šteker

Foto: Miodrag Ćakić

Zarobljena država najčešće se definiše kao stanje sistemske političke korupcije u kojem na zakonodavni postupak i procedure odlučivanja na najvišim nivoima dominantno utiču moćni privatni interesi. Ovi interesi prilagođavaju sebi „pravila igre“.

U strategiji za Zapadni Balkan iz februara 2018. godine, Evropska komisija je skrenula pažnju na to da zemlje regiona pokazuju jasne elemente zarobljene države, uključujući veze sa organizovanim kriminalom i korupcijom na svim nivoima vlasti i administracije, kao i snažno preplitanje javnog i privatnog interesa.

Ako (za razliku od Florijana Bibera, koji je upotrebu eufemizma „elementi“ uz „zarobljenu državu“ uporedio sa „opisom genocidnih dela“ umesto genocida) ostavimo po strani pitanje može li se zarobljenost gradirati, činjenica je da „rinfuzna“ ocena koja se odnosi na „region“ omogućava pojedinačnim autokratskim i stabilokratskim režimima da se u ovom upozorenju ne prepoznaju. Bar za potrebe domaćeg medijsko-propagandnog tržišta.

EU je stoga domaćim istraživačima na Zapadnom Balkanu (p)ostavila izazov da istraže kakvi to „elementi“ zarobljavanja postoje, da li su njihove zemlje u službi moćnih korporacija i političara kleptokrata (u skladu sa definicijom Džoela Helmana) ili naslovnih likova iz kovanice „burazerska ekonomija“.

Jedan od pravaca za istraživanje su organi gonjenja i pravosuđe – policija, tužilaštvo, sudstvo. Da parafraziram čuveno Miloševićevo „ne mora nama Dojče vela da kaže da se teško živi, mi znamo da se teško živi“ – nije morala Evropska komisija da konstatuje da zarobljena država snaži osećaj nekažnjavosti i nejednakosti. Znamo i osećamo to kada dobijamo odgovore od tužilaštva i čitamo presude. Ali da ne bismo ostali na osećaju, TS i CINS su, uz podršku Open Society European Policy Institute, uradili istraživanje i predstavili „elemente“ zarobljavanja kroz 12 slučajeva. Identifikovano je sedam načina na koje se ostvaruje politički uticaj na nezavisne institucije ili koriste sistemske slabosti. Moto publikacije, citat iz dela „O državi božjoj“ Aurelija Avgustina, ilustruje nalaze: „Odmakne li se pravda, što su kraljevstva ako ne velike razbojničke družine?“

Ako bi se ovo istraživanje moglo označiti kao horizontalno sondiranje, omeđeno na Srbiju, kako bismo utvrdili da li je rinfuznu ocenu EK moguće primeniti na komadnu robu – Srbiju (koju briselske birokrate neretko prepakuju u šuštavu i sjajnu ambalažu pohvala), drugo istraživanje obuhvatilo je ceo osumnjičeni region.

Reč je, naime, o istraživanju koje su sproveli ogranci Transparency Internationala. Transparentnost Srbija fokusirala se na dve oblasti – urbanizam i funkcionisanje javnih preduzeća u energetskom sektoru. Oblast urbanizma, u kojoj su analizirani „Beograd na vodi“ i „Makiško polje“ odražavaju, do najfinijih detalja, sve ono što teoretske studije i akademske rasprave označavaju kao „elemente“ ili simptome zarobljene države – izmene zakona, propisa, pravila, uglavnom bez obrazloženja, kako bi se omogućilo pojedincima ili grupama da ostvare ličnu korist, zapostavljajući pri tom šire, javne, opšte interese. Studija slučaja pokazala je dva modela ili nivoa praktične realizacije zarobljenog urbanizma. U jednom se stvara privid da se sve radi po propisima i planovima – na primer, suziće se zona zaštite vodoizvorišta, izmeniti plan za metro liniju. Zainteresovani investitor se hvali da ima političku podršku, javni sektor ćuti, osluškuje političko-ekonomske odnose i najavljuje transparentne konkurse u skladu sa propisima i svetskim iskustvima.

