Osim porasta plata i penzija, novih 176 km puteva i izgradnje EXPO centra vlast obećava i da će svom silom braniti ustavni poredak. Koja su naša prava u slučaju legitimisanja, prebijanja i hapšenja? Govori Milena Vasić iz YUCOM-a. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Milena, izgleda da je krajnje vreme da svako ko namerava da protestuje napamet nauči vodič koji je YUCOM, odnosno vaša organizacija, uradila: koja su naša prava u slučaju legitimisanja, pretresa i lišenja slobode. Pre nego što krenemo konkretno sa nekim savetima, često se sada govori kako ovo za sada podseća na julske proteste iz 2020. godine, kada je bilo uhapšeno sedamdesetoro ljudi; upotrebljena je, najblaže rečeno, prekomerna sila, ljudi su brutalno prebijani i u Novom Sadu i u Beogradu. Možeš li da napraviš, za sada, neko poređenje sa tom 2020. godinom?
Milena Vasić: Imamo, dakle, očigledne sličnosti sa 2020. godinom, a to je pre svega ta činjenica da je miran protest iznenada postao nasilan i da je policija tom prilikom upotrebila silu da rasturi taj protest, kao i da imamo veliki broj snimaka koji pokazuju nesrazmernu upotrebu sile od strane policije. I opet imamo institucije koje su nadležne da vrše kontrolu, koje kažu da nije došlo do nesrazmerne upotrebe sile, u jednom veoma kratkom roku koji po mom stručnom mišljenju zaista nije bio dovoljan da se ispitaju svi podaci koji su se pojavili u javnosti o upotrebi sile od strane policije.
Svetlana Lukić: Misliš na, recimo, ovo što je reklo Više javno tužilaštvo: „Policija je u nedelju reagovala po zakonu“. Vidim da je Zaštitnik građana oduševljen ponašanjem policije, kaže da je to primer dobre prakse…
Milena Vasić: Ono što je nama poznato jeste da je Nacionalni preventivni mehanizam izvršio posetu licima koja su lišena slobode i u tom timu koji je vršio posetu bio je i predstavnik YUCOM-a. I zaista, tih 14 lica koja su zatečena na licu mesta nisu imali pritužbe na bilo kakvo nehumano ili ponižavajuće postupanje ili zlostavljanje. Međutim, mi smo imali informaciju veče pre toga da je uhapšeno 38 lica. Mi ne znamo šta se desilo sa 24 lica, da li su ona puštena ili nisu, i druga stvar je što možda nisu lišena slobode sva lica koja su dobila batine, koje mi itekako vidimo na snimku i ne možemo da poreknemo da su se dogodile. I važno je, dakle, apelovati na sve ljude koji su povređeni da odu pre svega kod lekara, da se konstatuju te povrede i da prijave da su povređeni, jer na osnovu onoga što je bilo dostupno u trenutku posete, zaista se stiče utisak da nije bilo nikakve torture, što je opet suprotno onome što se vidi na snimcima samog događaja, ali je Zaštitnik građana izvukao taj zaključak na osnovu činjenica koje su bile dostupne u trenutku posete.
Svetlana Lukić: Mi smo i 2020. godine imali Zaštitnika građana, recimo, koji je rekao odmah da nije primetio ništa sporno, da bismo onda, tek kada je sve prošlo, šest meseci posle toga, čuli da je on rekao, pa jeste, stvarno, bilo je u nekoliko slučajeva prekomerne upotrebe sile. Dakle, kada sve prođe, onda, otprilike – jeste, bilo je, ali pojedinačnih slučajeva.
