Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Šta?

Već gotovo tri decenije, svetske vlade se okupljaju jednom godišnje da smisle zajednički odgovor na klimatsku krizu. U skladu sa Okvirnom konvencijom UN o klimatskim promenama iz 1992, svaka država na planeti obavezana je da „izbegne opasnu promenu klime“ i nađe način da smanji emisije gasova staklene bašte u globalnoj srazmeri.

„Cop“ je engleska skraćenica za konferenciju potpisnica Konvencije, a ove godine se održava 26. put u Glazgovu. Prošlogodišnja je odložena zbog pandemije. Bilo ih je svakakvih, bučnih i dosadnih, dramatičnih, očajnih (Kopenhagen 2009) i trijumfalnih (Pariski sporazum 2015).

Kada?

Konferencija zvanično počinje 31. oktobra, dan pre nego što je planirano, a tokom prvih par dana prisustvovaće više od 120 svetskih lidera. Zvaničnici potom odlaze kućama, a komplikovane pregovore prepuštaju svojim predstavnicima, uglavnom ministrima za životnu sredinu ili sličnim, višim službenicima. Očekuje se da će kroz konferencijske sale proći ukupno 25.000 ljudi.

Planirano je da se pregovori završe u petak 12. novembra u 18 sati, ali iskustvo govori da se mogu nastaviti i tokom vikenda.

Zašto?

Pariski sporazum, potpisan 2015, označio je prekretnicu: države su se obavezale da zaustave globalni rast temperatura „znatno ispod“ dva Celzijusova stepena više od predindustrijskog nivoa, dok će se „truditi“ da zagrevanje ograniče na 1,5C. Ti ciljevi su pravno obavezujući i ugrađeni u sporazum.

Međutim, da bi se ti ciljevi postigli, učesnice su se takođe saglasile da postave svaka svoj nacionalni cilj, koji nije obavezujući, kako bi prekinule emisije – ili, u slučaju zemalja u razvoju, smanjile rast emisija gasova staklene bašte u bliskoj budućnosti, najčešće do 2030. godine.

Ti nacionalni ciljevi – poznati pod nazivom nacionalno utvrđen doprinos, ili NUD – nisu bili dovoljno dobri za ispunjavanje ciljeva Pariskog sporazuma. Ukratko, ako se ostvare nacionalni doprinosi, njihov rezultat biće zagrevanje od tri ili više Celzijusova stepena, što bi bilo katastrofalno.1

Svi su u Parizu znali da NUD nisu adekvatni, pa je Francuska u sporazum ugradila mehanizam koji predviđa da se svakih 5 godina države vrate za pregovarački sto sa ažuriranim doprinosima. Tih 5 godina je isteklo u decembru 2020, ali je pandemija omela većinu zemalja da se posvete ovom problemu.

Sada se od svih država očekuje da pre nego što dođu na Cop26 obnove svoje nacionalne doprinose, u skladu sa granicom od 1,5C – nižim od dva pariska cilja. Naučnici procenjuju da se do 2030. emisije moraju smanjiti za 45% u odnosu na nivoe iz 2010, a da onda treba da se spuste na neto nula do 2050, ako mislimo da svet dobije pristojnu šansu za ostanak ispod granice od 1,5C.

Da li smo blizu cilja?

Ne. Ujedinjene nacije su nedavno saopštile da aktuelni nacionalni doprinosi, uključujući one koji su tek skoro dostavljeni ili ažurirani (SAD, EU, UK i još preko stotinu drugih) još uvek nisu adekvatni. Ako se ostvare, dovešće do porasta emisija od 16%, umesto potrebnog smanjenja od 45%. Izuzetno mnogo toga još ostaje da se uradi.

Zbog Kine?

Najveći svetski emiter gasova, Kina, tek treba da dostavi novi NUD, a još se ne zna da li će predsednik Si Đinping doći u Glazgov. Njegovo prisustvo bi imalo veliki značaj, mada vodeći pregovarači kažu da je uspešan ishod još uvek moguć i bez njegovog fizičkog prisustva.

Si je prošle godine najavio da će Kina ostvariti neto nultu emisiju do 2060, što je važan napredak, dok će vrh emisija dostići 2030. Ovo drugo obećanje smatra se nedovoljnim i moglo bi da gurne svet preko granice od 1,5C. Analitičari tvrde da bi Kina, uz nešto dodatnog napora, mogla da ostvari vrh emisija do 2025, što bi bilo dovoljno da zadrži svet na pravom kursu.