U drugom modelu se ide korak dalje – kada zakonski okvir postane tesan (iako su izmenjeni urbanistički planovi, usvojen leks specijalis, zaključen međudržavni sporazum) na večernju scenu stupaju fantomi koji slučajnim prolaznicima u praksi demonstriraju značenje pojma „zarobljen“.

A sve je to moguće (da se vratimo na tačku A – prvo pomenuto istraživanje) u državi u kojoj su zarobljeni policija, tužilaštvo i sudstvo.

Druga oblast kojom se TS bavila u regionalnoj studiji – javna preduzeća u energetskom sektoru – ograničila se na Elektroprivredu Srbije i poguban uticaj političkog upravljanja jednom od najvećih i najznačajnijih firmi u državi.

Opšti zaključak u vezi sa javnim preduzećima poznat je iz ranijih studija TS na tu temu, ali i nalaza drugih tela, saveta, institucija – na rukovodeća mesta u JP dovode se stranački funkcioneri, u njima se zapošljavaju stranački aktivisti, iz njih se izvlači novac kroz javne nabavke, često nesvrsishodne, koje se dodeljuju firmama u vlasništvu partijskih ljudi ili ljudi blisko povezanih sa njima, kroz posebne poslovne angažmane. Koriste se i za političku promociju – za vođenje socijalne politike kroz JP (održavanje niskih cena usluga za celokupno stanovništvo, čime se onemogućava održivo poslovanje JP) ili ubiranje prihoda JP i transferisanje što većeg iznosa u budžet, kako bi se zadovoljile neke druge populističke potrebe, uz rizik da JP ne može da ostvari svoju ulogu – pružanje usluga i razvoj delatnosti.

Gde je u toj priči EPS – najveće i verovatno najznačajnije javno preduzeće u Srbiji, uzimajući u obzir broj zaposlenih, prihode i resurse kojima raspolaže?

Da krenemo od kraja – od zaključaka. Glavne karakteristike političkog uticaja na EPS su:

a) Upravljačka struktura, a naročito vršilac dužnosti direktora, politički su postavljeni i u javnosti se smatra da nisu kvalifikovani za obavljanje ovih poslova; štaviše, mnoge osobe iz nižeg nivoa menadžmenta se takođe smatraju nekompetentnima;

b) Nema informacija o tome da je nadzorni odbor preduzeća, postavljen od strane Vlade, preduzeo korake da ispravi bilo koji od identifikovanih problema;

c) EPS praktikuje zapošljavanje po osnovu pripadnosti političkoj stranci, čijem prikrivanju i lakšem sprovođenju pogoduju česte reorganizacije strukture preduzeća, diskrecione izmene akta o sistematizaciji sa opisom radnih mesta i održavanje nekoliko firmi koje su bile povezane sa EPS-ovim postrojenjima na Kosovu;

d) EPS-ov profit se veštački uvećava, a zatim je deo te „dobiti“ transferisan u budžet, kako bi se prikazao višak sredstava u budžetu i time dobila politička korist, povezivanjem suficita sa uspešnošću vladine politike;

e) Ne postoji sveobuhvatno izveštavanje i odgovornost za postizanje ciljeva EPS-a, već se samo izveštava o finansijskim rezultatima;

f) Cena EPS-ovih usluga se decenijama drži na nivou nižem nego što je u susednim zemljama, kako bi se sačuvao „socijalni mir“ i kako bi se izbeglo da političkim liderima opadne popularnost.

Treba li posebno objašnjavati zbog čega je EPS „najpogodniji“ za političku manipulaciju, i zbog čega Fiskalni savet godinama upozorava na probleme sa nereformisanim javnim sektorom, apostrofirajući posebno JP i, među njima, EPS?

