Kada bi laganje bolelo, uzduž i popreko srpske političke scene odjekivali bi agonični krici i jauci. Pri tome su najmanji problem banalne laži tipa “pošten sam, majke mi”. Mnogo je veća nevolja sa lažima “opšte” iliti načelne naravi; sa lažima, dakle, u kojima lažov ne laže o sebi samom (subjektu najčešće posve nedostojnom bilo čega, pa i laganja), nego o svetu oko sebe. Naime, ako ta laž o opštem prođe kod većine, i posledice joj mogu biti takve, to jest opšte.
Evo kako to izgleda u aktuelnoj politikoidnoj praksi. Odlazeća vlast podelila se pred izbore na “proevropsku” i “kontraevropsku” iliti narodnjačku mejnstrim koaliciju (radikali /još?/ nisu mejnstrim, mada su najbrojniji; to jeste neobično, ali nije novitet u istoriji, daleko od toga), i ove dve grupacije pretenduju na zauzimanje ogromnog političkog prostora u centru i široj okolini. Šta je tema i gde je mesto njihovog raskola? Formalno, to nisu načelna, ideološka, svetonazorna pitanja, nego odnos prema Evropskoj uniji, odnosno evrointegracijama Srbije u “postkosovskom” kontekstu. Famozni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju – jedan, inače, prilično fantomski dokument, pošto još nije ponuđen Srbiji na potpisivanje, i ne zna se kada će – ovde igra ulogu poslovične Jabuke Razdora. “Proevropljani” smatraju, i to s pravom, da bi im išlo u prilog da pre izbora nekako ipak potpišu taj dokument, bez obzira na njegovu potonju (ratifikacionu) sudbinu, kako u budućoj Skupštini Srbije, tako i u samoj Evropskoj uniji; “kontraevropljani” drže, takođe s pravom, da bi im išlo u račun da tog potpisivanja ne bude. Oni, doduše, imaju i nešto kao plan B: ako Tadić & co. nešto ipak potpišu, eto njima dobre prilike za pojačavanje parapatriotske larme.
E, tu Faktor Laži ulazi u ovu priču na velika vrata. Koštunica, Ilić i opskurno društvo koje se sjatilo oko njih (similis simili gaudet) danonoćno variraju lažovsku mantru kako bi potpisivanje SSP bilo “priznavanje nezavisnosti Kosova”, a pošto je očuvanje “srpskog” karaktera i statusa Kosova jedini smisao i cilj samog postojanja Srbije i svih u njoj – gotovo da ne karikiram! Koštunica je sasvim nedavno izjavio nešto veoma slično ovome! – onda je jasno da niko ko nije Vuk Branković, i to ne onaj istorijski nego onaj iz konfabulacija slepog guslara, ne sme da učini ništa što bi vodilo našem “priznavanju nezavisnosti Kosova”, pa taman inače u svemu drugome bilo veoma korisno za Srbiju. Uostalom, ako nemamo Kosovo, šta će nam sve drugo?! Pokušavam konsekventno da pratim misaono-emotivni tok dr Koštunice: ako bi Srbija definitivno ostala bez Kosova – a jedina prava “definitivnost” je njeno sopstveno odricanje od istog – onda bi postojanje Srba i Srbije u ovom kosmosu izgubilo svaki smisao i preostalo bi samo da svi Srbi polegaju u otvorene mrtvačke sanduke, a brižni čika Voja bi svakome dao po bonu, punjenu cijanidom, ili nekim sličnim konditorskim proizvodom specifične namene. Poslednju bi valjda sačuvao za sebe. Ili možda i ne bi, ko zna, ne bi bilo više nikoga ko bi mogao da proveri.
Zašto Narodnjaci insistiraju na laži za koju i sami znaju da je laž? Zato što je njihov pravi cilj odustajanje Srbije od političko-ekonomsko-pravno-vrednosno-kulturološke integracije u matični kontinent. Kosovo je tu za nekoga stvarni razlog, za drugog povod, za mnoge tek zgodno pompezan izgovor; uostalom, pravi motiv i nije bitan. Važno je da se radi o otmici Srbije, otmici od same sebe i od svog prirodnog konteksta i okruženja, a u ime nebuloznih “evroazijatskih” tlapnji. Kako god bilo, naši “proevropljani” iz Velike Koalicije s razlogom ukazuju na lažljivost “kontraevropskih” suparnika iz Kačulice-Belanovica formacije. Nevolja je, međutim, što ni sami nisu imuni na Veliku Laž.
Srpska nacionalistička desnica, politička, akademska i medijska, često ukazuje na to da će Srbija, ako želi u Evropsku uniju, kad-tad morati da u potpunosti sredi i stabilizuje odnose sa svim susedima, što znači i sa Kosovom, a što pak nužno znači nekakvo priznavanje kosovskog međunarodno-pravnog subjektiviteta. I to je živa istina, jedan-kroz-jedan. To je jedan od onih temeljnih uslova za ulazak u jedan sistem koji podrazumeva stabilnost i trajno odsustvo ove vrste “arhaičnih” konflikata, a to znači da se svako potencijalno žarište konflikta mora unapred temeljito pacifikovati. Sa stanovišta desnice, ova istina neminovno znači da bi od “evrointegracija” trebalo čim pre odustati, jer je to zaludan posao, s obzirom na to da je srpsko priznanje nezavisnosti Kosova nešto iz sfere Nezamislivog, nešto onkraj svakog političkog i istorijskog limita Dozvoljenog i Dozvoljivog. Kako na to odgovara glavna struja domaćih “proevropljana”? Uglavnom laganjem i prenemaganjem. Obazrivije rečeno: muljanjem, zamagljivanjem, zamenom teza, kašljucanjem i crvenjenjem, skretanjem teme, prodavanjem roga za sveću… Saterani u ćošak, naši “proevropljani” glavnog toka upinju sve retoričke sposobnosti ne bi li dokazali nedokazivo, to jest da “Srbiju niko neće pitati za nezavisnost Kosova kad se bude učlanjivala u Evropsku uniju”. Jedna od omiljenih potkrepa ove teze je fakat da nekoliko zemalja EU ionako ne priznaje nezavisnost Kosova, pa ih zbog toga sigurno neće niko izbaciti iz EU. To je tačno, ali jedna Slovačka ili Španija niti je sused Kosova, niti je sa Kosovom u bilo kakvom sporu, niti je Kosovo do juče bilo – ili je još uvek, kako se uzme – deo njihove zemlje. I, kao što “narodnjaci” znaju da je njihova laž laž, tako to znaju i “proevropljani” (dobro, Jeremić možda i ne zna, još je mali) za svoju laž, ali im se čini da će im ona lepo poslužiti, a da će se posle nekako već izvući.
A Tadić još, na sve to, izjavljuje kako bi, kad bi, daleko bilo, ipak morao da bira, između “evrointegracija” i “teritorijalnog integriteta”, uvek izabrao ovo potonje. Na to će Koštunica: “Pa ko nas bre onda, brate Borise, zavadi?” Padanje na grudi se podrazumeva. Kao i ljubljenje u desni, pa levi, pa desni obraz!
Peščani sprud
Peščanik.net, 22.04.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
