Da izbor Ive Josipovića za predsednika republike nije na desnici dočekan sa oduševljenjem – znalo se. Bilo je samo pitanje kada i na koju temu će početi podmetanja, saplitanja i ostale svinjarije. Pošto nacionalistička desnica – kao što je poznato – nije velike pameti (treba li navoditi naše domaće primere?), napadi koji su usledili na ivici su komičnog, ako ne i izravno smešni.
Prvo su se svi podigli na zadnje noge zbog Josipovićevog govora u Sarajevu, kada se uljudno i odmereno, kakav je već, izvinio za onaj nehrišćanski pokolj u Ahmićima 1993. Tu se tražila ostavka, isprika hrvatskom narodu, smena i sve. Josipović, međutim, nije rekao ništa što svi ne znamo od samog početka i što je uredno dokumentovano hiljadu puta i to dokazima prihvatljivim na sudu: da je Hrvatska u jednom trenutku bila agresor u Bosni i Hercegovini, sa očiglednom namerom etničkog čišćenja i protivpravnog prisvajanja tuđe nekretnine. Inkvizicija je nanjušila jeres, ali sve to danas liči na mutacijama oslabljeni virus: Franjo Tuđman mrtav je već jedanaestu godinu, ali se s njegovog puta ne skreće – sve i po cenu da čovek ispadne obična budala. Tu je reč o panici zbog nedostatka oslonca u stvarnosti, kad ljudi poveruju u sopstvene ideološke dogme, kao ove naše budale u mantru da je Kosovo Srbija. Izgleda da ljudska vrsta teško prihvata poraz, da prostite na banalnom turizmu. Nije majka sina karala što se kockao, nego što se vadio, kako se lepo kaže. Ćuti i progutaj, šta sad kad je tako. Mađari lepo kažu kad nešto pođe naopako: kod Mohača smo i gore prošli…
Sledeći napad bio je još blesaviji: svi se uvredili na intervju koji je hrvatski ambasador u Beogradu Željko Kuprešak dao Blicu. Drznuo se čovek da izjavi kako mu je u Beogradu baš lepo; da su ljudi fini, a kafane odlične; da su ga lepo primili i poštuju ga. Znam čoveka: drag, duhovit, razborit i pristojan; diplomata, dakle, kakav i treba da bude. Pristojniji, uostalom, od nekih ambasadora izvesnih prijateljskih imperijalnih sila koje nećemo pominjati: u unutrašnju politiku se ne meša, opozicione stranke otvoreno ne podržava, ultimatume ne postavlja. E, sad: njega nije postavio predsednik Josipović, nego Vlada Republike Hrvatske i to još pre nekoliko godina, za Ive Sanadera. Ali, Njegova Ekscelencija nastoji da ne zateže odnose sa Srbijom; naprotiv, što se sada odjednom tumači kao maltene izdaja, iako se tako ponašao od samog početka svog mandata. Tako da opet važi staro pravilo: kad stvari ne idu kako treba, mora biti da su Srbi krivi, što ambasador, očigledno, ne shvata.
Za razliku od veleposlanika Kuprešaka, tu doktrinu je jako dobro shvatio novinar Jutarnjeg lista Nino Đula. Pre neki dan objavio je poprilično bezočan napad na jednog od savetnika predsednika Josipovića, Dejana Jovića, koji se u Uredu predsjednika bavi političkom analitikom. Dejan Jović je profesor moderne istorije naših zemalja na univerzitetu Stirling u Škotskoj i na zagrebačkoj politikologiji, naučni radnik sa impresivnim opusom i veoma često citiran širom belog sveta. Optužnica protiv Dejana Jovića ima nekih sedam tačaka, svaka gluplja o druge. Da ne ulazimo u detalje: Dejanu se Joviću zamera, na primer, da krišom pravi „treću Jugoslaviju“; da predsednika sablažnjava raznim idejama i da mu je napisao taj govor o Ahmićima; da je nekada, kao klinac, bio blizak Stipi Šuvaru, pak je, prema tome, levičar, da ne kažemo komunjara; da krije godine; da tvrdi da je rođen u „bivšoj državi“; da radi za britansku „Obavještajnu jedinicu“ (misli se na „Economist Intelligence Unit“, analitički deo čuvenog londonskog nedeljnika „The Economist“, ali kolega Đula to ne zna); itd.
Samo je još falilo da mu zamere što je oženjen lepom Splićankom. Kad je ta svinjarija izašla u novinama, predsednik Josipović je iz nekog inostranstva poručio Joviću da se ne potresa zbog bedastoća. Ono što je ovde važnije – što je čest slučaj – jeste ono što nije rečeno, ali se zaorilo gromoglasno: Dejan Jović je, naime, da oprostite, Srbin. To neizrečeno podrazumeva se i nema potrebe da se među finim agramerskim svetom otvoreno iskaže; to brani malograđanski Kinderstube (lijepi odgoj); to je nešto što ide po defaultu, kako se to danas kaže. Ne bumo valjda rekli da je Srbek; kaj ne znamo? Kad se ta stvar oljušti od svoje malograđanske kao fol finoće i očitog licemerja, sve do svoje jadne, male i smrdljive suštine – to vam je to. Dejan Jović imao je svojevremeno sreću da ga na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu odbiju kad se javio za asistenta, pošto je sa summa cum laude doktorirao na čuvenoj Londonskoj školi za ekonomiju (London School of Economics). Onda su ga pozvali u Stirling, veoma ozbiljan univerzitet.
Kakva se pouka dade izvući iz ova tri slaboumna incidenta? Tužna i do bola banalna: reč je o jadnim trzajima poraženih ideologija. Njihov ideal – da svi Hrvati budu ustaše, a svi Srbi četnici, jer će jedino tako moći da budu prijatelji i da sarađuju kao onda u Bosni – nije se ostvario nikada, a oni s time ne mogu da se pomire. To, naravno, važi i za srpske i za hrvatske nacionaliste; ta oni su najbolji prijatelji oduvek, jer jedni drugima ispunjavaju sva očekivanja i sve je najbolje u najboljem od svih svetova – osim što taj svet iz njihove bolesne mašte ne postoji.
Danas, 09.05.2010.
Peščanik.net, 10.05.2010.
