloga, ali ne zbog toga što je univerzitet danas bolji, Ivan Čolović nije imao akademsku, univerzitetsku karijeru, nego istraživačku poziciju – pri tome ne računam njegovu izuzetnu međunarodnu akademsku karijeru. Njegova Biblioteka XX vek je u izvesnoj meri odgovor na to, ali mnogo više, ona je plemenito i nesebično poboljšala akademsku sredinu, poklonila joj drugačiji pogled na obrazovanje i nauku, obavestila o mnogo čemu važnom što se događa u području humanistike, i konačno obrazovala generacije u onome što je uistinu bilo i ostaje najvažnije – u odgovornosti znanja. Biblioteka XX vek odigrala je ulogu University Press koju nismo imali, drugim rečima, univerziteta. To je bio program studija kojih na univerzitetu naprosto nije bilo, i to dugo: govorim o savremenim školama misli u etnografiji, antropologiji, istoriji, lingvistici. Interdisciplinarnost je bila prisutna od početka, a uvođenje određenih disciplina pripadalo je upravo Biblioteci XX vek. Ne navodim legendarne studije, zbornike, prevode, jer je legendarnost stalna i obnavlja se.

Obazrite se po svetu i pomislite na serije naučnih publikacija, koliko traju i šta objavljuju: one koje žive već pola veka mogu se nabrojati na relativno malo prstiju. Ako nije reč o serijama koje objavljuju važne izvore (recimo papirološke ili epigrafske, leksičke ili kolekcije) ili stalne oblike studija, kao što su disertacije, raspon Biblioteke XX vek ima malo njih. Na početku su prevlađivali prevodi, no docnije se pojavljivalo sve više originalnih studija, zatim mešanih žanrova (eseji, sećanja). Tematski, Biblioteka XX vek sve više je obuhvatala balkansku humanistiku, a posebno mesto zauzeo je jugoslovenski rat i njegove posledice. Danas, više nego ikad, Biblioteka XX vek funkcioniše kao University Press: za mlađeg istraživača objavljivanje u njoj pitanje je važnog koraka ka naučnom ugledu.

Pa ipak, kad bi to bila samo University Press, nisam sigurna da bi imala ista dejstva. Univerzitetske studije su me najčešće impresionirale jasnim pragmatičkim konceptom, dobro utemeljenim pristupom, mnoštvom napomena i bibliografije, nešto manje žargonom kojim se obično izlaže teorijski deo. Moja vera u takve studije jako je pala kad sam na Rutgersu 1994. godine, kad internet još nije bio u upotrebi, odlučila da upotrebim bibliotečko pomagalo za bibliografiju. Ukucala sam temu, i iz štampača je pokuljalo dvadesetak strana bibliografije na odabranu temu – besprekorno, baš kao u svakoj od knjiga bilo koje University Press na svetu. Bilo je među njima i sjajnih teorijskih uvida i korozivne anglosaksonske ironije, koja možda više nego bilo šta drugo podstiče učenje, jer ne ispušta svet iz vida. No upravo u Americi sam počela uviđati koliko mi nedostaju knjige koje se stalno prelistavaju i preispituju, dok sam bila okružena knjigama koje se pročitaju, epitomiziraju, zabeleže i vrate zauvek na njihovo mesto. Drugim rečima, knjige iz Biblioteke XX vek, ili, šire gledano, francuske škole mišljenja. U njima su napomene retke i odnose se na veoma specifične slučajeve, a bibliografije najčešće nema. Podrazumeva se da čitalac dovoljno poznaje područje i da prepoznaje mišljenja koja se navode. I uostalom, neka traži sam.

Bila sam u drugoj godini muka sa doktorskom disertacijom kad je u Biblioteci XX vek izašla knjiga Luj-Žan Kalvea o lingvistici i kolonijalizmu, odnosno glotofagiji. Knjiga nije imala baš ništa zajedničkog sa mojom temom, ali jedno kratko i efikasno razmišljanje o odnosu jezika i dijalekta, koji nije nimalo lingvistički, nego samo politički i društveni, srušilo je moju krhku građevinu i navelo me da napravim potpuno novu. Disertaciju sam završila za dva-tri meseca. Sličan utisak na mene proizvela je i knjiga Žorža Munena o lingvistici i filozofiji. Onda je nešto docnije sam Munen gostovao u Beogradu. Posle predavanja ga je neko upitao šta je za lingvistu najvažnije, i on je odgovorio da lingvista treba da bude zdrav. Nedavno sam razumela značenje tog zahteva, ne odnosi se na bolest, nego na vreme. Možda malo trapavo, hoću zapravo da kažem da su knjige Biblioteke XX vek veoma često bile one sa kojima se godinama vodi dijalog. Kakav čitač, takav i dijalog.