Kina nije jedina zemlja pod lupom: veliki proizvođači fosilnih goriva kao što su Saudijska Arabija, Rusija i Australija, takođe su odbili da ojačaju svoje nacionalne obaveze. Žair Bolsonaro iz Brazila još uvek dozvoljava katastrofalno uništavanje Amazonije.

Doprinos nove japanske vlade takođe je pod znakom pitanja. Indija je bila blizu da se obaveže na neto-nula cilj prošlog proleća, ali je kovid kriza prevladala. Rapidan rast njene ekonomije i zavisnost od uglja čine Indiju ključnom zemljom na pregovorima u Glazgovu, dok će se pomno pratiti i nastup drugih zemalja u razvoju, kao što su Indonezija, Malezija, Južna Afrika i Meksiko.

Zašto je 1,5C tako važna granica rasta?

Prema odredbama Pariskog sporazuma, vodeći svetski autoritet za klimatsku nauku Međuvladin panel o klimatskim promenama, bio je zadužen da pažljivo ispita šta bi porast temperature od 1,5C značio za planetu. Utvrđena je ogromna razlika između štete koju bi napravio porast od 1,5C i one uzrokovane zagrevanjem od 2C, pa je zaključeno da bi niža temperatura bila bezbednija.

Rast od 1,5C bi i dalje izazvao porast nivoa mora, izumiranje koralnih grebena, veće toplotne talase, suše, poplave, jače oluje i druge oblike ekstremnih vremenskih prilika, ali to je i dalje znatno manje od ekstrema koji se povezuju sa rastom od 2C.

Novi nalazi objavljeni u avgustu dodatno potkrepljuju ova upozorenja, gde svaki delić stepena ima merljiv značaj. Zaključak je da svet još ima šanse da ostane ispod granice od 1,5C, ali da to zahteva zajednički napor.

Šta je sve potrebno uraditi?

Temperature u svetu se već kreću oko 1,1 do 1,2 Celzijusovih stepena iznad predindustrijskog nivoa, a emisije gasova staklene bašte su i dalje u trendu rasta.

Prošle godine je zbog mera protiv pandemije značajno opala emisija ugljen-dioksida, ali samo privremeno: emisije opet rastu kako se ekonomije oporavljaju. Da bi se ostalo ispod 1,5C tokom ove decenije globalne emisije moraju padati za oko 7% godišnje.

Kakvu ulogu ima neto nula?

Da bismo se zadržali ispod granice od 1,5C zagrevanja, do sredine ovog veka moramo gotovo u potpunosti prekinuti emisije ugljen-dioksida i drugih gasova staklene bašte – iz sagorevanja fosilnih goriva, poljoprivrede i stočarstva (gde se stvara metan), seče šuma i određenih industrijskih procesa. Sve preostale emisije, na primer iz procesa koji se ne mogu modifikovati, moraju se kompenzovati uvećanjem svetskih resursa za apsorpciju ugljenika, kao što su šume, tresetišta i močvare, koji imaju ulogu velikih skladišta ugljenika. Taj bilans se naziva neto nula.

Međutim, dugoročni ciljevi nisu dovoljni. Klima reaguje na kumulativne emisije, a ugljen-dioksid se zadržava u atmosferi oko jednog veka od ispuštanja, pa bi se moglo desiti da ostvarimo neto nula do 2050, ali da smo u međuvremenu imali toliko emisija da smo nepovratno prešli prag od 1,5C.

Zato naučnici i političari kažu da su 20-e godine ovog veka od ključnog značaja za klimu – ako bi emisije što pre dostigle vrh da bi što pre počele da opadaju, mogli bismo kontrolisati rast kumulativnih emisija i sačuvati šansu da ostanemo ispod 1,5C.

Da li je 1,5C glavna tema na Cop26?

Ključni deo pregovora čine nacionalno utvrđeni doprinosi, ali je važno i da što više zemalja usvoji dugoročni neto nula cilj. Britanci koji predsedavaju ovom konferencijom takođe se nadaju da će ostvarenju tih ciljeva pomoći fokusom na još tri oblasti: klimatske finansije, fazno isključenje uglja i rešenja zasnovana na prirodi.

Klimatske finansije se odnose na novac obezbeđen siromašnim zemljama, iz javnih i privatnih izvora, kako bi im se pomoglo da zaustave emisije i savladaju posledice ekstremnih vremenskih prilika. Na konferenciji 2009. u Kopenhagenu obećano im je da će do 2020. dobijati 100 milijardi dolara godišnje.