EPS zapošljava 30.000 ljudi, njegova organizaciona struktura menjana je nekoliko puta u prethodnih pet godina, postoje delovi preduzeća koji su nekada poslovali na Kosovu, a koji i dalje imaju više hiljada zaposlenih, iako EPS ne obavlja poslove na Kosovu, te je takvo preduzeće idealno za „sakrivanje“ armije stranačkih aktivista koji dobijaju posao kao nagradu za partijsku vernost, za prodaju radnih mesta, što je mehanizam za stvaranje stranačkih „crnih fondova“, kao i za postavljanje stotina rukovodilaca, kao nagradu za srednje i više stranačke ešalone.

EPS ostvaruje godišnji poslovni prihod od više od 200 milijardi dinara, investicije se planiraju na iznose od nekoliko desetina milijardi, fond plata je gotovo 60 milijardi, i u takvoj „igri velikih brojeva“ prostor za političku manipulaciju je ogroman.

Jedna od njih je ostvarivanje dobiti na uštrb investicija, kako bi republički budžet imao što veći prihod i prikazao suficit iz promotivnih razloga. Naime, u 2017. godini neporeski prihodi države povećani su za oko 200 miliona evra u odnosu na inicijalni plan zbog povećanih uplata javnih i državnih preduzeća u budžet po osnovu ostvarenog profita. Deo novca stigao je iz EPS-a koji je u 2016. godini ostvario dobit od 7,8 milijardi dinara iako je planom bilo predviđeno 1,4 milijarde. Enormna dobit je ostvarena uprkos tome što je poslovni prihod bio tri odsto manji od planiranog. Razlog je, naravno, u smanjenim poslovnim rashodima za 10 odsto. Nije, međutim, reč o racionalizaciji poslovanja ili smanjenju broja zaposlenih.

U 2016. planirane su investicije od 57,6 milijardi, a realizovano je 28. U obrazloženju u izveštaju EPS-a o realizaciji godišnjeg plana poslovanja stoji da su smanjene investicije „posledica složenih zakonskih procedura i kasnog dobijanja saglasnosti Vlade na trogodišnji program poslovanja, što je uslovilo kašnjenje postupaka JN“. Slično je bilo stanje i u prvih šest meseci 2017. godine: planirane investicije od 25,8 mlrd dinara, a realizovano 9,7 milijardi (38 odsto plana). A obrazloženje identično kao i za 2016. godinu.

U tom kontekstu apsurdna je izjava (tadašnjeg) predsednika Vlade Aleksandra Vučića, od 1. maja 2017, tokom posete Kolubari, da EPS ima 440 miliona evra na računu, ili 55 milijardi dinara. Vučić je tom prilikom javno postavio pitanje „da li neko pamti da je EPS ikada imao toliko novca“. Tako, umesto da investira, EPS drži novac na računu, kako bi ga transferisao u budžet Srbije i kako bi to političari iskoristili za promotivne svrhe.

Sličnu izjavu, samo ju je izgovorio v.d. generalnog direktora, mogli smo da pročitamo u aprilu 2018. godine. Milorad Grčić odbacuje upozorenja (Fiskalnog saveta) o EPS-u kao tempiranoj bombi javnih finansija, navodeći da – preduzeće na računu ima 470 miliona evra. Istovremeno potvrđuje da je u 2017. u budžet uplaćeno 98,5 milijardi dinara. Najavio je investicije od 120 milijardi u ovoj godini, uz ogradu da „to treba da se definiše trogodišnjim planom poslovanja, koji još nije usvojen“.

Posledice smanjenih ulaganja iz prethodnih godina i pokušaja da se u tim uslovima ostvari što veća proizvodnja, osetile su se na početku 2017. godine. Zbog neodgovarajućih procedura na skidanju otkrivke, došlo je do urušavanja zemlje na kolubarskim kopovima, to se odrazilo na smanjenu proizvodnju uglja, posledično i na smanjenu proizvodnju struje.

Do javnosti su tokom zime i proleća 2017. informacije stizale dozirano, tvrdilo se da su problemi u izuzetno niskim temperaturama na početku godine, iako je proizvodnja u martu bila manja od one u februaru, a ova pak manja od januarske. Zvanična statistika je objavila da je tek u julu 2017. EPS izašao iz minusa – prvi put je proizveo više struje nego u istom mesecu 2016. Uvoz struje u prvih šest meseci 2017. godne bio je 1.025 GWh, vredan 5,86 milijardi dinara , a plan je bio 472 GWh (2,66 mlrd).

