Zakonopisci rade kao dragstor, menjaju zakone preko noći i šalju ih kome stignu. ODIHR-u su poslali nacrt izmena Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. Nisu čak ni pokušali da uvaže ključne preporuke ODIHR-a i Venecijanske komisije. Vraćeni su na popravni ispit. Govori Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Prošlo je četvrt veka od petooktobarskog puča ili revolucije, kako već ko na to gleda, i evo nas posle toliko vremena pokušavamo da se izborimo za elementarne demokratske i fer izbore. U stvari, trenutno pokušavamo da se izborimo za izbore uopšte. I, eto, ponekad se popriča malo nešto o biračkim spiskovima, o izbornom zakonodavstvu. Međutim, nikako da dobacimo do novca. Kao da se podrazumeva da režim ima na raspolaganju sve što mu treba, a da drugi treba da se snađu.
Vidimo u poslednje vreme da režim, odnosno njegovi stručnjaci ili administracija, radi u tri smene, da se štancuju izmene i dopune različitih zakona i šalju Venecijanskoj komisiji, ali i ODIHR-u, kancelariji OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava. Tamo smo poslali nacrt izmena i dopuna Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. Pre neki dan smo dobili odgovor u vidu šamara iz ODIHR-a. Nemanja, za početak molim te da nam obrazložiš zbog čega smatrate vi da kroz ovaj nacrt, koji je tamo poslat, nisu ni pokušali čak da ispune ključne preporuke koje ODIHR šalje godinama ovamo u Beograd.
Nemanja Nenadić: ODIHR je to i sam rekao, zapravo oni su rekli koje preporuke iz ranijih izbornih ciklusa nisu uopšte dotaknute ovim izmenama. To je oblast sankcionisanja. Sasvim je jasno da ne samo kaznena politika, nego da i sam opis tih krivičnih dela, prekršaja i drugih nezakonitih radnji u vezi sa finansiranjem kampanje i stranaka uopšte, nije dovoljno dobar. ODIHR je to odavno preporučivao da se izmeni. Ono što je njihova ključna reč je da te sankcije budu takve da odvrate počinioce od ponavljanja takvih ili nekih sličnih stvari, što u Srbiji svakako nije slučaj. Sa time je povezana i druga zamerka, druga oblast koja nije dotaknuta ovim izmenama, a to je nadzor nad primenom zakona, ono što bi pre svega trebalo da radi Agencija za sprečavanje korupcije, a što u praksi radi vrlo malo. Ono što je bilo naše tumačenje ODIHR-ovog mišljenja je da su to neke od ključnih preporuka, jer zaista smatramo da jesu. Šta god da se drugo piše u ostalim odredbama zakona, pašće u vodu ukoliko ne bude postojao adekvatan nadzor i sankcije.
S druge strane, u ovom pokušaju gde je administracija – ili u konkretnom slučaju je bilo navedeno da je Agencija za sprečavanje korupcije radila taj nacrt, pa da ga je skupština poslala ODIHR-u – u ovom pokušaju izmena zakona i dobijanja nekih plusića kod ODIHR-a za ispunjavanje pojedinih preporuka, obuhvaćeno je dosta drugih stvari. Neke od njih su tehničke prirode, neke stvari su svakako unapređenje postojećih normi, ali po mišljenju ODIHR-a nedovoljno. Pomenuo bih još jednu vrlo važnu oblast koja je prvi put pokušana da se reguliše, a to je postavljanje ograničenja za ukupne troškove kampanje.
Svetlana Lukić: Nemanja, pre nego što krenemo na tu tačku, molim te, samo da se vratim na ovo što si do sada rekao. Dakle, po svemu sudeći ovaj nacrt je izradila Agencija za sprečavanje korupcije. Ponavljam ovde zamerku ODIHR-a da nisu dovoljno precizne predviđene kaznene mere protiv počinilaca kršenja tih pravila. A ta Agencija koja se pravila mrtva svih ovih godina, koliko ste se puta vi kao Transparentnost i neki drugi obraćali Agenciji da mora da sankcioniše političke stranke i političke subjekte koji su kršili pravila – i sad se ta ista Agencija pravi pametna i piše nacrt zakona?