Milena Vasić: Jeste. To je razlika između te sistemske upotrebe sile i pojedinačnih slučajeva, za koje je opet potrebno neko vreme provere i ispitivanja šta se zaista desilo. To vreme je zaista vrlo relativno u tim slučajevima kada se ispituje postupanje policije i to najčešće i bude problem. Setimo se samo onih blokada na mostovima krajem 2020. godine, kada je Zaštitnik građana nekoliko dana pred zastarelost doneo odluku da se sprovede disciplinski postupak, što je bilo potpuno besmisleno u trenutku kada je doneta ta odluka, s obzirom na to da je taj disciplinski postupak tada već zastareo, to jest vođenje disciplinskog postupka. Kada postoje navodi o tome da je policija izvršila bilo kakav oblik torture ili nečovečnog i nehumanog postupanja, ti slučajevi se moraju tretirati kao hitni i moraju se ispitati svi navodi koji su dostupni javnosti, jer vi ne možete da očekujete od nekih građana koji su pretučeni, koji su možda uplašeni, istraumirani, da sad oni svi idu i da prijavljuju te slučajeve. Ako imate javno dostupan materijal gde tri policijska službenika službenim palicama tuku jedno lice koje je u pasivnom otporu, koje ne pruža aktivni otpor, vi zaista imate obavezu i kao javno tužilaštvo i kao Zaštitnik građana da ispitate taj slučaj, da vidite ko je to lice, koji su to policijski službenici i da uđete u trag onome šta se tu zaista desilo i zašto je to lice toliko pretučeno.
Svetlana Lukić: U ovom vašem vodiču „Moja prava u slučaju legitimisanja, pretresa i lišenja slobode“, jedno od prvih pitanja koje se postavlja, a to je kod nas sve češći slučaj, da vam prilaze neki ljudi koji nemaju uniformu i zahtevaju od vas da im pokažete ličnu kartu. Dakle, kada nas neko zaustavi, predstavi se kao policija a ne želi da pokaže legitimaciju, šta onda?
Milena Vasić: Prvo, policijski službenik u civilu ima obavezu da se predstavi i da pokaže legitimaciju pre primene policijskog ovlašćenja, i vi niste dužni da dajete nekoj nepoznatoj osobi koja se nije legitimisala svoje podatke i svoja dokumenta. Ono što u praksi zaista predstavlja problem u ovim situacijama i na šta moramo da skrenemo pažnju građanima, jeste to da se dešavalo da neki policijski službenik u civilu bez predstavljanja primenjuje svoja policijska ovlašćenja, a da ljudi pružaju otpor, prosto, brane se, jer ne znaju o kome se radi, i da naknadno završe sa krivičnom prijavom za napad na službeno lice. I to je jednostavno jedna nepravilnost na koju smo mi više puta ukazivali Ministarstvu unutrašnjih poslova i podnosili pritužbe, gde nam je rečeno da je nepredstavljanje policijskog službenika u civilu lakši disciplinski prekršaj, što je zaista nedopustivo s obzirom na težinu posledica koje mogu da proizađu iz nepredstavljanja. Međutim, ono što piše zaista u Zakonu jeste da policijski službenik mora da se predstavi, naročito ako je u civilu, a da pokaže legitimaciju, ako je u uniformi, na izričiti zahtev lica nad kojim sprovodi policijska ovlašćenja.
Svetlana Lukić: Šta vi predlažete, kako da se ljudi ponašaju ako ih odvedu u policiju i javno tužilaštvo, i kažu im, vi ste uhapšeni?
Milena Vasić: Prvo što imate pravo na telefonski poziv, koji možete da tražite. Možete da obavestite lice po izboru. Možete da pozovete advokata, možete da tražite pravnu pomoć. Imate pravo da na jeziku koji razumete budete obavešteni o tome da ste uhapšeni, iz kojih razloga, ukoliko ste pripadnik nacionalne manjine. Možete da tražite informaciju da li ćete biti zadržani, a ukoliko ćete biti zadržani morate da dobijete rešenje o zadržavanju o kome će biti obavešten vaš advokat, ako ga imate, ili će vam biti postavljen po službenoj dužnosti. Od trenutka kada ste uhapšeni možete biti odmah odvedeni na saslušanje kod javnog tužioca ili u roku od osam sati. Eventualno taj rok može biti duži, uz posebno obrazloženje policije, ali morate što pre biti izvedeni pred nadležni državni organ. Javni tužilac nakon saslušanja odlučuje da li će vas pustiti na slobodu ili će dati predlog sudiji da odredi pritvor. Bitno je reći da policijsko hapšenje može da traje najduže do 48 sati, znači bez odluke suda, do 48 sati. Nakon 48 sati to mora da bude sudsko rešenje o pritvoru.
Svetlana Lukić: Uskoro nastavljamo sa ovim tvojim konkretnim savetima. Samo da kažem to da su malo uznemirujuće najave, koje potiču i od samog Vučića, da će neki biti optuženi za rušenje ustavnog poretka – on zna pre tužioca šta će to da se desi – i za nasilno ponašanje na javnim skupovima. To su krivična dela, je l’ tako, to su već ozbiljne stvari?