U zimu 1983. godine boravila sam na Hvaru, na terenskom radu sa mužem, arheologom Božidarem Slapšakom, i koristila sam večernje sate da sastavim svoju bibliografiju, dovršim knjigu i pročitam nešto dobro. Uspelo mi je samo ovo treće. Ponela sam sa sobom Propovu Morfologiju bajke (Biblioteka XX vek, 1981), koju sam već uveliko i često listala. Posle napornog dana hodanja po hvarskom polju sedela sam u baru kod Svemira, čekala društvo da se vratimo u Starigrad i prelistavala knjigu. Prvi je došao Pera Viski, koji je upravo dobio vest da mu je umro otac. Pili smo za dušu ćuteći, dok se noćno more dizalo u ogromnim, a lenjim talasima i prelivalo se preko rive, skoro do bara. Nešto ogromno tamo napolju disalo je i pretilo, opominjući da upravlja svima nama. Šta bi mogao biti lek? – pomislila sam, i odgovor se pokazao u knjizi koju sam držala: besprekorna logika, nesalomljiv model tumačenja, strast prema tome što se istražuje. Ili, za lingvistu (i bilo koga drugoga), važno je da bude zdrav. Šta vi mislite, Božidare, Pero, Kiro? Božidar mi je rekao, skoro ljubazno: Sedi i piši.

I sela sam i pisala.

Skoro dvadesetak godina docnije, izašla je moja prva knjiga u Biblioteci XX vek. To sam smatrala konačnim dokazom da je ponešto imalo smisla. Naravno da sam u međuvremenu pregledala stotine raznih knjiga objavljenih u raznim University Press – samo oko hiljadu ih ima u Americi. Uredno sam sastavljala bibliografije i trudila se da tekst snabdem zavidnom količinom napomena koje treba da potvrde moju temeljnost i pouzdanost znanja. No početak i kraj uvek su bili povezani sa jednim upečatljivim čitanjem koje često nije imalo veze sa mojom temom. I mnoga od tih čitanja bila su upravo iz Biblioteke XX vek. Sada mogu da tvrdim, ne samo zato što sam objavila šest knjiga u toj biblioteci, da je jedan od njenih plodova i nešto što teško određujem, recimo za sada sloboda čitanja, što izvesno zahteva objašnjenje.

Jedna od knjiga koje nisu pripadale generacijama škola mišljenja Biblioteke XX vek, te nije tu objavljena je Obrazovanje u antici Anri-Irene Marua (1947). Pisac, izvrsni klasičar, bio je i vernik katolik, teolog i kompozitor. U knjizi je pre svega mnogo lucidnosti, nimalo učiteljske dosade, ponešto ironije i mnogo veselja iz magareće klupe. Maru savršeno jasno prikazuje kako je antički (grčki, računajući i Rim) sistem obrazovanja organizovao mladi mozak sasvim drugačije nego moderna pedagogija. U većini pedagoških sistema u svetu vlada uverenje da deci treba prvo utuviti u glavu jednostavnije stvari, pa onda postepeno prelaziti na zapletenije. Razvoj, progres i evolucija dobro su se snašli u većini ideoloških i verskih sistema. U antici su radili upravo suprotno: deca su morala učiti napamet Ilijadu i Odiseju kao početak i poslednji pristup znanju, ali malo drugačije – učili su prvi i zadnji stih epa, pa drugi i pretposlednji, pa treći itd. Ništa postepeno razumevanje, ništa razumevanje jednog iz drugog. Cilj je očito bio napraviti neviđeni haos u dečijoj glavi – a bogme i u starijoj, kada je reč bila o nekom postarijem Rimljaninu koji se odlučio da postane pismen, odnosno da nauči grčki. Kada je haos potpun i sve naučeno napamet u sirotoj glavici, učitelj bi počeo da stvara strukturu, ključeve razumevanja. Učenik bi i sam do tada počeo da povezuje stvari. Otkrivanje znanja bilo je zajedničko, putevi su mogli biti različiti. Naravno, reč je o usmenom učenju i mnemotehnici koja je u antici bila neuporedivo razvijenija nego danas. I pri tome, naučnici danas relativno slično ocenjuju sposobnosti neurona, koje veoma malo koristimo.

Čitanje pola veka Biblioteke XX vek u izvesnom smislu je ovakvo vaspitanje neurona i povećavanje njihovih kapaciteta: ključni su radoznalost, povezivanje, slučaj, ironija koja ruši tlo pod nogama, brzina asocijacija, sloboda, sloboda misli. Dobar uzorni model su knjige samog Ivana Čolovića. Sasvim je odviše, skoro banalno dodati da takav odnos prema mišljenju, pisanju i objavljivanju ne može ići niz dlaku nijednom dobro prilagođenom društvenom ponašanju ili državnom sistemu. Pola veka ne može se vratiti, ni za korak. Velika škola je izgrađena.

Biblioteka XX vek, 09.10.2021.

Peščanik.net, 21.10.2021.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), War Discourse, Women’s Discourse, (ur., 2000); Ženske ikone XX veka (2001); Hronospore II: eseji i komentari (e-izdanje, 2004); Ženske ikone antičkog sveta (2006); Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007); sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur., 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur., 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)