Nemanja Nenadić: Pa rekao bih da je to neka situacija gde su dobili praktično zadatak da oni obave taj deo posla. Nije sporno ni da Agencija radi na izmenama zakona, da predlaže nešto, jer oni sami imaju uvid u to kako funkcioniše. Ali poenta je u tome da to može biti jedan deo priče, ali nikako ne može biti cela. I upravo je postalo očigledno iz samog tog nacrta da nema mnogo postavljanja nekih novih obaveza za samu Agenciju, već se samo regulišu neka druga pitanja. Upravo to je problem za nadzor, jer za razliku od drugih zemalja gde je možda dovoljno formirati neki organ i nazvati ga nezavisnim, obezbediti mu budžet, prostorije, zaposlenje i tako dalje – u Srbiji to nije dovoljno.
U Srbiji nije dovoljno napisati da državni organ ima pravo da izvrši određene kontrole. Ne, nažalost, evo to pokazuje iskustvo sa Agencijom i u ovoj oblasti, a i kad je reč o kontroli imovine i prihoda javnih funkcionera i slično. Nužno je da stoji u zakonu nekakva obaveza, vrlo precizna za samu Agenciju, šta to treba da uradi, pa da se nadamo da će to u praksi i učiniti. A ako obaveze nema, onda možemo gotovo sto posto da budemo sigurni da to neće biti učinjeno.
Kad je reč o finansiranju kampanje, to je situacija gde tokom kampanje same nevladine organizacije podnose prijave i Agencija po njima radi – zato što je postavljen rok, ima rok od pet dana da postupi po tim prijavama – a s druge strane nema nikakve inicijative da oni sami provere itekako očigledne slučajeve kršenja zakona.
Jedno važno pitanje koje je ODIHR prvi put koliko se sećam pomenuo nakon izbora iz 2016. godine, bilo je da Srbija treba da uvede ograničenje ukupnih rashoda kampanje. To je nešto što ne postoji baš u svim zemljama, dakle postoje različiti sistemi, ali se može reći da u većini demokratskih država postoji takvo ograničenje zato što se negde shvatilo da je to još jedan faktor koji može vrlo bitno da utiče na ravnopravnost izborne trke. U Srbiji je to postalo prilično očigledno upravo u tih poslednjih desetak ili nešto više godina, od kada imamo vrlo snažnu neravnotežu u ulaganjima u predizbornu promociju.
Dakle, ne samo što imamo neravnopravnost između stranaka koje su na vlasti i onih koje nisu, jer ove prve raspolažu ogromnim javnim resursima, već postoji neravnopravnost čak i kada je reč o onim legalnim troškovima promocije jer jedni jednostavno mogu da dođu do više sredstava i legalnim putem, a veliki deo tih sredstava opet potiče iz budžeta, na osnovu onog novca koji se strankama deli – na osnovu zastupljenosti u parlamentu ili na osnovu izbornog uspeha.
Drugim rečima, u situaciji poput one koje mi imamo danas u Srbiji gde jedna vladajuća stranka, vodeća, prijavljuje više troškova izborne kampanje nego sve druge stranke zajedno, uključujući tu i partnere iz vladajuće koalicije – poput SPS-a, manjinskih stranaka – koji učestvuju u vlasti, onda je očigledno da tu nešto mora da se uradi. Sada smo imali taj pokušaj da se ova oblast reguliše, međutim u predlogu – za koji piše da ga je sačinila Agencija – predloženo je da bude taj limit osam miliona evra za parlamentarne i devet miliona za predsedničke izbore.
