Young Upward-Pushing Professionals; mladi laktaroški profesionalci. Pandemični oblik života zasnovan na metodu – i ni na čemu više. U toj sintagmi ključna reč je „upward-pushing“: laktanje kroz život; mladost i profesija sporedne su. Japi je zanimanje zasnovano na metodu laktanja.
Laktanje podrazumeva, štaviše zahteva: bezobrazluk, bestidnost, đon-obraz koji se danas zove teflonski obraz, prateći nedostatak elementarne časti i odsustvo svakog morala. Japijevski sistem vrednosti jednostavan je i samim tim efikasan: sve može da bih se ja obogatio i postao moćan, jer sam rođen s prirodnim pravom na bogatstvo i moć, po svaku cenu. Svi ostali su gubitnici i naivčine (Suckers & Losers).
Kazaće neko da to nije ništa novo. Nije i upravo stoga ide na živce čovečanstvu poslednjih deset hiljada godina. U naše vreme, međutim, zbog „ekstaze komunikacija“ (Badi Savić) taj se oblik života i uniformiše planetarno – pored toga što ugrožava celu planetu. Jedan od prvih koji su opasnost primetili bio je Tom Vulf, veliki američki pisac, u svojoj sjajnoj knjizi „Lomača taština“ (Bonfire of Vanities; nije reč o tašti, nego o sujetama). Tamo se priča o uspešnom mladom klipanu, berzanskom senzalu koji mlati milione i prati obavezni „životni stil“. Takvi su, pokazalo se kasnije, upropastili belosvetske finansije i skrivili ovu sadašnju krizu. A onda su, tipično japijevski, počeli da kukaju kako su oni najveće žrtve krize: umesto da sam zaradio sedam miliona dolara ove godine, zaradiću samo tri! O tome da su svojom pohlepom upropastili trilione dolara i milijarde ljudi ne govore; to je „prirodna pojava“, kao zemljotres. Čak ni Barak Obama ne može da im stane na rep, pa vi vidite.
Ovi naši japiji, srećom po ostatak čovečanstva, mogu da upropašćuju samo ono što mi imamo. Pokupljeni sa Harvarda i sličnih mesta, ali i na lokalu, nadmeni, sveznajući i – jednom reči – munđosi, oni „spinuju“ (proseravaju se, brate), ne zatvaraju ni usta ni mobilni telefon, nose kompjuter u „Maderu“ gde piju mineralne vodurine, ali skupe, ne piju i ne puše, ali zato šmrču koku. Njihovi vozači i piloti ne stižu da vide decu; ne znam kako naši japiji podnose vremensku razliku (jet lag); mora biti da su japiji u potaji izmislili i vakcinu za to. Broj obrtaja stalno im je u crvenom, njihovim audijima 8 ulje se menja u vožnji, njihovi „Lear Jets“ održavaju se u panici, kao borbeni avioni u ratu, njihovi pomoćnici i sekretarice ne stižu da im napune baterije mobilnih telefona, a oni ne zatvaraju usta. Oni su šampioni proseravanja (bullshit champions), uvereni da je ostatak sveta, a naročito poreski obveznici o čijem trošku se vesele, glup. Njihovi poslovni mlaznjaci (executive jets) ne lete na kerozin, nego na sujetu.
Uzmimo, na primer, Vuka Jeremića; svi su isti, ali se on naročito ističe. Njemu obični putnički mlaznjaci nisu dovoljno brzi, a i red letenja mu ne odgovara; zato iznajmljuje „executive jets“ od firmi koje opslužuju milijardere dovoljno pametne da ne drže i svoj privatni avion. Ajde, dobro: treba Kosmet i Metohiju sačuvati u Srbiji, a to cenu nema, jer nam je to objasnio Voja Koštunica još onomad. Ja ne znam gde ih Boris skuplja, tu ekipu slatkorečivih mladih ljudi u skupim odelima koji nam sve vreme objašnjavaju da smo glupi i ne razumemo. Neke sam znao kad su bili slatka i nevina deca; ko bi rekao…
OK: razumeo bih da je sva ta dosadna i iritirajuća buka usmerena ka nekom cilju, pa neka im i aviona i audija 8, halal olsun, ali oni nama prodaju maglu umesto robe ili usluga. Nije tu reč samo o vlasti, koju polupismeni javni radnici zovu „pozicija“, nego i o opoziciji. Metod je, nažalost, isti, što ih sve čini upravo tim japijevskim, dakle munđoskim oblikom života. Dok japijevstvo (yuppiness) nije postalo osnovni i jedini model u politici, političke stranke razlikovale su se između sebe po ideologiji, programu, sistemu vrednosti i metodu. Sada razlike nema: svaki Vuk Jeremić, Aleksandar Martinović, Aca Mali Vučić, Čedomir Jovanović, Slobodan Maraš itd. (neka mi oproste oni koje nisam pomenuo) izgledaju isto, koriste manje-više iste metode i imaju podjednak nedostatak principa i doslednosti i podjednako jaku volju za moć – i ni za šta drugo, osim, možda, novca.
Polako, polako! Bez indigniranih i uvređenih zvukova! Ko je predlagao skandalozne promene Krivičnog zakona i Zakona o informisanju? Ko se kao poslednja kurva izvukao iz sale kad je trebalo izabrati Gocu Sušu u Sveti arhijerejski radiodifuzni savet? Čija je ideologija da opozicija ne mora da daje kvorum u skupštini i njenim odborima, ali zato može da uzima platu i dnevnice? Ko ume da glasa i za ovo, ali i protiv onoga i da ne bude tu kad treba? Ko je dovoljno drzak da takve skandalozne postupke još i pravda u javnosti, bez stida i srama spinujući bullshit? Svi oni.
E, pa nismo se tako dogovorili. Mi glasači i poreski obveznici mislimo da bi bilo lepo kada bi nam se ponudio izbor između ovoga i onoga, jer mi možda više volimo ovo od onoga. Ne. Nama se nudi isto (vidi gore). Ja neću da biram između A8 i Q7, „Cessne Citation“ i „Lear Jeta“, „Armanija“ i „Huga Bossa“, „Rolexa“ i „Audemars Pigueta“, a to je jedini izbor koji sada imamo. Imao sam neku očajničku nadu da će Ivica Dačić od onih svojih napraviti neku normalnu stranku i da će Rasim Ljajić učiniti nešto slično, pa da bar dobijemo neke socijaldemokrate. Kad tamo: ovaj ode, otvori neki put i primi neku crkvenu kolajnu s likom onog njihovog sveca Nikolaja, a onaj drugi krene da vodi kadrovsku politiku SOUR DS kao jedan od već mnogih OUR-a.
Ovo nije politika. Ovo je nalik na onu oduševljenu izjavu nekog voditelja „Posela“ ili takve neke narodnjačke emisije, izjavu koju možete čuti svake subote u podne u špici „TV manijaka“ na radiju B92: „Kako ne bi moglo! Sve može!“ E, i u srpskoj politici „sve može“, kao i u „Fontani želja“.
Danas, 01.11.2009.
Peščanik.net, 02.11.2009.