Dešavanja iz tog perioda ilustracija su pogubnosti političkog umesto stručnog odlučivanja, ali i kako nestručnost, kao rezultat političkih imenovanja, utiče na rad preduzeća.

Ko je čovek na čelu EPS-a? Aleksandar Obradović, koji je za direktora EPS-a izabran na javnom konkursu 2014. godine, razrešen je 3. marta 2016, dan pre stupanja na snagu novog Zakona o JP koji predviđa složeniju proceduru razrešenja. Obradović nije krio da je stranačka ličnost, ali je imao bogato iskustvo u energetskom sektoru, te široko obrazovanje u oblasti korporativnog upravljanja.

Već 15. marta 2016. Vlada je raspisala javni konkurs za izbor novog direktora (sa rokom za prijavljivanje od 30 dana) i imenovala vršioca dužnosti direktora Milorada Grčića. Grčić je na to mesto došao sa pozicije direktora kancelarije EPS-a za društveno odgovorno poslovanje. Na tom mestu proveo je samo četiri meseca, nakon što je tri godine vodio „Kolubaru“. Naime na mesto direktora Rudarskog basena Kolubara, preduzeća u sastavu EPS-a, postavljen je u oktobru 2012. godine. Prethodno je postao lider SNS-a u Obrenovcu, pošto je svoju grupu građana, koja je od 2008. bila u koaliciji sa DS-om u Obrenovcu preveo u Srpsku naprednu stranku. U biografiji se navodi da ima bogato iskustvo kao privatni preduzetnik, bez bilo kakvih detalja, a u javnosti se pojavila nikada demantovana informacija da je „preduzetnik“ bio vlasnik pečenjare. U vreme postavljenja za v.d. direktora EPS-a nije imao zakonski uslov za tu funkciju jer je, prema podacima do kojih je došao sajt Istinomer, diplomirao na privatnom univerzitetu u Sremskoj Kamenici u aprilu 2012. godine.

Iako je Zakon propisao da je krajnji rok februar 2017. godine, konkurs za izbor direktora nije okončan ni do danas, a Milorad Grčić je i dalje vršilac dužnosti direktora.

Prema svedočenju zaposlenih, u EPS-u je, u proteklih pet godina, u svim delovima tog preduzeća izvršeno partijsko čišćenje po dubini. Vladajuća partija nije se zadovoljila dovođenjem svojih ljudi na najviše pozicije u upravljačkoj strukturi, već su stranački ljudi zauzeli gotovo sva rukovodeća mesta – od šefova u pogonima u proizvodnji do direktora sektora.

Zahvaljujući činjenici da je EPS prošao kroz nekoliko strukturnih reorganizacija (izdvajanje EPS snabdevanja, pretvaranje kćerki firmi koje su bile organizovane kao posebna privredna društva u ogranke EPS-a, fuzionisanje pojedinih ogranaka, povratak EPS snabdevanja u okvir EPS-a), kao i činjenici da pored EPS-a (sa osam ogranaka i tri „kosovska“ preduzeća) postoji i EPS grupa u kojoj su EPS distribucija i EPS trgovina, sa sedištem u Ljubljani, veoma je teško ispratiti broj zaposlenih i promenu broja zaposlenih.

Prema tvrdnji sagovornika TS, reorganizacijom, odnosno korporatizacijom 2015. godine, iz EPS je izdvojena elektrodistribucija i formirano preduzeće Elektrodistribucija Srbije iz najmanje dva razloga. Prvi je stranačka, odnosno koaliciona raspodela JP i menadžerskih pozicija, a drugi davanje podrške lokalnim odborima SNS-a koji dobijaju mogućnost da zapošljavaju svoje ljude i da otpuštaju nepodobne. Samo u Nišu je 100 članova SNS-a zaposleno u elektrodistribuciji posle izdvajanja iz EPS.