Milena Vasić: To je, kako da kažem, jedno krivično delo koje se koristi za zloupotrebu, baš kada su javna okupljanja u pitanju, i ovo nije prvi put da se to krivično delo pozivanja na nasilno rušenje ustavnog poretka koristi da bi se zastrašili učesnici protesta.
Svetlana Lukić: Da se vratim samo, Milena, na ove konkretne savete: šta da se radi ako smo povređeni?
Milena Vasić: Ukoliko ste povređeni, dakle, zavisi da li ste zadržani povređeni, ili ste pušteni na slobodu. Ako ste zadržani povređeni, možete da zahtevate da vas pregleda lekar po vašem izboru, ili dežurni lekar, svejedno, i policija mora da vam omogući lekarski pregled. Taj lekarski pregled mora da bude izvršen bez prisustva policijskog službenika, znači u privatnosti. Policijski službenik može eventualno da bude prisutan samo ako lekar insistira, zbog svoje bezbednosti, da bude prisutan policijski službenik. Ukoliko ste pušteni na slobodu a niste odvedeni kod lekara, kad dođete kući treba da prvo podelite sa nekim to što vam se dogodilo, da biste prosto imali i svedoka i da bi imali i pomoć u čitavom tom procesu, da fotografišete povrede i da odete kod lekara, gde ćete uzeti lekarski izveštaj o povredama i o stanju u kom se nalazite u tom trenutku. Sa tom dokumentacijom možete da podnesete krivičnu prijavu protiv policijskog službenika…
Svetlana Lukić: Smatram da je ovo važno zbog toga što, prvo, ima dosta indicija da ulazimo u godinu opasnog nasilja, ili godine, a s druge strane zato što su ljudi skloni tome – sličnih primera se sećam i iz devedesetih godina – kada tako dobiju batine na ulici, u isti mah su i uplašeni i poniženi i izbezumljeni. Tad žele samo da odu kući, da se saberu nekako.
Milena Vasić: Jeste, to je vrlo česta reakcija ljudi koji su doživeli nasilje. Mi se bavimo i porodičnim nasiljem, i žrtve nasilja vrlo retko imaju taj prvi impuls da odu kod lekara, koliko god da su povređeni, svi žele da se sklone, da procesuiraju taj stres negde na miru, a odlazak kod lekara je dodatno traumatizujući za njih. Ono što je važno da se kaže: mi sad na svu sreću živimo u 21. veku i te fotografije povreda su izuzetno značajne, jer nekada od podnošenja krivične prijave do stručnog veštačenja može da prođe i godinu-dve, i prosto, te fotografije mogu, uz dodatni lekarski pregled i nalaz lekara, da pomognu boljem veštačenju i boljem utvrđivanju odgovornosti i krivice. Znam da je to nešto što ljudima koji su pretrpeli nasilje poslednje pada na pamet, ali prosto, da bismo evidentirali, da bismo dokazali nasilje, neophodno je da o tome postoji pisani lekarski trag.
Svetlana Lukić: Da, jer posle može da bude kasno. Ko zna, možda si pao niz stepenice, kao što padaju ruski tajkuni kroz prozor i niz stepenice.
Milena Vasić: Jeste. Upravo tako.
Svetlana Lukić: Koliko ljudi mogu da budu zadržani u policiji ili u javnom tužilaštvu?
Milena Vasić: Policijsko hapšenje može da traje do 48 sati. Znači, nakon 48 sat sud odlučuje: ili ćete biti u pritvoru, ili ćete biti pušteni na slobodu. Ukoliko vas zadržava samo policija, bez odluke tužilaštva, mora što pre da vam izda rešenje o zadržavanju. Znači, u roku od četiri sata mora da vam izda rešenje o zadržavanju na koje vi možete da uložite žalbu, i o toj žalbi se odlučuje u roku od četiri sata. Ako ste zatečeni u izvršenju prekršaja i zadržani 24 sata, mora vam biti dozvoljeno da pozovete lice po izboru, da tražite pravnu pomoć, da dobijete rešenje o zadržavanju… Rešenje o zadržavanju treba da se izda što pre. U tom rešenju su navedeni razlozi vašeg zadržavanja. Vi treba da dobijete obrazac na kom pišu vaša prava, dakle da budete informisani, i ako nemate pravnu pomoć, da znate koja su vaša prava.
