Nesumnjivo je da većina građana Srbije želi promenu, ali mnogi još ne znaju kome da povere taj posao. Studentske proteste već duže od godinu dana podržava oko šest od deset građana. Junska anketa CRTA-e pokazuje da ih podržava i sedam od deset neopredeljenih; gotovo tri četvrtine njih nema poverenja u trenutnu vlast i po ostalim ideološkim stavovima veoma je bliska onima koji podržavaju Studentsku listu. Nakon prikazane energije i objavljivanja Studentske liste, ova podrška je gotovo sigurno još i veća.
Neopredeljeni se dakle nesumnjivo osećaju loše u kriminalizovanom društvu, ali čak i kada znaju da nismo „ekonomski tigar“, smatraju da se „ipak nešto kreće“, „nešto se gradi“, „ima posla“ – i plaše se da to ne izgube. Vlast ovaj strah hrani pričama o katastrofi u slučaju svog odlaska i igra na kartu „bolje vrabac u ruci, nego golub na grani“. Međutim, kao i obično, istina je sasvim drugačija.
Sa tim u vezi, potrebno je razjasniti nekoliko važnih poenti.
1. Pobeda studenata ne može da uništi državu. Redovna isplata penzija i plata u javnom sektoru, odsustvo hiperinflacije i naglih kursnih poremećaja, kao i održiv javni dug, osnovni su standardi funkcionalne države. Posle duboke nestabilnosti teško ih je uspostaviti. Kada postoje, njihovo očuvanje zahteva stručne ljude, institucije i odgovornu politiku, ali ne i nezamenljive političare. Vučić je već u prvim godinama vlasti naučio do kojih granica javne finansije mogu nekažnjeno da se protežu i tek sad počinje da ih „ispipava“. Siniša Mali već dugo vodi državne finansije, iako je njegov lični integritet ozbiljno doveden u pitanje (najblaže rečeno). Ipak, stabilnost ne počiva na njima dvojici. Ministarstvo finansija i NBS imaju stručne ljude, pravila i odgovornosti koje ostaju i posle smene vlasti. Nova vlast moraće da sačuva taj rad, a ne da ga gradi od početka.
To što se osnovna stabilnost održava nije dokaz da se državom dobro upravlja. I uz umeren deficit i bez tekućeg rasta duga moguće je koristiti fiskalni prostor na neproverene subvencije, preplaćene i koruptivne projekte i političke pogodbe, dok građani kroz javne usluge i domaća privreda ne dobijaju ono što im je potrebno. Tu je bilans sadašnje vlasti mnogo lošiji. Za razvoj je potrebna uprava sposobna da planira, proverava i sprovodi politike, u kojoj stručan rad vredi više od političke poslušnosti. Država je tanker, a ne gliser: Vlada određuje kurs i za njega odgovara, ali brod drže u pokretu ljudi u upravi, javnim službama i drugim institucijama. Dok je Vučić mesecima sastavljao nove vlade, prethodne su obavljale tekuće poslove, a država je nastavila da radi.
Odlazak vladajuće većine zato neće zaustaviti državu. Neće, međutim, sam po sebi ni ukloniti mreže koje izvlače korist iz javnih resursa. Tu se vidi značaj političkog mandata. Vlast koja se zadovoljava time da „drži vodu dok majstori odu“ može godinama da čuva osnovnu stabilnost, a da istovremeno rasipa fiskalni prostor i slabi institucije. Za ozbiljnu štetu nije potreban monetarni slom. Prednost studentskog plana je što kao cilj postavlja promenu pravila koja omogućavaju toliku koncentraciju moći, uključujući i moć svake naredne vlasti. Njihovim rečima: „Hoćemo da promenimo pravila koja su omogućila da bilo koja vlast dobije ovoliku moć nad institucijama i životima građana.“
Za ljubitelje Gospodara prstenova, tvrdnju da će odlaskom SNS-a propasti i država najbolje ilustruje scena iz Dve kule. Gandalf oslobađa kralja Teodena Sarumanovog uticaja, dok njegovo kraljevstvo Rohan propada. Saruman, govoreći kroz kralja preti: „Ako ja odem, Teoden će umreti.“ Gandalf odgovara: „Mene nisi ubio, nećeš ni njega.“ I bi tako – Teoden dolazi sebi i staje na noge. Tek tada može da se suoči sa stanjem u kojem je zatekao kraljevstvo.