Odvajanje distribucije od proizvođača je, tvrde međutim sagovornici TS, skup i nedrživ projekat, jer zahteva duplo zapošljavanje. Na primer, i EPS i elektrodistribucija moraju da imaju kompletan mendžment, montere, stručnjake za IT, što zahteva više radnih mesta koje bi mogla da obavlja jedna osoba da se nalaze u jednom sistemu.

Zanimljivo je, inače, da se u redovnim izveštajima o stepenu usklađenosti planiranih i realizovanih aktivnosti iz Godišnjeg programa poslovanja iznose podaci o broju zaposlenih u EPS-u i EPS grupi bez tri „kosovska“ preduzeća – Termoelektrane Kosovo, Površinski kopovi Kosovo i Elektrokosmet. EPS ne upravlja elektroenergetskim i rudarskim kapacitetima na području, ali u ova tri preduzeća su zaposleni ljudi koji ne rade na Kosovu, sedišta preduzeća su privremeno (već gotovo dve decenije) u Beogradu, a prema raspoloživim podacima zaposleni u ovim preduzećima, njih više od 4.000 dobijaju 60 odsto plate od EPS-a.

Istovremeno, radnike ova tri preduzeća, EPS je povremeno angažovao bez tendera na različitim poslovima u Srbiji, plaćajući za to punu cenu.

Podaci o broju zaposlenih (nešto više od 4.000) u ta tri „kosovska“ preduzeća ne mogu se naći u tromesečnim izveštajima o stepenu usklađenosti planiranih i realizovanih aktivnosti iz Godišnjeg programa poslovanja, već samo u godišnjem izveštaju o poslovanju EPS-a. U tromesečnim izveštajima pominju se među „ostalim rashodima“, kao „naknade zaposlenih u JP sa Kosova i Metohije“.

Treći izvor na osnovu kojeg je TS pokušala da prati kretanje broja zaposlenih u EPS-u takođe nije sadržavao podatak o kosovskim preduzećima. Reč je o odgovorima EPS-a na zahtev za dostavljanje informacija od javnog značaja. TS je dobila podatke od EPS-a o broju zaposlenih u svim preduzećima, izuzev u tri preduzeća izmeštena sa Kosova. Zanimljivo je da podaci iz odgovora na zahteve nisu isti kao oni iz godišnjih izveštaja („izveštaja o stepenu usklađenosti planiranih i realizovanih aktivnosti iz godišnjeg programa rada“)

Naime, na dan 31. decembra 2015. broj zaposlenih u celoj EPS grupi bio je 33.213 (u izveštaju EPS-a stoji 35.952 ili 31.784 bez kosovskih preduzeća). Od tog broja, na neodređeno je bilo zaposleno 29.822, na određeno 1.962 i po ugovorima 1.429. U samom EPS-u, bilo je 19.618 zaposlenih na neodređeno, 1.702 na određeno i 194 po ugovoru.

Tokom 2016. godine sporazumno, uz stimulativne otpremnine prestaje radni odnos za 1.359 radnika EPS-a, odnosno 1.517 radnika EPS grupe. Istovremeno u EPS se prima 8.199, od toga 6.622 zbog statusne promene (EPS distribucija je deo EPS grupe, a EPS snabdevanje ogranak EPS-a). Novih 1.550 stalno zaposlenih su oni koji su bili zaposleni na određeno. Vrti vam se u glavi od brojeva? Polako, tek počinjemo…

Prijem radnika sa ugovora za stalno najavio je Aleksandar Vučić još krajem 2014. tokom posete Rudarskom basenu Kolubara, kada je „otkrio“ da 1.470 radnika preduzeća „Kolubara usluge“ radi po ugovorima, da imaju manje plate od stalno zaposlenih iako rade iste poslove, pa je odlučio da oni postanu stalno zaposleni u RB „Kolubara“. Od tada u EPS-u funkcioniše perpetuum mobile – sporazumno raskidanje radnog odnosa uz otpremnine, prijem radnika po ugovoru ili na određeno vreme – zapošljavanje na neodređeno onih koji su bili angažovani po ugovoru ili na određeno vreme i prijem novih radnika po ugovoru i na određeno vreme. U svim tim ciklusima, novac opredeljen za otpremnine nije iskorišten za smanjenje broja zaposlenih u kosovskim preduzećima, gde više od 4.000 ljudi primaju plate a ne rade.