Svetlana Lukić: I sama znaš da većina ljudi koji protestuju… to su ljudi, naravno, koji pogotovo u tom trenutku apsolutno ne veruju sistemu, ali je važno, čini mi se, ovo što si rekla, zbog toga što bez svih tih stvari vi ne možete praktično ništa posle toga, ni na koga da se žalite mnogo, jer nemate nikakvog dokaza, je l’ da? Ako ste potpisali nešto samo da izađete što pre iz policije, a niste pogledali zapisnik, ili niste otišli kod lekara, onda jedva čeka služba unutrašnje kontrole policije da ništa ne radi, ili ne znam, Ombudsman, ili javno tužilaštvo, kaže ‘ajde, to si ti bio besan i kivan na državu, ali ti nemaš nikakav papir u rukama koji bi dokazao da si bio izložen torturi, ili da su tvoja prava bila kršena. Zar ne?
Milena Vasić: Da. Ako ne sprovedete neki postupak utvrđivanja, nemate nikakvog dokaza. Zato baš i kažem, da makar te fotografije povreda mogu kasnije u nekom dokaznom postupku da pomognu. Nažalost, Komitet za prevenciju torture je u brojnim posetama Srbiji ukazivao na nepravilnosti u radu policijskih službenika, na iznuđivanje iskaza, na prisustvo nekih nestandardnih predmeta u policijskim stanicama, koji potencijalno mogu da služe za vršenje torture, tako da to nije ništa novo kod nas, ponavlja se iz godine u godinu. Ali ono što možemo da uradimo jeste da obrazujemo građane kako da se od toga zaštite. Znate, kada bi građani počeli zaista da prijavljuju sve to što se dešava, čini mi se da bi se možda i ti različiti oblici zlostavljanja smanjili u velikoj meri.
Svetlana Lukić: Šta, recimo, ako se na kraju postupak obustavi ili smo oslobođeni krivice?
Milena Vasić: Vi imate pravo da zahtevate naknadu štete, pa makar i ako ste 48 sati samo bili zadržani, imate pravo da zahtevate naknadu štete, i materijalne i nematerijalne. Materijalna šteta može biti ono što ste vi odsustvovali sa posla, ako ste izgubili neki novac zbog toga, a nematerijalna šteta svakako za neosnovano lišenje slobode se tu nekako podrazumeva. Takođe imate pravo da tražite da vam budu vraćene stvari koje su vam zaplenjene, odnosno privremeno oduzete, i da dalje ostvarujete svoja prava pred domaćim sudovima. Imate i pravo na troškove advokata, koje mora onda da snosi država ako vas je oslobodila.
Svetlana Lukić: Čini mi se da je važno na kraju krajeva da jednog dana ne bude dileme kako se ponašala služba unutrašnje kontrole policije, da li je uopšte radila, da li je štitila nekoga. Moramo da znamo kako se ponašalo tužilaštvo. Moramo da znamo kako se ponašao Zaštitnik građana. Dakle, ovo su situacije kada ne samo da ljudi treba da se izbore da zaštite svoju izbornu volju, nego i da možemo da zaključimo kako su se ponašale sve te institucije.
Milena Vasić: Apsolutno, dokumentovanje je nešto što je najvažnije u ovakvim situacijama. Vi možda nećete moći da zaštitite pravo u pojedinačnom slučaju, ali je jako važno da se svaka povreda dokumentuje. Mi smo baš zbog toga i napravili mapu napada na branitelje i braniteljke ljudskih prava, pri čemu taj pojam zaista posmatramo najšire moguće. Mislimo da je svaki građanin na ulici na neki način branitelj ljudskih prava, jer prosto su protesti te situacije kada građani traže svoja osnovna ljudska prava, i trudimo se da dokumentujemo sve što je javno dostupno i sve što nam građani prijave da su doživeli. Mislim da je taj značaj dokumentacije nešto što će ostati za neko buduće vreme. Ako možda sada u ovom trenutku ne možemo da se izborimo sa tom situacijom, ostaće kao svedočanstvo ovog vremena, a svi znamo koliko je to važno.
Svetlana Lukić: Milena, hvala mnogo na razgovoru.
Milena Vasić: Prijatno.
Peščanik.net, 04.01.2024.