Taj cilj nije ostvaren: u svom septembarskom izveštaju, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) utvrdila je da je prošle godine obezbeđeno samo oko 80 milijardi. Zemlje u razvoju očekuju uveravanja da će novac biti na raspolaganju što je pre moguće i žele novi finansijski sporazum koji će znatno proširiti raspoložive fondove i posle 2025.

Fazno isključenje uglja iz upotrebe od suštinskog je značaja za ostanak u okvirima limita od 1,5C. Pojedine države su već preduzele neke korake u tom pravcu: na primer Kina, najveći potrošač uglja na svetu, prestaće da finansira nove elektrane na ugalj van svojih granica. Međutim, Kina, Indija, Indonezija, Meksiko, Australija i još nekoliko zemalja još uvek su najveći proizvođači i potrošači uglja, što znači da ima još mnogo posla koji treba uraditi.

Rešenja zasnovana na prirodi jesu projekti za očuvanje i obnovu postojećih šuma, tresetišta, močvara i drugih prirodnih skladišta ugljenika, uz sadnju novih šuma. To su važne inicijative, naročito s obzirom na uništavanje Amazona i drugih tropskih šuma širom sveta, koje ima ogroman uticaj na klimatske promene i gubitak biodiverziteta. Međutim, eksperti savetuju oprez: mada je sadnja drveća dobra ideja, za šume iz pojedinih predloga nema dovoljno prostora, niti bi to moglo da reši klimatsku krizu. Takođe se mora prestati sa upotrebom fosilnih goriva.

Ima izvesnog napretka i po pitanju metana, gasa staklene bašte koji može da zagreje planetu 80 puta više od ugljen dioksida, a koji potiče iz uzgoja stoke, poljoprivrednog otpada, bušenja nafte i istraživanja drugih fosilnih goriva. EU i SAD su oformile partnerstvo za obustavu globalnih emisija metana do 2030, dok je nedavnim istraživanjima potvrđeno da se to može postići po niskoj, ili bez ikakve cene.

Ima li još problema?

Cop26 je prilika da države smisle kako da reše pitanje trgovine ugljenikom. Ova pojava je prvi put pomenuta na pregovorima za Kjoto protokol 1997, kao mehanizam kojim bi bogate zemlje mogle da prepuste deo svog programa za smanjenje emisija ugljenika zemljama u razvoju. Naime, tona ugljen-dioksida ima isti uticaj na atmosferu bilo gde da je ispuštena, pa ako je jeftinije smanjiti emisije za tonu u Indiji nego u Italiji, italijanska vlada ili kompanije će finansirati projekte za smanjenje emisija u Indiji – solarne panele, na primer, ili vetroparkove – dok će taj „ugljenični kredit“ računati u svoje ostvarenje ciljeva.

Na taj način, siromašne zemlje dobijaju pristup preko potrebnim finansijama za smanjenje emisija, dok bogate zemlje snose manji ekonomski teret svojih planova.

Međutim, taj sistem je u pojedinim slučajevima zloupotrebljavan, dok u svakom slučaju nije adekvatan za planetu na kojoj sve države, i razvijene i one u razvoju, moraju što pre izbaciti ugljenik iz upotrebe. Trgovina ugljenikom obuhvaćena je 6. članom Pariskog sporazuma, ali sporovi oko njegove primene još nisu razrešeni. Na prošlom skupu u Madridu 2019, te rasprave su doprinele da čitava konferencija ode u pogrešnom smeru. Britanski domaćini se nadaju da će to pitanje ovog puta biti pod kontrolom, kako se ne bi upropastio mogući ishod konferencije.

Zašto sve to traje tako dugo?

Od industrijske revolucije, savremeni svet se pokreće fosilnim gorivima. Živimo u prometejskom dobu, gde su gotovo sav prosperitet i tehnologija izgrađeni na jeftinoj, lako dostupnoj energiji iz fosilnih goriva. Prekid njihove upotrebe zahteva ogromne promene u energetskim sistemima, izgrađenom okruženju, transportu, našem ponašanju i ishrani.

Nije lako privoleti 196 država da se slože oko tako komplikovanog zadatka. Razvijene zemlje nisu bile voljne da na sebe preuzmu troškove, dok su zemlje u razvoju zahtevale pravo da nastave da koriste fosilna goriva kako bi ostvarile ekonomski rast. Bilo je prepirki oko istorijske odgovornosti, podele tereta, cene, nauke, dok su na politiku uticale promene vlada u ključnim zemljama – Donald Tramp je, na primer, povukao SAD iz Pariskog sporazuma.