Broj zaposlenih u EPS grupi

31. decembar 2016. 30. jun 2017.
Na neodređeno 29.424 29.562
Na određeno 355 551
Drugi oblici – ugovori 1.535 2.188
Ukupno 31.314 32.301

Prema informacijama insajdera, EPS je takođe jedno od preduzeća u kojima se može kupiti zaposlenje „ako poznajete pravu osobu“. Ove tvrdnje nisu potkrepljene sudskim presudama, ali nisu jedinstvene za EPS, već se mogu čuti i u vezi sa drugim delovima javnog sektora.

Svedoci koji žele da ostanu anonimni tvrde da su platili 4.000 evra za radno mesto u EPS. Osoba sa kojom su razgovarali istraživači TS tvrdi da se za radno mesto partiji plaća 2.000 evra i da je to „granica“, a da je sve preko toga „ugrađivanje“ pojedinaca. Tvrdi se da je za prodaju radnih mesta zadužen takozvani „kosovski lobi“ – direktori koji su sa funkcija u izmeštenim preduzećima EPS-a prešli na rukovodeća mesta u „matičnim“ delovima EPS-a. Insajder, sagovrnik TS, poimenice je apostrofirao jednog od bivših zamenika direktora „Elektrokosmeta“, koji je 2013. godine teško povređen kad su ga u centru Beograda, štanglama napala dvojica nepoznatih napadača.

Dalje, prema navodima insajdera, od poslova koje EPS poverava vanjskim saradnicima, gotovo sve ih dobija firma Prointer čiji su vlasnici Slaviša Kokeza i Slobodan Kvrgić, funkcioneri SNS-a. Od dolaska SNS-a na vlast profit ove firme uvećan je 200 puta. Insajder tvrdi da je Prointer 2014. godine prodao EPS-u IT sistem za sedam miliona evra, koji, međutim, nije kompatibilan sa postojećim sistemom EPS-a i koji nikada nije proradio, niti je novac ikada vraćen. Prointer je samo u 2016. godini dobio 50 tendera u EPS-u, a insajder tvrdi da je za razne usluge naplatio 300 miliona evra od dolaska SNS-a na vlast. Među poslovima koje je Prointer dobio je i izrada nove sistematizacije u EPS-u i slični poslovi za koje EPS ima zaposlene ljude. Na taj način se izvlači novac iz sistema EPS-a za stranku.

Pošto se sva zapošljavanja moraju obavljati u skladu sa aktom – Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova u Javnom preduzeću „Elektroprivreda Srbije“, postojala je potreba za čestim izmenama ovog dokumenta. Ove izmene su uglavnom ciljale da se prilagode potrebne kvalifikacije i broj izvršilaca sa kvalifikacijama konkretnih ljudi čije je zapošljavanje planirano. Stvarna svrha akta o sistematizaciji je suprotna – da identifikuje potrebe preduzeća, a da se potom traže pojedinci koji će odgovoriti tim potrebama, u smislu radnog iskustva, obrazovnog profila i slično.

Aktuelna sistematizacija objavljena je 16. juna 2015. godine. Od tada, do 5. decembra 2017. godine, za manje od 30 meseci, objavljeno je 69 izmena ovog akta. Kao ilustracija tipične izmene može da posluži primer iz jula 2017. kada su uslovi za izbor zamenika i zamenika za ekonomske, finansijske i komercijalne poslove u jednoj organizacionoj jedinici EPS-a izmenjeni, pa je umesto „visoka stručna sprema, ekonomski fakultet“ promenjeno u „visoka stručna sprema“, kako bi se uskladili sa stručnošću kandidata predodređenog za poziciju.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 02.11.2018.


The following two tabs change content below.
Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).

Latest posts by Zlatko Minić (see all)