To je ograničenje po jednoj izbornoj listi ili po jednom predlagaču kandidata kad je reč o predsedničkim izborima. Koliko je to previše može se zaključiti kada se uporedi sa, recimo, dosadašnjim izveštajima o finansiranju kampanje. To je više nego što je SNS do sada prijavljivao zakonitih troškova. A do sada smo, kao što sam rekao, imali situaciju da su ti prijavljeni troškovi SNS-a bili veći nego svih drugih zajedno. Dakle, očigledno je da ta norma nije napisana tako da ima neki efekat, da ostvari neki efekat u praksi, da promeni tu praksu, već naprotiv napisana je tako da je konzervira.
Poređenja radi, Transparentnost Srbija je, kada je davala predloge za izmenu ovog zakona i za uvođenje ograničenja rashoda, predložila limit koji je 2,5 miliona evra za nacionalne izbore po jednoj izbornoj listi. To je čak dosta visok limit, kada se uporedi sa drugim državama koje su po nečemu – po broju glasača ili po veličini ili po nacionalnom bogatstvu – slične Srbiji, poput Hrvatske, Bugarske, Slovačke, Češke i tako dalje.
Svetlana Lukić: U Češkoj su troškovi po jednoj izbornoj listi dva miliona evra, a ovi traže osam miliona kod nas. Pominjao si Bugarsku i Hrvatsku, tamo je milion i po evra?
Nemanja Nenadić: Oko milion i po evra. Mislim, nisu svi sistemi isti, negde je računica komplikovanija, ali to je poenta. Dakle, troškovi koji su ovde zapisani, u ovom nacrtu zakona, su viši recimo nego što su u Austriji. Koliko se sećam, tamo je sedam miliona evra, a Austrija je znatno bogatija država od Srbije u tom smislu koliki su troškovi same izborne kampanje. Podrazumeva se da su i veći nego ovde.
Tako da imamo jednu normu koja očigledno ne može da služi svrsi i koja je, eto tako, reda radi zapisana, i nije ni čudo što je ODIHR preporučio da se taj limit smanji. Istina, oni nisu dali neki konkretan predlog koliko to treba da bude, valjda zato što je praksa u raznim zemljama različita, ali videćemo. To je očigledno jedna od stvari koja će morati da se menja u ovom zakonu.
Svetlana Lukić: Samo na sekund, pre nego što pređem na sledeće pitanje – znači, Bugarska i mi imamo praktično isti broj stanovnika: 6,5 miliona, 6,7. Gledaš taj BDP, njihov je skoro 150 miliona, naš je 110-112 miliona. Njihov limit je milion i po evra, a ovi traže osam miliona. Pa i vi ste sa 2,5 miliona dosta velikodušni, makar formalno gledano. Ali da ne uzlazimo sad u to, razumela sam poentu.
Nemanja Nenadić: Ma to je poenta, samo jednu stvar je bitno naglasiti: džaba bilo koji limit ako nema kontrole. Opet se vraćamo na to. Pri čemu ovo što sam govorio o dosadašnjim troškovima koji su prijavljivani za izbornu kampanju, to sigurno nisu svi troškovi kampanje. Bezbroj puta je dokazano da neki troškovi koji su čak bili vrlo vidljivi, poput oglašavanja na nekim televizijama ili prevoza učesnika mitinga, nisu bili proknjiženi, nisu bili prikazani. Tako da su stvarni troškovi izborne kampanje u Srbiji još daleko veći od tih koji su prijavljivani. Kontrola je, dakle, ključ svega.
Koliko je ta stvar ozbiljna… Da, zaboravio sam da kažem još jednu bitnu stvar. Ono što je ODIHR uočio, a što ima naravno i u predlogu Transparentnosti, to je da postoji nekakva kazna ako se ovaj limit prekorači. Da ona bude propisana ne samo kao nekakva prekršajna ili krivična sankcija, već da postoji obaveza da se vrati, da se uplati deo tog novca koji je, ukoliko postoji prekoračenje, da se uplati u budžet, kao neka vrsta dodatne finansijske kazne za onoga ko prekrši pravila. Tako da, eto, o tome će morati mnogo još da se priča i videćemo hoće li uopšte postojati spremnost da se ta norma učini delotvornom ili će vlast odustati od ove izmene.