Sa pozitivne strane, cena obnovljive energije i drugih zelenih tehnologija značajno je pala poslednjih godina, pa je sada jeftina kao i fosilna goriva u mnogim krajevima sveta. Tehnologija električnih vozila takođe brzo napreduje, dok su u razvoju nova goriva, kao što je hidrogen.

Zašto se održava u Glazgovu?

Svake godine se menja zemlja koja predsedava konferencijom: uglavnom se smenjuju razvijene i zemlje u razvoju i to tako da svi regioni sveta budu zastupljeni. Prethodne zapažene konferencije su održane u Kopenhagenu, Kjotu, Marakešu, Limi i Durbanu, a sledeće godine će verovatno biti u Egiptu. Ujedinjeno Kraljevstvo u stvari deli predsedavanje sa Italijom, gde je održano nekoliko pripremnih sastanaka, uključujući pre-Cop i Cop za mlade u Milanu, a Italija će biti domaćin i samita lidera G20 samo nekoliko dana pre Cop26.

Postoji li rizik od širenja virusa?

Cop je prvobitno zakazan za novembar 2020, ali je u maju prošle godine odlučeno da se odloži zbog pandemije. Škotska vlada, UN i nacionalna vlada Ujedinjenog Kraljevstva blisko sarađuju na pripremama konferencije.

Odluka da se COP26 održi uz lično učešće, umesto virtuelno, doneta je zbog urgentne potrebe da države pokažu veće ambicije za smanjenje emisija, dok bi bez ličnog susreta ljudi bilo teže obavezati ih u tom pravcu. S obzirom na iskustva sa drugih virtuelnih konferencija, organizatori su opravdano strahovali da bi virtuelni Cop26 stvorio utisak neformalnog učešća.

I države su nevoljne da preko virtuelnih sredstava preuzimaju striktne obaveze u složenim tehničkim pregovorima. Neki pripremni segmenti pregovora održani su na daljinu, ali se odluke ne mogu formalizovati pre nego što se sa njima saglase svi predstavnici država, uživo.

Vlada UK je obezbedila vakcine za sve delegate pre početka pregovora, ali će oni iz zemalja sa crvene liste ipak morati u karantin. UK će snositi troškove učešća za one zemlje koje inače ne bi mogle da priušte dolazak.

Šta će biti ako pregovori propadnu?

Veliki igrači u pregovorima – UN, UK, SAD – već su priznali da Cop26 neće postići sve čemu su se nadali. Nacionalno utvrđeni doprinosi koji se očekuju u Glazgovu neće doprineti svemu što je potrebno da bi svet ostao u okvirima limita zagrevanja od 1,5C.

Za mnoge posmatrače to je razočaravajuće, ali ne i iznenađujuće. S obzirom na složenost pregovora, niko ne očekuje savršen ishod. Domaćini su fokusirani na ostvarenje dovoljno napretka u smanjenju emisija do 2030, kako bi se održao limit od 1,5C. Takođe, značajno je što će se istovremeno raditi na više faktora – fazno isključenje uglja iz upotrebe, smanjenje emisija metana, planiranje transporta bez fosilnih goriva – uz jasne zahteve kompanijama, finansijskim institucijama i lokalnim vlastima da definišu planove za smanjenje emisija u skladu sa ciljem od 1,5C. Sve to će pomoći ostvarenju cilja.

Jedno od ključnih pitanja glasi kako da pregovori teku glatko. U Kopenhagenu 2009. postignut je delimičan sporazum koji je postao temelj za Pariz, ali će ta konferencija ostati zapamćena kao neuspeh, jer je završena scenama haosa, podela, međusobnog optuživanja i nerazumevanja. Ako bi se izbegao takav scenario, a da se pritom usaglasi jasna trasa puta ka cilju od 1,5C – moglo bi se reći da je Cop26 bio uspešan.

Klimatska kriza nije jedina – šta ćemo sa izumiranjem vrsta i prirode?

Države će voditi i paralelne pregovore o sprečavanju daljeg gubitka biodiverziteta, obnovi prirodnih ekosistema i zaštiti okeana. Te razgovore je trebalo da organizuje kineska vlada u Kunmingu prošlog oktobra, ali su odloženi. Oni se očekuju sledećeg aprila na samitu uživo, nakon serije virtuelnih pregovora.

Fiona Harvey, The Guardian, 11.10.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 23.10.2021.

EKOLOGIJA

________________

  1. Kao i većina drugih zemalja, Srbija je svoj nameravani nacionalno utvrđen doprinos dostavila nekoliko meseci pre održavanja konferencije u Parizu 2015. Pariski sporazum je potvrđen zakonom na proleće 2017. Prim.prev.