2. Program Studentske liste je odlično sastavljen – i nesporno prihvatljiv svakom građaninu koji brine o svojoj i budućnosti zemlje, jer precizno i jasno izlaže prioritete. Vraćanjem fundamenata vladavine prava vraća dostojanstvo građanima, zaustavlja pljačku javnog novca i osigurava da se ovakva vlast ne ponovi (tačke 1-4). Jasno prepoznaje da institucije čine ljudi i da se ti ciljevi mogu sprovesti samo uz reformu i profesionalizaciju javne uprave (tačka 5) – a to je tačno ona pouka iz prve tačke, i mesto na kojem CEVES insistira godinama. Svestan je politika potrebnih da brod ne potone, jer je sadašnji ekonomski model prevaziđen, i da treba krenuti putem društveno-ekonomskog napretka koji se konačno oslanja na znanje, inovacije i domaću industriju (tačke 6 i 7). Takođe, bira prioritete koji se neposredno tiču blagostanja građana: sigurnost i minimum dostojanstva radnicima (8), zaustavljanje neopravdano visokih cena u maloprodaji – na štetu većine, a u korist manjine (9) – i najkrupnije probleme i mladih i starih (10 i 11). Oko tako izabranih prioriteta, za sve poštene ljude, spora nema.
Prigovor da kandidatima Studentske liste nedostaje „iskustvo vlasti“ bio bi ubedljiviji da je ono u sadašnjoj većini značilo samostalno odlučivanje i odgovornost za učinjeno. Skupština je pretvorena u glasačku mašinu za odluke donete izvan nje; takvu školu novi poslanici mogu da preskoče. Zapravo, s obzirom na to kako se vladalo, nedostatak iskustva vlasti je dobra vest. Ako studenti pobede, njihovi poslanici moraće da nauče skupštinske procedure, ali to se može naučiti. Mnogo je važnije da misle svojom glavom, pozivaju stručnjake i ispituju njihove argumente, slušaju sugrađane i javno odgovaraju za svoj glas. Upravo su takvu spremnost studenti tražili pri izboru kandidata.
3. Pitanja koja režim uporno nameće i njihova prava cena. Paradoksalno je da sadašnja vlast ima katastrofalan bilans baš na pitanjima kojima najviše maši: istok ili zapad, Kosovo. Za četrnaest godina nije formulisala nijedan jasan i ostvariv cilj. A „savezništva“ kojima se diči skupo plaćaju upravo građani. Strane direktne investicije (i iz EU i iz ostatka sveta) privlačili smo neproporcionalnim subvencijama, kao da za deset godina nismo mogli ništa bolje da ponudimo – ni njima ni domaćoj privredi. Odnos s Rusijom svodi se na neizvesnost oko gasnog aranžmana i sudbine NIS-a pod američkim sankcijama. Time se istovremeno udaljavamo od EU, dok nam tamo leže najveći ekonomski interesi. Odnos sa EU svodi se na zanemarivanje obaveza koje su za nas kao građane korisne (vladavina prava, borba protiv korupcije, slobodni izbori; a koje su po trenutnu vlast pogubne), ali ih sa druge strane skupo kompenzujemo kroz skokovita popuštanja i sklanjanjem pogleda sa Kosova, obećavanjem litijuma i slično.
Odnos s Kinom sve više podseća na klasičan kolonijalni odnos gde naša strana uporno zanemaruje štetu koja može biti veća od koristi. Doduše, veličinu te koristi, a ni štete često ni ne znamo. Pored reketa koji plaćamo kroz preplaćene projekte finansirane kineskim kreditima, po pravilu bez tendera i uz slojeve domaćih posrednika koji dobijaju priliku da se dodatno „ugrade“, resurse izvučene iz sopstvene zemlje suštinski ne kontrolišemo. Još je 2019. godine Državna revizorska institucija upozorila da nosioci eksploatacije sami prijavljuju koliko su izvadili i prodali i koliku rudnu rentu duguju, dok država te podatke nedovoljno proverava. I za kontrolu zagađenja i generalnog uticaja na životnu sredinu potrebne su sposobne inspekcije i proporcionalne kazne. Ulaganje u njihovo osposobljavanje, makar za osnovni nadzor nad eksploatacijom resursa i zagađenja, upravo je ona vrsta institucionalnog kapaciteta koja nam stalno nedostaje, a koja se pod ovom vlašću ne gradi, već urušava. Umesto toga dele se „predizborni paketići“ koje opisujemo u našem Biltenu. Studentski plan predviđa obnovu i razvoj upravo takvog kapaciteta.