Svetlana Lukić: Da li uprošćeno gledam na to kada kažem da je i ovaj nacrt izmena i dopuna Zakona poslat ODIHR-u takođe u onu svrhu u koju su poslati neki drugi zakoni, a to je da se dobije neki plusić, kao što si ti rekao, a sve da bi se eventualno povukla još jedna tranša iz ovog Plana za rast za Zapadni Balkan, odnosno da ispuni neka od mera iz reformske agende?
Nemanja Nenadić: Pa dobro, naravno da vlast ne radi ništa zato što zaista želi da popravlja izborne uslove, nego zato što na osnovu toga može da dobije nešto na nekoj drugoj strani. E, sad, šta je to nešto, da li je to nešto taj novac iz reformske agende, nisam siguran. Nisam siguran da je to dovoljan podsticaj vlastima da sprovedu neke suštinske reforme. Ali tačno je, dakle, da se preporuke ODIHR-a i Venecijanske komisije, odnosno ključne preporuke ODIHR-a i Venecijanske komisije – koje se odnose na demokratiju i izbore – primene. To stoji tamo na spisku.
Mislim da bi u igri mogao da bude i širi kontekst uopšte pregovora sa Evropskom unijom. Dakle, ne samo novac, već i neka elementarna podrška kojoj se vlasti nadaju od Evropske komisije. Evropska komisija je pokazivala u prošlosti znake, signale, pa eto pre samo godinu i po dana su bili vrlo blagonakloni prema vlastima i bili su spremni da se zadovolje time da se donese zakon o reviziji biračkog spiska i da se formira REM, pa da kažu da vlast radi nešto na reformama. E tako i ovde verovatno postoje u tim pregovorima i razgovorima sa ključnim akterima u Evropskoj uniji, postoji negde svest da se ispuni veći broj preporuka ODIHR-a da bi se uopšte moglo dalje razgovarati o nekakvom napretku u evropskim integracijama.
Dakle, nije samo novac koji je predviđen reformskom agendom, to zvuči jako mnogo, milijardu i po evra kada se gleda sve zajedno, ali tih milijardu i po evra je predviđeno za nekoliko desetina, možda i blizu sto različitih mera. Podsticaj koji se odnosi na svaku pojedinačnu meru, od 10 ili 20 ili 12 miliona evra, daleko je manji od onoga što bi vladajućim strankama mogao da donese nastavak kršenja pravila ili nepostojanja boljeg pravila koje se odnosi na izbore.
Svetlana Lukić: U ovoj šatl-diplomatiji između ovdašnjih vlasti i ODIHR-a šta je na redu?
Nemanja Nenadić: Dakle, kad je reč o ovim nacrtima koji su dostavljeni ODIHR-u, dosadašnja praksa je bila da vlast, ko god da je oličava i ko će to formalno da uradi – da l’ će opet Agencija da se pojavi kao potpisnik ili će neki poslanik da predloži zakon ili će samo Skupština da dostavi, bez jasnog naznačenja ko je izradio – dakle, očekuje se da će neko sa strane vlasti dostaviti izmenjeni nacrt i pokušati da neke od tih preporuka i zamerki sada ispravi, da ispuni u stvari preporuke, odnosno da otkloni zamerke. I onda će ODIHR ponovo davati može o tome mišljenje. Ovde vlast ako bude htela nešto zaista da uradi, može u velikoj meri da uzme već gotove nacrte koji su joj poznati, koje smo im dostavljali, i da jednostavno prepiše te norme u ovaj zakon. A da li će to uraditi, sumnjam. Ali, eto, šanse se povećavaju nakon ovakvog mišljenja ODIHR-a i mislim da je veoma korisno za nas što je makar pokrenut taj proces i što je ovo pitanje vraćeno na dnevni red.
Svetlana Lukić: Nemanja, hvala mnogo na razgovoru.
Nemanja Nenadić: Hvala vama, pozdrav.
Peščanik.net, 14.05.2026.