Istok ili zapad, kao i konačan status Kosova, čekaju odgovor već godinama pa mogu da sačekaju još malo. Konačan odgovor nije posao naredne vlade, već one koja dođe posle nje, na prvim zaista demokratskim izborima posle mnogo godina. Ali bilo bi pogrešno reći da Kosovo nije važno. Naprotiv, Kosovo će biti posao svake naredne vlade od prvog dana: bezbednost i prava Srba, pregovori i već preuzete obaveze ne mogu da čekaju završetak reforme institucija. Razlika je između obaveze da se tim poslovima odgovorno upravlja i zahteva da se unapred obeća konačno rešenje. Ljudima tamo predugo se okreću leđa; to mora da se promeni, bez obzira na konačni status.
4. Neki rizici naravno postoje – i reforma uprave je tu presudna. Jedan je da sadašnja vlast u odlasku izabere sabotažu. Drugi, suptilniji: da tanker ne potone, ali počne da „šlajfuje“. Zato će vrlo rana, originalna i dobro pripremljena reforma državne uprave biti od izuzetne važnosti. Danas postoji začarani krug: paralelno, partijsko i netransparentno uplitanje koristi se da se rad uprave ubrza – a zbog istog tog uplitanja uprava zabašuruje sopstvenu odgovornost. Taj krug mora da se razbije. Ni najbolje uprave nikada nisu brze, a kamoli revolucionarne; ali biće ključno da se tanker kreće – a za to je od prvog dana potrebno da uprava poveruje da je vreme političkog uplitanja prošlo, i da joj pravac bude kristalno jasan.
5. Državu pravimo zajedno. Bolju državu – ne savršenu, ali onu kojoj se može verovati – građani Srbije moraju da naprave zajedno. Neće je napraviti sami studenti ni „ljudi sa liste“, ni EU, ni neki novi vođa ili partija; u postojećem sistemu ima previše podsticaja koji svaku novu snagu malo primoravaju, a malo pridobijaju da nastavi po starom. Zato je studentski plan i sklopljen onako kako jeste – da okupi građane oko nesumnjivih prioriteta, a ono što nas deli da ostavi za kasnije. Biće, uostalom, i zanimljivo: prvi put posle mnogo godina slušaćemo skupštinske rasprave u kojima ljudi misle svojom glavom. Ako studenti pobede, institucije dobijaju priliku da urade ono za šta su i stvorene – a na nama ostalima je da im pomognemo, a po potrebi – i smenimo.
Konkretne mere razrađivaćemo u narednim tekstovima; ovde ih samo najavljujemo. Prve su podizanje sposobnosti službenika kroz masovne obuke i trijažu testovima – koji će, po objektivnom kriterijumu, usput ukloniti i veliki deo partijski uhlebljenih kadrova. Zatim jačanje inspekcija, na koje se poziva i studentski plan: videli smo malopre, na primeru eksploatacije resursa, koliko ih nedostaje – inspektora je danas toliko malo da se gotovo ništa ne može kontrolisati; ali uz brojnost, jednako je važna i promena kulture, ka rasuđivanju u radu, što će biti najteže i najsporije. I istinska decentralizacija: nema smisla da centar lokalnim samoupravama propisuje obaveze koje njihovi budžeti ne mogu da ispune – jer onda se zakon masovno ne poštuje, i opet – nestaje pravna država. Nijedna od tih reformi neće se postići prepisivanjem tuđih šablona: mora biti naša, skrojena po srpskim građanima, upravi i kulturi – i tu, kao i inače, moramo da mislimo svojom glavom, a ne da se svodimo na reforme čiji je cilj nepromišljeno „usklađivanje“ sa Evropskim obrascima, zarad fingiranog evropskog puta.
CEVES, 24.09.2026.
Peščanik.net, 28.09.2026.
